Stsh's Book Corner

Home All post

Rej Bredberi (1920 – 2012) smatra se jednim od najvećih američkih pisaca fantastike u 20. veku. Najpoznatiji je po romanu „Farenhajt 451“, ali je pored njega napisao još mnogo odličnih knjiga, kao što su „Tetovirani čovek“, „Maslačkovo vino“ i druge. Dobitnih je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se izdvaja Pulicerova (2007. godine). Osim što je bio briljantan pisac, ostao je upamćen i kao ekscentrik koji se zalagao protiv razvitka tehnologije, naročito televizije, jer je smatrao da ona smanjuje želju za čitanjem knjiga. Jednom je izjavio da ne želi da gostuje na televiziji jer kamere ljudima oduzimaju dušu. Bredberi nikada nije vozio auto i bio je protiv automobila uopšte. Smatrao je da automobili ubijaju više ljudi nego ratovi.

„Farenhajt 451“ je antiutopijski roman napisan 1953. godine. Roman oslikava buduće američko društvo u kojem su knjige zabranjene. Svaka knjiga koja se pronađe se spaljuje, neretko sa svojim vlasnicima.

Ideja zabrane i spaljivanja knjiga nije originalno Bredberijeva, on je samo ideju proširio na čitavo društvo. Istorija poznaje i previše slučajeva ovog vida cenzure.

Najpoznatiji primer je svakako Index Librorum Prohibitorum, spisak zabranjenih knjiga od strane katoličke crkve, koji datira iz davne 1559. godine. Crkvene vlasti su ovaj spisak obnavljale vekovima, pa je poslednje izdanje objavljeno 1948. godine. Na ovom spisku su se nalazila neka od najvećih imena svetske književnosti: Dante, Volter, Igo, Flober, Milton, Žid, Sartr i mnogi drugi. Index je zvanično ukinuo papa Pavle VI, 14. juna 1966. godine.

Druga velika poznata cenzura nametnuta je od strane nacista, koji su spaljivali sve knjige koje nisu bile u skladu sa njihovom propagandom. To su uglavnom bili jevrejski, komunistički, socijalistički, pacifistički i drugi spisi. Neka od poznatih imena koja su se našla na nacističkoj listi za otklon bila su: Breht, Ajnštajn, Kafka, Remark, Dostojevski, Tolstoj, Nabokov i mnogi drugi.

Glavni junak romana „Farenhajt 451“, Gaj Montag, požarni je brigadir, jedan u nizu zaposlenih u službi čija je nadležnost spaljivanje knjiga. U Bredberijevom svetu, knjige su zabranjene jer podstiču slobodno mišljenje. Umesto knjiga, ljudi zabavu pronalaze u strogo kontrolisanom interaktivnom programu koji im se emituje sa zidova, takozvanim „zidnim porodicama“. Ovakva postavka stvari nedvosmisleno pokazuje Bredberijev, inače poznat, stav o televiziji i modernom društvu. Ono što treba neprestano imati na umu, jeste da je ovaj roman napisan pre više od pola veka, što mu daje poseban proročki karakter.

Jedne večeri, nakon posla, Montag upoznaje svoju novu komšinicu, Klarisu, čiji način mišljenja u njemu budi potrebu da preispita svoj život i način na koji doživljava sreću.

„Pa“, rekla je, „imam sedamnaest godina i luda sam. Moj stric kaže da to uvek ide jedno s drugim. Kada te pitaju za godine, reče mi, uvek kaži da ti je sedamnaest i da si umobolna.“

Nakon ovog neobičnog susreta, Montag se vraća kući gde zatiče svoju suprugu, Midlred, bez svesti. Pored nje uočava praznu bočicu pilula za spavanje. On poziva hitnu pomoć koja je uz minimalan napor, svojim mašinama, vraća u život.

Nekoliko dana nakon toga, Montag poslom odlazi na teren. Pronađena je žena koja krije knjige u svojoj kući. Iako brigadiri pokušavaju da je izvedu iz stana, ona odlučuje da se ne rastane sa svojom bibliotekom, pali šibicu i živa se spaljuje sa svojim knjigama. Montag u potpunom stanju delirijuma uzima jednu knjigu i odnosi je kući. Kasnije te noći, Montag pokušava da razgovara sa Mildred, ali ona je, kao i obično, potpuno nezainteresovana za to što on ima da joj kaže. Montag od nje saznaje da je Klarisa poginula u saobraćajnoj nesreći. Od tog dana, njegov život se u potpunosti menja.

Bredberijev svet je svet mašina. Tehnologija je toliko uznapredovala da se i ljudi ponašaju kao mašine. Oni ne maštaju, ne sanjare, ne razmišljaju o apstrakcijama. U njima nema istinske ljubavi, čak ni prema sopstvenoj deci:

„Ja sam dobila dvoje dece carskim rezom“, reče gospođa Bouls. „Nema svrhe da se prolazi kroz svu onu agoniju samo zbog bebe. Svet mora da se razmnožava, znaš, vrsta mora da se obnavlja. Osim toga, ponekad jako liče na tebe, a to je lepo.“ […]„Sede u školi devet od deset dana. Trpim ih samo kad dođu kući, tri dana mesečno; to uopšte nije loše. Naguraš ih u dnevnu sobu i okreneš prekidač. Kao da pereš rublje: naguraj tkanine i zalupi poklopac.“

Njihova stvarnost je do te mere iskonstruisana spolja, da oni u potpunosti gube slobodnu volju. Zbog toga je Klarisa posebna – ona razmišlja, oseća i razgovara. Zbog okruženosti tehnologijom, stanovnici Bredberijeve antiutopije ne razumeju vrednost koje knjige mogu imati kao oruđe razvitka individue. Bredberijeva televizija funkcioniše tako da udovolji svakom pojedincu ponaosob, a ne da podstakne na mračne misli, ili misli uopšte. Mildred je tipičan primer tog izvitoperenog društva:

Midlred šutnu knjigu. „Knjige nisu ljudi. Ti čitaš, ja gledam okolo, ali ovde nema nikoga! […] „Vidi“, reče Mildred. „Članovi moje „porodice“ su ljudi. Oni mi pričaju svašta: ja se smejem, oni se smeju! A tek boje!“

Nisu knjige jedine koje su podlegle cenzuri. Nestali su filmovi, radio, časopisi novine. Nestala je svaka informacija, osim onih koje se kroz „zidove“ nameću. Montagov prijatelj i saveznik, profesor Fejber, to lepo primećuje:

„Ne trebaju vama knjige, nego poneke stvari kojih je ranije bilo u knjigama. Isto to bi moglo da se smesti u današnje „zidne porodice“. Isti beskraj detalja i svesti mogao bi da se projektuje kroz radio i televizore, ali toga nema.“

Od nekadašnje karike u lancu, čoveka koji radi za sistem, Montag postaje pobunjenik protiv istog tog sistema, odmetnik i borac za slobodu. Nakon što uspeva da izbegne hapšenje, Montag beži iz grada i nailazi na logor pun odmetnika koji su se, poput njega, drznuli da misle. To su univerzitetski profesori, filozofi, pisci ili prosto ljudi koji nisu želeli da zaborave na knjige. Oni ne skrivaju kopije knjige, oni ih čuvaju u svojim glavama: oni jesu knjige. Oni ne spremaju nikakvu revoluciju, samo čekaju vreme kada njihov glas neće postati pepeo.

Bredberi, međutim, svoj roman završava verom u spasenje. Ovo nije roman o propasti društva, iako se radnja odvija u propalom društvu. Ovo je roman o slobodi i veri u slobodu. U društvu u kojem ne postoji sloboda mišljenja, pojedinci koji se usprotive sistemu nestaju. Ali ovo nije knjiga obojena pesimizmom. Montag je primer kako individua može izazvati promenu u društvu ukoliko je spremna da se bori za sebe. Bredberi velike promene vidi u volterovskom principu „obrađivanja sopstvenog vrta“, jer šta je društvo ako ne skup individua?

„Ne tražite garancije. I ne tražite spas ni u jednoj stvari, osobi, mašini ili biblioteci. Spasite se malo sami, a ako se udavite, bar ćete znati da ste pokušali da se dočepate obale.“

Ukoliko do sada niste, obavezno pročitajte ovu knjigu.

Ocena: 5/5

Margaret Atvud je poznata kanadska spisateljica, autorka romana „Sluškinjina priča“, „Mačje oko“, „Slepi ubica“ i drugih, i dobitnica prestižnih nagrada poput Bukerove nagrade, nagrade LA Times Book i mnogih drugih.

„Moralni poremećaj“ je zbirka od jedanaest priča koje se bave svakodnevnim problemima jedne kanadaske porodice i obuhvata raspon od oko 60 godina. Svaka priča opisuje određeni životni period, pa na taj način priče u zbirci čine celinu i gotovo se čitaju poput poglavlja u romanu.

Većina kritičara se slaže da sve priče imaju istu protagonistkinju, mada to u samoj knjizi nije jasno naznačeno. Prvih pet priča ispričane su iz prvog lica (pripovedač jeste žena, ali joj ne saznajemo ime), naredne četiri su pripovedane u trećem licu i u njima pratimo život Nel i Tiga, da bi se poslednje dve vratile na pripovedanje u prvom licu.

Iako priča prati život porodice, nisu sve priče poređane hronološki – prva priča u zbirci („Loše vesti“) odskače. U njoj se pojavljuju naratorka i Tig u poznim godinama. Činjenica da se u prvoj priči, koja se pripoveda u prvom licu, pojavljuje Tig, jedan je od razloga što Nel povezuju sa pripovedačem prvih priča. Nakon prve, priče dalje slede svoj prirodni tok: detinjstvo i pravljenje kostima za Noć veštica, studiranje, zrelost; zatim odlazak Nel i Tiga na farmu i njihov život na njoj, potom prodaja imanja i selidba. Poslednje dve priče se vraćaju na roditelje naratorke, ovog puta u poznoj starosti. U obe priče Nel (?) komunicira sa roditeljima putem priča kojim ih vodi kroz zamagljenu memoriju njihovih nekada avanturističkih života.

Čitava zbirka je mračna, ali na momente i duhovita i topla. Margaret Atvud ima jedinstven stil pisanja koji naizmenično šokira i raduje svoje čitaoce. Ovo nije prva knjiga ove autorke koju sam pročitala (druga je „Sluškinjina priča“), i imala sam određena očekivanja pre nego što sam počela sa čitanjem. Atvudova nije izneverila moja očekivanja, ali opšti utisak je da je prethodna knjiga ipak bila bolja.

Pripovetka „Moralni poremećaj“, čiji naslov nosi i sama zbirka, na mene je ostavila najsnažniji utisak, pa ću se na njoj i zadržati. U ovoj priči Nel i Tig kupuju imanje na selu. Njih dvoje sada žive kao nevenčani par, iako je Tig još uvek u braku. Mračna atmosfera čitave zbirke dočarana je i ovde slikovito, na samom početku priče, kada Nel primećuje da je kuća koju razgledaju nekako mračna: „Ne deluje baš vedro“. Tig na to odgovara da će oprati prozore i obojiti zidove u belo. Ovo je interesantan prikaz Neline pozicije u vezi: „Nel mu nije rekla da to nije ni zbog prozora, ni zbog tapeta. Ali krečenje bi svakako pomoglo“. Ona svoje nezadovoljstvo imanjem prećutkuje i, ponesena Tigovim entuzijazmom, izdvaja svoju ušteđevinu za kupovinu kuće. Priča potom prati napredak domaćinstva: sređivanje kuće i dvorišta, održavanje bašte, pribavljanje životinja i upoznavanje sa komšijama.

Nel u svakom svom susretu sa susedima učitava njihovo negativno mišljenje o njoj: oni sigurno znaju da ona živi sa oženjenim čovekom i zbog toga je mrze (ovu poruku Nel tumači u komentarima na njen način uzgajanja pasulja). Farmerski život kod Atvudove je opisan daleko od utopijskog. Bez iskustva u životu na selu, Nel i Tig gube životinje; neke su stradale, dok su neke naprosto nestale sa imanja. Uprkos tome, Tigov entuzijazam ne jenjava i on nastavlja da širi domaćinstvo.

Centralni deo pripovetke je svakako onaj o odbačenom jagnjetu koje preživljava zahvaljujući Nelinoj brizi i živi sa njima u kući. Nakon što je poodraslo, jagnje postaje jogunasto, vezuje se za Nel kao za majku i ne dozvoljava ikome da joj priđe. Nakon što nekoliko puta napadne Tiga, on odlučuje da ga odnese u klanicu. Ovaj deo priče snažno opisuje Nelinu situaciju na farmi. Okružena Tigovom decom sa drugom ženom i nezadovoljna, kako činjenicom da su njih dvoje i dalje u braku, tako i samim životom na imanju, Nel se često oseća kao tuđinac, a jednom čak i primećuje da ona „jedina nije ni sa kim u rodu“. Kako joj biološki sat polako otkucava, ona strepi da nikada neće imati dece. Jagnje je, prema tome, jedina njena, i samo njena, stvar na farmi, koja joj se upravo zbog toga i oduzima.

Nakon što su izašli iz klanice, Nel dobija histerični napad i kroz suze izbacuje rečenicu koja je godinama tišti: „Ti nećeš da imam decu“.

Priča se završava scenom u kojoj Tig na trpezarijski sto iznosi jagnjeće kotlete. Iako još uvek skrhana tugom, Nel priznaje da su ukusni i u sebi pomišlja: „Ja sam ljudožder“. U tom trenutku, u svoj toj ravnodušnosti i pomirenosti, vidimo Nelinu konačnu poraženost: „Možda će tu, na farmi, postati prevejana. Možda će upiti nešto od te tame, koja možda uopšte i nije tama, već samo znanje. Pozivaće je u pomoć. Ona će zavrtati rukave, zaboravljati na bolećivost i obavljati sve te krvave, smrdljive poslove. Izveštiće se čak i u rukovanju sekirom“.

Često se može pročitati da je zbirka „Moralni poremećaj“ knjiga o čitanju i pričanju priča. I zaista, mnoge priče iz ove zbirke kao zamajac imaju pročitanu reč. U prvoj priči („Loše vesti“), Tig svakog jutra prenosi Nel (?) loše vesti koje pročita u novinama, iako zna da ona ne želi da to bude prva stvar koju će čuti izjutra, pre prve kafe. U priči „Umetnost kuvanja i serviranja“, naratorka čita istoimenu knjigu i mašta o načinu života opisanom u knjizi. Pripovetka „Moja poslednja vojvotkinja“ kao centralni motiv ima književno delo i indirektno se bavi njegovim tumačenjem. Poslednje dve pripovetke („Fijasko na labradoru“ i „Dečaci iz laboratorije“) kao glavne pokretače takođe imaju čitanje i pričanje priča. U prvoj se naratorkinom ostarelom ocu čita njegova omiljena priča o Indijancima, dok u drugoj naratorka svojoj majci priča priče. Ona najviše voli priče o sebi i svojoj mladosti, one je čine živom. A priče tome upravo i služe: da obesmrte ljude i situacije, da sačuvaju ono bitno od zaborava. Svaki čovek je priča, svaki čovek se čita.

„Ali šta sam drugo mogla s tim?, misli Nel, vraćajući se svojoj kući. Sva ta nervoza i bes, sumnjive dobre namere, isprepletani životi, krv. Mogu da pričam tu priču, ili da je zakopam. Na kraju, svi se pretvaramo u priče. Ili u bića. Možda je to isto.“

Ocena: 3.5/5

Reading challenge: Zbirka priča

Jedna od društvenih mreža na kojima sam najjaktivnija jeste svakako portal za ljubitelje knjiga Goodreads. Onima koji znaju o čemu se radi, mogu samo da predložim da me dodaju za prijatelja (klik za odlazak na moj profil), a evo malog objašnjenja za one koji nisu upoznati sa ovim sajtom.

Goodreads je društvena mreža za ljubitelje knjiga koja je osnovana 2007. godine, a čiji je cilj da poveže ljubitelje knjiga i pomogne im da lakše pronađu preporuke za naredno čitanje. Goodreads broji vise od trideset miliona članova i poseduje bazu od 900 miliona naslova. Takođe, osim čitalaca, na ovom sajtu su registrovani i pojedini autori knjiga, označeni kao “Goodreads autori”, koji pišu blogove i povremeno učestvuju u diskusijama sa svojim obožavaocima. Neki od ovih autora su pisci svetski poznatih naslova, kao na primer Stiven King, Trejsi Ševalije, Nikolas Sparks, Den Braun, Haled Hoseini, Čak Palahnjuk i mnogi drugi.

Sajt funkcioniše na sledeći način: nakon što se registrujete i napravite svoj profil, program će vam ponuditi da među određenim književnim žanrovima odaberete svoje omiljene, nakon čega će nuditi naslove koje možete označiti kao one koje želite da čitate, one koje trenutno čitate, ili one koje ste već pročitali. Ukoliko neku knjigu označite kao pročitanu, njoj možete dati ocenu od jedan do pet i o njoj napisati kratko mišljenje, odnosno recenziju. Svaki naslov na taj način dobija srednju ocenu, koja vam, zajedno sa recenzijama korisnika mreže, može pomoći u odabiru knjige za čitanje. Takođe, sajt će svakom korisniku, na osnovu pročitanih knjiga, ponuditi knjige koje su im slične. Pored opisa i ocena knjiga, na Goodreads-u se mogu pronaći brojni testovi koji korisnicima pomažu da provere svoje znanje u vezi sa određenom knjigom, autorom ili žanrom.

Osim toga, ovaj sajt nudi i opciju izazova za broj pročitanih knjiga u toku godine, koji svaki korisnik može sebi da postavi u bilo kom trenutku. Sajt sve vreme prati broj unetih pročitanih knjiga i obaveštava korisnika o napretku njegovog izazova. Svi korisnici mogu uporediti svoj napredak sa korisnicima koje imaju u svojim „listama prijatelja“. Na ovaj način se stvara određeni takmičarski duh koji može pozitivno uticati na čitalačke navike.

I najbolje za kraj: Goodreads svakodnevno objavljuje giveaways određenih autora u kojima može učestvovati svaki registrovani korisnik. Sve što je potrebno da uradite jeste da unesete svoje podatke, priključite se korisnicima koji priželjkuju knjigu na poklon, i uz malo sreće, možete dobiti potpisan primerak knjige koju odaberete! Na svu sreću, većina ovih darivanja je internacionalnog karaktera, pa u njima mogu učestvovati svi.

Dakle, šta čekate? Pravac na Goodreads i uživajte u traženju i ocenjivanju knjiga!

„Tragedija genija“ Vladimira Stanojevića je studija o duševnim poremećajima znamenitih ljudi. Ovo je knjiga koja mi je dugo na listi za čitanje, i evo, konačno je i na nju došao red.

U uvodu knjige, profesor Stanojević nas obaveštava o povezanosti genija i psihičkih poremećaja kroz istoriju. Autor nas upoznaje sa mišljenjima brojnih filozofa i lekara o ovoj tematici. Demokrit je, na primer, smatrao da zdrav čovek ne može biti pesnički nadahnut, Aristotel je takođe zapazio da mnogi duševno poremećeni ljudi postaju pesnici i proroci. Brojni lekari iz 19. veka bavili su se vezom genijalnosti i ludila. Svi oni su došli do sličnih zapažanja: da duhovno stvaralaštvo ima materijalnu podlogu u telesnoj osnovi, da je svako veliko kulturno stvaralaštvo propraćeno makar blažim unutrašnjim poremećajima, da genijalnost iscrpljuje telo, zbog čega su genijalne individue uglavnom kratkog životnog veka (ili bez poroda), i tako dalje.

U drugom poglavlju uvoda, autor govori o nadahnuću (inspiraciji), ali i o čestoj povezanosti nadahnuća velikih umova sa alkoholom i/ili opijatima (Hofman, Bodler, Mopasan, Kolridž, itd).

Treće uvodno poglavlje se bavi problemom nasleđa. Stanojević najviše pažnje posvećuje konsangvinitetu (sparivanju jedinki koje su u krvnom srodstvu) i njegovoj ukorenjenosti među plemstvom u istoriji. Kao primer velikog naroda koji je bio sklon konsangvinitetu, autor navodi Rimljane, koji najpre nisu želeli da se mešaju sa drugim rasama. Održavan strogo vekovima, konsangvinitet je odveo rimsku naciju u degenerisanje, opadanje i izumiranje. Kako bi sprečili nestanak, počeli su najpre da se mešaju sa nižim slojevima, ali tako što su uzdizali na stepen patricija pojedince iz nižih društvenih redova, da bi se potom mešali i sa pripadnicima drugih naroda. Knjiga dotiče i propadanje evropskog plemstva usled „čuvanja čiste krvi“. Poznato je da su brojni plemići u istoriji patili od raznih bolesti i psihičkih oboljenja (epilepsija, slaboumlje, iznenadne smrti, razne vrste duševnih poremećaja i retardacija, itd). Nasuprot oboljenjima, vanredan talenat se vrlo retko nasleđuje. Iako je moguća naslednost genijalnosti (ali ne neposredna, što je samim tim čini nepredvidljivom), primeri nasleđa velikog talenta za umetnost toliko su retki da ostaju gotovo na nivou statističke greške.

Drugi, centralni deo knjige nosi naslov „Sudbina genija“. U ovom delu Stanojević daje 37 biografija poznatih državnika, filozofa, pisaca i kompozitora koji su imali duševnih problema, sa naglaskom na tragične aspekte njihovih života. Među ovim biografijama su neka od najpoznatijih imena u umetnosti uopšte: Šopenhauer, Dante, Šekspir, Vagner, Dostojevski, Tolstoj i drugi.

Poslednje poglavlje knjige nosi naslov „Manje poznate sudbine“ i bavi se sudbinama poznatih stvaralaca o kojima ne postoji pouzdana lekarska dokumentacija. Na ovom spisku se nalaze Martin Luter, Kant, Mocart, Mikelanđelo, Svift, Tuluz-Lotrek, Flober, Zola i drugi.

Evo nekoliko zanimljivih primera:

Ludvig van Betoven: Jedan od najpoznatijih kompozitora na svetu, rođen je „nasledno opterećen“. Otac mu je bio alkoholičar, a majka i jedan brat su umrli od tuberkuloze. Kao dete je preležao velike boginje koje su zauvek ostavile tragove na licu, bio je kratkovid, a u 26. godini života je počeo da gubi sluh. Od rane mladosti je patio od povremenih napada astme, jakih migrena i problema sa varenjem. Povremeno ga je napadala žutica, kao i neobjašnjivi napadi toplote. Betoven se često opijao, zbog čega mu je pred kraj života stradala i jetra. Pored niza fizičkih slabosti, Betoven je patio i od oboljenja psihe: hipohondrije, depresije, mizantropije i okorelog pesimizma. Razočaran brojnim lekarima koji nisu uspevali da mu povrate sluh, on se i dalje držao svoje dirigentske palice. U prvim godina svoje gluvoće, nakon što je dirigovao svoju Petu simfoniju, publika ga je dočekala ovacijama. Betoven se zaplakao kao dete jer nije mogao da čuje usklike zadovoljne publike. Kada je, pet godina pre smrti, pokušao da diriguje svoju operu „Fidelio“ i nije čuo pevače, usled čega je napravio zbrku na sceni, jedan od prijatelja mu je poturio cedulju na kojoj je pisalo „Umoljavam Vas, prekinite dirigovanje, objasniću Vam kod kuće zašto!“. Nakon tog ponižavajućeg iskustva se zauvek odrekao rada na svojoj umetnosti.

Edgar Alan Po: Jedan od najpoznatijih američkih autora u kanonizovanoj književnosti, poživeo je svoj kratak vek od 40 godina u konstantom opijanju alkoholom. Dugotrajno trovanje velikim količinama alkohola uticalo je na njegovu psihu i dovelo ga je do propasti. Roditelji su mu umrli od tuberkuloze kada je imao samo dve godine, nakon čega ga je usvojio jedan bogat trgovac. Poova rođena sestra je bila mentalno zaostala, a brat psihički neuravnotežen. Još u detinjstvu ga je karakterisala nesvakodnevna intelektualna obdarenost, ali i pobunjenički duh. Već sa dvadeset godina počinje da objavljuje svoja dela i u doba svog plodnog rada se ženi svojom sestrom od tetke, takođe obolelom od tuberkuloze. Nekoliko godina kasnije Po je naglo klonuo duhom i predao se čestim napadima hipohondrije koje je lečio alkoholom. Alkoholizam je izazvao alkoholičarsku halucinozu (akustičke halucinacije), dispomaniju, delirijum tremens, ali i napade epilepsije i maniju gonjenja. Umro je u bolnici od upale mozga, nakon što je onesvešćen od pijanstva pronađen na ulici.

Gi de Mopasan: Mopasan, majstor kratke priče i jedan od najpoznatijih francuskih pripovedača, rođen je „nasledno opterećen“. Otac mu je bio kockar, pa ga je Mopasanova majka napustila, zajedno sa decom, još u ranim godinama braka. Majka je patila od slabih živaca i čestih histeričnih napada. Postoje svedočanstva o njenim pokušajima samoubistva, jednom je pokušala da se otruje opijumom, jednom da zapali sebi kosu. Brat Mopasanove majke je patio od melanholije, a njen drugi sin, Mopasanov rođeni brat, umro je u duševnoj bolnici. Mopasan je proveo bezbrižno detinjstvo i njegovi rani radovi odišu životnošću. Međutim, u tridesetoj godini saznaje da boluje od progresivne paralize i njegov duh se potpuno menja. Najpre zapada u melanholiju i pesimizam, ali nedugo zatim počinje da pati od paranoje, košmara i čestih halucinacija (svoje halucinacije opisuje u nekim od svojih kratkih priča). Nakon dva pokušaja samoubistva, zatvoren je u sanatorijum, gde je i umro u 43. godini života.

Tema studije je svakako interesantna, jer ćete iz ove knjige saznati nešto što nas ne uče u školama. Stil jeste suvoparan, ali cilj ove knjige je da informiše, a ne da zabavi. Dobra strana je svakako to što je studija podeljena po poglavljima i to tako da se svako poglavlje bavi jednom osobom, tako da ne morate čitati o sudbinama ličnosti koje vas ne interesuju. Kada završite „Tragediju genija“, možda ćete biti zahvalni što vas je „gen za genijalnost“ zaobišao i ozbiljnije shvatiti izreku da svaki izuzetan dar ima svoju cenu jer:

„Sve se rađa i stvara iz nemira, u bolu i mukama. Nema stvaranja bez tragičnog.“

Ocena: 4/5

Reading challenge: Nonfiction

Italo Kalvino (1923 – 1985) je jedan od najznačajnijih italijanskih pisaca 20. veka, a verovatno i najoriginalniji: njegova dela je teško porediti sa bilo čim što ste čitali do sada, kako tematski, tako i stilski. Ono što ga odvaja od većine pisaca jeste što su mu dela međusobno neuporediva. Jedino što ih spaja jeste Kalvinov osobeni duh koji iz njih isijava. Kada pročitate više dela ovog pisca, shvatićete da po nečemu liče, iako će vam biti teško da objasnite po čemu.

Prvi roman Itala Kalvina koji sam pročitala jeste „Ako jedne zimske noći neki putnik“ i on je bio dovoljan da Kalvina uvrstim među svoje omiljene pisce; potom je usledila zbirka kratkih priča „Kosmikomike, stare i nove“. Treći, a svakako ne i poslednji, jeste kratak roman „Raspolućeni vikont“ (ili „Prepolovljeni vikont“, zavisno od prevoda, mada se meni više dopada onaj prvi), koji ću ovde ukratko predstaviti.

„Raspolućeni vikont“ je prvi od tri kratka romana koji čine trilogiju „Naši preci“ (zajedno sa romanima „Baron na drvetu“ i „Nepostojeći vitez“). Kalvino ove romane naziva „fiozofskim bajkama“ . „Raspolućeni vikont“ je naizgled detinjasta priča, ali je zapravo u pitanju jedna ozbiljna i slojevita priča o dobroj i lošoj strani svakog čoveka.

Priča o vikontu Medardu od Teralbe počinje na bojnom polju. Već na prvim stranama shvatamo da Medardo rat poznaje samo u teoriji i da nije vičan borbi, no to ga ne sprečava da isukanog mača pojuri u polje, gde će ga vrlo brzo dočekati tursko đule koje će ga pogoditi pravo u grudi i prepoloviti na pola.

Tu priči nije kraj, naime, priča ovde tek počinje. Na čuđenje i radost lekara, vikont Medardo od Teralbe je preživeo ovu povredu i nastavio da živi kao čovek sa pola tela, pola lica, jednom rukom i jednom nogom. Fizičko obličje vikonta nije, međutim, jedina stvar koja se promenila: prepolovljeni Medardo postaje iskonski zao. I dok zli Medardo muči ljude u svojoj okolini i za svojim zlodelima ostavlja svoj upečatljivi potpis (cveće, drveće, životinje presečene mačem po sredini), na istom onom bojnom polju, vojnici sakupljaju mrtve i ranjene. U svojoj potrazi za živima nailaze na čudo: na prepolovljenog čoveka koji je još uvek živ. Nakon oporavka i dugog hodočašća, druga polovina, dobri Medardo vraća se u svoj zavičaj.

U zemlji sada postoje dva vikonda Medarda: Dobar i Zao. Dok jedan pravi štetu svima, drugi je ispravlja i insistira da sve uvek bude po propisima. Iako Dobrog vikonta seljani na početku dočekuju sa oduševljenjem, njegova preterana dobrota i pravičnost uskoro nailaze na opštu netrpeljivost. Jedino rešenje jeste da se njih dvojica sretnu i konačno sjedine u starog, jedinstvenog, vikonta Medarda. Kako će se to dogoditi, videćete iz samog romana, to već ne želim da vam otkrivam.

U romanu nas obe strane Medarda ubeđuju da bi svako trebalo da se prepolovi, jer to dovodi do nove perspektive pri posmatranju sveta.

Zla strana vikonta se poziva na racionalno i kaže bi svaka prepolovljena osoba shvatila „stvari koje izmiču pameti celih mozgova“, ona bi time izgubila polovinu sebe i sveta, ali polovina koja bi preostala bila bi „hiljadu puta dublja i dragocenija“. U svom propovedanju nam objašnjava i zbog čega raspolućuje sva na šta naiđe: „lepota, mudrost i pravda postoje jedino u onome što je kuso“.

Dobra strana vikonta se poziva na osećanja i govori nam da je, otkako je raspolućen, shvatio da svaka osoba i stvar na ovom svetu pati zbog sopstvene manjkavosti i da oseća bliskost sa svim osakaćenima i nesrećnima na ovom svetu. To je razlog zašto pokušava svima da pomogne i ispravi svaku nepravdu na koju naiđe.

Kroz oprečne strane vikonta Medarda, Kalvino ilustruje dve suprotnosti u svakom čoveku koje moraju koegzistirati kako bi činile celinu. Potpuno zla osoba, koja za misiju ima da uništi sve pred sobom, na kraju će uništiti i samu sebe. Isto kao što će se uništiti i apsolutno nesebična osoba, koja se u potpunosti podređuje tuđim potrebama. Osoba koja je u potpunosti dobra ili u potpunosti loša ne može postojati.

Zbog toga je neophodno spojiti dobro i zlo i napraviti balans. I zaista, kada se to dogodi, u vikontovoj zemlji se sve polako vraća na staro i priča dobija optimističan kraj.

„I tako je […] Medardo ponovo postao ceo, ni zao niti dobar, jedna mešavina zla i dobrote, to jest naizgled ne mnogo drugačiji od onog kakav je bio pre nego što je prepolovljen. Ali, u sebi je imao iskustvo i jedne i druge polovine, i stoga je morao biti veoma mudar. Imao je srećan život, mnogo dece i bio je pravičan vladar. I naš život se takođe promenio nabolje. Možda je neko očekivao da će time što je vikont postao ceo započeti period nekog čudesnog blagostanja; ali jasno je da nije dovoljan jedan celovit vikont pa da čitav svet postane celovit.“

Ocena: 5/5

Reading challenge: Nepročitana knjiga od pisca kog voliš

Izdavačka kuća Laguna je nedavno obradovala Parsonsove fanove vešću da će srpski čitaoci imati priliku da pročitaju još knjiga ovog popularnog pisca. Ono što je bilo iznenađujuće jeste da je Parsons rešio da u potpunosti skrene sa svoje sigurne, utabane staze i počne da piše detektivske romane.

Pročitala sam nekoliko Parsonsovih knjiga po inerciji, neke su bile bolje, neke lošije, mada nijedna nije imala onaj wow faktor. Ukoliko tražite teške, dubokoumne knjige, preskočite njegovo delo, on je pisac slatkih, glatkih knjiga koje možete poneti na more, da vas opuste. Ukoliko volite ovakve knjige, a niste čitali Parsonsa, moja preporuka je „Za moju malu“.

No, dosta o Parsonsovoj prošlosti, da se vratimo na Parsonsa detektiva.

Laguna je, nakon što je objavila roman „Jedan po jedan“, zajedno sa magazinom „Blic žena“ napravila akciju u kojoj ste samo uz novine mogli da kupite Parsonsovu novelu „Gluvo doba noći“ po ceni od 99 dinara. Ja sam je kupila, čisto da vidim kako se pisac snašao u ovom žanru i vredi li uopšte čitati njegove detektivske romane.

„Gluvo doba noći“ je kratka priča o detektivu Vulfu, koji je ujedno glavni junak i prvog kriminalističkog romana Tonija Parsonsa. U noći posle Božića, Maks Vulf, mučen nesanicom, kroz prozor svog stana uočava kombi koji se zaustavlja ispred njegove zgrade, a iz kog izlaze dva muškarca koji sa sobom vuku nago ljudsko telo. Nakon što pozove pojačanje, Vulf istrčava iz zgrade, ali stiže prekasno. Čovek više nije živ: sve što Vulf zatiče jeste odsečena glava pored izmučenog tela.

Ovo je tipična detektivska priča u kojoj, suprotno nalogu nadređenih, kao što to obično biva, glavni junak odlučuje da sprovede ličnu istragu i pronađe ubicu. Ono što jasno obeležava ovu novelu, jeste upravo ono što obeležava i ostale Parsonsove romane: čitljiv stil, tečna priča, ali pre svega običnost. Potpuno očekivano glavni junak nailazi na netrpeljivost nadređenih jer se „meša“ u slučaj koji nije njegov, istražitelji koji su postavljeni na slučaj prate pogrešan (podmetnut) trag i hapse pogrešnog čoveka, da bi na kraju Maks Vulf pronašao pravog počinioca zločina.

Ono što je meni smetalo jeste odnos zapleta i raspleta. Slučaj se prosto prebrzo rešava, pa ovu priču više posmatram kao građu za potencijalni roman. Priči nedostaje više detalja svojstvenih kriminalističkom romanu: prepreka i stranputica na koje nailazi protagonista. Ukoliko pođemo od premise da Parsonsovi romani sadrže spomenute elemente, koje zbog ograničene forme pisac nije mogao da unese u svoju novelu, onda mu se može pružiti šansa, ali opet, kao piscu opuštajućih romana koji ne zahtevaju previše napora.

Ocena: 2/5

Reading challenge: Knjiga izdata ove godine

Kako sve moderne blogerke imaju običaj da sa svojim čitaocima dele svoje mesečne favorite, tako ćemo i mi! Na kraju svakog meseca, odabraću knjigu koja mi se najviše dopala i napisati nešto o njoj. Ukoliko sam već napisala recenziju za tu knjigu, samo ću proglasiti „pobednika“!

Knjige koje sam pročitala u maju:

1. „Kula od karata“ – Stig Lašon

2. „Lečenje Šopenhauerom“ – Irvin Jalom

3. „Pisac i samoubistvo“ – Grigorij Čhartišvili

4. „Sabrani roboti“ – Isak Asimov

5. „Rabbit at Rest“ – John Updike

6. „Prepolovljeni vikont“ – Italo Kalvino

Iako na ovoj listi ima odličnih knjiga, ovog meseca mi je svakako favorit „Pisac i samoubistvo“ ruskog pisca poznatijeg kao Boris Akunjin (Akunjin je pisao pod pseudonimima, Grigorij Čhartišvili je jedan od njih).

U pitanju je studija o samoubistvu, sa naglaskom (kao što se vidi iz naslova) na samoubice u literarnim krugovima. Iako na prvi pogled zvuči pomalo morbino – zaista nije. Knjiga je veoma objektivna, bavi se psihologijom i socijalnim okruženjem samoubica. Akunjin posmatra samoubistvo kroz istoriju i objašnjava nam kako svaka od velikih religija zaista posmatra fenomen samoubistva (kao što se može pretpostaviti, budizam i hinduizam su jedine religije koje nemaju ništa protiv). Takođe, studija pruža uvid o mišljenju velikih svetskih filozofa na ovu temu. Pored toga, pisac nam prikazuje kako koja nacija sebi oduzima živote (ruski način, japanski način, engleski način, nemački način... nakon što ovo pročitate, shvatićete da stereotipi o određenim nacijama ne nastaju bez razloga). Knjiga takođe obuhvata i „glavne razloge“ samoubistva, kao što su nemaština, bolest, ludilo, itd. Svako od poglavlja je protkano velikim brojem primera pisaca samoubica i načinom na koji su oni okončali svoje živote.

Kao što sam Akunjin kaže, kako bi knjiga dostigla „status ozbiljne studije“ i zaslužila da nađe mesto na polici, na kraju ovog dela nas čeka „Enciklopedija literaturicida“, koja sadrži 363 biografske odrednice o piscima koji su izvršili samoubistvo. Za srpsko izdanje dodato je još 13 odrednica o srpskim piscima.

Ukoliko vas zanima ova tema, pravac u knjižaru/biblioteku. Ovo je sve samo ne sumorno teorijsko štivo. I ne dajte da vas zastraše dimenzije knjige – pročitaćete je u dahu. Što je najzanimljivije, sam pisac kaže da se knjiga ne mora čitati od korice do korice – prema tome, imate slobodu da na početku samo bacite pogled na ono što vas posebno interesuje (iako vam je moj savet da ništa ne preskačete).

Možda će vam knjiga promeniti stav po pitanju samoubistva, a možda i neće, no to nije toliko bitno. Ono što je sigurno jeste da ćete mnogo toga naučiti, da će vas neke priče iznenaditi, možda i zaprepastiti (kao na primer činjenica da u Indiji žene izvršavaju samoubistvo nakon što im suprug umre i to tako što se bace na muževljevu lomaču i žive sagore. Nakon kolonizacije, Britanci su pokušali da iskorene ovaj običaj, međutim to nisu uspeli. Ono što je zapravo zastrašujuće jeste činjenica da se ovaj običaj i dan danas sprovodi, mada ne u tolikoj meri i ne javno. Savremena indijska udovica koja poštuje ovaj običaj, samoubistvo izvršava sama: tako što se polije benzinom i samozapali se u sopstvenom domu).

Evo malog sneak peek-a:

"Godine 1969. profesor univerziteta u Upsali, Ingmar Hedelijus, predložio je da se u Švedskoj (tamo je upravo bio zapažen bum samoubistava) osnuje suicidalna klinika, u koju bi mogli da odu oni koji su rešili da okončaju život. U klinici bi tim ljudima bila pružena svestrana socijalna, medicinska i psihološka pomoć i učinjen pokušaj da odustanu od svoje fatalne namere. Međutim, ako bi njihova odluka ostala čvrsta, pomoglo bi im se da lako i bezbolno umru. Pre 30 godina ovaj predlog nije prošao. Ali proći će još 30 godina i on će biti prihvaćen - ako ne u Švedskoj, onda u nekoj drugoj zemlji. Predlog je bogami dobar, bez licemerja. Mnogi od nas živeli bi lakše kada bi znali da postoji spasonosna klinika gde će ti pomoći da se iščupaš iz očajničke situacije. A, ako i ne možeš da se iščupaš, svejedno će ti pomoći."

Ocena: 5/5

Reading challenge: Mamina preporuka