Ponovo sam upala u čitalačku krizu. Tako mi i treba kad sam potrčala da pohvalim čitalačku godinu još u januaru. Ne znam u čemu je problem, da li mi se smučila ova zima koja nema nameru da ode ili biram pogrešne knjige, ali problem postoji. No, počastila sam se nekim knjigama kojima se baš radujem, pa se nadam da će one pomoći. Bolje bi im bilo! Pa, budući da mi mart nije baš naklonjen (ni u čitalačkom ni u nekom drugom smislu), pomislila sam da nije loše da se osvrnem na knjige pročitane tokom januara i februara. Možda to malo pomogne, bilo ih je baš dobrih. Idemo redom:
1. Molitva za Ovena Minija, Džon Irving – Znala sam da ću uživati u ovom romanu jer mi se Garp mnogo dopao. Doduše, to ne mora uvek da bude slučaj, ali sa Irvingom, čini se, nema greške. Čitala sam ga tokom praznika i mnogo mi je prijao. Ne dajte da vas uplaši broj strana Irvingovih romana, čitaju se u dahu. O „Molitvi“ sam pisala OVDE, a evo i podsetnika na post o „Svetu po Garpu“ (klik OVDE). Oba romana preporučujem od srca.
2. Moja godina odmora i opuštanja, Otesa Mošfeg – Hajp oko ove knjige se podigao i pre nego što je objavljena i meni je još pre srpskog izdanja čučala na listi. Nisam mogla da odolim priči o ženi koja se odlučuje na hibernaciju u trajanju od godinu dana, a nisam se ni pokajala. Utisci su podeljeni – neki je mrze, neki je obožavaju. Meni se dopala, možda zato što nisam očekivala neku produhovljenu priču o egzistencijalnim krizama, bilo mi je jasno od početka da ova knjiga prosto nije o tome. Pisala sam i o ovom romanu, utiske možete pročitati OVDE.
3. Petrovi u gripu i oko njega, Aleksej Saljnikov – Još jedan roman za koji sam znala da će mi se dopasti čim sam ga ugledala. Ispade da moj instinkt nikad ne greši, ali ne dajte da vas ovaj dobri niz zavara. Sećate se knjige koju sam polila kafom? To je ta. Nisam pisala o njoj van Instagrama jer ne znam ni šta bih rekla (napisala sam već na Instagramu - sudeći po tekstu na koricama, ni izavač nije znao). Ovo je jedna od najluđih knjiga koje sam pročitala u poslednje vreme i moraćete da mi verujete na reč da je prava poslastica za ljubitelje apsurda. Ne znam gde Lom pronalazi tako dobre pisce, ali samo neka nastavi. Šteta što ostaju u senci nekih daleko lošijih a popularnijih knjiga, kao što na primer „Kineskog cara“ nijednom nisam videla na profilima bukstagramera, a odličan je. Dakle, preporuka kao vrata.
4. Karmila, Džozef Šeridan Lefanju – Da sam umrla u februaru, ne bih imala pojma da je ova knjiga prevedena kod nas. Videla sam čak dva izdanja pored ovog. Ali ipak bih vam preporučila izdanje Urban Readsa jer, ako ćemo iskreno, priča savremenom čitaocu neće biti ni originalna niti posebno upečatljiva (posle niza i niza mnogo popularnijih priča o vampirima), ali ima vrlo važno mesto u istoriji književnosti a ilustracije Izabele Macanti joj (osim što su prelepe) daju neki poseban šmek. Pisala sam o „Karmili“ pa ako vas interesuje možete saznati zašto je toliko važna a i zaviriti u unutrašnje ilustracije (klik OVDE).
5. A Breath of Snow and Ashes, Diana Gabaldon – Roman koji mi je oduzeo većinu meseca (oba) je šesti deo serijala Outlander. Ako već neko vreme pratite blog, znate da obožavam ovaj serijal i da knjige čitam neposredno pre emitovanja serije. Prošle nedelje je konačno počela da se emituje šesta sezona i bilo je krajnje vreme da se upustim u 1400 strana Dajanine skribomanije. Za razliku od prethodne knjige u serijalu koja je zagorčala život svim fanovima Outlandera, ova je odlična i mnogo mi je drago (o osećaju olakšanja da ne pričamo) što je prethodna knjiga bila samo privremeni nedostatak inspiracije autorke. Pisala sam o romanu OVDE (u postu imate linkove ka svim prethodnim knjigama iz serijala), ali odmah da vas upozorim, strašno je teško napisati smislen post o šestoj knjizi serijala bez spojlera, tako da ne očekujte previše. P.S. Gledate li Outlander?
6. Nestvarno a stvarno 2, Živojin Petrović – Bilo je očekivano da ću posle Dajane prionuti na nešto kraću formu pa mi je zbirka o zanimljivostima iz srpske istorije Živojina Petrovića došla kao poručena. Prvi put sam se sa Petrovićevim delom susrela kroz roman „Do viđenja“ o ekscentričnom beogradskoj bogatašici (tekst o knjizi je OVDE) i budući da je u pitanju priča zasnovana na istinitom događaju, stvarno sam se oduševila. Onda sam pročitala i prvu zbirku „Nestvarno a stvarno) o kojoj sam pisala OVDE, pa je bilo logično da pročitam i drugu. O drugoj nisam pisala zaseban post, ali tekst o prvoj bi trebalo da bude dovoljan da shvatite šta možete očekivati od ovih knjiga. Prva mi se više dopala. Imam utisak da Petrović nije imao u planu drugu zbirku i da je ona nastala zbog popularnosti prve. Zašto to mislim? Pa, zbog toga što je u prvu evidentno ubacio stvarno najzanimljivije priče na koje je naišao. Ipak, i u drugoj ima mnogo čega zanimljivog i događaja i junaka koji zaista ne zaslužuju da budu zaboravljeni, tako da vam obe preporučujem od srca.
7. Markovaldo, Italo Kalvino – Volim Kalvina i pročitaću sve što je ikad napisao, odmah da se zna. Markovaldo je zbirka priča o istoimenom junaku. Mala knjiga puna velikih reči. Kalvino je zaista poseban pisac i teško je prepričati njegova dela. Ovo je zbirka o malom čoveku u velikom svetu koji na sve načine pokušava da preživi. Mogla bi se klasifikovati kao komedija, ali ništa tu nije zaista smešno, naprotiv. Znate, kao ona scena u „Čekajući Godoa“ kada Estragonu spadnu pantalone (ako ne znate o čemu pričam, obavezno čitajte Beketa). Čitajte Kalvina.
8. Zapisano u beskraju, Irene Valjeho – Jao, jao, jao. Bila sam uverena da ću uživati u ovoj knjizi i otvorila sam je s ogromnim očekivanjima. Totalno pogrešnim. Sa Irenom Valjeho je sve krenulo nizbrdo. Ovo bi trebalo da bude knjiga o nastanku knjige u antičkom svetu. Ali nije. Ovo je knjiga o antici, onako uopšteno i knjigama, isto tako uopšteno. Red priče o Aleksandrijskog biblioteci, Aleksandru Velikom, red prepričavanja Homerovih epoha, Orvelove 1984, Bredberijevog Farenhajta i još gomile knjiga sa kojima bi, da se razumemo, svako ko se uhvati za ovakvo štivo trebalo da bude upoznat. Kakve veze Orvel i Bredberi imaju sa antikom, pitate se? Pitam se i ja. Ostatak knjige su uglavnom autorkine reminiscencije sa sopstvenu prošlost kojima apsolutno nije mesto ovde, na primer na situacije u kojima je mama tera da uči da čita a ona neće pa neće. Nisam je završila. Ali pročitala sam više od pola i ne želim da taj trud prođe nenagrađeno. Zato je na listi.
Stigli smo do kraja liste. Stvarno sam prezadovoljna. I brojem knjiga (bolje reći brojem pročitanih strana, jer – Outlander) i odabirom. Mislila sam da će mi biti teško da izaberem favorita, ali ipak nije. Titula pripada Dajani Gabaldon. Uz sve mane, zaista treba znati napisati roman od 1400 strana (podsećaću vas dok sam živa) koji sve vreme drži pažnju. I još čim se izborite sa ciglicom i dođete do kraja poželite da se odmah bacite na sledeću. Priznaćete, to nije lako.
Šta ste vi čitali ove zime? Kako se borite s čitalačkim krizama? Pišite mi u komentarima!
Do sledećeg posta,
Vaša (možda hibernacija do proleća i nije tako loša ideja) Stš <3
Posts
0 comments:
Post a Comment