Stsh's Book Corner

Home Archive for April 2018

Svako od nas je makar jednom u životu prošao kroz nekakvo depresivno stanje, kada tuga ili nezadovoljstvo dobijaju potpuno novu dimenziju i čine nas nemoćnim da normalno funkcionišemo u svakodnevnom životu. To depresivno raspoloženje uglavnom se posmatra kao epizoda, ima neki konkretan okidač i trajanje mu je ograničeno. Ali šta ako je taj osećaj toliko parališući da je nemoguće otrgnuti mu se? Šta kada za takvo osećanje ne postoji legitiman razlog? Šta kada „maligna tuga” postane upravo to – tama koja se svakodnevno širi i postaje deo čovekove ličnosti? Šta onda?

Reč „depresija” danas se veoma olako koristi i gotovo da nema osobe koja bar jednom u životu neko svoje osećanje nije nazvala depresivnim. Pa ipak (a možda baš i zbog toga), teška depresija, poznata i kao klinička depresija, često ostaje nekonstatovana, a osobe koje boluju od ovog poremećaja nedovoljno ozbiljno shvaćene. Ako se okolini obrate za pomoć, rizikuju da dobiju samo površne reči utehe, ili čak prekora. Uprkos činjenici da oko 20% svetske populacije boluje od nekog oblika depresije, ovaj poremećaj ostaje u domenu tabua i sa sobom nosi stigmu, pa veliki broj onih koji zaista boluju od depresije ni ne pokušavaju da potraže profesionalnu pomoć zbog osećaja sramote i stida. Rezultat ovakvog ophođenja prema osobama koje se bore sa depresijom jeste činjenica da je upravo depresija jedan od glavnih uzročnika samoubistava u svetu (čak svaka deseta osoba koja pati od kliničke depresije izvrši samoubistvo). Pa kako je onda moguće da jednu ovakvu, slobodno možemo reći, smrtonosnu bolest i dalje shvatamo zdravo za gotovo?

Luis Volpert je ugledni britanski biolog, čovek koji se i sam godinama bori sa depresijom. Tokom dugogodišnjeg lečenja konsultovao je brojne stručnjake, pokušavao razne tretmane i čitao stručnu literaturu. Kako sam kaže, do sada nije uspeo da nađe ni na šta dovoljno sveobuhvatno i informativno. Sve te knjige su pisali ljudi koji su depresiju posmatrali spolja, iz tuđih iskustava. Zbog toga je došao na ideju da sam pokuša da napiše studiju o depresiji i na taj način pomogne svetu da se bolje upozna sa ovim sve češćim poremećajem. Nazvao ju je „Depresija – maligna tuga”.

„Nisam pronašao mnogo verodostojnih informacija o depresiji u mnoštvu knjiga iz ove oblasti u kojim se pacijentima savetuje kako da se oslone na sopstvene snage, pa sam odlučio da napišem knjigu u kojoj ću skupiti sve što se o ovoj bolesti zna. Moj cilj je četvorostruk: najpre, da pomognem onima koji žive ili rade sa osobama koje pate od depresije da shvate prirodu bolesti, budući da nije lako biti u blizini depresivaca, bilo da se radi o roditeljima, deci ili partnerima; potom, da pomognem depresivnim osobama da shvate sebe; treće, da uklonim sramotu koja se povezuje sa depresijom; i naposletku, i pre svega, da pokušam da u naučnom smislu dokučim prirodu ove užasne boli. Poslednji cilj je lično traganje koje preduzimam zbog sebe.”

Volpert studiju počinje sopstvenim iskustvom, dajući čitaocu iskrene, ali šture informacije o istoriji svog zapadanja u depresiju i raznim pokušajima da je prevaziđe. Zatim prelazi na istoriju i definiciju samog pojma, upoznajući čitaoca sa načinima na koji su se prema ovoj bolesti ophodili naši preci. Konačno dolazi do načina na koji se uspostavljaju dijagnoze i pravi razliku između dva najčešća (i najzlokobnija) tipa depresije, kliničke i manične, i depresivnih epizoda koje mogu biti teške, ali ne zahtevaju dugotrajno, kliničko lečenje.

Govoreći o lečenju, Volpert velikodušno deli svoja iskustva sa različitim vrstama terapija i lekova, i upoznaje publiku sa dva osnovna objašnjenja depresije: psihološkim i biološkim. Možda očekivano zbog piščeve struke, Volpert naginje biološkom objašnjenju. On za to nema konkretne dokaze, ali interesantno je da se u delu kada o tome govori, oseća izvestan stid, koji čak ni on ne može da prevaziđe. Kako sam kaže, više bi voleo da veruje da su za stanje u kojem se toliko puta našao odgovorni hemijski procesi u mozgu (što se, uostalom, može objasniti i uspešnim suzbijanjem simptoma depresije odgovarajućim lekovima), nego nekakve zbrkane emocije. Zbog toga Volpert često depresiju poredi sa fizičkom bolešću, i to sa njenim najstrašnijim oblikom – rakom. Štaviše, depresija je čak možda i gora od fizičkog bola, tvrdi on, koristeći se citatom doktora Džona Hordera, koji je imao tu nesreću da preživi bubrežnu koliku, srčani napad i razne depresivne epizode. Evo šta on kaže, poredeći ta iskustva: „Ako bi trebalo da biram u kojoj bih se od tih situacija ponovo našao, rado bih izbegao bol koji izaziva depresija. To je zapanjujući fizički osećaj, koji neverovatno liči na srčani bol, jer vas potpuno obuzme. Ali ga se ne možete brzo osloboditi. A čak je i život njime ugrožen. On sam za sebe nije deo neke druge mašinerije, to je oblik totalne paralyze želje, nade, sposobnosti odlučivanja o tome šta da se radi, misli ili oseća, ništa do osećanja bola i jada.”

Jedan od razloga zbog kojih je depresija i dalje nedokučiva mnogima, možda leži u činjenici da je gotovo svaki slučaj individualan. Opšti simptomi su poznati i oni pomažu da se prepoznaju osobe koje pate od depresije, ali one najcrnje trenutke svako proživljava drugačije, pa zbog toga ne postoji ni univerzalan lek. Svaki pacijent svoje stanje opisuje kao neizdrživo, ali većina se slaže u jednom: ukoliko niste prošli kroz tako nešto, nemoguće je u potpunosti razumeti.

„Teška depresija je čudna bolest – ako ste u stanju da je opišete, skoro je sigurno da se nije radilo o depresiji. Samo oni koji su prošli kroz stanje teške, iscrpljujuće depresije, mogu da shvate to osećanje. Tešku depresiju je gotovo nemoguće opisati: nije to da ste samo potišteniji nego obično. To je sasvim drugačije stanje, stanje koje samo izdaleka podseća na normalnu emociju. Zaslužuje sasvim novu i posebnu reč, izraz koji će na neki način obuhvatiti i patnju i ubeđenje da nema izlečenja. Sigurno bismo mogli da smislimo bolji izraz za ovu bolest nego što je reč koja ima konotaciju „neraspoloženje””.

Načini na koji se depresivne osobe bore sa ovim poremećajem brojni su, mada većina tvrdi da je neophodno okupirati um nečim konkretnim. Neke osobe se sa ovim stanjem nose svakodnevno, u tišini, čitavog života; dok drugi ne uspevaju da nadjačaju depresiju čak ni uz pomoć stručne pomoći. Način na koji će se neko nositi sa depresijom uslovljen je brojnim faktorima: bitnu ulogu igraju različiti sklopovi ličnosti, genetika, različite okolnosti i okruženje, pa čak, kako Volpert tvrdi i različite kulture. U poglavlju koje pojedinci smatraju kontroverznim, a u kojem autor gotovo da aludira na to da je depresija „bolest Zapada”, mogu se naći veoma zanimljive informacije.

„Neki antropolozi smatraju da se emocija ne zasniva na biologiji, već da predstavlja kulturnu procenu koju ljudi koriste da bi shvatili svoju situaciju i odnose s drugim osobama. Na primer, postoje tvrdnje da pleme Kaluli, sa Papue Nove Gvineje, nema reč za depresiju, da ima uopšte veoma malo registrovanih slučajeva depresije i da ljudi osećanje tuge i žalosti isoljavaju veoma dramatično. Ukazuje se i na činjenicu da se u Šri Lanki osećanje beznadežnosti vrednuje pozitivno, što je u skladu sa budističkim pogledom na svet. Iransko društvo osećanje tuge i žaljenja karakteriše kao ličnu duboku samospoznaju, a depresiju kao stanje koje zahteva lečenje. Iako postoji još razlika u stavovima različitih kultura prema normalnom i abnormalnom ponašanju, čini se da u svim društvima postoji pojam koji označava ludilo. Međutim, nije jasno da li ta kategorija uključuje i depresiju.”

Ovo, naravno, ne znači da Istok ne poznaje depresivno osećanje, ali je zanimljivo da brojne kulture često imaju problem da pronađu izraze koji označavaju depresiju. U pojedinim zemljama je, uprkos tome, stopa samoubistva veoma visoka, pa se ne može tvrditi da su žitelji istočne hemisfere „srećniji”. Sa druge strane, skorašnja sklonost Zapada ka psihoterapiji u bilo kom obliku, zapanjujuća je, a stopa depresivnog stanovništva na planeti iz godine u godinu beleži eksponencijalni rast. Gotovo da je moguće dovesti u vezu „razvitak” sveta sa depresijom i osećanjem opšteg beznađa.

Volpertova studija je pokušaj da depresiju približnije objasni sebi i drugima. On nije psiholog, ali naučni pristup problemu mu nije stran, a uz to poseduje i autentično iskustvo koje psiholozima manjka. Iako polazi od svog iskustva, nemojte od ove knjige očekivati memoare. Iako je cilj knjige da pomogne, nemojte očekivati popularnu psihologiju ili štivo za samopomoć. Cilj ove studije nije da izleči, već da informiše. Ona vam može pomoći da prepoznate simptome depresije kod sebe ili kod drugih (ili da razgraničite depresivnu epizodu od hronične depresije), da bolje razumete kako se zaista oseća neko ko od depresije pati, a ko o tome možda ne želi da govori, pa samim tim i kako da mu pomognete. Iz dana u dan broj obolelih od depresije u svetu raste, a sa tim brojem raste i broj onih na čije živote ona utiče indirektno. Depresija je ozbiljno stanje koje se, uprkos velikom broju informacija koje su nam na raspolaganju, i dalje zabrinjavajuće neozbiljno shvata, a ova knjiga bi mogla predstavljati jedan mali korak da se takva situacija konačno izmeni.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Alis Hofman (1952) je američka književnica. Napisala je više od 40 romana za odrasle, omladinu i decu. U njenim delima se često mogu pronaći elementi magije i magijskog realizma, iako se ne može reći da piše fantastiku. Dobitnica je nekoliko književnih nagrada, a pojedini romani koje je napisala doživeli su uspešne filmske adaptacije. Živi i piše u Bostonu.

„Muzej nesvakidašnjih bića”, jedan od novijih romana autorke, objavljen 2014. godine, inspirisan je velikim interesovanjem za čudnovato koje je dominiralo krajem 19. i početkom 20. veka. Radnja romana smeštena je na njujorško ostrvo Koni, tada omiljenoj destinaciji američkih ljubitelja zabavnih parkova, cirkusa i takozvanih „muzeja nakaza”.

Glavna junakinja romana, Korali Sardi, ćerka je vlasnika upravo jednog od takvih muzeja. Njen hladni i ambiciozni otac se tokom Koralinog detinjstva prema njoj ponašao izuzetno zaštitnički, u pokušaju da svoju jedinicu sačuva od očiju javnosti, pa je Korali, uprkos tome što je stanovala u izuzetno prometnom mestu, živela povučenim i usamljeničkim životom. Uprkos deformitetu koji i sama ima, bila je izolovana i od „postavke” očevog muzeja i godinama je maštala o danu kada će konačno moći da vidi njegovu unutrašnjost.

„Pomislili bismo da je nemoguće pronaći ma šta novo na ovome svetu, stvorenja koja nikada ranije nije video nijedan čovek, svojevrsne čudnovatosti u kojima se priroda povukla da ustupi mesto živom damaru fantastičnog i divnotnog. Sa izvesnošću vam mogu reći da takve stvari postoje, jer pod vodom ima nemani golemih poput slonova, sa stotinama nogu, a na svodu, užežene i bačene sa nebesa, stene plamte kroz svetli vazduh i padaju na zemlju. Ima ljudi tako neuobičajenih odlika da moraju kriti lica kako bi mogli proći ulicama a da im niko ne dosađuje, i žena tako osobenih crta da žive u sobama bez ogledala. Mene je otac čuvao podalje od takvih anomalija kad sam bila mala, iako sam živela nad izložbenom postavkom koju je on posedovao na ostrvu Koni, Muzejom nesvakidašnjih bića.”

Dan upoznavanja sa očevim imanjem konačno će doći i Korali će shvatiti da njegovo posesivno ponašanje prema njoj, kao i opsednutost svakodnevnim treninzima na koje je primoravana od malena, nisu odraz roditeljske ljubavi i brige, već suve ambicije. Naime, njen deformitet činile su kožice između prstiju na rukama, a treninzi su se sastojali iz časova plivanja i vežbi zadržavanja daha pod vodom. Za svoj 18. rođendan Korali je od svog oca dobila poseban poklon – priliku da posetiocima ostrva Koni pruži do tada neviđenu senzaciju.

„Kad sam skrenula pogled sa te raznovrsne zbirke koja je izazivala vrtoglavicu, ugledala sam rođendansko iznenađenje od oca, ukrašeno plavim svilenim vrpcama i vencima od papirnih zvezda. Stajalo je na počasnom mestu: ogroman rezervoar pun vode. Na dnu je imao školjke sabrane iz svih krajeva sveta, od Indijskog okeana do Kineskog mora. Nije morao otac da mi kaže šta će se u njemu izlagati, jer stajao je tu natpis za koje je zadužio majstora-zanatliju da ga napravi od kestenovog drveta i ručno ga ispiše pozlatom. Žena-sirena. Pod tim naslovom je bila urezana samo jedna reč, moje ime: Korali. Nisu mi bila potrebna dalja uputstva. Razumela sam da je čitav moj život bio puko uvežbavanje upravo za ovaj trenutak. Bez izrečenog naloga, izula sam cipele. Umela sam dobro da plivam.”

Na drugoj strani grada, u isto to vreme, mladi fotograf jevrejskog porekla, Edi, prisustvuje stravičnom požaru koji je izbio u jednoj od gradskih fabrika. Čak i kada se izuzme užasavajući prizor žrtava vatrene stihije, na Edija požar u fabrici ostavlja posebno ličan utisak. I sam je, zajedno sa svojim ocem, radio po fabrikama u užasnim uslovima na koje je, zbog svog porekla, bez rečio morao da pristane. Nakon što je prisustvovao očevom pokušaju samoubistva, Edi je odlučio da promeni svoj život i pobegne od kuće. Neko vreme je radio za čoveka koji je zbog svoje sposobnosti da reši nerešive slučajeve nestanka ljudi, bio u gradu poznat kao Čarobnjak, a kasnije je otkrio svoju ljubav prema fotografiji i život posvetio upravo ovom zanatu. Edija će, nakon požara, posetiti otac jedne od devojaka koje su radile u fabrici koju je zahvatio požar. Njemu je poznato čime se fotograf bavio u mladosti i on će insistirati da baš njemu da zadatak da reši misteriju oko nestanka njegove ćerke. Nakon požara joj se gubi svaki trag – nema je među žrtvama, niti među preživelima. Edi će se nerado prihvatiti ovog zadatka, a istraživanje nestanka devojke će ga, korak po korak, dovesti baš do Muzeja nesvakidašnjih bića, gde će upoznati Korali.

Istorijska građa koju Hofmanova koristi kao okosnicu romana kao svrhu ima isticanje socijalne nepravde u američkom društvu početkom dvadesetog veka. Požari u fabrikama, kao i Edijeva priča uopšte, za cilj imaju naglašavanje nepoštovanja prava radnika, dok kontekst Koraline priče, kao i one o ostalim žiteljima Muzeja, predstavljaju narušavanje osnovnih ljudskih prava. Različitost njihovog položaja je očigledna (i podvučena je motivima vatre i vode koji se u romanu iznova i iznova pojavljuju), ali je problem suštinski identičan, i uprkos vremenu u koje je radnja romana smeštena, veoma aktuelan. Oba junaka su već svojim rođenjem na neki način predodređeni da žive nezavidnim životom i upravo je ta otuđenost od sveta ono što će ih spojiti.

O životu glavnih likova saznajemo iz njihovih ispovesti, dok glavni tok radnje pratimo u zasebnom narativu ispripovedanom u trećem licu. Ispovedni ton u romanima bio je veoma popularan u književnosti epohe u kojoj je smeštena radnja „Muzeja nesvakidašnjih bića” i Hofmanova je stil pisanja prilagodila stilu viktorijanskih romana. U tom smislu, opravdano je naivno pripovedanje i neizostavan srećan kraj za glavne junake, ali ipak, na momente roman deluje neuverljivo, priča isuviše predvidiva, a junaci jednodimenzionalni.

Uprkos svemu tome, „Muzej nesvakidašnjih bića” je interesantna i originalna priča o načinima na koje ljudi percipiraju ono „drugačije”. Fenomen „muzeja nakaza” koji su u to vreme postojali u svakom civilizovanom društvu, pokazuju koliziju fascinacije i gađenja prema svemu što je strano i neobično (što se lako može primetiti i u odnosu na druge kulture). Hofmanova je ovaj naširoko poznat fenomen oneobičila tako što je glas dala drugoj strani, a u svom romanu, mada na momente nezgrapno, uspela da spoji elemente trilera sa jednom koliko mračnom, toliko i prosvetljujućom ljubavnom pričom između dvoje mladih koje je svet nepravedno odbacio.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Uz nastanak civilizacije obično se vezuje nastanak pisma, ali teorija po kojoj je za nastanak prvih naselja (pa samim tim i civilizacije kakvu znamo danas) zaslužena proizvodnja prvog alkoholnog piva, mnogo je zanimljivija. To da su drevni Sumeri otkrili pivo, odavno je poznato, ali tvrdnja da je upravo pivo, odnosno njegova lakša i brža proizvodnja, zaslužno za poziciju Sumerske civilizacije u istoriji, baca sasvim novo svetlo na sam razvitak čovečanstva.

Upravo je činjenica da ljudska civilizacija za svoje postojanje može da zahvali poročnoj prirodi ljudskog roda, zainteresovala Roberta Evansa, američkog pisca i novinara, urednika sajta Cracked, da podrobnije ispita vezu između poroka i istorijskog razvoja. I tako je nastala knjiga „Kratka istorija poroka”.

Istraživanja na koja se Evans oslanja u svojoj knjizi odavno su pokazala da ono što se danas smatra poročnim ponašanjem nije oduvek posmatrano kao takvo, te da je naprotiv, imalo ogromnog uticaja na tokove istorije. Sklonost drevnih naroda ka alkoholu doprinela je „skrašavanju” nomada, razvoju poljoprivrede i trgovine, a sklonost ka dobrom provodu umnogome ustoličila postulate današnje diplomatije.

I ne samo to. Porok kao takav nije zaslužan samo za „industrijski” razvoj, već i za onaj duhovni. Odavno je poznata veza različitih vrsta opijata i umetničkog i filozofskog stvaralaštva, ali Evans ide korak dalje: brojna savremena istraživanja dokazala su da određene opojne supstance sa halucinogenim dejstvom mogu izazvati izuzetno jak religijski doživljaj. Istraživanja su sprovedena na modernim sveštenim licima, uz pomoć modernih droga, oslanjajući se na znanja da vračevi u primitivnim plemenima širom sveta i danas koriste opijate u religijskim obredima. Istorijska dokumentacija potvrđuje da je ova praksa postojala vekovima unazad, na primer, u drevnoj Grčkoj, na kraju svetkovina Eleusinskih misterija, uz vino se konzumirala droga kikeon. „Učesnicima je pod pretnjom smrću bilo zabranjeno da iznose tačan opis obreda, ali ponešto ipak znamo. Obred se obavljao na kraju devetnodnevnog posta, uzimala se moćna halucinogena droga kikeon, a učesnici su odlazili uvereni u postojanje zagrobnog života”. Prema svemu ovome se zaključak, donekle, sam nameće:

„Dokazi kažu da čarobne pečurke, a možda i druge vrste halucinogenih supstanci, mogu biti moćno religijsko sredstvo. To nas dovodi do važnijeg pitanja: da li je to što su naši drevni preci uzimali pečurke možda pripomoglo nastanku same religije?”

Dobar deo ove knjige bavi se alkoholom i različitim vrstama droga (od prvih, prirodnih opijata, do laboratorijskih droga kakve se koriste i danas), među kojima su i kafa i duvan, svakodnevni poroci savremenog sveta. Evans se, međutim, zanima isključivo za korišćenje ovih supstanci u dalekoj prošlosti, kao i za priče o njihovom otkrivanju i prvim vidovima konzumiranja. Ono što ovu knjigu značajno razlikuje od ostalih istorijskih pregleda ovog tipa jeste njen praktičan deo. Naime, Evans je gotovo svaki recept sam isprobao (uslov je bio da su sve supstance dostupne i legalne za konzumaciju u Americi) i velikodušno podelio sa čitaocima. Tako svako poglavlje, nakon istorijske građe, završava autorovim sopstvenim iskustvom sa porokom o kom je reč i preporukama (ili upozorenju) o njegovom korišćenju i dejstvima. Nakon što pročitate „Kratku istoriju poroka”, moći ćete, ukoliko to želite i sami da isprobate „prakafu”, „pra-cirku”, sumersko vino od urmi, drevnu somu, starogrčki „esid”, majanski lek za lečenje zatvora, itd.

Konzumacija opijata, ipak, nije jedini vid poročnog ponašanja poznat istoriji, pa Evans dotiče i druge tabu teme. U jednom poglavlju on izlaže teoriju o prvobitnoj nameni Stounhendža kao „prvoj diskoteci”, oslanjajući se na istraživanja koja pokazuju da i muzika može imati opojna svojstva na slušaoce; ne zaboravlja ni sklonost ljudi ka tračevima i ogovaranju, pa čitavo poglavlje posvećuje i istoriji obožavanja slavnih (i njegovom vezom sa idolopoklonstvom i religijom); ali ni sklonost pojedinaca ka „prostačkom ponašanju” i nevaspitanju, koje nam je, kako on kaže, u nekoliko navrata zapravo sačuvalo civilizaciju.

Pregled istorije poroka, naravno, ne bi bio potpun ukoliko ne bi bilo reči o seksu i nastranom ponašanju. U poglavljima posvećenim ovoj tematici, Evans iznosi neke veoma interesantne tvrdnje. Govoreći o istoriji seksualnosti, uglavnom se oslanja na prostituciju, koja je, u vreme starih Grka, na primer, bila veoma rasprostranjeno zanimanje (na koje se, za razliku od danas, nije gledalo kao na nečasno). Jedna od najpoznatijih prostitutki iz istorije, zanimljivo, živela je u petom veku nove ere i „uspela je čak da se uzdigne i do carskog prestola. Zvala se Teodora, a pre udaje za vizantijskog cara Justinijana, radila je na ulicama Konstantinopolja i po svemu sudeći, zaista uživala u svom poslu”. Kao što nisu bili toliko strogi glede alkohola i droga, drevni naradi su i na seksualnost, kako mušku, tako i žensku, gledali mnogo slobodnije od naših savremenika. Seksualnost kao tabu, stigla je mnogo kasnije (mada je čak i u puritansko viktorijansko doba masturbacija bila česta preporuka za lečenje ženske histerije). Tome u prilog govore brojni istorijski spisi i artefakti pronađeni na arheološkim nalazištima. Evo jednog primera:

„Olisbo-kollix (doslovno dildo-kifla) verovatno je služio u razne svrhe. Imamo umetničke prikaze žena koje nose neupotrebljivo velike penise od testa, verovatno u okviru nekih verskih obreda, ali postoje i brojne slike manjih takvih predmeta, verovatno predviđenih za… praktičniju upotrebu (ili makar tako piše u knjizi „Radost seksa” Viki Leon, stručnjakinje za drevnu seksualnost). Koža i glatki kamen verovatno su bili ograničeni na imućniji sloj grčkog društva, ali dildo od testa pružao je seljankama jeftin i neupadljiv način da se zadovolje, a imale su i šta da prezalogaje kad završe. Verovatno su povremene gljivične infekcije smatrane prihvatljivim rizikom.”

Da veza seksualnosti i pornografije nije novijeg datuma, pokazuju takođe neka vrlo interesantna istraživanja. Centar ovih teorija postala je, verovali ili ne, čuvena Vilendorfska Venera.

„Kristofer Vitkom, istoričar umetnosti, kaže da se stav da je Vilendorfska Venera zapravo pornografija gotovo univerzalno prihvata od 1908. godine naovamo. Venera nema lice, što pokazuje da je „anonimni seksualni objekt”, a nema ni stopala, što pokazuje da je bespomoćna. Čak i samo ime „Venera” nastalo je kao seksistička šala arheologa (muškaraca) s početka dvadesetog veka. Grčka boginja Afrodita, u rimskoj religiji nazvana Venera, smatrala se otelotvorenjem ideala lepote „civilizovanih” žena Zapada. Za Vilendorfsku statuu velikog stomaka i opuštenih dojki podrugljivo se pretpostavilo da je bila Venera grubljeg, „primitivnog” sveta.”

Jedna, daleko manje prihvaćena teorija, doduše, vodi na potpuno suprotnu stranu. Profesor Liroj Mekdermot je, 1996. godine izneo teoriju da ova statua ne samo da nije služila zadovoljenju muških želja, već da uopšte nije delo muških ruku. On tvrdi da ju je stvorila žena i da je u pitanju autoportret jedne trudnice („To su nage žene. Ali žene su imale i drugih briga osim muškog zanimanja za njih”), čija je namena bila bolje razumevanje sopstvenog tela u trudnoći, pa samim tim i preteča medicinskog alata (ovu teoriju Mekdermot je potkrepio fotografijama koje pokazuju šta trudna žena vidi kada pogleda ka svojim stopalima spreda i pozadi. Iznenadili biste se kada bi videli sličnosti tela trudnice i statue uslikane iz iste perspektive. Fotografije su gotovo identične). Ipak, ova teorija dočekana je potpuno ravnodušno u svetu savremene nauke, a autor pronicljivo primećuje:

„Venera ide suprotnim tokom od svega ostalog u ovoj knjizi. Iz istorije koja se uči u školama izbrisana su nekadašnja pijančenja. U njoj je umanjen uticaj droga na velike mislioce iz prošlosti, ta istorija prikriva važnost prostitucije i uvreda za ljudski razvoj. Kad god je moguće, glavni tokovi istorije rado predstavljaju najsterilniju i najbezazleniju verziju događaja. Uz jedan izuzetak – Vilendorfsku Veneru. Zbog nečega više volimo da učimo decu da je to drevna pornografija, a ne prefinjeno medicinsko sredstvo koje su žene stvorile za žene.”

„Kratka istorija poroka” je zanimljiva zbirka nepotrebnog znanja (a takvo znanje je, iako možda nekorisno, često najprivlačnije). Evansov stil pisanja je pitak i duhovit, poput stila tinejdžera (ako volite da čitate članke sa sajta Cracked, onda vam je stil koji ovaj sajt preferira verovatno poznat), pa uprkos brojnim informacijama koje nudi, ova knjiga ostavlja utisak laganog štiva za razonodu. Ukoliko vas ova tematika detaljnije zanima, možda je bolje da se okrenete ozbiljnijim istorijskim i antropološkim istraživanjima, mada vas i ova knjiga može uputiti na mnoga od njih. Bilo kako bilo, istorija koju predstavlja Evans daleko je od one koju učimo u školama i ma šta naši profesori govorili, pokazuje da je loše ponašanje imalo mnogo većeg uticaja na izgradnju civilizacije od onog koje mu istorija pripisuje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Svi mi stižemo do novih knjiga na osnovu nekakvih preporuka. Bilo da su to preporuke porodice, prijatelja, blogera, bibliotekara ili samih izdavača, uvek se vodimo time da poslušamo savet osobe čije mišljenje cenimo ili sa kojom delimo književni ukus. Ali ima li bolje preporuke od preporuke omiljenog pisca? Sigurno ste se barem nekada zapitali šta vaši omiljeni pisci čitaju u slobodno vreme i poželeli da i sami pročitate knjige pod čijim utiskom su odlučili da podele svoje misli sa svetom.

Pred vama je, stoga, lista od 10 pisaca koji su otvoreno govorili o svojim uzorima, kao i knjigama koje su zauvek zadržale posebno mesto u njihovim srcima. Ko zna, možda neka od tih postane i vaš novi favorit.

Ernest Hemingvej

Hemingvej je često preporučivao štivo za čitanje, pa je tako jednom prilikom dao listu od 14 knjiga kao savet jednom mladom piscu u usponu. Među tim knjigama našli su se naslovi Dostojevskog, Tolstoja i Tomasa Mana. Hemingvej je i sam dosta vremena provodio u čitanju, pa je jednom prilikom izjavio da bi više voleo da ima mogućnost da ponovo, po prvi put, pročita neke od svojih omiljenih knjiga, nego da zarađuje milione. Kada je upitan koje su to knjige, bez previse razmišljanja je naveo neke među kojima su Ana Karenjnina, Budenbrokovi, Orkanski Visovi, Gospođa Bovari, Rat i Mir, Braća Karamazovi, Dablinci i još nekoliko drugih.

Vladimir Nabokov

U intervjuu za jednu francusku televiziju, sredinom pedesetih godina prošlog veka, Nabokov je nabrojao nekoliko književnih dela koja su, po njegovom mišljenju, obeležila prvu polovinu 20. veka, i to: Kafkine Metamorfoze, Petersburg Andreja Belog, Džojsov Uliks i prvi deo Prustovog Traganja za izgubljenim vremenom. Očigledno je da je Nabokov znao o čemu priča, pošto sva nabrojana dela i dan danas spadaju u kanonsku književnosti.

F. Skot Ficdžerald

Zbog navodnog pokušaja samoubistva, Ficdžerald je jedno vreme živeo pod prismotrom negovetalja. Jedna od negovateljica, Doroti Ričardson, dobila je od pisca listu knjiga koje za života mora pročitati. Lista se sastojala od 22 naslova, a ovo su neki od njih: Lutkina kuća (Henrik Ibzen), Crveno i crno (Stendal), Izabrane drame Oskara Vajlda, Mopasanove pripovetke, Kitsova i Šelijeva poezija.

Semjuel Beket

Najpoznatije ime teatra apsurda, Semjuel Beket, bio je privatna i povučena ličnost. U njegovim pismima, međutim, često je voleo da diskutuje o knjigama, a evo za koje naslove je imao reči hvale: Put oko sveta za 80 dana (Žil Vern), Lovac u žitu (Selindžer), Stranac (Alber Kami), Zvonar Bogorodičine crkve (Viktor Igo).

Žoze Saramago

Saramago nije često govorio o svojim književnim uzorima, ali u svojim dnevnicima je često pisao o svom radu, procesu pisanja, idejama za naredne romane, i književnosti uopšte. U jednom od zapisa iz 1996. godine, naveo je 11 autora kojima se divi, a među njima su Servantes, Montenj, Volter, Fernando Pesoa, Kafka, Borhes i Gogolj.

Aleksandar Mekol Smit

Kada je čuveni autor upitan kakve knjige voli, njegov odgovor je bio prilično neočekivan. On je jednom prilikom rekao da voli “velike, lepe knjige”. Po njegovom mišljenju, nema boljeg štiva od onog koje je istovremeno i informativno i lepo na oko. Kao dve preporuke koje se poklapaju sa ovim opisom, dao je A History of Pictures (David Hockney, Martin Gayford) i Meetings With Remarkable Manuscripts (Christopher de Hamel).

Dajana Gabaldon

Proslavljena autorka serijala Outlander rekla da je svoju sagu počela da piše kao vežbu iz kreativnog pisanja jer je, kako i sama mnogo voli da čita, imala potrebu da i sama svoje misli stavi na papir. Naslove koje je navela kao svoje omiljene, a koji su je sigurno inspirisali da se i sama oproba u pisanju fikcije, jesu The Long Way Home (Louise Penny), The Magus of Hay (Phil Rickman) i Haunting Bombay (Shilpa Agarwal).

Dž. K. Rouling

Kao svoju omiljenu knjigu svih vremena, autorka serijala o Hariju Poteru uvek ističe klasik britanske književnosti, roman Ema od Džejn Ostin. Ipak, pored nje napominje i svoju omiljenu knjigu iz detinjstva The Story of the Treasure Seekers, a autorku Edit Nezbit kao pisca za decu sa kojim se najradije poistovećuje.

Dž. R. R. Martin

Kao delo kojem se uvek neizmerno divio i koje smatra svojom velikom inspiracijom, Martin uvek navodi Tolkinovog Gospodara Prstenova, što i nije tako iznenađujuće. Međutim, među njegovim favoritima novijeg datuma nalaze se i romani Iščezla (Džilijan Flin), Joyland (Stiven King) i Zov kukavice (koji je pod pseudinimom Robert Galbrajt napisala Dž. K. Rouling). Izgleda da, bar u poslednje vreme, triler spada među omiljene Martinove žanrove.

Nil Gejmen

U jednom intervjuu za Njujork Tajms, poznati pisac fantastike, Nil Gejmen, odgovorio je na pitanje kojih 10 knjiga bi poneo sa sobom na pusto ostrvo. Ovo su neki od naslova koji bi se u toj situaciji našli u Gejmenovom koferu: Džonatan Strejndž i gospodin Norel (Suzana Klark), Sumorna kuća (Čarls Dikens), Gospodar svetlosti (Rodžer Zelazni), Rogovi (Džo Hil).

***

Da li znate šta čitaju pisci koje vi čitate? Da li su vas neka od navedenih imena iznenadila, ili vam je odmah bilo jasno zbog čega ovi autori preporučuju baš ovo štivo? Jeste li ikada prihvatili preporuku pisaca koje i sami čitate? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Konačno su lepi dani pred nama, a vala i krajnje je vreme bilo, ovaj mart mi je, zbog onih nenormalnih promena vremena trajao koliko januar i februar zajedno. Sa lepšim vremenom su se prolepšali i moje raspoloženje i produktivnost, pa za razliku od prošlog meseca koji sam provela kao zombi, u neizdrživoj potrebi za cvećem svugde oko sebe, ovih dana radim, sređujem stan, špartam (dok vi ovo budete čitali, ja ću biti na jednodnevnom izletu, spamovaću vas fotkicama na instagram pričama da budete u toku) i razmišljam o tome da li postoji neko cveće koje mogu da kupim bez bojazni da će ga pojesti moje nenormalne mačke (ozbiljno vam kažem, stalno mi to rade, evo pre neki dan su izgrickale kale iz vaze).

Prve dve nedelje marta gotovo da nisam ni čitala. Volela bih da mogu da kažem da je razlog za to što sam bila zauzeta, ali nema smisla da vas lažem. Prosto sam vreme provodila zureći u jednu tačku (tako te duge, tmurne zime deluju na mene) i ništa mi nije bilo preterano zanimljivo. Onda sam shvatila da se kraj meseca bliži i da neću moći da pišem favorite i uhvatila me je blaga panika, koja mi je pomogla da se saberem i pročitam još nekoliko knjiga u tih poslednjih desetak dana meseca. Znam da ovo deluje smešno, ali ono što hoću da kažem jeste ono što zapravo svi znamo – motivacija je čudo, i koliko god vam se neki motiv činio kao glup, ako radi, dobro je. Ja volim da mislim da sam organizovana osoba, ali dođu ti periodi kada me prosto sve mrzi i onda su zacrtani rokovi jedino što me motiviše (iznenadili biste se kada bih vam rekla koliko sam puta čekala petak veče da sednem i napišem recenziju za subotu… ali neću da vam kažem).

I tako dođosmo do cifre od šest pročitanih knjiga, a to su, zajedno sa kategorijama za godišnji izazov:

1. Moja baka vam se izvinjava – Fredrik Bakman (knjiga objavljena u 2018. godini )

2. Tajni dnevnik Hendrika Hruna – Hendrik Hrun (knjiga koju sam zapazila kod nepoznate osobe)

3. Kratka istorija poroka – Robert Evans (mikroistorija)

4. Depresija, maligna tuga – Luis Volpert (knjiga o mentalnom zdravlju)

5. Lota pravi lom – Astrid Lindgren

6. Muzej nesvakidašnjih bića – Alis Hofman (knjiga koju sam želela da pročitam prošle godine)

I sad, kako mi je ceo mesec bio sav bezveze, tako mi je i sve što sam radila bilo pomalo bezveze, pa mi je bilo veoma teško da izaberem knjigu koja se izdvojila kao favorit. Nije stvar u tome da su knjige koje sam pročitala loše, nego se prosto nijedna nije istakla kao mnogo bolja od drugih. Zbog toga sam odlučila da vam skrenem pažnju na dve. Prva je „Tajni dnevik Hendrika Hruna”, o kojoj sam već pisala na blogu (klik OVDE za recenziju), kao još jedna knjiga o, meni omiljenim, namćorastim dekicama, a druga je „Depresija”, kao zaista informativna knjiga o ovoj bolesti, kako za one koji se sa depresijom muče (ili nisu sigurni da li se muče), tako i za one koji u svom okruženju imaju nekoga ko je (ili za koga sumnjaju da je) depresivan. Ono što je interesantno jeste to da pisac ove knjige nije niti psiholog, niti psihijatar (iako jeste naučnik, tako da je naučni pristup problemu itekako uočljiv), već prosto čovek koji se i sam bori sa depresijom. Toliko za sada, nešto ipak treba ostaviti i za recenziju koju ćete uskoro moći da pročitate na blogu.

Eto tako, izborih se nekako i sa martom i martovskim favoritima i sad mirne savesti mogu da ga ostavim iza sebe i pozdravim sunčani april! Šta ste vi čitali? Kako ste podneli zavejani prvi dan proleća? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša (vrednica) Stš <3