Stsh's Book Corner

Home Archive for August 2016

Juče se dogodila jedna veoma neobična stvar. Naime, poštar je došao u popodnevnim časovima. Kako se nije pojavio ranom zorom, kao što to obično biva, bila sam uverena da ću kutiju dobiti tek danas, kad ono, potpuno neočekivano, Okijev grlati lavež najavi dolazak paketa (i novi poštar je primetio disproporcije u dubini glasa i veličini tela mog psa). Pitaćete se onda gde je post do sada? Kao što rekoh, nisam planirala da kutija uopšte stigne, a onda kad je stigla bilo je strašno oblačno i svetlo je bilo nikakvo za fotkanje (a i ja sam bila nešto oblačna i nikakva), pa rekoh, da ostavimo mi to lepo za sledeće jutro i otkucamo post uz kaficu, kako dolikuje.

Ako ste prvi put ovde, da malo pojasnim o čemu se radi. KZM kutija je projekat Knjižare za mlade, a u pitanju je kutija iznenađenja koju možete poručiti jednom mesečno. U njoj ćete dobiti jednu knjigu (ako imate sreće, možda i dve) i nekoliko propratnih stvarčica koje mogu ili ne moraju imati veze sa knjigama. Ovo je već šesta kutija po redu, a sadržaj ostalih možete pronaći na blogu tako što ćete na vrhu posta kliknuti na tag „kzm kutija“.

Ovog meseca je glavni saradnik bila izdavačka kuća Odiseja, a roman koji sam ja dobila je „Kraj zime“ (Žan-Klod Murleva). U pitanju je ya distopija, a opis kaže sledeće: „U fantastičnom svetu koji se po mnogo čemu razlikuje od našeg, neke stvari su ipak iste: potreba za slobodom ne može se ugušiti, a ljubav je najsnažnija pokretačka snaga. Kad četvoro tinejdžera saznaju da je njihove roditelje likvidirao okrutni autoritarni režim Falange, koji vlada gvozdenom pesnicom, beže iz internata u kome su zatočeni i pridružuju se Otporu. Proganjaju ih okrutni ljudi-psi, pomažu retki odvažni ljudi i plemeniti ljudi-konji, a na svakom koraku pojavljuju se neočekivane prepreke ili iznenada pružena prijateljska ruka. Sigurni su samo u jedno: za slobodu se moraju izboriti, po svaku cenu. Milos će se boriti u gladijatorskoj areni, Bartolomeo na bojnom polju a Milena će svojim magičnim glasom pozvati čitav svet da im se pridruži u borbi za slobodu. Knjiga Kraj zime osvojila je preko dvadeset nagrada u Francuskoj i širom sveta, i očarala čitaoce svih generacija“.

Pored knjige, od izdavača su nam stigli i promotivni obeleživači i dva bedža.

U kutiji je bio i notes, koji je došao zajedno sa stikerima kojima se može ukrasiti, kao i „reckave“ makaze koje ću odmah proslediti mami, pošto ona nosi titulu kreativca u porodici, a znam da već ima nekoliko sličnih. Tu se našla i miršljava kesica, osveživač prostora, koji ću vrlo verovatno tutnuti u ormar ili neku fioku, pošto miriše (u nedostatku boljeg izraza) na čisto.

Interesantna stvar koja mi je odmah privukla pažnju je mini planer, za koji sam prvo mislila da je u vidu nalepnica (ali nije). Vizuelno je mnogo lep, i idealan je, recimo, za raspored časova, ali s obzirom na to da meni raspored časova oooodaaavno više ne treba, još uvek mu nisam smislila namenu. Previše je lep da bih prosto nažvrljala neke planove na njega (koje generalno pišem po papirićima koje gubim po kući), a onda ga bacila, a previše jednokratan za bilo šta drugo. Javljam vam čim smislim šta ću s njim.

I na kraju, tu je i „knjižica“ sa spiskom čini za ljubitelje Hari Potera. Potera sam čitala kada je prvi put objavljen kod nas, tu negde oko 2000. godine i stala sam na četvrtoj, pa se ne može reći da sam baš fan (mada nemam ništa protiv serijala), tako da me je ovaj detalj ostavio potpuno ravnodušnom. ALI, kako znam da je Hari Poter i dalje itekako popularan, naročito pošto je nedavno objavljena nova knjiga, i da dosta vas voli serijal, pokloniću knjižicu prvoj osobi koja mi se javi u facebook ili instagram inbox i ostavi svoju adresu. Knjižica je samo jedna, prema tome, budite brzi. :)

Sve to na gomilici izgleda ovako:

To je to! Priznajem da mi ovaj paket nije baš omiljeni. Knjiga spada u žanr sa kojim nisam baš u najboljim odnosima, a ni propratni predmeti me nisu oduševili. No, već smo nekoliko puta pričali o tome kako je kupovina ovakvih kutija uvek bila kocka, tako da je nemoguće očekivati da će svima biti po volji.

Jeste li vi naručili svoju kutiju? Pišite u komentarima utiske!

EDIT: Knjižica je već poklonjena!

R. H. Palasio je američka autorka i dizajnerka korica za knjige. Njen prvi, i za sada jedini roman „Čudo“, koji je napisala 2012. godine, odmah je postao bestseler i doneo joj je niz priznanja i nagrada.

Autorka je odlučila da napiše ovaj roman nakon jednog incidenta koji se odigrao kada je njen sin imao tri godine. U jednoj običnoj šetnji sa sinom je u redu za kupovinu sladoleda ugledala devojčicu sa urođenom deformacijama lica. Njena instinktivna reakcija je bila da skloni sina od devojčice, jer nije znala kako će reagovati. Ubrzo je shvatila da je upravo takva njena reakcija više zabolela i devojčicu i njene roditelje nego čuđenje ili strah trogodišnjeg deteta.

I tako je nastao glavni junak romana „Čudo“, desetogodišnji Avgust Pulman, dečak sa retkom, genetski izazvanom deformacijom lica (Tričer Kolinsov sindrom) zbog koje nikada nije išao u školu, niti je imao mnogo prijatelja. Uprkos tome, Agi je svoje detinjstvo provodio bezbrižno, ispunjeno ljubavlju i toplinom roditeljskog doma. Kada, međutim, njegovi roditelji odluče da je vreme da Agi konačno krene u školu, on će biti primoran da iskorači iz staklenog zvona pod kojim je živeo, potpuno svestan činjenice da inkluzija neće biti prijatno iskustvo.

„Inače, zovem se Avgust. Neću se opisivati. Kako god da ste me zamislili, verovatno izgledam još gore.“

Agijev polazak u školu i sticanje novih poznanika nije tipična stresna situacija koja može pogoditi svako dete. Agi je u potpunosti svestan svog izgleda i utiska koji ostavlja na ljude. Do te mere svestan da je još kao vrlo mali odbijao da izađe iz kuće bez astronomske kacige koja mu je prekrivala lice. Iako je naučio da živi sa pogledima i zgražavanjem na koje je nailazio, sa nadimcima poput „nakaza“ i „Fredi Kruger“, to su situacije na koje jedan dečak ne može, i nikada ne bi trebalo da se navikne.

Česte promene naratora romanu daju širu sliku i pokazuju čitaocu da Agi nije jedina osoba pogođena deformacijom sa kojom je rođen, pa tako čitalac bliže upoznaje i Agijevu najbližu okolinu. Osim proste promene perspektive, ovaj postupak ima ulogu i u razvoju same fabule, jer se poglavlja međusobno dopunjuju i pomažu čitaocu da razreši nedoumice i donese sud o određenim događajima i nesporazumima koji se odvijaju među likovima.

Romani za mlade u kojima mladi ili deca doživljavaju tragične sudbine ili žive u nezamislivim okolnostima, u poslednje vreme su stekli popularnost koja ne jenjava. Iako se slobodno može reći da se „Čudo“ bavi tabu temom, ono ipak nije nalik nijednom od takvih romana. Prvenstveno, „Čudo“ je namenjeno dosta mlađoj publici i objavljeno je kao roman za decu, mada ga mogu čitati i stariji. U tome i jeste lepota stila kojim je napisan ovaj roman. Autorka je uspela savršeno verno da prenese osećanja i zapažanja desetogodišnjaka, tinejdžera i odraslih i na taj način se obrati čitaocima svih starosnih grupa. Ovo je veoma poučna knjiga za decu iz koje odrasli mogu mnogo toga da nauče.

Sam Agi je izuzetno harizmatičan i iznad svega maestralno satkan junak kojeg ćete obožavati. Autorka je pokazala svoj talenat za pisanje i nedvosmisleno prenela poruku koju je želela: onog trenutka kada malo bolje upoznate Agija, zaboravićete njegove fizičke nedostatke.

Ono što ovaj roman takođe razlikuje od većine sličnih jeste bajkovito srećan kraj kojim autorka nagrađuje svoje likove i čitaoce. S obzirom na društvo u kakvom živimo, ovakav kraj bi mnogima mogao delovati nerealno i sladunjavo, međutim, kraj je upravo onakav kakav bi trebalo da bude. A „Čudo“ nam pokazuje da je dovoljan samo jedva primetan trud svakoga od nas da srećni krajevi u ovakim slučajevima izađu iz domena fikcije i da svet u kojem živimo postane mnogo bolje i lepše mesto nego što je danas.

Ukoliko se još uvek niste upoznali sa Agijem, obavezno to učinite. Ma koliko ozbiljna bila tematika koju autorka obrađuje, ovaj roman će vas provozati kroz mnoštvo emocija, ali ćete ga sigurno završiti sa ogromnim osmehom na licu. Verujte mi na reč.

„Kada imaš izbor da budeš fin ili da budeš u pravu, budi fin.“

Ocena: 5/5

Ivan Branković je rođen u Valjevu, 1983. godine. Svoje književno iskustvo je stekao kao autor kratkih priča koje je objavljivao na nekoliko sajtova i u fanzinima. „Prometejev dnevnik“ je Ivanov prvi roman, a trenutno radi i na objavljivanju nastavka ove priče, pod nazivom „Projekat Herkules“.

„Prometejev dnevnik“ je naučnofantastični triler koji u tri vremenski razdvojena narativa govori o misterioznom predmetu po kojem roman nosi ime. Templari su ovaj predmet smatrali svetim gralom, nacisti oruđem za ispunjenje svog sna o višoj rasi, a za beogradskog kolekcionara antikvarnih predmeta, Dragančeta, to je samo jedan u nizu zanimljivih primeraka koje je za sitne novce nabavio preko anonimnih internet aukcija. Ma koliko ga je neobičan predmet privukao, nije ni sanjao da će ga upravo on trgnuti iz dosadne svakodnevnice i uvući u avanturu kakve je do tada gledao samo u filmovima.

Autor je, kao zamajac svog romana, iskoristio priču o letelici nepoznatog porekla koja je 1936. godine pala na području Nemačke. Sam vrh SS-a potrudio se da ovaj incident sakrije od javnosti i uposlio svoje najumnije naučnike da znanje koje im letelica može pružiti preokrenu u svoju korist u nadolazećem ratu. Jedan od naučnika, her Štag, shvata kakve bi to posledice moglo imati i odlučuje da spreči moguću katastrofu.

Osam decenija kasnije, 2013. godine u Beogradu, misteriozni gospodin Minh angažovao je agenta Kolmena da pronađe odgovore na pitanja na koja čovečanstvo nije uspelo da stavi tačku nekoliko hiljada godina. U tome treba da mu pomognu Draganče, već pomenuti samouki kolekcionar koji se slučajno domogao dela Prometejevog dnevnika, i Ana, praunuka nemačkog naučnika koji je odbio poslušnost samom vrhu Nemačkog Rajha. Minh će se predstaviti kao jedan od članova reda Čuvara Svetlosti (odnosno Slobodnih zidara) i objasniće grupi važnost misije. Predmet za kojim tragaju čuvan je vekovima, a u pitanju je ni manje ni više nego izvesni hard disk, koji sadrži ono što je mitologija vekovima nazivala vatrom Prometeja, odnosno recept za stvaranje super rase. Čuvari Svetlosti nisu jedini koji pokušavaju da sklope ovu misterioznu slagalicu, koja bi, ukoliko dođe u pogrešne ruke, mogla imati pogubne posledice na svet kakav poznajemo.

„Prometejev dnevnik“ je denbraunovski triler, prepun već poznatih teorija zavere, poput onih o padovima vanzemaljskih letelica i misterijama koje obavijaju redove templara i Sionskog priorata, veoma maštovito i originalno uklopljenih sa piščevim poznavanjem istorije, mitologije i naučne fantastike. Osim toga, srpskom čitaocu će biti zanimljiva činjenica da se glavni narativ odvija u Beogradu, čiji položaj i istorija igraju veliku ulogu u razrešenju zagonetke koju nosi Prometejev dnevnik.

Ma koliko priča bila zanimljiva i privlačna, moja osnovna zamerka u vezi sa ovim romanom je stilske prirode. Kao prvo, roman nije lektorisan, što je meni kao čitaocu veoma smetalo, dekoncentrisalo me i otežavalo upuštanje u tok priče. Čak i ako izuzmemo ovaj tehnički propust (što je meni, ma koliko se trudila, bilo nemoguće, i bilo je presudno za konačnu ocenu romana, iako nije u pitanju piščeva krivica), stil kojim je roman napisan deluje neispisano i to je zapravo jedini pokazatelj da je „Prometejev dnevnik“ debitantski roman. Autor je stremio ka „sirovom“ stilu pisanja, po ugledu na mnoge poznate pisce, međutim, kvaka sa ovakvim stilom je da, ukoliko nije uvežban i doteran, može delovati veštački ili se svoditi na prosto sirovo napisanu priču. Ponekad način na koji je priča ispričana može biti važniji od same priče i čini mi se da bi, da je samo malo uglačan stilski, ovo mogao biti veoma kvalitetan triler.

Dobra vest za čitaoce koji još uvek nisu držali ovaj roman u rukama jeste da je u pripremi drugo izdanje, koje je ovog puta pronašlo svoj put do lektora, a tako je, po meni, osnovni problem u vezi sa samom knjigom otklonjen. Dobra vest za čitaoce kojima se roman dopao je da nastavak stiže uskoro, a sudeći po naslovu („Projekat Herkules“), očekuje nas detaljnije objašnjenje plana o stvaranju super rase. Kako mi je u prvom romanu bila zanimljivija ta „pozadinska priča“ (znate i sami da mi trileri baš i nisu omiljeni žanr), očekujem da će nastavak biti još zanimljiviji od prvog dela. Nama koji smo roman pročitali (ovim putem zahvaljujem Ivanu što mi je poslao svoj prvenac), ostaje samo da sačekamo nastavak i uverimo se i sami.

Ocena: 2/5

Sve dodatne informacije možete pronaći na zvaničnoj FB stranici romana.

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Recenzije romana „Kain“, „Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ i „Udvojeni čovek“ mogli ste već pročitati na blogu (klik na naslov ukoliko ste ih propustili), kao i piščevu biografiju (klik) koju sam pisala za časopis Elle.

„Putovanje jednog slona“ je pretposlednji piščev roman, objavljen 2008. godine. Saramago je inspiraciju za ovaj roman pronašao u istinitom događaju. Naime, davne 1551. godine, portugalski kralj Žoao je svom rođaku nadvojvodi Maksimilijanu dao impozantan poklon – slona po imenu Solomon. Neobično i dugo putovanje slona od Lisabona do Beča bilo je tema brojnih istoričara i hroničara, a ljudi koji su sasvim slučajno sreli ovu nesvakidašnju povorku, prepričavali su svoj doživljaj sa ponosom („Čovek viđa slona samo jednom u životu, a možda i ređe“).

Priča o Solomonovom putovanju počinje jedne noći u bračnoj ložnici kralja Žoaoa i njegove supruge Katarine. Mučen činjenicom da svom rođaku nije poklonio venčani dar dostojan jednog vladara, kralj je poželeo da novim poklonom pozdravi svog rođaka, sada kada je u poseti Valjadolidu, takoreći tu iza ćoška. Praktična kraljica vrlo brzo dolazi na ideju da mu poklone slona, jer to ne samo da je poklon o kojem će se dugo pričati, već je i dobra šansa da ga se konačno otarase. Ma koliko ga voleli, „ima već više od dve godine otkako je životinja stigla iz indije, a ništa drugo nije radila nego samo jela i spavala, puna bačva vode uvek spremna i hrpe stočne hrane“. I tako je (potpuno saramagovski) odlučena sudbina Solomona i njegovog kornaka Subhra. Na pola puta Solomon će postati Sulejman, a Subhro, zbog svog neobičnog i teško izgovorljivog imena, ni manje ni više nego Fric, jer „to ime se lako pamti, osim toga, u austriji friceva ima tušta i tma, a ti ćeš biti tek jedan od njih, ali jedini sa slonom“. Ovaj vid prisvajanja glavnih junaka romana tek je jedan u nizu oblika njihove objektivizacije, jer Solomon i Subhro su kroz ceo narativ objekti raznih moćnika: portugalskom kralju predstavljaju poklon koji će ih proslaviti (a i on sam je došao na ideju da preimenuje Subhra: „Kakvo je to vražje ime... trebalo je da ga nazovemo žoakim kada je došao u portugaliju“), vojsci povod za borbu, crkvi mogućnost da povrati vernike, a nadvojvodi simbol sopstvene moći.

Neke od omiljenih Saramagovih tema prisutne su i u ovom romanu. Odnos pojedinca i sistema ovde je predstavljen kroz odnos kornaka i moćnika sa kojima dolazi u susret. Tema slave i njenog kratkog veka dirljivo je prikazana u samom Solomonu, koji ostavlja naizgled nezaboravan prvi utisak pun divljenja, ali vrlo brzo ostaje zatvoren daleko od očiju javnosti i zaboravljen od strane svih osim svog negovatelja. Saramago se u ovom kratkom romanu još jednom dotakao pitanja besmisla rata, a nije propustio ni da se uzgred obruši na religijske dogme.

Solomonov kornak, Subhro, Indijac je koji je pokršten, iako je, kako kaže, samo manje-više hrišćanin. Tokom jedne od pauza na putovanju, komandant ga priupita o hinduističkim božanstvima, a Subhro svoju priču završava mitom o Ganeši, bogu sa glavom slona. Kada jedan od vojnika dobaci kako su sve to priče za malu decu, kroz Subhra progovara sam ateista Saramago: „Kao i priča o onom koji je vaskrsnuo treći dan posle smrti“.

Još jedna zanimljiva priča koja izražava Saramgov poznat stav prema crkvi je ona kada emisar bazilike Svetog Antonija traži od kornaka da natera Solomona da klekne ispred crkve, jer ta je crkva odavno zaboravljena od vernika i potrebno joj je novo čudo. Nakon što kornak uspe da „objasni“ slonu šta se od njega traži i na opšte oduševljenje svedoka slon zaista klekne ispred porte bazilike, događa se nešto što čitaoca može podsetiti na biblijsku priču o zlatnom teletu. Naime, ovo „čudo“ ima potpuno suprotan efekat od onog kojem se sveštenik nadao: gomila vernika počela je da se tiska kako bi videla slona koji kleči, a uzgred i kupila i njegovu dlaku, kojom je Subhro drage volje naplatio svoj trud.

Čitaocima koji poznaju Saramgov opus i stil, nije neobična njegova konstanta igra narativom i metanarativom. U ovom romanu je, možda čak i najupadljivije, zaplet sporedan u odnosu na piščeve digresije i „ćaskanje“ sa čitaocima, a njegov pripovedač doseže sam vrhunac svog humora i smisla za satiru. Saramago svojim digresijama (po kojima je inače poznat) čitaoca konstantno drži u svesti da čita knjigu, štaviše, u „Putovanju jednog slona“ čitalac ima utisak da tekst nastaje pred njegovim očima. Kao kada, na primer, slavi praktičnost onomatopeja:

„I najednom iščeze. Uz jedno kratko plop izgubi se iz vida. Ima nekih zaista rečitih onomatopeja. Zamislite samo da smo morali da opisujemo nestanak dotičnog veselnika. Bilo bi nam potrebno najmanje deset stranica. Plop.“

Ili kada pokušava da izbegne opisivanje velelepnih predela kroz koje prolazi povorka:

„Letopisac ovih zbitija ne usteže se da prizna kako strepi da neće biti u stanju da opiše čuveni klanac u koji će karavan uskoro ući, tim pre što je, prilikom prolaska kroz isarski klanac, morao da manjkavost svog pripovedanja prikrije kako je znao i umeo baveći se sporednim stvarima, doduše, ne toliko nevažnim, ali svakako zaobilazeći glavnu temu. Šteta što u šesnaestom veku još nije bila izmišljena fotografija jer bi se time ovo rešilo kao od šale prostim ubacivanjem nekoliko fotografija iz ove epohe, pogotovo ako bi one bile snimljene iz helikoptera, pa bi čitalac imao sve razloge da se oseća nagrađenim za svoj čitalački trud i odao nam puno priznanje za veliki informativni doprinos našeg spisa.“

Uprkos nedostatku opisa nekoliko čuvenih klanaca, ili povremenom skretanju sa glavne teme, čitalac će na kraju ovog romana svakako imati sve razloge da se oseća nagrađenim za svoj čitalački trud, jer „Putovanje jednog slona“ je možda ne najbolji (svako može imati svoj favorit), ali svakako jedan od najsaramagovskih romana koje je ovaj pisac ikada napisao. A onima koji vole Saramaga, to je više nego dovoljna preporuka.

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Knjiga o putovanju

Nil Gejmen je britanski pisac rođen 1960. godine. Svoju karijeru započeo je kao novinar, a san iz detinjstva, da postane autor stripova, ostvario je osamdesetih godina prošlog veka. Svetsku slavu je stekao svojim serijalom The Sandman, kojim je zapečatio svoje mesto među priznatim piscima mračne fantastike. Prvi roman na koji je stvaio svoj potpis, Gejmen je pisao u saradnji sa Terijem Pračetom. U pitanju je roman „Dobra predskazanja“, objavljen 1990. godine, koji je pokazao autorov talenat za pisanje proze. Od tada, pa do danas, Gejmen niže bestseler za bestselerom: „Nikadođija“, „Zvezdana prašina“, „Američki bogovi“, „Anansijevi momci“, „Knjiga o groblju“, „Koralina“, itd. Pored pisanja stripova i proze za odrasle, Gejmen je poznat i po svojim knjigama za decu, ali i po scenarijima za filmove, serije i radio drame. Jedan je od najplaćenijih pisaca fantastike danas.

„Uspavana i vreteno“ zvanično potpada pod Gejmenov opus za mlađe čitaoce (što je mene, lično, malo iznenadilo), a objavljena je 2014. godine. Kao inspiracija za ovu priču Gejmenu su poslužile čuvene bajke „Snežana i sedam patuljaka“ i „Trnova Ružica“. Ovo nije prvi put da Gejmen inspiraciju pronalazi u bajkama. Mnoge njegove priče imaju bajkovitu notu i on često koristi već poznate motive koje na svoj način uklapa u priče i daje im potpuno novo obličje. Upravo je taj recept Gejmen primenio i u ovoj knjizi.

Glavna junakinja „Uspavane i vretena“ je neimenovana crnokosa kraljica („U ovom kazivanju nema mnogo imena“), koja u pratnji patuljaka kreće u misiju spasavanja svog kraljevstva od magije od koje čitavo stanovništvo lagano tone u san. U zamku u Akerskoj šumi zatiču staricu i uspavanu princezu i taman kada pomislite da zasigurno znate kako će se ova kratka priča završiti, Gejmen pred vas baca preokret kakvom se niste nadali.

Ono što „Uspavanu i vreteno“ već na prvi pogled čini drugačijom od brojnih novih pričanja svima poznatih priča, jesu ilustracije Krisa Ridla koje doživljaj čitanja priče podižu na sasvim novi nivo. Crno-belo-zlatni crteži, koji se nalaze na svakoj stranici knjige, toliko su efektni da na momente možda i bacaju senku na samu priču i time je stavljaju u drugi plan. No, kako je knjiga osmišljena kao ilustrovana priča, tako tekst i slike treba posmatrati kao celinu, pa je u tom pogledu kombinacija Gejmenove ideje i Ridlovog oživljavanja te ideje apsolutno dobitna kombinacija.

Posebno zanimljivo u ovoj priči jeste jaka feministička crta koju je Gejmen implementirao u svoj tekst. Za razliku od tradicionalnih bajki, u kojima su žene uglavnom prikazane kao nežne i ranjive, Gejmenova kraljica je jaka moderna žena koja ne čeka „princa na belom konju“ (štaviše, odlaže sopstveno venčanje kako bi pošla na put), već sama oblači svoju verižnjaču, uzima svoj mač i odlazi da spase svoje kraljevstvo. Ukoliko se uzme u obzir činjenica da je ova knjiga namenjena mlađoj čitalačkoj publici, onda je ovakav spoj tradicionalnog i modernog svakako pohvalan. Takođe, činjenica da je kraljica ta koja poljupcem budi uspavanu devojku svakako je šokantno i hrabro rešenje.

Gejmenova mračna, a istovremeno humoristička interpretacija dve poznate bajke često se opisuje kao pravo malo umetničko delo. Osim što je zabavna, i vizuelno je lepa, pa će svakako pronaći svoje mesto na policama ljubitelja ovakvih ostvarenja. Ukoliko volite Gejmenov stil, oduševićete se, a ukoliko se niste do sada susreli sa ovim piscem, „Uspavana i vreteno“ je sasvim dobar početak za upoznavanje.

Ocena: 4/5

Reading Challenge: Knjiga zasnovana na bajci

Izdavač za Srbiju: Laguna

Bebeti do Amaral Guržel (Elizabet Mader do Amaral Guržel) je brazilska književnica rođena 1954. godine. Živi u Brazilu, gde piše i predaje na univerzitetu, a takođe je i vlasnica jedine brazilske feminističke knjižare. Piše kolumne, poeziju, kao i romane za odrasle i decu, a u svojim delima se često bavi pitanjima rodne ravnopravnosti, kao i feminističkim i drugim socijalnim temama. Neka od njenih najpoznatijih dela su Pecados Safados, A quem interessar possa, Nossas adoraveis familias, itd. U većini svojih dela, autorka se dotiče tabu tema, kao što su ženska seksualnost, homoseksualna ljubav, pitanje „nove porodice“ (razvedeni roditelji, usvojena deca, homoseksualni parovi), o kojima se, kako sama kaže, u Brazilu još uvek ne govori dovoljno.

„Karolinin tajni dnevnik“ (2000) je jedan od romana namenjenih prevashodno tinejdžerima, međutim autorkin stil pisanja kroz koji konstantno provejava sarkazam, čini ovo delo pogodnim i za starije čitaoce.

Karolina je osamnaestogodišnja devojka iz Kurićibe koja mašta o tome da upiše žurnalistiku ili možda ipak ekologiju, ali mnogo bitnije od toga – da postane poznata po svom političkom i socijalnom angažovanju, da se izbori za prava siromašnih u Brazilu, da dobije priznanja za očuvanje prirodne sredine, da dobije Nobelovu nagradu za mir i da se druži sa Madonom. Ukratko, Karolinin najveći san jeste da postane slavna u intelektualnim krugovima širom sveta, kojim, po njenom skromnom mišljenju, već sada zasluženo pripada.

Karolinine najintimnije misli prikazane su čitaocu posredstvom njenog tajnog dnevnika, pa tako čitalac prodire u samu srž ličnosti glavne junakinje, koju, zbog izuzetne samosvesti i opsednutošću slikom intelektualke koju se trudi da prikaže svojoj okolini, uporno skriva od javnosti. Pored toga, čitalac primećuje i neke očigledne stvari koje Karolini promiču, uprkos tome što ih u kratkim dnevničkim unosima ovlaš opisuje.

Ma koliko se trudila da bude drugačija, Karolina je, ipak, tipična tinejdžerka koja pokušava da pronađe svoje mesto u svetu i kao takva, često je kontradiktorna. Vrlo često njeni postupci i osećanja nisu u skladu sa onim što bi ona želela da čini i oseća. Zbog ovoga, a i zbog činjenice da je Karolina često nadobudna i neiskrena, čitaocu će možda biti teško da simpatiše njenu opsednutnost socijalnom ulogom koju je sebi zacrtala. Čak i dok piše svoj dnevnik, ona je proračunata i trudi se da ne izađe iz uloge „intelektualke“, pa čitaocu to može izgledati kao da povremeno sebe podseća na neka tajna pravila pripadanja intelektualnom krugu: „Bila sam razumno zadovoljna. Prava, potištena intelektualka nikada nije potpuno zadovoljna“. No upravo su takve kontradiktornosti i autorkin tretman junakinje ono što ovu knjigu čini inteligentnim i zabavnim štivom.

Karolinu, šta god ona želela da misli i da drugi misle, ipak muče tipični tinejdžerski problemi: ljubavni trouglovi, otkrivanje sopstvene seksualnosti, pritisak zbog prijemnog ispita, uklapanje u željeno društvo i komplikovan odnos sa roditeljima. Karolina prezire svoje roditelje jer ih smatra konvencionalnim i dosadnim. Čitaocu će, međutim, vrlo brzo postati jasno da su njeni roditelji daleko od onoga kako ih ona vidi, ali zbog svoje vizije sebe kao neshvaćene intelektualke na kojoj insistira, nije u stanju da primeti očigledno. Slično je i sa drugim aspektima njenog života: ma koliko želela da bude zaljubljena u profesora književnosti, osoba koja je zaista privlači uopšte se ne uklapa u njen željeni kalup; iako se svim silama trudi da upadne u kul i angažovano društvo, najprijatnije se oseća sa potpuno prosečnim osobama; ma koliko se trudila da uvek ima spremne društveno bitne teme za razgovor, sa neskrivenom pažnjom će slušati (i redovno pisati u svom dnevniku) o komplikovanom odnosu kokošaka svoje kućne pomoćnice.

Autorka je kroz odnos Karoline sa svojom polupismenom kućnom pomoćnicom skrenula pažnju na ogromne socijalne razlike u Brazilu. Kroz lik Marije Rite čitalac saznaje o aktuelnim problemima u ovoj zemlji. Posebno je potresna priča o njenoj kćerki, koja kao žrtva silovanja ostaje u drugom stanju. Iako ceo komšiluk zna ko je silovatelj, on prolazi nekažnjeno zbog komplikovanog zakona koji nema sluha za socijalno ugrožene žrtve, naročito ako su u pitanju žene. Karolina s vremena na vreme sklizne u ozbiljna razmatranja ovih problema (čak se ponekad i pita da li je u redu da kao angažovana intelektualka uopšte ima kućnu pomoćnicu i da li je humano da u zgradama poput one u kojoj ona živi postoje dva lifta – jedan za stanare, a drugi za poslugu), ali se ipak brzo vraća u vrtlog svoje trivijalne svakodnevnice. Autorka na taj način suptilno skreće pažnju na problem modernog društva. Karolina mašta o Nobelovoj nagradi, a iako je okružena takvim socijalnim nepravdama, pokušava da ostavi utisak intelektualke tako što uporno blebeće o retkim biljnim vrstama i andergraund angažovanim piscima.

Tinejdžeri iz ove knjige mogu naučiti koliko je besmisleno pokušavati da prikažemo sebe kao nešto što uistinu nismo, i koliko pokušaji da se po svaku cenu bude van kalupa na kraju dovode do toga da ipak završimo u nekom kalupu. Nešto malo stariji čitaoci će se verovatno setiti situacija kada su i sami pokušavali nešto slično. Uz „Karolinin tajni dnevnik“ ćete coktati, prevrtati očima, ali ovaj roman će vas i iskreno zasmejati i na trenutke trgnuti iz uljuljkanosti svakodnevnice, baš kao što na samom kraju Marija Roza podsmešljivo budi Karolinu rečima: „Booožžžeee! Spavaš ko top, Karola. Probudi se, inače ćeš zakasniti da napraviš onu revoluciju na fakultetu!“

Ocena: 4/5

Izdavač za Srbiju: Odiseja

Možda ste primetili da proteklih nekoliko meseci nikako da se načudim koliko vreme brzo prolazi. E pa, kao da me je neka viša sila čula, pa je jul odlučio da se protegne i tako vrati stvari u normalu. Šok, koji je usledio kada sam otišla na svoj Goodreads profil da popišem pročitane knjige, potvrdio je moju sumnju da nešto opasno nije u redu sa protokom vremena u julu. Dakle, u ovom beskrajno sporom mesecu pročitala sam devet knjiga, a stigla sam i do polovine desete (da malo češće to brojim i proveravam, mogla sam zaokružiti kao čovek, ali ne treba preterivati). Evo koji su naslovi u pitanju:

1. „Autobiografija Džeka Trboseka“ – DžejmsKarnak

2. „Onlajn devojka“ – Zoi Sag

3. „Filozofija mode“ – Lars Fr. H. Svensen

4. „S one srane dobra i zla“ – Fridrih Niče

5. „Zbogom Kolumbo“ – Filip Rot

6. „Uspavana i vreteno“ – Nil Gejmen

7. „Putovanje jednog slona“ – Žoze Saramago

8. „Umeće ljubavi“ – Erih From

9. „Karolinin tajni dnevnik“ – Bebeti do Amaral Guržel

Da li uopšte treba da proglasim favorita kada je Saramago na spisku? Treba, naravno, jer to je i poenta ovog posta. Pa dobro onda, moj favorit za mesec jul je „Putovanje jednog slona“, još jedan Saramagov roman koji me je oduševio i o kom ćete uskoro čitati na blogu.

Moglo bi se pretpostaviti da će posle ovog mini maratona doći do zatišja, ali čisto sumnjam u to. Sećate se one moje ne tako ozbiljne nesreće u kojoj sam povredila rame, pa mi je neko vreme kucanje svakog posta predstavljalo neopisiv fizički napor? Drago mi je da mogu da vas obavestim da me rame i dalje svakodnevno podseća na svoje postojanje i da sam krenula na fizikalnu terapiju, narodski poznatu kao „struja“. A kako ću narednih desetak dana svakodnevno u Domu zdravlja provoditi neko vreme, nakačena na kablove poput Frankenštajna, u sobi „metar sa metar“ u kojoj je zabranjeno korišćenje mobilnih telefona i/ili dovođenje gostiju, jasno vam je da sam već odabrala par knjiga koje će mi pomoći da sebi prekratim vreme (i muke).

No, da prestanemo o onome što će obeležiti avgust (biće prilike za kuknjavu) i da se vratimo na ono što je obeležilo jul. Kao što ste već mogli da pročitate u posebnom postu na tu temu (KLIK ako niste), završila sam famozni POPSUGAR Reading Challenge i konačno je došlo vreme da se bez griže savesti bacim na čitanje knjiga koje sam kupila ili dobila u međuvremenu, i koje sam mogla samo čežnjivo da posmatram.

To znači i da sam otvorena za preporuke! Pišite šta ste čitali u julu, koje knjige preporučujete, a za koje smatrate da ih možda ipak treba zaobići.

Pišemo se uskoro!

Stš <3