Otesa Mošfeg (1981) američka je spisateljica hrvatsko-iranskog porekla. Objavljivala je priče u časopisima The Paris Review, The New Yorker i Granta, a dobitnica je i nagrada „Puškart“, „O. Henri“ i „Plimpton diskaveri“, kao i stipendije Nacionalne zadužbine za umetnost. Za svoju prvu knjigu, novelu McGlue (2014), dobila je nagradu „Fens“ za savremenu prozu i književno priznanje „Biliver“. Autorka je i zbirke kratkih priča Homesick for Another World (2017). Njen prvi roman, Eileen (2015), ušao je u uži izbor za nagradu Nacionalnog udruženja kritičara i nagradu „Men Buker“, a osvojio je i priznanje „PEN/Hemingvej“ za debitantski roman. Njen drugi roman, Moja godina odmora i opuštanja (2018), našao se na listi bestselera lista The New York Times. Treći roman Death in Her Hands objavila je 2020.
Glavna junakinja romana „Moja godina odmora i opuštanja“ je lepa, situirana devojka sa poslom u umetničkoj galeriji i stanu u Menhetnu. Na prvi pogled, reklo bi se da bi joj mnogi pozavideli. Ona, međutim, nije srećna, naprotiv. Mrzi svoj posao, ne može da preboli bivšeg i ne podnosi svoju najbolju (i jedinu) drugaricu. Njen život nema smisla i sasvim zdravorazumski odlučuje da nešto promeni. Način za koji se opredeljuje je, međutim, sve samo ne u skladu sa zdravim razumom. Rešava da uđe u hibernaciju u trajanju od godinu dana i da nakon toga krene iz početka, sasvim preporođena.
Ne mogu da navedem određeni događaj koji je izazvao moju odluku da uđem u hibernaciju. U početku sam samo htela nešto za smirenje, nešto što će mi prigušiti misli i stavove, pošto je u neprestanoj rafalnoj paljbi bilo teško ne omrznuti sve i svakog. Mislila sam da će život biti podnošljiviji ako moj mozak bude malo manje osuđivao svet što me okružuje.
Budući da joj je jasno da hibernacija nije nešto što se postiže prostom snagom volje, naratorka pribegava opijatima koji će joj pomoći da se umiri.
Kad mi zatreba još tableta, odlazila sam u drogeriju „Rajt ejd“ tri ulice niže. To je uvek bio bolan poduhvat. Sve mi je smetalo dok sam hodala Prvom avenijom. Bila sam kao novorođenče – smetao mi je vazduh, smetala mi je svetlost, svaka pojedinost spoljašnjeg sveta izgledala mi je napadno i neprijateljski. Alkoholu sam pribegavala samo tim danima kad moram da se zaputim do apoteke […] Nisam htela da se ubijem. Štaviše, to je bila suprotnost samoubistvu. Moja hibernacija je bila pokušaj samoodržanja. Mislila sam da će mi to spasti život.
Na putu samoodržanja naratorka odlučuje da se obrati psihijatru. Ne zato što će time pomoći samoj sebi već prosto da bi lakše došla do neophodnih lekova. Nabasaće na doktorku Tatl, najgoreg psihijatra u istoriji psihijatrije, ženu koja ne samo da deli (proverene i neproverene) lekove šakom i kapom već uopšte ne sluša svoje pacijente (do te mere da naratorka nekoliko puta mora da ponovi da su joj roditelji mrtvi, a onda i izmišlja razne apsurdne pojedinosti u svom životu, čisto zabave radi), zapravo jedino što je zaista interesuje je da li naratorka radi za policiju ili slične službe – i sve to za 300 dolara po seansi. Plan uspeva i junakinja uskoro ima zalihe raznoraznih tableta na kojoj joj bi joj pozavideo svaki tabletom, što ona u suštini i jeste.
Sve je u ovom romanu preterano – od inicijalne ideje za roman, preko ponašanja junaka do izmišljenih lekova. Težeći ka miru i opuštenom stanju svesti, naratorka nailazi na sve suprotno, počev od situacija u kojima „mesečari“ pod dejstvom sumanutih koktela lekova do bizarne sahrane majke njene najbolje drugarice zbog koje mora da prekine hibernaciju. Ali kada pređemo preko očiglednog preterivanja kojim autorka želi da šokira, jasno je da joj je namera kritička. Čitajući redove u kojima se pojavljuje doktorka Tatl, svakome je jasno da je u pitanju hiperbola, ali njen lik uopšte ne deluje neverovatno i savršeno se uklapa u stav da psihijatri mahom delaju kao produžena ruka farmaceutske industrije. Ovo jeste roman o depresiji (mada ne samo o depresiji), ali ne onakav na koje smo navikli. Priča Otese Mošfeg je ogoljena, groteskna slika najmračnijih stanja svesti, onih o kojima niko ne govori, koja nisu romantizovana. A uz to je i veoma zabavna. Glavna junakinja ne izaziva sažaljenje niti naklonost, ali ipak ćete navijati za nju. Njena situacija nije ni najmanje smešna, ali ipak ćete se smejati dok budete čitali ovaj roman. Kraj je pomalo predvidiv (posebno jedna stvar u vezi sa njenom drugaricom), ali funkcioniše jer od ovakvog romana zapravo nećete očekivati kraj kakav je očekivan. Da li ćete nešto naučiti iz ove priče? Verovatno ne. Pa zašto onda da ga čitate? Možda zbog činjenice da je ko zna koliko miliona čitalaca širom sveta potrčalo da zgrabi ovaj roman što jasno pokazuje da nam je, izgleda, svima malo muka od optimizma i bezuslovne ljubavi prema životu koja nam se sa svih strana nameće i da mnogo nas ne bi imalo ništa protiv da se malo odmori i opusti. A možda i zbog onoga što ovaj roman nudi između redova – promišljanju o savremenom društvu i eskapizmu kojem svakodnevno pribegavamo, bili svesni toga ili ne.
Posts
Jao, ja sam pauzirala. Nešto mi nije legla, naratorka je previše naprona za moje krhke živce. Probaću opet na proleće, tad se sve budi pa će i moje strpljenje, nadam se. :D
ReplyDeleteŠto je najgore, skroz razumem zašto bi je neko ostavio nedovršenu. I mene je u startu nekako razočarala, očekivala sam nešto drugo, ali rekoh daj da joj dam šansu, kratka je a i čini mi se da autorka zna šta radi, i nisam se pokajala. Pročitala sam je časkom i baš sam se zabavila :)
Delete