Spomenka Krajčević rođena je 1949. godine u Beogradu. Nakon studija Opšte književnosti i teorije književnosti, magistrirala je na Katedri za germanistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je u Tanjugu, najpre kao prevodilac, a potom i kao urednica. Uporedo se bavila i prevođenjem, a danas važi za jednog od najistaknutijih prevodilaca sa nemačkog jezika. Objavila je dve zbirke priča za decu: „Tajni život životinja“ i „Vrteška“, kao i seriju putopisa u kojim svojim čitaocima dočarava Beograd: „Kalemegdan izbliza“,„Krugom dvojke“ i „Šetnje Adom“.

Zbirka „Šetnje Adom“ predstavlja impresionističke zapise o najpoznatijem beogradskom kupalištu, jednom od autorkinih omiljenih mesta u rodnom gradu. Zbirka se sastoji iz tri dela, odnosno tri trase kojima se može šetati (Velika adska tura, Mala adska tura i Oko jezera), a svaki deo čine, grubo podeljeno, tri vrste zapisa: priče koje mogu biti istiniti događaji, kratke crtice i izmaštane priče koje su inspirisali opažaji tokom šetnji. Ono što ih sve spaja u jednu celinu, naglašano i naslovom zbirke, jeste šetnja, čin koji za autorku ima posebno značenje.

„Jedna od definicija šetnju opisuje kao lagano hodanje radi odmora i razonode. Naglašavanje laganog hoda ističe razliku u odnosu na pešačenje na duge staze, kada se obično hoda u oštrom tempu. Takva pešačenja po pravilu imaju cilj, a često i neku dodatnu svrhu - mogu da budu istraživanje, ritual, terapija i štošta drugo. U šetnji je pak samo putovanje - cilj. Šetnja nije stizanje, jer nije ni prava ni krivudava linija koja tačku A povezuje sa tačkom B, već putanja koja podrazumeva povratak u polaznu tačku. Nije ni naprezanje radi očekivanog blagotvornog dejstva, jer blagotvorno dejstvo postiže i bez naprezanja. Ali iznad svega: u šetnji se razvija živ odnos sa okruženjem, te se šetači, za razliku od hodača, za svoje staze s vremenom sve više vezuju.“

Samim tim što je sama sebi cilj, šetnja dozvoljava šetaču da otvori um, koji je inače uvek usredsređen na nešto konkretno, i osim kretanja tela, šetaču omogući „sadejstvo kretanja kroz spoljni svet i kretanja kroz vlastite svetove“. Posmatranje ljudi čak i nesvesno u nama može pokrenuti maštu – ko su, kuda su se zaputili, o čemu razmišljaju, čemu se nadaju? Umetnicima ovakva aktivnost pruža beskrajno tlo inspiracije, što je autorka svojom zbirkom i pokazala.

Ovo se najbolje ogleda u impresionističkim interpretacijama prizora koje je autorka spazila tokom svojim šetnji, a potom oko njih isplela priče. Jedna od takvih je priča „Kod kuće“ koju je inspirisao prizor sredovečnog muškarca koji sa štrika na svom splavu skida dve kuhinjske krpe i žurno se vraća u svoj dom; ili priča „Ljubav“ podstaknuta razmišljanjem o ženi koja ćutke pere sudove dok se, pored nje, društvo za stolom veselo smeje i nadvikuje. Sasvim obične, i naizgled nezanimljive situacije koje pokazuju moć umetničke mašte i pružaju povod za pričanje beskrajnog broja zanimljivih priča.

Većinu zbirke, pak, čine crtice, opisi prizora koji o Adi, a samim tim i njenim posetiocima, govore mnogo više nego što to oko prolaznika u žurbi, ogrnutog sopstvenim mislima, može da primeti. Ta moć „da se u svemu vidi znak“ upravo je ono što običnog prolaznika razlikuje od autorkinog šetača, odnosno ono što običnog čoveka razlikuje od umetnika. Jedna od priča koja to pokazuje je „Izjava i najava“:

„Reni-bunar broj 12, kao i ostali reni-bunari duž Save, uz svoju osnovnu namenu, služi i prenošenju poruka. Grafiti kojima je išaran slave Crvenu zvezdu, njene igrače i navijače, tu je i parola otisnuta štampanim slovima PRAVDA ZA UROŠA, a u uglu bočnog zida, naspram staze kojom se ide uz reku piše: SVATI DA TE VOLIM JER TI JE JASNO!!!

Poruka je ne samo shvatljiva, nego govori i o onome što ne pominje.

Da bi osoba kojoj je namenjena – pretpostavlja se da je reč o devojci, mada bi i to moglo da se pokaže kao prevaziđen kliše – poruku primila, trebalo bi da bude na stazi, a tuda uglavnom idu oni čiji su splavovi negde iza reni-bunara broj 12. Splavovi iza reni-bunara broj 12 dugo su pripadali mahom beogradskoj građanskoj eliti, zbog čega je taj deo obale prozvan Stari grad.

Izjava ljubavi na reni-bunaru najavljuje smenu koja se u izgledu splavova još ne zapaža.“

Ili „Adske vejavice“, napisana potpuno drugačijim tonom, koja, osim što čitaocima u mislima ostavlja upečatljivu sliku, svedoči i o izuzetno lirskom duhu proze Spomenke Krajčević.

„Kada zaduva prvi ozbiljan vetar, lišće na Adi ne opada, nego veje sa drveća. U krošnjama je šumelo, šuškalo i šaputalo, ali na zemlju pada nemo, u potpunoj tišini, kao što pada sneg.“

Da Ada ipak nije Raj, uprkos spokoju koji svakodnevno izaziva kod mnogih, svedoče istoimena priča „Raj“ i ona pod nazivom „Zlatokosa“, u kojima autorka upoznaje čitaoce sa mračnom stranom šetališta i opasnim situacijama iza kojih, baš kao i iza onih lepih, stoji čovek.

U tom smislu zbirka „Šetnje Adom“ nije samo fotografski prikaz Ade, njenih prirodnih lepota i fizičkih osobina. Ono što jedno mesto čini živim, a Ada svakako spada među najživlje lokacije u Beogradu, posebno leti, jesu ljudi – bilo oni koji su samo u prolazu ili oni koji mu se stalno vraćaju. Svako od njih tu ostavlja svoj trag, doprinoseći duhu određenog mesta koji će upiti svaki novi posetilac – dok je mesta i dok je posetilaca. A upravo taj duh je ono što je autorka kroz svoje šetnje godinama upijala i konačno prenela u svoju knjigu.

Bilo da ste i sami ljubitelji i česti posetioci Ade (u tom slučaju bi za vas ova knjiga mogla biti posebno zanimljiva), ili neko ko je možda samo jednom prošao pored jezera – možda ste baš vi bili inspiracija za neku od ovih priča. No čak i da Adu nikada niste posetili, ili ona u vama ne budi nikakva osećanja (što je, na primer, moj slučaj), zbirka „Šetnje Adom“ će vas, ukrašena grafikama Veljka Mihajlovića, na trenutak možda odvesti do „beogradskog mora“, makar u mislima. Ili naterati da pomislite da li je pored vas nekada prošao umetnik-šetač i o vama u glavi napravio mentalnu belešku, koju je kasnije pretočio u reči. No, ono što je sigurno, jeste da će vas nakon čitanja ove zbirke zasvrbeti tabani da se uputite u šetnju i na nov način osmotrite svoje omiljeno mesto, ma gde se ono nalazilo.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Odiseja

Istina je da ako pogledate kroz prozor pre pomislite na jesen nego na zimu, ali znajući ova naša šizofrena godišnja doba, čekanje na pravi sneg da bi se postavio ovakav post, moglo bi da se oduži do marta. Priznajem da sam ovaj post planirala po dugoročnoj vremenskoj prognozi, ali i nju menjaju iz minuta u minut… sneg padne kada ga niko živ ne očekuje, a kada ga najave, nema ga ni u tragovima… i kako onda čovek da se organizuje??? Ipak, januar je, i šta god žila na termometru govorila, kalendar tvrdi da je zima, prema tome, izvolite zimski tag! Po netu ih kruži nekoliko, tako da sam ih ja spojila, izbacila neka pitanja koja su se ponavljala ili na koja nisam mogla da smislim ništa pametno. Dakle, ne samo da je zimski, nego je (skoro) i autentičan!

Marjam Manteghi je rođena u Teheranu, u Iranu. Zbog revolucije, kao petogodišnjakinja napušta Iran i sa porodicom se seli u Kanadu, gde živi i danas. Školovala se na Univerzitetu u Torontu i Univerzitetu u Vindzoru, a ljudska prava je studirala na Oksfordu. Po zanimanju je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava, a upravo će je posao odvesti u Bosnu i Hercegovinu, državu koju danas smatra svojim drugim domom. Njen boravak u Sarajevu je prekinut neočekivano, saznanjem da boluje od raka dojke, zbog čega je morala da se vrati u Kanadu.

Roman „Ulica dobre sreće“ je autorkin prvi roman i govori o njenom boravku u Sarajevu i borbi sa karcinomom.

Primorana da se iseli iz domovine koju je razorio rat, Marjam se u Kanadi uvek osećala kao stranac. Sećanje na Teheran pre, na život koji je tamo vodila i koji je mogla da vodi, na dedinu biblioteku na kojoj bi mu svako pozavideo, nesvesno su oblikovali ovu mladu ženu i popločali put kojim se razvijala njena karijera. Idol joj je bila Kristijana Amanpur, a životni put je birala srcem. Uprkos tome što su je svi savetovali da ostane u Kanadi, gde će je sigurno čekati svetla budućnost, zaputila se u Bosnu, gde je počela da radi za UNHCR. Ono što nikako nije mogla ni da nasluti jeste da će upravo u toj maloj zemlji pronaći sebe i naučiti jednu od, kako sama kaže, najvažnijih životnih lekcija: koreni nisu tamo gde si rođen, već tamo gde ih stvaraš.

„Kad smo došli u Kanadu, nisam govorila engleski i imala sam čudno ime. Iako je Marjam bilo pravo ime Marije Magdalene i Isusove majke na jednom od originalnih jezika Biblije, provela sam dobar deo detinjstva ponavljajući svoje ime raznim učiteljima, instruktorima baleta i roditeljima prijatelja. Oni su čkiljili pokušavajući da pogode kako se izgovara Marjam, što je bila teška kombinacija slova za njih, u poređenju sa Dženifer, Heder ili Mišel.

Kad sam došla u Bosnu, niko nije čkiljio kada bih izgovorila svoje ime. Dočekali bi me odmah sa „A, Merima! Merjema! Ti si Meri, naša Meri.“ Ispostavilo se da su Bosanci imali mnogo imena s kojima sam odrasla. Ja sam bila Merima, skraćeno Meri, a bilo je i Mina, Lejli, Aida, Mirzi, Olja i Anita. To je bila prva stvar koju sam shvatila: imali su naša imena. Ili smo mi imali njihova. Bilo mi je svejedno, ali sam odjednom osetila klik u duši… To osećanje me je pratilo tokom moje cele bosanske odiseje, olakšanje jer sam na mestu gde imam osećaj doma, osećaj koji je za mene bio izgubljen još od izbeglištva u detinjstvu.“

Taj osećaj je bio dovoljan da u Sarajevu provede šest godina, potrudi se da nauči jezik (koji odlično govori, u šta se možete uveriti i sami ukoliko poslušate neki od intervjua koji je davala na tečnom „našem“ jeziku, kako ima običaj ga zove), prihvati običaje i stekne životna prijateljstva. Iz sna koji je živela trgnuće je kvržica koju je napipala pod tušem. I čitav život će joj se preokrenuti u sekundi, pretvorivši joj svakodnevnicu u bolne terapije i još bolnije pitanje koje će sebi postavljati iz dana u dan: zbog čega se ovo događa baš meni?

„Ovo će te učiniti jačom, videćeš – koliko sam samo puta čula to. Dugo, dugo vremena sam želela da ošamarim svakoga ko mi je to rekao. Dok ležiš na kauču, naročito na kauču koji je od pruća i otprilike trideset centimetara kraći od tebe – ćelava, bez obrva i trepavica, toliko naduta da se rado sećaš PMS-a… Nemaš osećaj da ćeš jednog dana biti jača zato što ti se to dešava. Jednostavno nemaš. Nije te briga šta drugi kažu. Želiš da znaš zašto ti se to desilo.“

Moraće da se vrati u Kanadu ukoliko želi da preživi. Ta činjenica će joj biti bolna, ne samo zbog napuštanja života koji je toliko volela, već i zbog osećaja griže savesti zbog svih onih koji nisu imali toliku sreću – najpre da na vreme odu iz Irana, a zatim i da budu u mogućnosti da dobiju adekvatnu medicinsku negu onda kada im je to najpotrebnije. Zbog toga, iako u svojoj knjizi ne posvećuje previše stranica Teheranu, za naslov bira ime ulice u kojoj je rođena - „Ulica dobre sreće“, koje za sobom ostavlja profetski odjek.

Marjam u svojim intervjuima često ističe da ovo nije knjiga o bolesti, što nije u potpunosti istina. Rak je bitan deo njenog života, pa samim tim i njenih memoara, ali ono što ona želi da kaže jeste, čini mi se, da bolest nije ono što čini suštinu knjige, kao uostalom, ni njene ličnosti. Ovo je prvenstveno knjiga o pripadanju, o traženju i nalaženju sebe, o pronalaženju snage za prevazilaženje nezamislivih životnih prepreka u trenucima kada se čitav svet oko nas ruši. Pomalo nezgrapno sročen (što je umnogome zasluga prevoda i lekture, koji bi, za početak, trebalo da se odluče između ekavice i ijekavice), roman odiše autentičnošću. Autorka o bolesti govori distancirano, bez patetike i neuvijeno, a Sarajevo opisuje kroz nesvakidašnju prizmu stranca koji postepeno upija način života i navike starosedelaca, dok gotovo ne postane jedna od njih. „Ulica dobre sreće“ je, dakle, neobična priča o Kanađanki poreklom iz Irana, koja svim srcem stremi ka tome da starost dočeka na Balkanu, i nakon što je pročitate, sigurna sam da ćete iskreno navijati da svoju želju ispuni, ma šta mislili o samom romanu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Urban Art

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

„Tras!“ je 34. roman u serijalu o Disksvetu i sedmi roman o gradskoj straži Ank-Morporka, koju predvodi jedan od najkompletnijih likova koje je Pračet ikada osmislio, Sem Vajs.

Poznato je da patuljci i trolovi nikada nisu bili u dobrim odnosima, a činjenica da se približava datum obeležavanja pet vekova od bitke za dolinu Kum (simbola netrpeljivosti između ove dve rase), u Ank-Morkoporku stvara napetost koja se može seći mačem. Ubistvo patuljka Butolomca u dubinama patuljačkih rudnika, nije se moglo odigrati u gore vreme. Uprkos patuljačkom trudu da se Straža ni po koju cenu ne upliće u ovaj slučaj, vest je ipak stigla do komandanta Vajmsa. Pored leša je pronađena toljaga, dakle patuljka je ubio trol, to je bar očigledno (pitajte bilo kog patuljka i reći će vam da se ne kaže za džabe da iza svakog zločina stoji neki trol). Ako pitate Vajmsa, možda i previše očigledno za njegov ukus.

U isto vreme, narednik Kolon i kaplar Nobs pokušavaju da reše drugi zločin, koji bi se takođe teško mogao okarakterisati kao slučajnost. Iz Kraljevskog muzeja umetnosti ukradeno je delo neprocenjive vrednosti: slika Bitka za dolinu Kum, Metodija Spadalovskog, čuvenog ankmorporkškog umetnika čiji se život mogao opisati u samo nekoliko reči: Rodio se, naslikao čuvenu sliku, mislio da je kokoš, umro.

A kao da sve to nije dovoljno, Vajmsova straža je u katastrofalnom stanju, toliko lošem da je, protivno svim svojim uverenjima, primoran da u nju primi jednu vampiricu. U pitanju je Salicija Deloresista Amanita Trigestrata Zeldana Malifi (od milošte Sali), koja će biti dodeljena kao parnjak narednici Angui. Ukoliko postoji iko ko ne voli vampire više od Vajmsa, to su onda vukodlaci, a Angua je upravo jedna od njih.

Ukoliko razotrivanje misterije koja obavija rudnike ispod Ank-Morporka stavimo u drugi plan, „Tras!“ je roman o opasnostima rasne netrpeljivosti i predrasuda koje svaki živ čovek (trol, patuljak, vukodlak, itd) neizbežno gaji, a koje su često jedini izvor ponekad velikih sukoba. Kao i uvek, Pračet čvrsto stoji kao kritičar fundamentalizma u bilo kom obliku, pa se u tom smislu „Tras!“ može posmatrati kao piščeva kritika rasizma. Upravo je fundamentalizam, jednako zastupljen i kod patuljaka i kod trolova, ono što ih zaslepljuje, čini agresivnim, a samim tim i lakom metom (političke) manipulacije. Odnos Angue i Sali, kao drugi primer etničkih predrasuda, izgrađen je na netrpeljivosti dveju rasa negovanoj vekovima, ali i činjenici da se takva netrpeljivost ipak može prevazići. Pračetov optimizam može se posmatrati kao lajtmotiv čitavog njegovog opusa. Ma koliko priča bila mračna (a pojedini romani, baš kao „Tras!“ mogu, uprkos humoru, biti izrazito mračni), ono što je sigurno jeste da će piščeva vera u nadmoć dobra uvek prevladati i da će, ma koliko zaplet bio zamršen, na kraju sve doći na svoje. Pračet predrasude raščlanjuje dalje, dotičući se i onih ne toliko opasnih, sa kojima se čovek susreće svakoga dana, koje su prikazane u krajnje neverovatnom paru koji čine kaplar Nobs i njegova nesvakidašnje privlačna devojka – egzotična plesačica Touni.

„Tras!“ sigurno nije jedan od smešnijih romana o Disksvetu, ali kao i svi ostali, za one koji umeju da čitaju, iza površinskog sloja humora krije britku kritiku savremenog društva i na taj način svojim čitaocima skreće pažnju na aktuelne socijalne probleme i njihova moguća razrešenja. Moguće je da različiti ljudi, različitih boja, religioznih uverenja i političkiih shvatanja žive u miru na istom mestu – Pračet je to pokazao, stvorivši Disksvet u koji je naselio sve moguće i nemoguće rase. Zbog tolikih različitosti, konflikti (pa i ratovi) su neizbežni – ponekad zbog nerazumevanja, ponekad zbog gluposti, ponekad zbog zlobe, bahatosti i gramzivosti. Pa iako se čini da su kasniji romani dosta mračniji i ozbiljniji od onih prvih u serijalu, to svakako nije znak da je Pračet izgubio veru. U njegovom svetu sve je rešivo, sunce se uvek ponovo rađa i dobro uvek pobeđuje. I upravo zbog toga je Disksvet jedan od najvoljenijih fiktivnih univerzuma (a slobodno možemo reći i najkompletnijih), kojem se fanovi iznova i iznova vraćaju i koji na čitaoca prenosi Pračetovu zaraznu veru da će možda biti bolje, ukoliko mi sami budemo bolji. Jer uvek treba početi od sebe.

P.S. Priča „Gde mi je krava?“, koju Vajms svakoga dana, tačno u šest sati, čita svom sinu pred spavanje, takođe je dostupna kao zasebna knjiga (koju je, naravno, napisao Pračet) i može biti idealan način da svoje klince uvedete u svet Disksveta, pre nego što budu u stanju da se pobune.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

 Kao i svake godine do sada, prvi post je rezervisan za verovatno najpopularniji čitalački izazov koji se može pronaći na netu, ali pre nego što počnemo diskusiju na tu temu, želim svima da vam poželim srećnu i uspešnu 2018. godinu! Nadam se da ste se lepo proveli i da ste stigli da se odmorite (ako i niste, pred nama je jedan malo mirniji praznični vikend, pa dobro napunite baterije!). Izvinjavam se što post malo kasni, znam da neki od vas nestrpljivo očekuju pomoć oko izazova, ali sudbina je htela da ovu godinu započnem uz grip, a svako ko je ikada imao grip (dakle svako) zna koliko je teško koncentrisati se na bilo šta, o pisanju smislenog posta da ne govorimo. Ovim putem se, prema tome, ograđujem od svih besmislica koje ćete u narednim redovima možda pročitati!

I ove godine je portal POPSUGAR  spremio svoj čuveni izazov u kojem je cilj pročitati 50 knjiga koje se uklapaju u zadate kategorije. Ja sam od prošlog izazova odustala već početkom godine, a nisam baš sigurna ni da ću ove godine biti uspešna kao prethodnih. Deluje mi kao da su svaki put zadaci sve komplikovaniji, kako se ne bi ponavljali. Trenutno imam dosta nepročitanih knjiga na policama koje se ni na koji način ne uklapaju u zadatke, kao i nekoliko zadataka za koje nisam sigurna da mogu/želim da ih ispunim. Uprkos tome, nekoliko proteklih dana se bavim ovom listom i uspela sam da popunim pola. Prva knjiga koju sam završila ove godine se odlično uklopila, a sticajem okolnosti, uklapa se i ova koju trenutno čitam (ukoliko vam treba knjiga u kojoj se pojavljuju blizanci, znajte da ih ima u romanu F Danijela Kelmana).

Preći ćemo zajedno nekoliko kategorija sa liste (listu možete preuzeti klikom OVDE), a ukoliko vam treba dodatna pomoć oko određenih zadataka, posetite grupu na portalu Goodreads (klik OVDE) koja se bavi ovim izazovom i u kojoj i sama svake godine pronalazim odlične predloge za čitanje.

Malobrojne su, ali i ovoga puta ima kategorija koje su prilično opšte, kao što su, na primer, knjiga koju je napisao domaći pisac, roman autora druge etničke pripadnosti, poklonjena ili pozajmljena knjiga, knjiga koju smo planirali da pročitamo prošle godine, knjiga koju smo zapazili kod nepoznate osobe (što praktično može biti bilo koja knjiga koju ste videli na nekom blogu ili bookstagram profilu). U ove kategorije možete smestiti one koje zaista želite da pročitate, a ne uklapaju se u ostale zadatke. Ja te kategorije obično ignorišem pri sastavljanju liste i ostavljam ih kao rezervne.

Mnogi ovaj izazov vide kao preveliko opterećenje jer na prvi pogled brojne knjige koje poseduju ne mogu da se uklope u određene zadatke. Ono što ja radim je, međutim, sledeće: odvojim nepročitane knjige na jednu gomilu, preletim sinopsise i pokušam da ih smestim negde. Iznenadili biste se koliko knjiga koje imate zapravo mogu da se uklope u izazov, a da to niste ni znali. Ovo je zapravo odličan način da preletite knjige kojevas ko zna koliko dugo čekaju na policama i konačno ih pročitate.

Evo jednog primera: prva pomisao na književni klub poznate osobe je uglavnom Oprin književni klub, ali malo guglanja je dovoljno da shvatite da gotovo svaka druga poznata osoba ima neku vrstu književnog kluba: Ema Votson, Riz Viderspun, Dejvid Bouvi (književni klub je pokrenuo njegov sin, na osnovu omiljenih Bouvijevih knjiga), Florens (Florence and the Machine), Bil Gejts, itd. Pregledala sam nekoliko ovih, i baš sam kod Florens pronašla roman Here I Am, koji sam kupila na sajmu i svakako sam planirala da ga pročitam ove godine. Sada kada znate koliko ovakvih klubova ima, shvatićete da je ovo zapravo jedan od lakših zadataka.

Takođe, nakon što pročitate neku knjigu, može se dogoditi da uočite da odgovara nekoj od kategorija, to je nešto što mi se dešavalo nebrojeno puta, zato se lista, makar u mom slučaju, prekraja nekoliko puta godišnje. Naravno, ukoliko želite, možete se odlučiti za lakšu varijantu, onu u kojoj jedna knjiga pokriva nekoliko zadataka. To baš i nije u skladu sa pravilima izazova, ali koga briga? Svrha ovakvih igrica je širenje vidika i zabava. Ukoliko u bilo kom trenutku postane stresna ili obavezujuća stvar, moj savet vam je da prosto zaboravite na izazov i čitate ono što vam u tom trenutku prija (možda se i uklopi u neku od kategorija, ko zna!).

I za kraj, evo kategorija koje sam do sada popunila, možda vam i to na neki način pomogne:

1. Knjiga po kojoj je snimljen film koji sam gledala: Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao, Junas Junason

3. Knjiga iz već započetog serijala: Drums of Autumn, Diana Gabaldon

5. Skandinavski triler: Pustinjak, Tomas Ridal

6. Priča o istorijskoj ličnosti: Virdžinija Vulf, Aleksandra Lemason

8. Deo dana u naslovu: Nebo, u podne crveno, Sajmon S. Montefjore

9. Knjiga o antiheroju: Paramparčad, Džejms Frej

12. LGBTQ+ protagonista: Middlesex, Jeffrey Eugenides

14. Autor druge etničke pripadnosti: Izabel, Feridun Zamioglu

15. Knjiga o feminizmu: We Should All Be Feminists, Chimamanda Ngozi Adichie

19. Knjiga o sportu: Mrzim avanture, Džeklin Vilson

20. Knjiga domaćeg pisca: Jakuzzi u liftu, Mirjana Đurđević

21. Omiljena boja u naslovu: Shades of Grey, Jasper Fforde 

To bi bilo to za sada. Hoćete li učestvovati u izazovu ove godine? Kako vam ide pravljenje spiska? Postoji li neka kategorija koja vam pravi poseban problem? Ako imate bilo kakva pitanja, nedoumice, ili preporuke za neke od kategorija za koje još uvek nisam našla odgovarajuću knjigu, obavezno pišite!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3