Stsh's Book Corner

Home Archive for June 2018

Mjuriel Barberi (1969) je francuska književnica i profesorka filozofije. Svoj prvi roman „Poslastica“ objavila je 2000. godine, nakon čega su usledili romani „Otmenost ježa“ (2006) i „Život vilenjaka“ (2015).

Roman „Otmenost ježa“ doneo joj je svetsku slavu. Prodat je u više miliona primeraka širom sveta, a po njemu je 2009. godine snimljen i film po imenu „Jež“.

Vila u ulici Grenel ima naizgled sasvim običnu kućepaziteljku koja se ni po čemu posebnom ne razlikuje od žena koje rade u ostalim vilama tog tipa. Njeno ime je Rene Mišel i ona se svim silama trudi da ostavi baš takav utisak – tipične sredovečne žene kakvu bi nezainteresovani stanari ovakvih vila očekivali na vratima – i da ostane nevidiljiva i ušuškana u udobnosti stereotipa. Jer niko ne želi kućepaziteljku koja sluša klasičnu muziku, gleda kvalitetne filmove, uživa u filozofskim raspravama i čita kanonizovanu književnost. A Rene je, pogađate, upravo takva.

„Zovem se Rene. Imam pedeset četiri godine. Već dvadeset sedam godina radim kao pazikuća u ulici Grenel broj 7, gde se nalazi lepa vila s unutrašnjim dvorištem i vrtom, podeljena na osam superluksuznih apartmana, nastanjenih, ogromnih. Udovica sam, niska, ružna, punačka, imam kurje oči na stopalima i, ako je verovati nekim meni samoj neprijatnim jutrima, iz usta mi izbija zadah mamuta. Nisam se školovala, uvek sam bila siromašna, neupadljiva i beznačajna. Živim sama s mačkom, velikim lenjim mačorom koji od pomena vrednih osobenosti ima to što mu smrde šape kada se iznervira. Ni on ni ja se baš ne trudimo da uđemo u krug nama sličnih. Pošto sam retko ljubazna, ali uvek uljudna, ne vole me, ali me ipak podnose, zato što tako dobro odgovaram onome što je društveno ubeđenje sakupilo u obrazac pazikuće, zato što sam jedan od mnogih točkića koji pokreću veliki sveopšti privid o tome kako život ima lako dokučiv smisao. A pošto je negde zapisano da su pazikuće stare, ružne i odbojne, na pročelju istog kretenskog nebeskog svoda takođe je krupnim slovima urezano da pomenute pazikuće imaju debele bezvoljne mačke koje po ceo dan dremaju na jastučićima s heklanim navlakama.“

Rene, međutim, nije jedini stanar u ovoj vili koji uspešno krije svoje pravo lice. Takva je i dvanaestogodišnja Paloma, ćerka u bogatoj porodici, takođe prilično pametnija od onoga što to o njoj misli okolina, devojčica koja ima jasno zacrtan plan i nema nameru da ga bilo kome otkrije.

„Dakle, donela sam odluku. Uskoro ću napustiti detinjstvo i, mada sam ubeđena da je život smejurija, mislim da neću moći da se odupirem do kraja. Mi smo, u suštini, programirani da verujemo u ono što ne postoji, pošto smo živa bića i ne želimo da patimo. Zato sve snage trošimo kako bismo sebe ubedili da ima stvari vrednih truda, zbog kojih život ima smisao. Džabe mi je to što sam veoma pametna, ne znam koliko ću još moći da se borim protiv te biološke sklonosti. Kad kročim na put odraslih, hoću li i dalje biti kadra da se suočim sa osećajem besmisla? Ne verujem. Zato sam donela odluku: na kraju ove školske godine, na trinaesti rođendan, 16. juna, ubiću se.“

Ove dve junakinje čine dva pripovedna glasa „Otmenosti ježa“. Iako na prvi pogled potpuno različite – po uzrastu, poziciji, socijalnoj lestvici – obe su izuzetno inteligentne, obe izuzetno vešto glume i imaju veoma slično mišljenje o svetu u kom žive, i u jednom momentu će toga postati itekako svesne. Upravo će Paloma biti ta koja će prva shvatiti da Rene nije ono za šta se predstavlja i da se iz petnih žila trudi „da deluje kretenasto“. Zavesa iza koje se Rene uspešno skrivala pred stanarima vile srušiće se pred pronicljivošću jednog deteta. A za sve to biće zaslužan novi stanar vile, jednako pronicljivi gospodin Ozu. Njegov ulazak u živote stanara imaće ogromnog odjeka na ove dve junakinje. Najpre na Rene, koja će ponovo osetiti leptiriće u stomaku i potrebu da povremeno sredi frizuru, a potom i na Palomu, kojoj će ova zagonetna kućepaziteljka dati razloga da živi.

Rene nije bila sasvim u pravu: ispostaviće se da njena ličnost ne predstavlja skandal za svakog stanara luksuzne vile. Njena želja da pronađe nekoga sebi sličnog sukobiće se sa željom da je svi ostave na miru. I nije slučajno što će je prozreti upravo Paloma, devojčica i sama sklona skrivanju:

„Gospođa Mišel ima otmenost ježa: spolja je načičkana bodljama, prava tvrđava, ali slutim da je iznutra isto tako jednostavno istančana kao jež, lažno nezainteresovana životinjica, žestoko nedruštvena i strahovito otmena.“

„Otmenost ježa“ je roman napisan nesvakidašnjim stilom. Dva narativa, oba u prvom licu, od kojih se jedan obraća svom dnevniku a drugi čitaocu direktno, funkcionišu izuzetno skladno, skoro pa kao u ogledalu. Osnovno zanimanje autorke je očigledno – Mjuriel Barberi je uspela da napiše pitak filozofski roman, tako da teme kojima se bavi, kao i monolozi junaka, teku sa lakoćom kojom se čita mnogo laganija literatura. „Otmenost ježa“ bavi se ozbiljnim egzistencijalnim pitanjima, kritikuje francuski viši stalež i propituje osnovanost stereotipa i klasnih razlika; diskutuje o filmu, književnosti i umetnosti uopšte; filozofira o smrti i smislu života. A sve to uz pažljivo doziranje ozbiljnosti i humora.

Šarm ovog romana osvojio je čitaoce širom sveta, a Mjuriel Barberi je kroz priču o kućepaziteljki koja razbija stereotipe razbila još jedan: filozofski romani mogu biti iznenađujuće pitki i zabavni, a „Otmenost ježa“ je svakako jedan od takvih.

Ocena: 5/5

Izdavač: Čarobna knjiga

Italo Kalvino (1923 - 1985) je italijanski književnik, esejista i novinar. Smatra se najznačajnijim italijanskim piscem 20. veka. Svoj prvi roman „Staza do paukovih gnezda“ objavio je 1946. godine, a iste godine dobija i prvu književnu nagradu. Nakon toga nastavlja da niže uspehe, ne zadržavajući se na jednom žanru – gotovo sve Kalvinove knjige su tematski, stilski i žanrovski potpuno različite. Neka od najpoznatijih dela ovog pisca su romani „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (1979), „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969), trilogija „Naši preci“ (1952-1959), zbirka pripovedaka „Kosmikomike“ (1965).

„Baron na drvetu“ je druga knjiga trilogije „Naši preci“ (koju pored ove čine i „Raspolućeni vikont“ (KLIK za recenziju) i „Nevidljivi vitez“). Ove priče Kalvino je nazivao filozofskim bajkama.

„Baron na drvetu“ je životna priča italijanskog plemića iz 18. veka, koji se još kao dete nakon svađe sa roditeljima iz protesta popeo na drvo i do kraja svog života nije spustio stopala na zemlju. Razlog za ovaj dramatičan čin bili su puževi koje je njegova sestra pripremila za ručak, a Kozimo nije želeo da jede. Kako je Kozimo u to vreme bio samo dete, njegova porodica je smatrala da će se svojeglavi plemić brzo zasititi svoje pobune, Ipak, mali baron je ostao dosledan sebi i čitav svoj vek je proveo u krošnjama drveća.

„Kozimo se popeo sve do mesta gde se račvala jedna debela grana i gde je mogao udobno da se smesti, i tu je seo, s nogama koje su visile, sa prekrštenim rukama i šakama gurnutih pod pazuha, s glavom uvučenom u ramena i trorogim šeširom namaknutim na čelo.

Naš otac se nagnuo kroz prozor: „Predomislićeš se ti kad se umoriš od sedenja na tom drvetu!“ doviknuo mu je.

„Nikada se neću predomisliti“, odgovorio je moj brat sa grane.

„Dobićeš ti svoje, čim siđeš!“

„E pa, onda, neću ni da siđem!“ I održao je reč.“

Dogodovštine barona na drvetu pripoveda njegov mlađi brat, koji u svojoj pripovesti naizmenično koristi svoja sećanja i priče koje se su se o njegovom bratu ispredale, poneke realne, poneke nalik na legende. Prvi meštani koji su ga viđali kako trčkara sa grane na granu najpre su se pitali da li je pred njima čovek ili zver, ali priča o osobenjaku koji živi u krošnjama brzo se širila među svetom.

No, uprkos svojoj bizarnoj odluci, Kozimo uspeva da živi prilično normalan život među granama. On nije slika i prilika Rusoovog plemenitog divljaka (motiva popularnom u vremenu dešavanja radnje romana) – Kozimo zadržava svoje manire i dostojanstvo (nalazi načina da održava ličnu higijenu i da obavlja sve one radnje koje bi na prvu pomisao mogle delovati nezgodno), radi na svom obrazovanju, čita knjige i podstiče druge da čitaju (u Kalvinovim knjigama uvek ima knjiga), piše deklaracije, zaljubljuje se, održava vezu sa ženom, pa čak ima i svog psa koji ga prati sa zemlje.

Činjenica da je odlučio da živi drugačije nije ga izolovala od ljudi. Na početku on ne ide dalje od porodičnog vrta, a kasnije, kada malo odraste, on se često viđa i komunicira sa ljudima, sa vojskama, razbojnicima, seljacima, izbeglicama, čak i sa Napoleonom (koji je, uzgred izjavio da bi, da nije Imperator Napoleon, voleo da bude građanin Kozimo Rondo).

Trilogija „Naši preci“ jeste trilogija simboličnih likova i „Baron na drvetu“ u tom smislu nije izuzetak. Kozimo je simbol pobune i odricanja od ustaljenih sistema vrednosti. Činjenica da se u svojoj pobuni penje na drveće, još dramatičnije ukazuje na svojevrsnu uzvišenost tog čina. Iako osobenjak, Kozimo nije lud, mada njegov brat u nekoliko navrata u svojoj pripovesti ozbiljno sumnja u njegovu psihičku stabilnost. Zahvaljujući svojim postupcima, ali i pukom misterioznošću koju sa sobom nosi činjenica da je on čovek koji živi na drvetu, on među svetom dobija status heroja, čak i polubožanskog bića, njega hvale Napoleon i Volter, a susreti sa strancima priču o ovom neobičnom plemiću nose ka svim krajevima planete.

Kalvino je priče koje čine trilogiju „Naši preci“ nazivao bajkama, a upravo mu je ovaj žanr dozvolio da pisanju pristupa kao igri, pa u tom maniru i završava „Barona na drvetu“. Fantastičnost njegovog života nastavlja se i u njegovoj smrti i čitalac može da očekuje da Kalvino neće izneveriti svog junaka. U smrt će ga, sasvim prikladno, odneti balon, a Kozimo će prisutnima, kako kaže njegov brat „oduzeti čak i to zadovoljstvo da ga vidimo kako se makar mrtav vraća na zemlju. Na porodičnom grobu postavljena je ploča na kojoj je pisalo: Kozimo Pjovasko di Rondo – Živeo je na drveću – Uvek je voleo zemlju – Uzneo se na nebo“. I tako je mali plemić koji nije želeo da jede puževe za ručak održao svoju reč i širom sveta ostao upamćen kao čudak, ali čudak od principa.

Ocena: 5/5

Izdavač: Paideia

Patrik Ziskind (1946) nemački je književnik i scenarista. Javnosti je najpoznatiji kao pisac romana „Parfem“ (1985), bestselera prodatog u više od petnaest miliona primeraka širom sveta. Pored „Parfema“, Ziskind je napisao i nekoliko novela i pripovedaka, kao i nekoliko scenarija za filmove. Živi veoma povučenim životom, daleko od očiju javnosti: gotovo nikada ne daje izjave za medije i ne dozvoljava da ga fotografišu. Navodno su samo tri fotografije ovog pisca trenutno dostupne javnosti.

Drama „Kontrabas“ (1981) prvo je književno delo koje je Ziskind objavio. U ovoj monodrami upoznajemo frustriranog svirača kontrabasa, čiji je odnos sa instrumentom na granici sa fatalizmom. „Bez kontrabasa nema orkestra“, tvrdi on, a opet, kontrabas je uvek u zapećku, nikada dovoljno cenjen i uvažavan. Nikada samostalan (za kontrabas ne postoje solo deonice), uvek u senci drugih instrumenata. Pa ipak, iako ga je izbor instrumenta zauvek stavio na marginu, kontrabas je njegov životni partner, način izražavanja, način života. Sve ove činjenice doprinose izuzetno ambivalentnom odnosu svirača prema instrumentu: kontrabas je istovremeno ljubav i mržnja, prijatelj i najveća životna prepreka, temelj svake kompozicije i njen najnebitniji deo, izvor radosti i frustracija.

Protagonista svoj monolog započinje činjenicama, upoznajući čitaoca sa istorijom nastanka instrumenta, hijerarhijom orkestra i brojnim kompozicijama koje je za života izvodio. Svoje izlaganje prekida povremenim gutljajima piva koji ga, zajedno sa tokom priče, vode u sve ličniju ispovest i postepeno gubljenje takta. Ali ova priča je mnogo više od nesrećne sudbine jednog člana orkestra. Baš kao što kontrabas oslikava način života njegovog vlasnika, tako i orkestar predstavlja metaforu društva, a Ziskindov protagonista, kao i svi junaci ovog pisca, tipičan je autsajder, na samom dnu društvene lestvice.

„Golub“ (1986) je još jedna priča o frustriranim nesrećnicima koji neopaženo borave u našoj svakodnevnici. Junak ove novele, Džonatan Noel, usamljenik je koji vredno radi na ostvarenju svog skromnog životnog sna – otkupljivanju sobice u Parizu u kojoj godinama živi kao podstanar. Sve teče po planu – Džonatan ima stalni posao, redovna primanja i ponašanje kakvo bi svaki stanodavac poželeo. Ali jednog jutra pred vratima njegove sobe pojavljuje se golub, i njegovo prisustvo preti da pokvari sve.

„Glave nagnute na stranu, buljio je levim okom u Džonatana. To je oko, taj mali kružni kolut braon boje sa crnim središtem, delovalo potpuno zastrašujuće. Tako bez trepavica, bez obrva, sasvim golo, besramno upereno ka spolja i širom otvoreno, podsećalo je na dugme prišiveno na perje glave. A bilo je u oku i nekakve uzdržane pritvorenosti, pa je sve to činilo da ono ne deluje ni otvoreno, ni pritvoreno, već prosto beživotno; podsećalo je na sočivo kamere koje upija spoljašnju svetlost, ali koje samo ništa ne isijava. U ovom oku nije bilo sjaja, ni svetlosti, ni i jedine iskre života. Bilo je to oko bez pogleda. I ono je piljilo u Džonatana.“

Ovaj, naizgled bezazlen susret u Džonatanu stvara nemir neopisivih razmera. Golub ništa ne čini, istina je, ali samo njegovo iznenadno prisustvo dovodi do remećenja do tančina isplaniranog života i do momentalne egzistencijalne krize. Džonatan odjednom postaje svestan svih svojih slabosti, svih neuspeha; njegov život se prikazuje kao potpuno besmislen i on, osim što odlučuje da više ne može živeti u sobi ispred koje čuči golub, počinje da se pita da li uopšte i vredi nastavljati sa životom.

Ono što je upadljivo zajedničko kod ovih pripovesti jeste to da obe predstavljaju prikaz neuroze. Oba Ziskindova junaka su psihički nestabilna, svaki na svoj način, i svaki od njih pred čitaocima prolazi kroz svojevrsnu egzistencijalnu krizu. Atmosfera koju Ziskind stvara u svojim delima hipnotišuća je, bilo da je reč o kafkijanskom apsurdu u „Golubu“ ili unutrašnjem sukobu u „Kontrabasu“ koji neodoljivo podseća na one kakvi se mogu sresti u pripovetkama Edgara Alana Poa. Njegovi junaci su uvek frustrirani autsajderi (motiv koji je izvanredno obrađen u romanu „Parfem“), zarobljeni u svojim psihozama, bez izgleda da se uklope u svet koji ih okružuje.

Patrik Ziskind ne piše da bi zadovoljio čitaoca, zato obe ove pripovesti završavaju izvesnim antiklimaksom. Njegovi likovi nisu veliki tragični junaci, pre tragikomični, mali ljudi u čijim životima ne postoji ništa veliko, njihov pakao je sušta svakodnevnica. Ipak, ono što autor svakako uspeva jeste da izuzetno verno na čitaoca prenese nervozu koju njegovi junaci osećaju, tim pre što je ona izazvana naizgled bezazlenim događajima. Ove priče neće prijati svakome, ali ljubitelji romantičarske proze, apsurda i filozofije egzistencijalizma nikako ne bi smeli da ih zaobiđu.

Ocena: 4/5

Izdavač: Solaris

Prođe još jedna Noć knjige, mali raj za knjigoljupce i pakao za njihov novčanik. Ovu sam posetila i ja, rešivši da prekinem zabranu kupovine knjiga na jedno veče i malo se počastim. Ništa se ne sekirajte, zabrana je stupila nazad na snagu čim sam izašla iz knjižare i trudiću se da tako bude do Sajma (znam da je dosta vas sada prevrnulo očima, ali kako sam od prošlog Sajma kupila samo dve knjige, verujem da uopšte nije nemoguće da se još malo strpim).

Protesti koji su se juče širom zemlje odigrali zbog poskupljenja goriva (bravo!) malo su mi otežali put do knjižare, ali nakon maaaaalo dužeg vremena provedenog u putu, stigli smo na odredište i moram da priznam da sam bila prijatno iznenađena gužvom koju sam zatekla u knjižari. Uprkos velikom broju ljudi i dugom redu ispred kase, sve je išlo zaista brzo i čitavu kupovinu smo završili za petnaestak minuta!

Iskreno, nisam baš planirala da posetim ovu Noć knjige, ali moj muž je pre neki dan izrazio želju da pročita Miškovićevu knjigu, pa smo se dogovorili da ćemo je kupiti tada. A kad već idemo, šteta je ne iskoristiti onih 40% (a budimo realni, dugo sam postila) i posle nekoliko minuta razmišljanja, već sam imala ideju o knjigama koje ću uzeti za sebe.

Dakle, prva knjiga, zaslužna što uopšte pišem ovaj post jeste „Ja, tajkun“ Miroslava Miškovića. Ne sumnjam da će u njoj imati mnogo toga zanimljivog da se pročita, da ne ulazimo sada u to da li je ispovest istinita ili nije, a i sigurna sam da će biti pozajmljena bar nekoliko puta. Možda ne bi baš svako odlučio da kupi ovu knjigu, ali verujem da znam dosta ljudi koji bi zavirili da vide šta u njoj piše. Moj dragi se, dok smo stajali u redu, doduše, svojski trudio da sakrije knjigu od radoznalih pogleda, ali avaj, džaba sav trud, evo mene koja ga javno opanjkavam ovde pred svima!

Druga knjiga je roman „Beži, Zeko, beži“ Džona Apdajka. Pročitala sam četiri romana o Zeki Angstromu, prvi još na fakultetu, a potom i ostale. Mada mi je prvi roman mnogo draži od nastavaka, iskreno se nadam da će Laguna objaviti i ostale (ukupno ih ima pet). Ovaj roman iskreno volim i preporučujem i morala sam da ga imam u biblioteci. „Zeku“, inače, trenutno možete da osvojite u darivanju koje, povodom trećeg rođendana bloga, organizujem na društvenim mrežama (na Instagramu i Fejsbuku). Tako da, ako ga niste do sada čitali, evo prilike da ga smestite na policu!

Odlučila sam da ovoga puta kupim i dva putopisa Bila Brajsona. Obožavam njegov stil pisanja, pročitala sam nekoliko knjiga (favorit mi je „Kod kuće“, izuzetno zabavna i duhovita istorija privatnog života), ali dugo nisam čitala ništa njegovo, pa je ovo bila idealna prilika da to ispravim. Odlučila sam se za „Ni ovde, ni tamo“ (putovanja po Evropi) i „Beleške s malog ostrva“ (putovanja po Engleskoj). Ne sumnjam da će biti dobre i sledeću Noć knjige ću verovatno iskoristiti da kompletiram knjige ovog pisca.

Dok smo stajali u redu ispred kase, pogled nam je pao na policu na kojoj su se nalazile knjige Margaret Atvud. Tada smo odlučili da uzmemo „Sluškinjinu priču“, jedinu njenu knjigu koju nemam, a koja postoji u prodaji. Roman sam čitala, ali nisam imala svoj primerak. Još samo da nađem „Slepog ubicu“ i Atvudova je kompletirana!

Na pet kupljenih knjiga uštedela sam oko 1500 dinara. Noć knjige je ubedljivo najisplativiji događaj ovog tipa za kupovinu Laguninih naslova, tako da u poslednjih par godina velike kupovine njihovih knjiga, koje sam uglavnom obavljala na Sajmu, uvek ostavljam za jun i decembar. Kada na to dodate i poklončiće koje dobijete uz svaku kupovinu, ušteda je još slađa.

Ove godine sam uz knjige dobila dva pakovanja plazme, tečni deterdžent, Nedeljnik i sokiće na izlazu iz knjižare. Ipak, veče je proteklo uz propust radnika na kasi. Naime, tek kada sam stigla kući, shvatila sam da je trebalo da dobijem i termos jer sam plaćanje obavila karticom. Odmah sam počela da kukam po fejsu (naravno) i videla da je dosta ljudi ostalo bez poklona. Vidite ovako, ja zaista volim poklone i nisam srećna kada me neko uskrati za poklon koji mi sleduje, tako da priče „valjda se u knjižaru ide zbog knjiga“ ne fermam ni dva posto. Nije stvar u termosu, stvar je u neozbiljnosti. Ako se nešto najavljuje i reklamira, onda bi trebalo i da se ispoštuje, a pošto se nije ispoštovalo, imam sva prava da se durim (ma šta mislili ovi što me optužuju da Noć knjige posećujem isključivo zbog plazme).

No, da se manemo nebitnog termosa (na fejsu sam saznala da je jedna od radnica u knjižari rekla da i nije bio neki)… Šta ste vi lepo pazarili sinoć?

P.S. Zbog problema na sajtu Delfi knjižare, Noć knjige će za online kupovinu biti produžena do subote do 16h, pa ako niste stigli da se častite, još uvek nije kasno!

Maj je moj omiljeni mesec. U maju počinje lepo vreme, u maju sam rođena, u maju sam se venčala i svake godine on bude u znaku nekakvih proslava. Ovaj maj, međutim, dao mi je još povoda da se radujem i proslavljam, ali i da radim više nego inače (što je meni trenutno još jedan razlog za radovanje), tako da nije ni čudo što je prozujao brzinom svetlosti. Nije čudo ni što sam, zbog viška obaveza, malo posustala i sa čitanjem. Ali sve će se to nadoknaditi, ne brinem, dokle god je razlog za manjak vremena pozitivan.

Ovog meseca, prema tome, lista od jedva pet pročitanih knjiga (molim vas, nemojte brojati stranice) i to:

1. Baron na drvetu – Italo Kalvino (knjiga sa ružnim koricama)

2. Hoću kući – Jasminka Petrović (knjiga čija se radnja odvija na drugoj planeti)

3. Otmenost ježa – Mjuriel Barberi (knjiga koja je bila bestseler godine kada sam maturirala)

4. Pipi Duga Čarapa na brodu – Astrid Lindgren (klasik dečje književnosti)

5. Meda peva bluz – Duško Kovačević (knjiga domaćeg pisca)

Ovde, naravno, treba dodati i moje povremeno virkanje u roman „Čovek bez osobina“ koji još nisam završila! Zadala sam sebi zadatak da ga pročitam do kraja ovog meseca, ali niti sam imala volje, niti vremena, tako da zadatak prebacujemo u sledeći mesec. Završiću ga, makar iz inata, a onda bog neka mi pomogne u pisanju recenzije.

Sa druge strane, knjiga u kojoj sam beskrajno uživala ovog meseca, a koja nosi titulu favorita iz više razloga, jeste „Pipi Duga Čarapa na brodu“. Pipi je, za one koji ne znaju, moj omiljeni književni lik iz detinjstva i uvek joj se rado vraćam. Ovoga puta je, međutim, za to postojao poseban razlog i mnogo sam srećna što ovom prilikom mogu da najavim da izdavačka kuća Odiseja priprema novo izdanje ovog romana (sa predivnim ilustracijama Tihomira Čelanovića i novim, savremenim prevodom), čiji će impresum sadržati i moje ime. Knjiga će se uskoro naći u prodaji, a do tada više informacija o njoj možete pročitati OVDE. Oprostićete mi na očiglednoj reklami, ali nisam mogla da odolim da sa vama podelim sreću koju osećam što sam učestvovala u realizaciji knjige koja mi je obeležila detinjstvo. Kao što rekoh, ovaj maj je bio prepun razloga za slavlje!

Šta ste vi lepo čitali proteklog meseca? Nadam se da je vaša lista pročitanih naslova nešto duža od moje. Ko je vaš omiljeni lik iz detinjstva? Da li postoji neka specijalna knjiga u čijoj realizaciji biste vi sa ponosom učestvovali? Pišite mi svoje preporuke u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš Duga Čarapa <3