Stsh's Book Corner

Home Archive for January 2017

Lorenco Marone je italijanski pisac, rođen 1974. godine u Napulju. Pre nego što je počeo da piše, bavio se advokaturom. Svoj prvi roman „Daria“ objavio je 2012. godine, nakon čega je objavio još tri romana. Roman „Sitnice koje život znače“ je njegovo najpoznatije delo, prevedeno na deset svetskih jezika.

„Sitnice koje život znače“ je roman o sedamdesetsedmogodišnjem osobenjaku po imenu Čezare Anuncijata, koji je, kako sam kaže, protraćio 72 godine i 111 dana svog života i konačno shvatio da je došlo vreme da uživa u „stečenom poštovanju“. Čezare je udovac, ali utehu pronalazi u zagrljaju vremešne prostitutke Rosane; ima dvoje odrasle dece sa kojima nije u baš najboljim odnosima; a svoje vreme uglavnom provodi sam, uz povremene razgovore sa prijateljem Marinom (koji je jednog dana odlučio da nikada više ne napusti svoj stan), komšinicom Eleonorom (tzv. „mačkarkom“ iz čijeg stana se šire nepodnošljivi mirisi), jednim od njenih mačora koji redovno obilazi Čezareov stan, kao i uz koju čašu vina i cigaretu više od onoga što u tim godinama obično preporučuju lekari.

Čezareov zasluženi mir protrešće saznanje da njegova mlada komšinica sa sprata, Ema, trpi fizičko nasilje u braku i da, kao i većina žena koje su žrtve ovakvog nasilja, ne ume da se izbori sa situacijom. Ovaj stari mizantrop neće, kao većina, okrenuti glavu od problema, već će odlučiti da mladoj ženi pomogne. I ne samo što će Emi pružiti rame za plakanje i provesti sate sa svojim prijateljem u pokušajima da na računaru otkuca anonimnu pretnju upućenu nasilniku, već će i svoj život, pogled na svet i odnos prema bližnjima promeniti iz korena.

„Moj sin je homoseksualac. On to zna. Ja to znam. Ipak, nikada mi to nije priznao. Ništa strašno, mnogi čekaju da im roditelji umru da bi mogli da se opuste i u miru žive sa svojom seksualnošću. Samo što to sa mnom neće ići, ja nameravam još dugo da živim, bar još deset godina. Dakle, ako Dante želi da se emancipuje, moraće to da uradi mimo dolepotpisanog. Ne pada mi na pamet da umrem zbog njegovih seksualnih sklonosti.“

Ovim rečima počinje roman, vrlo naglo i direktno. Autor nas u startu upozorava sa kakvim junakom ćemo na narednih dvestotinak stranica imati posla. I zaista, ovaj „ostareli baksuz“ bi trebalo da nas odbije, ali harizma kojom Čezare pleni, uprkos svojoj teškoj naravi, uočava se već u prvim redovima romana.

Potpuno očekivano, suočavanje sa bespomoćnom žrtvom nasilja Čezareu će otvoriti oči i on će se konačno zapitati o načinu na koji je vodio svoj život. Konačno će se Čezare naći svojoj deci – Danteu, koji nikada nije imao hrabrosti da se otkrije ocu, ali i Zvevi, za koju je isto tako znao da je nesrećna u braku, ali mu nikada nije palo na pamet da se time opterećuje.

Maroneov pripovedački ton je opušten, pa iako obrađuje nekoliko tema na granici sa tabuom (seksualna orijentacija, privatni život prostitutke, nasilje nad ženama, i na kraju krajeva, starost), on to čini tako da čitaoca ne opterećuje, ali poruka vrlo jasno dolazi do svog cilja. Uz to, autor je uspeo da stvori vrlo uverljivog lika, uprkos činjenici da njegove godine, očigledno, nije proživeo. Ovo je jedan od onih romana tokom čijeg čitanja ćete prosto uživati, sve dok vas autor, prilično neočekivano, ne zvekne mračnim raspletom, na taj način čineći realnost koja nas okružuje potpuno ogoljenom i samim tim mnogo brutalnijom nego što biste se nadali (moram da priznam da ne pamtim da sam ikada toliko žarko želela da neka priča ima srećan kraj).

No Čezareova priča ipak nije tužna. Lukavo izbegavajući da romanu da kraj u pravom smislu te reči, Marone priču završava junakovim dugim, nasumičnim nabrajanjem stvari koje voli: miris limuna, ukus kafe, sigurne pokrete majstora za picu, šporete na tremu, mrvice hleba, osmeh deteta sa Dunovim sindromom, ljude koji čitaju na autobuskim stanicama, mlade koji se ljube na klupi, itd. Naime, sve one stvari za koje nismo ni svesni koliko nam prijaju i čine nas srećnima, jer u pokušaju da nađemo nekakav viši smisao u životu, ili da od tog višeg smisla prosto pobegnemo, na njih ne stižemo da obratimo pažnju. A trebalo bi, jer su upravo te stvari ono nas čini jedinstvenim i živim; jer su upravo to sitnice koje život znače.

Ocena: 4/5

Izdavač: Dereta

Reading Challenge: Glavni junak nije moje nacionalnosti

Slađana Kručičan je srpska autorka, rođena 1974. godine. Završila je Pravni fakultet u Beogradu, radila je kao urednica školskih novina, košarkaški sudija, novinarka, kao pravnica u Institutu „Batut“ i u Vodoprivredi. Iako se oduvek interesovala za pisanu reč, u mladosti nije imala vremena da se posveti pisanju. „Svici u tegli“ su njen prvi i, za sada, jedini roman.

„Svici u tegli“ je roman o četrdesetsedmogodišnjem Dušanu Petroviću, pravniku u Institutu „Batut“, koji je, čini se, digao ruke od svog života. Dane provodi na poslu, a češće u kafani, sa ljudima do kojih mu nije preterano stalo, ali koji su kakvo-takvo društvo. Pijan je češće nego što je trezan, a kada apstinira od alkohola, opija se književnošću. Nema porodicu, niti bilo koga sa kim bi mogao da podeli svoj mali, neugledni stan ispunjen „soliterima od knjiga“. Ukratko, o čoveku koji živi od danas do sutra, bez ikakve perspektive i vizije o budućnosti.

Sve će se to, međutim, promeniti jedne večeri kada će ga, nakon neobičnog razgovora sa nepoznatom staricom, napasti pljačkaši. Zbog povreda koje je zadobio pri napadu, biće prevezen u bolnicu, gde će snimak glave otkriti da ima tumor na hipofizi koji se mora odstraniti.

Dušanov strah da će sa tumorom nestati i deo njegove ličnosti će se zapravo obistiniti, ali ne onako kako je on mislio. Do te ključne promene dolazi, ne toliko zbog operacije, koliko zbog činjenice da u njegov život ulazi Ona. Ona je Danica, njegova Zvezda, mlada medicinska sestra na odeljenju na kojem je ležao. Malo po malo, Dušan će se zaljubiti u Danicu i vreme provedeno sa njom, ma koliko kratko bilo, učiniće da postane potpuno nov čovek.

Naslov romana aludira na prolaznost i neuhvatljivost života. Dušanova svest o tome da je veza sa Danicom nešto trenutno, podseća ga na detinji pokušaj da zarobi svice u tegli i zauvek uživa u njihovom sjaju:

„Želeo sam da uhvatim ove trenutke i zarobim ih kao svice u teglu, kada sam bio mali. Želeo sam da, kao nekada, mogu povremeno da izvadim teglu, da se nauživam, potom je vratim na skrovito mesto i čuvam za drugi, treći, petstoti put.“

I baš kao što je nemoguće imortalizovati svice (što autorka jasno naglašava na samom početku romana, dajući čitaocu naučnu definiciju svica koja završava informacijom da ovi insekti žive samo dva meseca), tako je i Dušanova i Daničina veza osuđena na kratak vek, ali to ne umanjuje njen sjaj i značaj.

Kraj romana je (uprkos ovom upozorenju) prenagljen i nije u skladu sa romantičnim očekivanjem čitaoca, pa možda na trenutak možete osetiti kao da ste ostali praznih šaka. No, upravo je ovakav kraj ono što ovo delo čini realističnim – život nije bajka i ne odvija se uvek onako kako o njemu maštamo – i pokazuje dokaz konačnog sazrevanja protagoniste i činjenicu da je odustao od detinje nade da svetlost svitaca zauvek može opstati u tegli. Ali, ako se zastane i razmisli, zaključak do kojeg se neminovno dolazi jeste da je Dušan zapravo dobio svoj bajkoviti kraj, samo ne onaj koji smo možda očekivali. A sve zbog toga što je u jednom trenutku odlučio da živi.

„Prestani da se plašiš. Uzmi sve što ti život pruža. Prekratak je. Uživaj u njemu. Ako ti se opet ukaže prilika, nemoj je odgurnuti, prigrli je. Takve stvari su ono za šta živimo. Uživaj u svakom lepom trenutku. Kada se završi, a završiće se, onda pati.“

Roman Slađane Kručičan zapravo je optimistična priča o sposobnosti čoveka da se promeni onda kada su svi već digli ruke od njega, pa i on sam. Autorka je za ovu priču izabrala protagonistu koji ima problem sa alkoholom, kao najočigledniji primer života koji teče u magnovenju, što vrlo lako može biti aluzija na sveopštu pasivnog modernog društva. U svakom slučaju, poruka autorke je jasna: onog trenutka kada je Dušan istinski zagazio u svoj život i odlučio da živi, umesto da posmatra kako mu se život dešava, stvari prosto počinju da kreću na bolje.

Ono što je posebno interesantno u vezi sa ovim romanom jeste to što je autorka odlučila da svoj prvenac piše iz muške perspektive i to u prvom licu, što je riskantan potez za koji se ne odlučuje veliki broj književnica. Uprkos tome (ili baš zbog toga) što iza napisanih reči stoji žena, čini mi se da smo dobili jednog uverljivog, realističnog lika, opisanog u svojim najintimnijim trenucima, u trenucima iskrene zaljubljenosti koja, kao što većina nas zna, muškarce često pretvara u predivno zbunjene i ranjive dečake, mada malo njih to želi da prizna. I upravo zbog toga se nadam da ovo neće biti poslednje što ćemo videti od Slađane Kručičan i da ćemo u budućnosti imati prilike da pročitamo još neku ovako „običnu priču“ predstavljenu na neobičan način.

Ocena: 3/5

Izdavač: Urban Art

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

„Neverovatni Moris i njegovi školovani glodari“ je 28. roman u serijalu o Disksvetu, ali za razliku od većine romana, nema dodirnih tačaka sa Ank Morporkom, pa se može čitati kao samostalan roman. Ono što ovo delo takođe razlikuje od većine u serijalu, jeste činjenica da je pisan za omladinu. Za ovaj roman je Teri Pračet 2001. godine dobio nagradu Karnegi, prestižno priznanje u oblasti književnosti za decu.

Neverovatni Moris je mačor koji, zajedno sa grupom pacova i dečakom „tupavog izgleda“, operiše po gradovima Disksveta i koristi svoju prednost čudom stečene inteligencije onako kako to najbolje zna: za krađu. Predvodeći svoju bandu „izmenjenih“ glodara i koristeći nesvakidašnji muzički dar frulaša Kita, Moris organizuje najezde pacova od grada do grada, problem koji dečakova „magična frula“ rešava kao u bajci. Kao i svaka dobro odigrana predstava, ovaj spektakl družini svaki put donosi mnogo novca.

Ono što Morisa i njegovu grupu pacova čini neverovatnim jeste to što imaju sposobnost govora i mišljenja, poput ljudi. Ovaj dar pacovi su stekli gosteći se na deponiji iza Nevidljivog Univerziteta, a Moris, ma koliko mu bilo teško da se pomiri sa tom činjenicom, gosteći se jednim od izmenjenih pacova. Pacovi su, za razliku od Morisa, uz svest stekli i određeni moralni kompas, koji im uporno govori da operacije koje izvode prosto nisu u redu. Moris ih ipak nagovara da predstavu izvedu još jednom, poslednji put, i tako stižu u jedan neobičan gradić u kojem vlada glad, iako po svemu sudeći ne bi trebalo da je bude; u kojem pacolovci za tu glad optužuju pacove, iako se niko ne seća kada je poslednji put zaista video pacova. Uprkos činjenici da od pacova nema ni traga, pacolovci svakodnevno paradiraju ulicama noseći pune ruke pacovskih repova (ili makar nešto što zaista liči na pacovske repove).

I tako će se Moris i njegovi glodari u ovom gradu susreti lice u lice sa manifestacijom istinskog zla, a u pomoć će im priskočiti Malicija Grim (imena Pračetovih junaka zaslužuju studiju za sebe), kćerka gradonačelnika i unuka jedne od sestara Grim, nadaleko poznatih po pisanju „pravih bajki, s mnogo krvi i kostiju slepih miševa i pacova“, od kojih je nasledila svoj pripovedački dar i veoma, veoma bujnu maštu.

Roman „Neverovatni Moris i njegovi školovani glodari“ je Pračetov osvrt na bajku o Čarobnom frulašu (Pračet često koristi dobro poznate motive iz književnosti i folklora kao predložak za svoja dela). Ali, kao i obično, iza Pračetovih komičnih likova i situacija krije se pregršt ozbiljnih i neretko mračnih tema, pa ni ovaj roman u tom smislu nije izuzetak.

„Neverovatni Moris i njegovi školovani glodari“ između redova kriju snažnu moralnu pouku i još jedan prikaz utopije (od koje Pračet nikada nije odustao) u kojoj različite vrste mogu živeti u slozi, koristeći svoje razlike kako bi na najbolji način doprineli zajednici.

Ovo je roman o čovečnosti (koju su pojedini ljudi odavno izgubili), o moći i zloupotrebi moći, o važnosti zajednice, ali i uloge svake individue u toj zajednici, o važnosti priča i svemu onome čemu nas one uče. I na kraju, ali ne i najmanje bitno: „priča o ljudima i pacovima. Najteže od svega je odrediti ko su tu ljudi, a ko pacovi“.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Reading Challenge: Knjiga sa mačkom na koricama

Bjanka Picorno je italijanska autorka, rođena 1942. godine na ostrvu Sardinija. Nakon studiranja arheologije, preselila se u Milano, gde je počela svoju televizijsku karijeru na televiziji RAI, u redakciji za kulturu i dečji program. Sa nepunih 30 godina je napisala svoju prvu knjigu za decu, koja joj je donela slavu širom Italije. Nakon toga su usledile knjige koje su joj donele brojne nagrade i priznanja, te je Bjanka Picorno danas, sa četrdesetak knjiga iza sebe, jedan od omiljenih i najznačajnijih italijanskih pisaca za decu i mlade.

„Francuska dadilja“ je jedan od autorkinih kasnijih romana, objavljen 2004. godine. U pitanju je preispitivanje romana Šarlote Bronte, „Džejn Ejr“, napisano iz perspektive jedne od marginalnih junakinja u originalu: dadilje male Adele, štićenice gospodina Ročestera.

Priča počinje 1830. godine u Francuskoj, kada devojčica po imenu Sofija odluči da se uhvati za poslednju slamku i pomogne majci na samrti tako što će lično, umesto posrednika koji se nije pojavio sa neophodnim novcem, odneti dvanaest spavaćica na kojima je njena majka, već bolesna, danonoćno radila. Sofija ne zna kako će biti dočekana kod naručioca – da li će poverovati u njenu priču ili će je optužiti za krađu? Uprkos svom optimizmu koji ju je terao da se probija kroz sneg do svog odredišta, Sofija nije mogla ni da zamisli značaj koji će u njenom životu imatu trenutak u kojem je zakucala na vrata doma Selin Varans.

Nakon što se od gladi, zime i uzbuđenja onesvetila u domu slavne balerine i nakon što se zgrejala i napojila, Sofiju će kod kuće, umesto ponosnog osmeha majke, sačekati grozna vest: majka je u njenom odsustvu preminula, a gospođa Ano, nastojnica, kao da je jedva dočekala da devojčicu smesti u dom za siročad. I to bi zasigurno bila njena sudbina, da madam Selin prethodnog dana u njoj nije videla nešto posebno i poslala po devojčicu Tusena, crnog dečaka u odelu lakeja, koji će od tog trenutka biti Sofijin najverniji prijatelj. Istog dana kada je upoznala svoju spasiteljku i svog novog prijatelja, Sofija je upoznala i supruga madam Selin, za koga će se u drugom delu romana ispostaviti da je gospodin Ročester, a da njegova priča, koju znamo iz romana „Džejn Ejr“, nije baš u potpunosti istinita.

Sticajem nesrećnih okolnosti, Sofija će se sa malom Adelom naći u sumornoj Engleskoj, na imanju gospodina Ročestera, daleko od od svoje drage balerine. Na tom imanju Sofija će upoznati Džejn Ejr, koju će nam predstaviti malo drugačije od Šarlote Bronte, ali i Bertu, jednu od najmisterioznijih ženskih likova u književnosti, koja je već privukla pažnju ovakvih interpteracija.

Cilj Bjanke Picorno bio je da ispriča drugu stranu poznatog engleskog romana, a ona zapravo nije prva kojoj su nedoslednosti Ročesterove priče zapale za oko. Najpoznatija interpretacija „Džejn Ejr“ svakako je „Široko Sargaško more“, koje je gotovo pola veka pre napisala Džin Ris, a koje autorka napominje kao svoju glavnu inspiraciju za pisanje romana. Baš kao u „Širokom Sargaškom moru“ i u „Francuskoj dadilji“ akcenat je stavljen na sporedne likove, koji po mišljenju ovih autorki, pričaju sasvim posebnu priču. Osim Berte, „lude žene sa tavana“, čiju stranu autorka zauzima i u ovom romanu, „Francuska dadilja“ obraća posebnu pažnju na majku devojčice kojoj je Džejn bila učiteljica, po Ročesterovim rečima, francuske balerine od koje je spasio svoju štićenicu koju je izvukao iz pariskog blata, kao i njene dadilje, sa kojom Džejn zbog njenog nepoznavanja engleskog jezika nije bila u bliskom kontaktu.

I zaista, ako se malo zamislite, zapitaćete se da li se čoveku koji osobu od krvi i mesa drži zaključanu godinama, a koji čak ni zaljubljenoj Džejn ne deluje posebno čovečno i blago, može baš u potpunosti verovati na reč. I upravo je taj crv sumnje, potpomognut prethodnom interpretacijom Džin Ris, naveo Bjanku Picorno da stane u odbranu francuske balerine „sumnjivog morala“.

Dela Bjanke Picorno uglavnom se bave socijalnim i političkim temama, poput rodne i rasne diskriminacije, klasnih razlika, feminističkih tema, itd. Iako je „Francuska dadilja“ roman namenjen mlađim čitaocima, ove teme su u njemu itekako prisutne (jer da, vrlo je važno da decu od početka učimo pravim vrednostima), što je možda i razlog zbog kojeg je ovaj roman našao svoj put i do starije publike. Uprkos svom stilu, koji je jedina stvar koji ovaj roman odaje kao književnost za mlade, ovo je izuzetno pametan i ironičan osvrt na jedno od najpoznatijih dela klasične engleske književnosti. U njemu se autorka dotakla pitanja položaja žene u društvu, problematike ropstva i klasnih razlika, kao i pojma dobrog vaspitanja (koji značajno varira od zemlje do zemlje).

Nakon što pročitate „Francusku dadilju“, možda ćete poželeti ponovo da prelistate „Džejn Ejr“ i proverite da li vam je nešto ipak promaklo.

Ocena: 3/5

Izdavač: Odiseja

Džulijan Felouz (baron Felouz od Vest Staforda) je engleski pisac, režiser i scenarista, član Gornjeg doma britanskog parlamenta. Felouz je najpoznatiji po svojim filmskim ostvarenjima, kao što su Gosford Park (za koji je 2002. godine dobio Oskara), Vanity Fair, The Tourist i TV serija Downton Abbey. Pored toga, napisao je i nekoliko romana (Snobs, Past Imperfect), a zanimljivo je da je sedamdesetih godina prošlog veka pisao ljubavne romane pod pseudonimom Rebeka Grevil.

„Belgrejvija“ je najnoviji roman Džulijana Felouza, objavljen 2016. godine. Radnja se odvija u viktorijanskom Londonu, tačnije u otmenom delu Londona po kojem roman i nosi ime, i prati dve porodice koje pripadaju različitim društvenim klasama, ali tajnovita veza iz prošlosti ih čini bližima nego što se to čini.

Radnja romana počinje 1815. godine, veče uoči bitke kod Vaterloa. Upoznajemo Sofiju Trenčard, kćerku trgovca i graditelja Džejmsa Trenčarda, koji, baš kao i njegova kćerka, žarko želi da postane deo engleske aristokratije. Sofijina veza sa mladim lordom Belasisom dovela ih je na korak do ostvarenja sna, jer upravo je Edmund Belasis taj koji im je obezbedio pozivnice za bal kod vojvotkinje od Ričmonda, o kojem će čitav London pričati decenijama nakon njegovog održavanja.

Već drugo poglavlje baca nas 26 godina unapred i saznajemo da su i Sofija i lord Belasis odavno mrtvi, da je porodica Trenčard još imućnija i na korak od primanja u visoko društvo, a da je porodica Belasis, zbog smrti svog sina jedinca, osuđena da čitavo svoje bogatstvo ostavi u rukama vojvodinog problematičnog brata i njegovog sina sumnjivog morala.

„Belgrejvija“ tu tek počinje i akcenat je stavljen upravo na roditelje mladog para – porodicu Trenčard koju, uprkos ogromnom bogatstvu koje je stekla vrednim radom, od aristokratije i dalje deli nisko poreklo, i porodicu Belasis, koja predstavlja sam krem londonskog visokog društva. Glava porodice Trenčard, Džejms, čitav svoj život je proveo u nastojanju da bude jedan od onih ljudi za koje već decenijama gradi velelepna zdanja u elitnim delovima Londona. Njegova opsednutnost elitom je na momente i komična, naročito ako se uzme u obzir da većina ljudi koja joj u tom trenutku pripada ne mari preterano za trud i marljivost, koliko za „pedigre“ individue. Njegova žena, En, mnogo je prizemnija, i u svakom trenutku je svesna zakona klasne razlike koja dominira u njihovom okruženju. Njena moralna dilema je, međutim, iako joj to nije bio primarni cilj, upravo ono što će Trenčardove približiti porodici Belasis. Ona će jednom prilikom vojvotkinji priznati da je Sofija umrla na porođaju, da je njen sin, iako odgajan daleko od njih, i dalje živ, te da loza vojvode ipak nije prekinuta smrću mladog lorda.

„Belgrejvija“ je pisana kao tipičan viktorijanski roman, sa svim onim opštim mestima koji ljubitelji ovog žanra očekuju: porodica koja ostaje bez naslednika, a samim tim i bez bogatstva, klasne razlike i zabranjene ljubavi, zatureni spisi i lažni identiteti i naravno, srećan kraj. Ma koliko na određene momente fabula romana podsećala na proslavljenu TV seriju Downton Abbey (serija počinje neposredno pred Prvi svetski rat, i to vešću da je porodica na tragičan način ostala bez naslednika), možda ne bi trebalo previše da očekujete. „Belgrejvija“ se u mnogočemu razlikuje od prethodnog Felouzovog ostvarenja, prvenstveno po tome što mnogo više pažnje obraća na problem klasne razlike u Engleskoj.

Osnovni nedostatak ovog romana ogleda se najpre u pojedinim tehničkim aspektima. Džulijan Felouz je prvenstveno scenarista i čini se da je roman za njega još uvek neistražena forma. U tom smislu je ovo delo na momente nepotpuno, a likovi samo donekle oslikani, kao da se glumcima koji će tumačiti uloge ostavlja prostor da junacima daju svoj lični pečat. Vezanost autora za filmsku i TV industriju ogleda se i u činjenici da je roman objavljivan poglavlje po poglavlje, u formatu koji neodoljivo podseća epizode TV serije – tako da je svako poglavlje jedna mala zaokrugljena celina, sa cliffhanger-om koji čitaoca (odnosno gledaoca) drži u neizvesnosti do naredne epizode.

Uprkos ovim sitnicama, „Belgrejvija“ je dinamična priča o ljudskim sudbinama, začinjena viktorijanskim zapletom i maestralan vodič kroz elitne ulice devetnaestovekovnog Londona. A kako sam i sama fan serije Downton Abbey, ali i ranijih radova Džulijana Felouza, nadam se da ćemo uskoro imati priliku da vidimo i ekranizaciju ovog romana i doživimo ovu priču u obliku u kojem će neprikosnoveni talenat ovog autora biti očigledan u svom punom sjaju.

Ocena: 3/5

Izdavač: Evro Book