Stsh's Book Corner

Home Archive for October 2017

En Tajler (1941) je američka književnica. Pored pisanja romana i kratkih priča, bavi se i književnom kritikom. Do sada je objavila dvadesetak romana, od kojih su tri nominovana za Pulicerovu nagradu (koju je 1989. godine dobila za roman Breathing Lessons). Teme po kojima je poznata uglavnom se svode na porodični život u Americi (brak, odnosi između bračnih partnera i između roditelja i dece), pa je zbog toga, kao i zbog sklonosti ka realizmu, često porede sa Džejn Ostim i Džonom Apdajkom.

U jednom od retkih intervjua koje je dala povodom učestvovanja u projektu Hogarth Shakespeare, En Tajler je izjavila nešto što mnogi čitaoci nisu očekivali. Ona, naime, prezire Šekspirova dela, a „Ukroćenu goropad“ više od svih ostalih. Upravo je to bio razlog zbog kojeg je odlučila da „ponovo ispriča“ baš tu dramu. Logično pitanje koje je usledilo bilo je zbog čega je uopšte pristala na učešće u projektu, na šta je Tajlerova kratko odgovorila da su je urednici „zatekli u trenutku slabosti“.

Hogarth Shakespeare je projekat koji za cilj ima promovisanje i upoznavanje savremene publike sa likom i delom Šekspira i to kroz ponovo ispričane verzije nekih od njegovih najpoznatijih dela. Projekat je pokrenut povodom 400. godišnjice od Šekspirove smrti, a priključili su mu se, pored En Tajler, neki od najčitanijih pisaca današnjice: Jo Nesbe, Margaret Atvud, Trejsi Ševalije, i drugi. „Prznica“ je treći roman u ediciji, a prethodili su mu romani „Procep u vremenu“ i „Ime mi je Šajlok“, iza kojih stoje Dženet Vinterson i Hauard Džejkobson.

„Prznica“ je moderna verzija „Ukroćene goropadi“, jedne od najpoznatijih Šekspirovih komedija. Tajlerova u svom romanu akcenat stavlja na problematiku „kroćenja“ prgave žene, motiva čestog u istoriji književnosti i pre Šekspirovog vremena, i priču o Katarini i Petručiju prebacuje u savremenu Ameriku, predstavljajući publici dosta blažu varijantu originalnog zapleta, kroz likove Kejt i Pjotra.

Kejt Batista živi sa ocem i mlađom sestrom u porodičnom domu. Nakon što joj je majka preminula, ona je preuzela upravljanje domaćinstvom i brigu o porodici: o ocu koji je slika i prilika zaluđenog naučnika i o mlađoj sestri, tipičnoj tinejdžerki koja ne ispušta mobilni telefon iz ruku. Kejt je pomalo na svoju ruku - neko bi rekao rasejana, neko drska – sama, bez želje za udajom i decom, iako radi u predškolskoj ustanovi. Deca sa kojom radi je obožavaju, mada njeni nadređeni, kao i roditelji te iste dece, često nemaju razumevanja za njen pristup rešavanju problema, kao uostalom i njena rodbina. S obzirom na njen karakter, Kejtinom ocu sigurno nije bilo lako da je zamoli za jednu nesvakidašnju uslugu. Naime, on je na pragu revolucionarnog otkrića u svom istraživanju, otkrića do kojeg sigurno neće moći da dođe bez svog pomoćnika koji samo što nije deportovan u svoju rodnu zemlju. Pa, da li bi Kejt bila ljubazna da se uda za njega, i time mu obezbedi legalan boravak u zemlji (drugih prosaca, ruku na srce, ionako nema na vidiku)?

Kejt će, naravno, isprva kategorično odbiti ovaj predlog, ali malo po malo, očeva upornost i Pjotrov šarm će je naterati da razmisli još jednom.

Uklopiti zaplet „Ukroćene goropadi“ u kontekst savremene američke porodice nije nimalo lako. Sam pojam žene „problematičnog karaktera“ koji treba krotiti je poprilično zastareo (bar u nekim delovima sveta) i mogao bi se posmatrati kao politički nekorektan, što je nešto o čemu Šekspir nije morao da brine. Sa druge strane, običaj da se starija deca venčavaju prva po svaku cenu, kao i odabir dostojnog prosca, stvar su prošlosti u modernom društvu. En Tajler je shodno svemu tome izabrala najprihvatljiviju varijanu – brak zbog papira – ali i pored toga je nemoguće ne primetiti lenjost u pristupu obradi originalnog dela. Uvod iz „Ukroćene goropadi“ je, kako deluje kao višak, prosto izbačen i drama je svedena na ne preterano ubedljivu romantičnu komediju koja se zasniva na lažnom braku iz kog se razvija ljubav.

Kejt zaista nije „prznica“. Ona je emancipovana žena, u najgorem slučaju pomalo namćorasta i malo dužeg jezika. Ali, ako u obzir uzmemo okolnosti u kojima živi kako ne bi bila? Šekspirova verzija goropadne žene sigurno ne bi trpela ono što Kejt svakodnevno podnosi – očev „sistem“ pranja sudova i ostale peripetije, kao i sestrino ponašanje koje bi svakoga izvelo iz takta. Ona čak nije ni „ukroćena“, već se postepeno zaljubljuje u Pjotra, čoveka koga do neobične ponude prosto nije posmatrala na taj način. Ukratko, ukoliko biste likovima iz „Prznice“ promenili imena, zaista bi bilo teško povezati ovaj roman sa Šekspirovim komadom.

U istom intervjuu u kojem je izjavila da prezire Šekspira, Tajlerova se požalila kako je pri pisanju romana morala da uključi brojač reči, kao i da je jedva uspela da ispuni minimum koji su urednici odredili. To se, nažalost, vidi. Jedan od glavnih problema koji je autorka imala sa komadom jeste evidentna mizoginija koja iz njega isijava. Umesto da ovu priliku iskoristi, problemu pristupi kao kritičar i neopisivo doprinese kako ovoj ediciji, tako i feminističkom pismu uopšte, ona je prosto odlučila da problem ignoriše.

Ukoliko volite romantične komedije, „Prznica“ je sasvim solidan roman – kratak, dinamičan, čitljiv. Ukoliko ste, ipak, rešili da pročitate ovu knjigu jer vas je privukao smisao projekta, bojim se da ćete ostati uskraćeni za ono najvažnije: prepoznatljivu podlogu. „Prznica“ je mnogo toga, ali moderna „Ukroćena goropad“ svakako nije. Razlog zbog kojeg je En Tajler odlučila da učestvuje ostaje nepoznat (mada možemo da pretpostavimo da ima veze sa finansijama), ali činjenica da je pisala ovaj roman, kako sama priznaje, na silu, deluje kao protraćena šansa da jedna od najpoznatijih Šekspirovih komedija dobije novo ruho kakvo zaslužuje.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

Bojazan da će kvalitet pisanja Dajane Gabaldon opasti nakon dve obimne knjige o Kler Rendal, ratnoj medicinskoj sestri koja, potpuno neplanirano, prolazi kroz „drevni portal“ na jednom zabačenom brdašcetu u Škotskoj, i budi se na istom tom mestu, ali dva veka pre sopstvenog rođenja, nestala je onog trenutka kada sam počela sa čitanjem trećeg romana u serijalu Outlander, nazvanog prosto Voyager („Putnik“).

Ukoliko još uvek niste čitali ovaj serijal, budite upozoreni, spojleri u ovom postu su neizbežni, pa vam savetujem da prvo bacite pogled na recenzije prvog dela (Outlander – klik OVDE) ili drugog (Dragonfly In Amber – klik OVDE), zavisno od toga koliko ste upoznati sa samom pričom, bilo kroz knjige ili TV seriju.

Voyager je definitivno najkompleksnija knjiga u serijalu do sada i u njoj se toliko toga događa da prosto ne znam odakle bih počela. I strukturalno je roman kompleksniji od svojih prethodnika. Sastoji se od nekoliko vremenski različitih narativa koji se sporadično smenjuju. Najpre, narativ iz 1968. godine, u kojem Kler zajedno sa svojom ćerkom i istoričarem Rodžerom Mekenzijem istražuje dokumentaciju o Džejmiju; zatim narativ koji obuhvata period od 1948. godine, odnosno od njenog povratka u 20. vek, pa do 1968. godine kada će se Kler vratiti u Škotsku, u kojem saznajemo kako je izgledao njen brak sa Frenkom; zatim praćenje Džejmijevog života nakon bitke na Kalodenu i rastanka sa Kler, odnosno nakon 1745. godine; i konačno, period od 1766. godine, kada će se Kler i Džejmi ponovo sresti, posle čitave dve decenije razdvojenosti.

Dragonfly In Amber završava u trenutku kada Kler saznaje da je Džejmi preživeo bitku kod Kalodena, načinivši pri tome vremenski skok od dve decenije. Voyager je tu da zadovolji znatiželju čitalaca, pa konačno saznajemo o zajedničkom životu Kler i Frenka, o razvoju njene karijere i odluci da svojoj ćerki otkrije tajnu koju je čuvala godinama. Uporedo sa tom pričom, pratimo i Džejmijev život nakon bitke – izgnanstvo, vreme provedeno u zatvoru i konačno sticanje slobode.

Naslov romana jednom rečju obuhvata njegovu suštinu. Od trenutka kada se Kler ponovo susretne sa Džejmijem, koji pod novim imenom živi u Eginburgu kao poznati vlasnik štamparije, njih dvoje će konstantno biti u pokretu. Kler će ubrzo shvatiti da njen san o mirnom životu upravo to i jeste – samo san. Pri povratku u Lalibroh, Kler će doživeti prvo neprijatno iznenađenje, za koje će se pobrinuti Džejmijeva sestra: Džejmi je oženjen, a njegova supruga je Liri, devojka zbog koje Kler umalo da završi na lomači. Impulsivna kakva jeste, Kler odlučuje da zauvek napusti Škotsku, ali nepredviđene okolnosti će je naterati da se predomisli, mnogo brže nego što je to planirala. Od tog trenutka, nevolje se samo nižu.

Jedan od novih likova koje Dajana Gabaldon predstavlja u ovoj knjizi je mladi Ijan, Džejmijev najmlađi sestrić. Upravo će on biti razlog zbog kojeg će se Kler i Džejmi otisnuti na neplanirano putovanje iz Škotske. Prilikom Džejmijevog pokušaja da dođe do novca kojim će obezbediti Liri nakon što je njihov brak proglašen nevažećim, Ijana će oteti pirati. A kako je Džejmi već u lošim odnosnima sa svojom sestrom, jedino što mu preostaje jeste da krene za njim. Od tog trenutka, Voyager postaje potraga za mladim Ijanom – potraga koja će Džejmija i Kler odvesti čak do Amerike – a ujedno i pravi avanturistički roman čija se radnja mahom odvija na pučini i novim, neistraženim teritorijama, i koji pritom sadrži sve što jedan avanturistički roman sadrži: pirate, skriveno blago, nove kulture, pa čak i nešto nalik na vudu magiju.

Trenutak koji smo svi željno iščekivali – susret Kler i Džejmija nakon dvadeset godina razdvojenosti - a za koji je autorka lukavo gradila tenziju u prvoj trećini knjige, napisan je maestralno. Ono u čemu Dajana Gabaldon briljira svakako je opisivanje veoma emotivnih scena bez trunke patetike. Potpuno nespreman za ono što dolazi, Džejmi će izgubiti svest kada shvati da Kler zaista stoji u njegovoj štampariji. Time autorka otpušta tenziju, dodajući trunku komike ovom važnom trenutku i štedi čitaoca potpunog emotivnog rastrojstva. Ono o čemu će posebno voditi računa jeste realnost situacije. Time naročito mislim da odnos dvoje ljubavnika, koji se nisu videli čitave dve decenije, ispunjen stidljivošću i blagim grčem. Ovaj „period upoznavanja“, međutim, kratko će trajati i uskoro će Kler i Džejmi biti oni stari, što je pomalo problematično u pogledu karakterizacije. Čitalac može na trenutak da zaboravi da je prošlo toliko godina, likovi ne deluju nimalo starije, niti zrelije – ali s obzirom na to da su, takvi kakvi jesu, izuzetno dopadljivi, to je jedan od onih propusta na koji se može povremeno zažmuriti.

Sa druge strane, ono što je delovalo kao propust u drugoj knjizi, odnosno problematika „ciljanog“ vraćanja u prošlost, izražena kroz slučajeve Gejlis i Kler, dobilo je svoje pojašnjenje u ovom tomu. Naime, proučavanjem Gejlisinih dnevnika, Kler, Brijana i Rodžer će shvatiti da postoji način da se manipuliše prolaskom kroz portal. Vremenska razlika ostaje dva veka, ali je pomoću određenih vrsta dragog kamenja i posebnog rituala moguće bliže odrediti vreme u kojem će se „putnik“ naći. Ovo će kasnije potvrditi i sama Gejlis, kada je ponovo sretnemo u kolonijama, ovog puta kao gospođu Abernati. Njeno ponovno pojavljivanje biće nagovešteno na početku knjige, kada Kler, još uvek u Americi u 20. veku, bude prisustvovala pokušaju svog kolege da identifikuje zagonentne posmrtne ostatke pronađene u jednoj pećini na Jamajci.

Voyager je, osim što je kompleksniji, obimniji od svojih prethodnika (to je trend koji će autorka forsirati do kraja serijala – svaka knjiga je malo obimnija od prethodne) i tokom čitanja deluje kao da su neke scene umetnute kako bi se ispunila kvota. Ono što je meni bilo posebno zanimljivo jeste da Gabaldonova nije propustila da se osvrne na ovaj problem, pa će Džejmi u jednom razgovoru sa lordom Grejom (još jedan, ne tako nov lik, koji će biti važan u ovoj knjizi) diskutovati o obimnim knjigama i upravo kroz taj razgovor će autorka pokušati da objasni svoju sklonost ka opširnom pisanju:

“What is it – twelve hundred pages? Aye, I think so. After all, it is difficult to sum up the complications of a life in a short space with any hope of constructing an accurate account.”

“True. I have heard the point made, though, that the novelist’s skill lies in the artful selection of detail. Do you not suppose that a volume of such length may indicate a lack of discipline in such selection, and hence a lack of skill?”

“I have seen books where that is the case, to be sure. An author seeks by sheer inundation of detail to overwhelm the reader into belief. In this case, however, I think it isna so. Each character is most carefully considered, and all the incidents chosen seem necessary to the story.”

Ono što je sigurno jeste da Dajani Gabaldon ne nedostaje veština, a njen osećaj za detalje je izvanredan. I zaista, gotovo svaka, na prvi pogled nebitna scena iskorišćena je kasnije kao najava za neki događaj (jedan od najočiglednijih primera za to je upravo skelet koji će Kler i Džo zajedno ispitivati). Uprkos obimu romana, on ni u jednom trenutku nije dosadan i konstantno drži čitaoca napetim. Voyager je znatno dinamičniji od prethodne dve knjige. Taman kada ste pomislili da je vreme za predah, autorka će vam servirati nešto novo. Ovolika količina akcije može na trenutke da bude zamorna, lično sam priželjkivala da barem jednom naiđem na rečenicu poput „narednih nedelju dana su proveli mirno“, ali to se nikada nije dogodilo. Od trenutka kada se Kler vrati Džejmiju, radnja se odvija u svega nekoliko meseci konstantnog pokreta i preokreta.

Kao što neki od vas već znaju, prethodne dve knjige sam čitala nakon što sam ogledala ekranizaciju. Ovog puta je situacija obrnuta pa, s obzirom na to da se serija upravo emituje, neću moći u potpunosti da je uporedim sa originalom. Ono što mogu da kažem, do sada, jeste da su u seriji, za razliku od knjige, događaji prikazani hronološki (u dva narativa) što, iako mislim da nije loše rešenje, čini da priča deluje veoma razvučeno. U knjizi taj utisak izostaje, jer prikaz života Kler pre povratka u Škotsku dobijamo kroz reminiscencije, što priči daje izvesnu dinamičnost. Ovog puta su producenti odlučili da izbace neke delove iz knjige, što je razumljivo ako u obzir uzmemo broj događaja koji su u njoj opisani, ali i da izmene pojedine situacije koje su meni bile vrlo zanimljive. Jedna od tih izmena, mada ne preterano važna, jeste priprema Kler za prolazak kroz portal, koja je u romanu uključivala kupovinu kostima u jednoj lokalnoj radnji u Škotskoj, dok je u seriji, iz nekog razloga, Kler sama sašila haljinu u Americi.

Jedan interesantan i veoma važan momenat koji u seriji izostaje (što ne znači da ga neće biti) jeste psihička priprema Kler za povratak u prošlost. Naime, kada definitivno odluči da će se vratiti, Kler će otputovati u Ameriku kako bi dala otkaz u bolnici i regulisala obaveze i papirologiju u vezi sa imovinom. Kada se vrati u svoj porodični dom, ona će vrlo pažljivo posmatrati sve blagodeti modernog doba i pitati se koliko će joj odricanje od tehnologije u narednom periodu teško pasti, što je, verovatno, prva stvar koja bi svakome od nas pala na pamet pri samoj pomisli na putovanje kroz vreme: Koliko bi nam bilo teško da se odreknemo određenog stila života na koji smo navikli i koji shvatamo zdravo za gotovo?

I had been taking careful note of the machines-all the contrivances of modern daily life-and more important, of my own response to them. The train to Edinburgh, the plan-- to Boston, the taxicab from the airport, and all the dozens of tiny mechanical flourishes attending - vending machines, street lights, the plane's mile-high lavatory, with its swirl of nasty blue-green disinfectant, whisking waste and germs away with the push of a button. Restaurants with their tidy certificates from the Department of Health, guaranteeing at least a better than even chance of escaping food poisoning when eating therein. Inside my own house, the omnipresent buttons that supplied light and heat and water and cooked food.

The question was-did I care? I dipped a hand into the steaming bathwater and swirled it to and fro, watching the shadows of the vortex dancing in the marble depths. Could I live without all the "conveniences," large and small, to which I was accustomed?

Pažljivo promišljanje i planiranje povratka dovodi do toga da Kler ovog puta na put polazi spremna. Sa sobom će poneti antibiotike, stari novac kupljen od antikvara, prigodnu odeću (ako izuzmemo rajsferšlus na leđima) i jedan vrlo zanimljiv detalj: fotografije Brijane, kako bi Džejmi mogao da je vidi.

Kako će se razvijati serija ostaje da vidimo, naročito sada kada smo stigli do scene u štampariji koju smo nestrpljivo iščekivali. Ono što je sigurno jeste da materijala ima više nego dovoljno i da će biti pravi izazov smestiti ga u preostalih osam epizoda. A kada je o knjizi reč, ovde ću se zaustaviti, kako ovaj prikaz ne bi postao predugačak, i samo ću vam još jednom preporučiti da zaboravite na strah od obimnih knjiga i ovom serijalu pružite šansu. Ja lično, jedva čekam da vidim šta Džejmija i Kler čeka na novom kontinentu.

Ocena: 5/5

Emi Abrahamson je švedska književnica, rođena 1976. godine. Svoj prvi roman „Tata mi je ljubazan, a mama mi je strankinja“ objavila je 2011. godine, nakon čega je objavila još tri romana za omladinu. Pored pisanja, bavila se i glumom i režijom, a 2009. godine osnovala je Međunarodno pozorište u Malmeu.

„Kako se zaljubiti u muškarca koji živi u žbunu“ je autorkin prvi roman za odrasle. Žanrovski bi se mogao odrediti kao romantična komedija, ali pogled na sam naslov je dovoljan da vam odmah bude jasno da u pitanju nije konvencionalna romansa.

Julija je dvadesetdevetogodišnja nastavnica engleskog jezika u privatnoj školi za odrasle u Beču. Živi sama sa mačkom, ne voli svoj posao i sanja o tome da jednog dana postane spisateljica i da se sprijatelji sa Elfride Jelinek, dobitnicom Nobelove nagrade za književnost koja živi u njenoj zgradi. Jedini problem je u tome što joj na pamet padaju samo ideje za priče koje je već neko već neko napisao (i to najčešće neko veoma poznat) i što nema hrabrosti da se obrati svojoj slavnoj komšinici. Dok se to ne dogodi, nastaviće da izlazi sa Leonorom, koju ne podnosi, Engleskinjom udatom za „bež čoveka“, finansijskog direktora Red bula, zahvaljujući kome Leonora ne mora da radi, pa svoje slobodno vreme može da posveti „produkciji, režiranju i marketingu predstava u kojima sama igra glavnu ulogu“. Julija je Šveđanka i, osim što nema mnogo bliskih prijatelja u Beču, čvrsto veruje u to da su „poludrugovi“ neophodni.

Njen život će se, međutim, promeniti iz korena kada joj jednog dana, dok bude sedela na klupi, priđe beskućnik i upita je koliko je sati. Nakon veoma kratkog razgovora, on će joj zakazati sastanak na istom mestu. Sastanak na koji će Julija, uprkos svim očekivanjima, doći.

Danas primetim više detalja. Nosi tamnozelenu majicu s dugim rukavima, prljavi sivi džemper, farmerke s rupama, a kao kaiš koristi svetloplavi konopac. Bos je i stopala su mu tamna od prljavštine. Na rukama ima više ogrebotina, a zglobovi prstiju desne ruke su mu prekriveni krastama. Čini se da je malo skratio bradu za razliku od kose koja deluje još ućebanije i veće nego prošli put. A lice mu je zapravo lepo ispod svih tih dlaka. Kad bi Hagrid iz knjiga o Hariju Poteru bio mlađi i lepši, verovatno bi ovako izgledao. Ali danas primećujem da od njega dolazi i snažan, opor smrad.

Julija saznaje da se beskućnik zove Ben. I vrlo brzo nakon ovog susreta čitaocima odgovara na pitanje koje je postavljeno u naslovu romana. Vrlo je lako zaljubiti se u muškarca koji živi u žbunu (Ben zaista spava u jednom žbunu). Ono što je daleko teže je, zapravo, predstaviti takvu osobu ljudima u okolini, naročito ako se u obzir uzme činjenica da se Ben uopšte ne stidi svog načina života. Dovođenje Bena u red deluje kao lak zadatak – kupanje, šišanje i čista odeća već su pola posla – međutim život bez krova nad glavom sa sobom nosi i određene navike i poglede na svet koje je mnogo teže iskoreniti od prljavštine ispod noktiju.

I pre nego što pomislite da je zaplet romana isuviše romantičan i u potpunosti nerealan, možda ne bi bilo loše da znate da ovaj roman ima autobiografsku notu. Naime, upravo je na ovaj način Emi Abrahamson upoznala svog muža, a kako bi svojoj deci pojednostavili neke stvari, često su im govorili da je tata, pre nego što je postao tata, živeo u žbunu. Anegdota o njihovom prvom sastanku postala je omiljena u društvu, pa je Emi odlučila da je, uz određene izmene, podeli sa svetom. I hvala joj na tome!

Roman „Kako se zaljubiti u muškarca koji živi u žbunu“ jeste prvenstveno ljubavna priča, ali je istovremeno mnogo više od toga. Već prva rečenica će vam jasno staviti do znanja da je pred vama drugačija, originalna i zabavna priča uz koju ćete se iskreno smejati. Uz to će vas potpuno suptilno podsetiti na to koliko ponekad svi mi, ma koliko bili širokih shvatanja, površno sudimo o ljudima. I verovatno je autobiografski momenat u romanu zaslužan za to što su junaci u njemu realni, nesavršeni, pa samim tim i zgodni da se sa njima poistovetimo. Sa jedne strane Julija, koja se stidi svog momka zbog činjenice da je živeo na ulici, ali i zbog toga što nikada nije stekao formalno obrazovanje; sa druge strane Ben koji je sušta suprotnost savršenim momcima iz romantičnih komedija, ali ujedno i osoba koja zrači samopouzdanjem i harizmom koja se nazire čak i ispod svih onih slojeva prljave odeće i neuredne brade.

Ma koliko delovala neverovatno, ovo je jedna realna životna priča ispunjena vrcavim humorom, poučnim porukama o međuljudskim odnosima i važnim podsetnikom da postoje oni ljudi zbog kojih vredi (bukvalno) preći pola sveta. Roman Emi Abrahamson je na momente dirljiva ljubavna priča, u kojoj ne izostaju ni veliki romantični gestovi, ali pre svega inteligentan, prepun humora osvrt na socijalne razlike kojima smo ponekad čak i nesvesno opterećeni. Pročitajte ovaj kratak roman i poslušajte autorku kada vam kaže da zaboravite na princa na belom konju i da nikada, nikada ne gubite nadu – prava ljubav vas čeka tamo gde najmanje očekujete, možda već u sledećem žbunu.

Ocena: 4/5

Izdavač: Samizdat B92

Pogledajte svoje police sa knjigama. Koliko knjiga koje posedujete zaista želite da posedujete? Pogledajte malo bolje. Koliko naslova vidite koje sigurno nikada nećete pročitati? Neki od njih su promašeni pokloni, neki ishitrene kupovine, za neke ni ne znate odakle vam, neki spadaju među one koji vam se ne dopadaju i sada vam vamo skupljaju prašinu i zauzimaju dragoceno mesto na već pretrpanim policama.

Razmene knjiga više nisu novina u Srbiji i predstavljaju jedan od omiljenih načina knjigoljubaca da dođu do novih naslova, a da pri tome ne bankrotiraju. Na društvenim mrežama postoje grupe gde se svakodnevno odigravaju trampe, a sve je više i događaja koji imaju upravo tu namenu. Među njima je, ipak, najpoznatiji festival Čitam Čitaš.

Osim trampe knjiga, po kojoj je festival najpoznatiji, svake godine se u okviru festivala održavaju tribine i radionice, uvek sa istim ciljem – promocija čitanja. Festival se tradicionalno održava na Kosančićevom vencu, na ruševinama Narodne biblioteke i na taj način je iznova i iznova oživljava.

Ove godine je, zbog radova na Kosančiću, festival dobio novu lokaciju i vreme održavanja. Nakratko se preselio u bioskop „Zvezda“, pa je samim tim tema ovogodišnjeg festivala objedinila knjigu i film. Posetioci su, dok traže knjige koje će udomiti, slušali poznate kako čitaju svoje omiljene knjige, kao i tribine o odnosu književnosti i filma i očuvanju kulturne baštine. Oni koji su želeli, mogli su da se prijave na radionice stripa i kreativnog pisanja, ili da pogledaju projekcije filmova koje su, putem društvenih mreža, sami izglasali. Još jedna novina u odnosu na prošle godine jeste ta što je festival trajao dva dana, u subotu i nedelju, što sam ja, naravno, iskoristila, i posetila trampu dva puta.

Prvo što moram da kažem jeste da mislim da je, i pored najbolje namere organizatora, „Zvezda“ zaista loš prostor za ovako nešto, ili makar loše iskorišćen. Knjige su se nalazile na nekoliko „punktova“ postavljenih tako da su oko njih konstantno bile gužve, i to, kao po pravilu, po ćoškovima koji su slabo osvetljeni. Zapravo, čitav prostor je slabo osvetljen i, kad smo već kod toga, u jako lošem stanju. Da su Nemci onomad znali kakav smo narod, možda nam ne bi ni bombardovali biblioteku, već bi nas pustili da je sami zapustimo, kao što već imamo običaj. Dobra vest je, ipak, da će se festival već sledeće godine vratiti na svoje staro, suncem obasjano mesto.

Takođe, čini mi se da je ove godine bilo manje knjiga nego prošle, što zapravo ne bi trebalo da bude slučaj. U ovo me je dodatno uverila činjenica da su volonteri ove godine vodili više računa o trampi i povremeno „podsećali“ posetioce da bi za svaku uzetu knjigu neku trebalo i da ostave. Iako ovo nije nešto što bi trebalo da nas iznenadi, ipak je malo tužno. Lepota ovog festivala je upravo u tome što on zavisi od svojih posetilaca. Dakle, ukoliko ste bili nezadovoljni ponudom, nemojte za to kriviti organizatore, već posetioce.

Ja ove godine nisam baš mogla da se pohvalim knjigama koje sam ponela, ali sam, na svoje ogromno zadovoljstvo, pošto sam prevrnula apsolutno svaku knjigu, u nedelju primetila da je samo jedna od onih koje sam donela i dalje tu. Tako da, nemojte biti previše samokritični i uvek podsetite sebe da je nečije đubre nekome blago. Poenta je samo u tome da ne donosite oštećene knjige, i da budete fer: u pitanju je trampa po principu knjiga za knjigu, a ne po principu „donesem tri, odnesem deset“.

Kao i uvek, ponuda je bila šarenolika. Dominirali su nekakvi prastari almanasi i knjižice koje su se poklanjale uz novine, ali je ove godine zvezda festivala definitivno bila „Anđelika“, koju ste mogli da pronađete bukvalno na svakom ćošku.

Iiii konačno, evo knjiga koje sam ja udomila:

1. High Fidelity, Nik Hornbi. Ovo je prva knjiga na koju sam naletala, i odmah odlučila da je uzmem. Ja volim Hornbijeve knjige i „High Fidelity“ je jedan od prvih njegovih romana koje sam pročitala. Nemam svoj primerak, a nisam baš sigurna da bih ga ikada kupila, tako da je ovo idealno rešenje.

2. Ženski razgovori, Dušan Radović. Knjiga na koju sam bacila oko još kada je Vedrana sa bloga Cajkine kandže na instagramu objavila koje naslove je spremila za trampu. Imala sam sreće – Radović joj je još uvek bio u rancu kada sam stigla, tako da niko nije uspeo da ga mazne.

3. Hotel Finbar, grupa autora. Čim na koricama vidim da je izdavač Clio, odmah krenem sa prelistavanjem. Ono po čemu je ova knjiga posebna je to što je svako poglavlje napisao drugi autor i preveo drugi prevodilac.

4. Ništa nije večno, Sidni Šeldon. Tradicionalno svake godine dođem kući sa festivala sa nekim silnim trilerima, a Šeldona je ove godine bilo koliko vam srce ište.

5. Plima sećanja, Sidni Šeldon i Tili Bagšo. Sad već prelazimo na drugi dan. Opet Šeldon? I da i ne. Kao što rekoh, Šeldona je bilo gotovo koliko i Anđelike. Međutim, tek kada sam došla kući shvatila sam da ovo uopšte nije Šeldonov roman, iako to nikada ne biste pomislili, pošto je Vulkan odlučio da je Sidney Sheldon’s The Tides of Memory by Tilly Bagshawe isto što i roman koji su zajedničkim snagama napisali Šeldon (tada već pokojni) i Tili Bagšo. Na mene ovo nema nekog prevelikog uticaja pošto zaista nisam neki Šeldonov fan, ali nije zgoreg spomenuti da u Zakonu o oglašavanju postoji pojam koji se zove obmanjivanje kupaca, a ako ovo nije to, ja onda ne znam šta je.

6. Izmisli ljubav za mene, Hose Ovehero. Jedna od onih knjiga za koju nikada u životu nisam čula, ali ima lepe korice. Evo šta kaže sinopsis: Sa svoje terase Samuel svakodnevno nezainteresovano posmatra kretanja drugih. On je čovek koji se ne posvećuje ničemu i nikome. Jednog ranog jutra neko mu javi telefonom da je Klara stradala u saobraćajnoj nesreći. Iako Samuel ne poznaje nijednu Klaru, reši da ode na njenu sahranu, podstaknut mešavinom znatiželje i dosade. Opčinjen mogućnošću da igra ulogu čoveka s kojim su ga zamenili, Samuel odlučuje da za Karinu, Klarinu sestru, izmisli vezu s Klarom, i uđe u igru u kojoj gubi vlast; ubrzo mu nije jasno hoće li ga ljubav koju izmišlja spasiti ili utopiti.

7. Meda peva bluz, Dušan Kovačević. Ovu knjigu sam videla u subotu i, mada sam zastala na trenutak, prošla sam pored nje. Onda sam je opet videla u nedelju i ipak odlučila da je uzmem, kad je već niko neće.

8. Crvena nit/Znak četvorice (Šerlok Holms), Artur Konan Dojl. I za kraj, kao šlag na tortu, jedan klasik koji zasigurno dobija svoje mesto na polici.

To je moj ovogodišnji ulov i ja sam više nego zadovoljna. Knjige koje sam odnela mi zaista nisu potrebne, a donela sam nekoliko stvarno super naslova. Uostalom, najgore što može da se dogodi (Šeldone, u tebe gledam) jeste da se neke od pokupljenih knjiga sledeće godine vrate odakle su i potekle, što je još jedna od prednosti ovog festivala. Uz to, vratila sam se sa jednom knjigom manje u odnosu na broj onih koje sam ponela, ali to me čini posebno srećnom, jer je upravo ta knjiga poslužila da drugarici utrapim jedan roman Mirjane Đurđević koji sam našla, a koji već imam u svojoj kolekciji. A osim toga, provela sam divno popodne sa svojim blogokoleginicama (već pomenuta Cajka i Slavka sa bloga Nemam ime imam komentar – čekamo njene utiske, njen ulov je bio viiiiše nego interesantan, to je sve što smem da vam kažem, a da ne otkrijem previše). Sve u svemu, jedan veoma prijatan vikend.

Jeste li vi posetili ovogodišnji Čitam Čitaš festival? Obavezno u komentarima podelite svoje utiske i knjige koje ste pronašli po budžacima bioskopa. Da li ste možda čitali neku od knjiga koje sam navela? Koja knjiga je za vas bila Zvezda ove razmene? Pišite utiske, jedva čekam da čujem kako ste se proveli!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3