Stsh's Book Corner

„Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je drugi roman američkog pisca Džonatana S. Fora. Baš kao i njegov prvenac, i ovaj roman je naišao na podeljene kritike. Pojedini kritičari su roman nazvali pretencioznim i površnim, dok je roman, sa druge strane, dobio mnoge nagrade i priznanja.

Džonatan Safran For piše specifičnim stilom koji ne leži svakome, ali daleko od toga da je taj stil pretenciozan ili površan. Ljubitelji postmodernizma će sigurno uživati u ovom romanu.

Oskar Šel, narator, jeste devetogodišnji dečak, pronalazač, ljubitelj nauke i pacifista, koji je oca izgubio u terorističkom napadu u Americi 11. septembra. Nakon očeve smrti, Oskar u njegovom plakaru pronalazi plavu vazu u kojoj se nalazi ključ. Ključ je u beloj koverti na kojoj piše „Blek“. Kako bi se još više približio svom pokojnom ocu, Oskar sebi daje zadatak: posetiće svaku osobu u Njujorku koja se preziva Blek (i to abecednim redom) i pronaći će bravu koju ključ otvara.

Paralelno u romanu čitamo pisma naslovljena sa „Moja osećanja“ (pisma koja Oskarova baka piše Oskaru) i „Zašto nisam tu gde si ti“ (pisma koja Oskarov deda piše svom sinu, odnosno Oskarovom ocu). U ovim pismima saznajemo o sudbini porodice Šel u Drugom svetskom ratu. Pisma Oskarovog dede su naročito zanimljiva i ona su zapravo najkritikovaniji deo knjige. Nakon bombardovanja u Drezdenu, Tomas Šel, Oskarov deda, prestaje da govori. On se sporazumeva pisanjem, sa sobom nosi svesku u koju ispisuje sve što želi da kaže, a ukoliko nema mesta u svesci, neretko piše po bilo čemu što mu je pri ruci: po salvetama, nameštaju, zidovima, čak i po sebi i drugima. Na jednom dlanu tetovira DA, na drugom NE, kako bi se lakše sporazumevao sa ljudima.

Ovaj deo romana je potpuno postmodernistički, kako stilski i semantički, tako i tipografski. Na trenutke čak možemo prepoznati odlike magijskog realizma (možda se baš zbog toga Ruždiju posebno dopao ovaj roman). Ovde nailazimo na prazne stranice, stranice ispisane nasumičnim brojevima, stranice sa samo jednom rečenicom ili stranice u kojima je tekst ispisivan preko teksta toliko puta da je potpuno nečitljiv. Sve ovo dodatno doprinosi emotivnom uživljavanju u roman. Kada čitate jedno od pisama koje se završava haotično naštampanim tekstom preko teksta, gotovo da se može osetiti napetost i nemoć izražavanja koju doživljava Oskarov deda onog trenutka kada shvati da nema više prostora da piše, pa nastavlja preko onoga što je već napisao.

Istu svrhu imaju i nasumično ubačene fotografije. Sve te fotografije su iz Oskarove facikle naslovljene sa „Stvari koje su mi se dogodile“ i imaju direktne ili indirektne veze sa pričom. Na taj način „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ predstavlja neku vrstu pastiša, sasvim uobičajenog za postmodernu.

Još jedno obeležje postmoderne u ovom romanu predstavljaju nepouzdani pripovedači. Oskar je vrsta naivnog pripovedača: devetogodišnji dečak ima potpuno drugačiju percepciju sveta od odraslog čitaoca; dok je Oskarov deda potpuno ekstreman slučaj (namerne ili ne? u nekim trenucima pri kraju romana nije jasno definisano da li govori ili piše) afazije (gubitka sposobnosti govora) usled traume.

„Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ nije roman o terorističkom napadu, već o načinima na koji se individua bori nakon preživljene traume. Zbog toga postoje dva paralelna toka romana, jedan o jedanaestom septembru, a drugi o bombardovanju u Drezdenu. Izvor tragedije nije toliko bitan (u jednom trenutku se u romanu pojavljuje i potresna priča o Hirošimi), akcenat je na uticaju traumatičnog iskustva na ljude. Upravo zbog toga postoje tri naratora koji zajedno pripovedaju priču jedne porodice i način proživljavanja bola izazvanog gubitkom voljene osobe.

Ovo nije prvi put da čitam ovakvu vrstu romana, čak sam na momente prepoznala odlike Beketove i Ruždijeve proze, ali i dalje imam utisak da sam pročitala nešto originalno i drugačije. „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je knjiga koja zahteva čitaočevu pažnju i empatiju. Roman nema srećan kraj i antiklimaks kojim se završava Oskarovo traganje za ključem je zapravo odlična metafora: ne dobijamo uvek odgovor na sva svoja pitanja, ma koliko se trudili da ih pronađemo. U stvarnom životu ne postoji magični štapić koji može da izbriše doživljenu tragediju.

Džonatan Safran For ni ovoga puta nije razočarao. Roman je na trenutke beskrajno duhovit i zabavan, a ipak neizmerno dirljiv i emotivan. Ma koliko pojedini kritičari bili zbunjeneni kompozicijom ovog romana, „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“ je delo koje čitaoca neće ostaviti ravnodušnim.

Rekla sam: Želim nešto da ti kažem.
Rekla je: Možeš da mi kažeš sutra.
Nikada joj nisam rekla koliko je volim.
Bila mi je sestra.
Spavale smo u istom krevetu.
Nikada nije bilo pravo vreme da joj kažem.
Uvek se činilo nepotrebnim.
Knjige u očevoj šupi su uzdisale.
Oko mene se posteljina podizala i spuštala od Aninog disanja.
Razmišljala sam da li da je probudim.
Ali bilo je nepotrebno.
Biće drugih noći.
I kako možeš da kažeš Volim te nekome koga toliko voliš?
Okrenula sam se na stranu i zaspala pored nje.
Ovo je poenta svega što sam pokušavala da ti kažem, Oskare.
Uvek je potrebno.
Volim te,
Baka

Najiskrenije preporuke!

Ocena: 5/5

Reading challenge: Pisac mlađi od 30 godina

Follow my blog with Bloglovin

Još uvek niste odlučili koje knjige ćete ove godine nositi na letovanje? Ako vam odmor služi da odmorite mozak od svega, pa čak i od ozbiljne literature, a ipak ne biste trošili svoje vreme na nekvalitetne knjige koje se često nazivaju „romanima za plažu“, evo par preporuka prilično laganih knjiga koje sam pročitala, a koje su ipak ostavile neki (pozitivan) utisak na mene.

1. „Kako biti dobar“ (Nik Hornbi)

Da vam kažem: ja nisam loša osoba. Ja sam lekar. Jedan od razloga što sam to postala je zato što sam smatrala da je to DOBRA, a ne uzbudljiva, dobro plaćena ili glamurozna profesija. U svakom slučaju, ja sam dobar čovek, doktor i ležim u hotelskoj sobi sa čovekom po imenu Stiven, koga ne poznajem baš dobro i upravo sam tražila razvod od svog muža.

Kejti stoji na pragu važne odluke: da li da ostavi svog namćorastog, sarkastičnog muža Dejvida ili da svom braku da novu šansu? Nakon što prekrši bračni zavet, Kejti doživljava neverovatnu situaciju. Njen muž upoznaje svojevrsnog životnog gurua i odlučuje da postane dobar. Zaista dobar. Paradigma dobra. Ubrzo se ispostavlja da je život sa dobrim čovekom možda ipak teži nego život sa namćorom.

Na veoma duhovit način, Hornbi kroz roman postavlja pitanja „šta znači biti dobar?“ i „koliko dobrog je zaista dobro?“.

Još knjiga od Hornbija: High Fidelity, Dug put do dna, Sve o dečaku

2. „Svet posle rođendana“ (Lajonel Šrajver)

Ovo složeno i napeto delo zainteresovaće svakog ko se ikad zapitao šta bi bilo da je bilo – kako bi nam život izgledao da smo pred prelomnim iskušenjem poklekli, ili mu odoleli. (People)

Irina Mekgavern je uspešna ilustratorka dečjih knjiga, udata za Lorensa, stručnjaka za borbu protiv terorizma. Ona živi lagodan, pomalo ustaljen život. Svakog leta sa svojim mužem odlazi na tradicionalnu večeru sa Lorensovim prijateljem, igračem snukera, Remzijem. Sve dok jedne godine na večeru Irina i Remzi ne odu sami, kada ona počinje da se pita kakav bi joj bio život da je udata za Remzija.

U tom trenutku roman se račva na dve paralelne priče. U jednoj Irina ostaje verna Lorensu, a u drugoj počinje aferu sa Remzijem. Kakav kraj koja priča nosi – otkrijte sami.

Još knjiga Lajolen Šrajver: Moramo da razgovaramo o Kevinu

3. „Ostrvo“ (Viktorija Hislop)

Temeljno istraživanje, mašta i autorkina duboka ljubav prema Kritu dočaravaju ubedljivu sliku jednog prošlog doba na ostrvu.

Ako ste se ovog leta zaputili na Krit, „Ostrvo“ je knjiga koju svakako treba da pročitate na plaži pre nego što obiđete Spinalongu, čuvenu koloniju obolelih od lepre. Posle godina i godina nagađanja o prošlosti svoje majke i njene porodice, mlada Aleksis odlazi na Krit, majčino rodno ostrvo i tamo saznaje o svim strahotama koje su preživljavali njeni stanovnici, Grci zaraženi leprom. Pored tužnih momenata, „Ostrvo“ nudi dirljivu priču o prijateljstvu i ljubavi u najstrašnijim vremenima. Ako na Spinalongu odete nakon što ste pročitali ovaj roman, napuštene ulice i građevine će vam delovati mnogo stvarnije i životnije.

Još knjiga Viktorije Hislop: Nit, Povratak

4. „Jedan dan“ (Dejvid Nikols)

Možete provesti ceo život ne shvatajući da vam je ono za čim oduvek tragate sve vreme pred očima.

Roman „Jedan dan“ vodi nas kroz 20 godina prijateljstva i ljubavi Eme i Dekstera, a svako poglavlje predstavlja po jedan 15. jul, od prvog dana kada su se upoznali do 15. jula dvadeset godina kasnije. Ema je romantična ljubiteljka književnosti, a Dekster urbano TV lice, ali ih ipak nešto spaja poput magneta. Ukoliko ste gledali istoimeni film, zaboravite ga i pružite šansu ovoj knjizi. Ovo je knjiga koja će vas provozati kroz mnoštvo emocija: od ljutnje, preko sreće i navijanja, do ivice suza.

Još knjiga Nikolsovih knjiga: Mi, Početno pitanje

5. „Čuvar sećanja“ (Luis Lauri)

Džonasov svet je savršen. Ne postoje rat, strah i bol. Sigurnost je najveći prioritet. Svaka osoba ima svoju ulogu u Zajednici, koja joj obezbeđuje život bez briga i kojom daje svoj doprinos opštem blagostanju. Ali kada Džonas bude napunio dvanaest godina, počeće da spoznaje pravu prirodu Zajednice. Njegov život biće potpuno promenjen. I za njega više neće biti povratka.

„Čuvar sećanja“ je jedna od boljih antiutopija koju sam pročitala (ne računajući klasike) i preporučujem je svima. Požurite sa čitanjem, pre nego što pogledate film!

Još knjiga od Luis Lauri: „Čuvar sećanja“ je prvi deo tetralogije „The Giver“, ali kod nas još uvek nije objavljena još neka knjiga od ove autorke

Nadam se da će vas neka od ovih knjiga zainteresovati i da će zauzeti počasno mesto u vašem koferu. Uživajte u letu i dobrim knjigama!

Mnogi znaju Oskara Vajlda kao šokantnog umetnika 19. veka koji je najpre bio obožavan zbog svoje ekscentričnosti, a potom zbog nje i zatvoren iza rešetaka. Čak i oni koji nisu upoznati sa njegovim životom, znaju ga kao autora romana „Slika Dorijana Greja“. Osim toga, Vajld je pisao i drame, poeziju i kratku prozu, a bio je i jedan od prvih celebrity-a u današnjem smislu.

Poslednje prozno delo koje je Vajld napisao jeste „De Profundis“, pismo nastalo tokom njegovog zatočeništva u tamnici u Redingu. Ovo delo je objavljeno pet godina posle Vajldove smrti, a naslov mu je odredio Robi Ros, novinar i Vajldov prijatelj. Ros je naslov preuzeo iz 130. psalma. Originalni naslov je glasio „Epistola: In Carcere et Vinculis“ (Pismo: u zatvoru i lancima).

„De Profundis“ je najličnije Vajldovo delo, pa je naslov (Iz dubina) više nego odgovarajući, s obzirom na to da je pismo pisano ne samo iz dubine zatvorske ćelije, već i iz dubine Vajldove duše.

Neuspeh, sramota, siromaštvo, tuga, očajanje, žalost, i same suze, iskidane reči koje dolaze sa usana bednika, griža savesti koja nam puteve trnjem zasipa, savest koja proklinje, samoponižeje koje kažnjava, beda što se pepelom posipa po glavi, duševni strah koji se oblači u pokajničku rizu, i sam sebi sipa žuč u piće – od svega toga sam se ja bojao. I pošto sam bio rešio da neću da znam ni za jedno od toga, bio sam primoran da okusim sve po redu, da se time hranim, da za izvesno vreme ništa drugo ni ne okusim.

Pismo se sastoji iz dva dela. U prvom, Vajld govori o sebi, svom životu, o vremenu koje je proveo sa lordom Daglasom (njemu je pismo upućeno), ali i o svojoj propasti. Drugi deo Vajldovog pisma, koji se često naziva „Hrist umetnik“, pokazuje piščevo spiritualno uzdignuće kojem nije stremio dok je bio slavan i obožavan. Posle čitanja ovog pisma, steći ćete potpuno drugačiju sliku o piscu od one koja je inače poznata javnosti.

Nema običnije zablude nego misliti da ljudi, koji su uzroci ili prilika za velike tragedije, dele osećanja koja odgovaraju tragičnom raspoloženju: nema fatalnije zablude nego očekivati to od njih.

„De Profundis“ sadrži neke od najlepših rečenica koje je Oskar Vajld ikada napisao i kritičari se slažu da bi pisac, da nije prerano umro, posle ovoga verovatno napisao svoja najbolja dela. Uprkos tome što, u pojedinim redovima, skrhan patnjom i sramotom, nije propustio da poslednji put odigra ulogu kritičara licemernog društva Engleske, svet nikada nije video Vajlda ovako iskrenog i čovečnog.

Onima koji su u tamnici suze su deo svakidašnjeg iskustva. Onaj dan u tamnici kada ne plačemo, jeste dan kada nam je srce tvrdo, a ne dan kada nam je srce srećno.

Pored toga što mi je „De Profundis“ omiljeno Vajldovo delo (i jedna od omiljenih knjiga uopšte), i kopija koju posedujem mi je posebno draga: naime, to je najstarija knjiga u mojoj kućnoj biblioteci.

Izdata je 1915. godine u Beogradu, u jeku Prvog svetskog rata (što će reći da se ove godine navršava tačno 100 godina od njenog štampanja).

Kupljena je devedesetak godina kasnije, u jednoj beogradskoj antikvarnici za neku simboličnu sumu.

Nije baš u najsjajnijem stanju (morala sam da je krpim, kao što se vidi iz priloženog), ali meni je posebno draga i predstavlja mi jednu od najvrednijih stvari koje posedujem.

Mirjana Đurđević rođena je 1956. godine u Beogradu. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, a danas je profesor Visoke građevinsko-geodetske škole i pisac. Pored stručne literature, objavila je preko deset romana. Dobitnica je nagrada Meša Selimović (za roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“) i Žensko pero (za roman „Deda Rankove riblje teorije“).

Mirjana Đurđević je pravo osveženje na savremenoj srpskoj književnoj sceni (naročito među spisateljicama). Sa njenim delima sam se susrela sasvim slučajno, zahvaljujući čuvenom Reading Challenge-u (više o tome OVDE), tražeći knjigu čija se radnja odvija u mom rodnom gradu. Tako sam naišla na roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, sa čijim čitanjem sam krenula bez prevelikih očekivanja. Dovoljno je da, za sada (o ovom romanu će posebno biti reči na blogu), kažem da se knjiga „preselila“ na stavku knjiga koja te je nasmejala, a njeno staro mesto je ostalo za (kako sam odlučila još tokom čitanja Kaje) još jedan roman iste autorke. Tako sam naišla na „Bremasone“.

Radnja „Bremasona“ odvija se jednog letnjeg dana 1940. godine u Beogradu, tačnije na Vračaru. Nakon što je vlast donela odluku da se zabrani rad masonerije, sazvani su članovi Velike lože Jugoslavije, kako bi razmotrili predlog samouspavljivanja i time izbegli predviđene kazne.

Na samom početku romana se upoznajemo sa nekim od članova Velike lože, koji, zdravorazumski, nikada ne bi mogli da se nađu na istom mestu. Tu su, odavno počivši, Branislav Nušić, Đorđe Vajfert, Petar Ičko i Sima Milutinović Sarajlija. Tu je i još nerođeni Veliki Muzički Majstor Bane. A sa svima njima, na mestu Velikog Sekretara, i desetogodišnji Borislav Pekić, poznatiji kao mali Bora. Isprepletani vremenski planovi su jedan od glavnih faktora koji ovaj roman čine pravim iznenađenjem na našoj književnoj sceni.

Nekoliko ulica dalje, istovremeno zaseda i velika ženska loža „Bratanice“, na čelu sa Velikom Tetkom, s tim što je ova loža, za razliku od one u Garašaninovoj 8 ( koja je tajna samo deklarativno jer „svi beogradski vrapci cvrkuću raspored njihovih okupljanja, kad je ko ušao, kad ko zakasnio...), zaista tajna. Pored gospođe Sofije Spasić (Velike Tetke), predsedavajuće, tu su i ništa manje bitne Velika Metla (zadužena za bezbednost), Velika Alapača (informacije), Velika Kesa (blagajnica), Velika Baba (koja uglavnom drema) i druge.

I dok se masoni raspravljaju o samouspavljivanju (tj. o činu privremenog raspuštanja organizacije), i nikako o tome da se slože, masonke se bave malo ozbiljnijim temama: o pokušajima da se preko masonskih veza jevrejski masoni upute u izbeglištvo pred Hitlerom. Ovo je Đurđevićkin suptilan način da ponovo zdrav razum i akciju prenese na žensku stranu stola.

Ova dva paralelna narativna toka romana konačno se sreću u zajedničkoj potrazi za Nesminom - Beogradskom Mumijom, koja se ispostavlja kao glavni artefakt krajnjeg masonskog rituala. Potragu (i konačan prenos) sprovodi nerođeni Brat Bane, uz neizostavne Bratanice, bez čije pomoći prenos ne bi ni uspeo.

Kada je u jednom intervjuu autorki postavljeno logično pitanje otkud u svoj toj zbrci još i beogradska mumija, Đurđevićka je duhovito odgovorila:

Priča o Nesminu, „beogradskoj mumiji“ - potražite ga na Google - potpuno me je fascinirala: dve hiljade i trista godina star Egipćanin koji ni kriv ni dužan, osim što je nesvrstan, deli zlehudu sudbinu srpskog kulturnog nasleđa po muzejskim podrumima i budžacima. Morao je da mi zaigra u romanu. Bar toliko smo mu dužni. A možda se i neki čitalac-donator sažali i kupi mu vitrinu?

Da li je donator pročitao “Bremasone” ili ne, ne znamo. Ali ono što je bitno jeste da je Nesmin ipak dobio svoju vitrinu.

Ljubitelje romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ obradovaće vest da se Mica Đurđević nakratko pojavljuje i u ovom romanu. Kako autorka kaže „Mica nije odolela prilici da još jednom svrati do Ruskog cara, ispije koju čašu tamjanice, popuši par cigara i namigne tu i tamo“.

Na početku čitalac (naročito neko ko nije upoznat sa temom masona) može naići na poteškoće u čitanju: autorka uvodi mnogo likova, često se poigrava jezikom (svaki od likova ima svoj način govora, shodno tome iz kog vremena dolazi) i daje brojne fusnote koje usmeravaju na „Mali i nepotpuni pojmovnik primenjene masonologije“ koji se nalazi na kraju romana. Međutim, kada malo uplivate u roman, nećete ga ispustiti iz ruke i radovaćete se često duhovitim odrednicama u pojmovniku.

„Bremasoni“ su roman koji se ozbiljnom temom bavi na veoma duhovit način, a glavni likovi su kao poručeni za komediju naravi. Zaplet (ali i rasplet, pa čak i isprepletane vremenske dimenzije) neodoljivo podsećaju na pračetovske zaplete (naročito na one sa čarobnjacima i vešticama), što je ovoj knjizi, ako mene pitate, samo još jedan plus. Đurđevićkino majstorsko baratanje jezikom je više nego uverljivo, pa će vas tako pokušaji malog Bore da prevede ostaloj Braći ono što Petar Ičko ima da kaže, sigurno nasmejati; a šetnja Beogradom nerođenog Baneta, koji ulice poznaje samo polovično „tek poneku fasadu, s tom razlikom što ih zna iz budućnosti oronule, oglodane, nakićene erkondišnima i satelitskim antenama, sada su lepotice što će ga jednom napisati Veliki Sekretar, a on pročitati. Ume i da ga prepriča, mada mu ništa nije jasno – jedan čovek, možda čak i Brat, izlazi na ulicu i ne razume svet, kao on danas. Umlate ga. Valjda će on bolje proći“, jeste intertekstualno prizivanje Ikara Gubelkijana i odavanje počasti malom Bori, budućem velikom piscu.

Kako se naslov može učiniti kao pomalo uvredljiv (zbog poznatog značenja uzrečice „bre“ koja se masonima pridodaje), autorka je i za to našla opravdanje: Milan Obrenović se masonima priključio u Francuskoj, krajem 19. veka. Prilikom prijema je upitan zbog čega se učlanjuje kod njih kada i Srbija ima svoju masonsku ložu, na šta je on navodno odgovorio: „Znam, ali vi ste framasoni, a oni su bremasoni“.

Već sam rekla, ali ponoviću: Mirjana Đurđević je autorka koju ne smete zaobići (barem ne ovde pomenute romane). Njen inteligentan smisao za humor, hrabrost da smehom obavije tabu teme i mio stil pisanja bez trunke patetike, jesu nešto što srpska književna scena dugo nije videla.

Preporuka od srca!

Ocena: 4.5/5

Reading Challenge: Radnja koja se događa u tvom rodnom gradu

Tom Stendidž je britanski novinar, rođen 1969. godine. Radio je za neke od najprestižnijih listova, kao što su The Guardian, The New York Times, The Daily Telegraph, The Economist, za koje je pisao uglavnom tekstove o nauci i tehnologiji. Autor je šest knjiga, od kojih su kod nas prevedene „Jestiva istorija čovečanstva“ i „Istorija sveta u šest pića“.

„Istorija sveta u šest pića“, kao što se može zaključiti iz naslova, nudi interesantan i poalo neobičan pogled na istoriju: kroz omiljena pića velikih civilizacija. Pre otprilike 10.000 godina voda je konačno dobila svoju konkurenciju. Čovek je otkrio da može sam proizvesti piće, a ta pića su često bila zdravija alternativa često prljavim i zagađenim zalihama vode u ljudskim naseobinama.

„Kako se istorija menjala, tako je svako vreme, mesto i svaka kultura imala svoje omiljeno piće; od prvih naseobina iz kamenog doba, do velikih dvorana za gozbe u staroj Grčkoj, ili čuvenih kafeterija iz vremena prosvetiteljstva. Svako od tih pića postajalo je popularno kada se javila potreba za njim, ili se uklopilo u istorijske tendencije; u nekim slučajevima su ta pića imala i neočekivan uticaj na tok istorije.“

Autor knjigu deli na šest poglavlja: svako se bavi jednim napitkom koje je na ovaj ili na onaj način obeležilo jednu istorijsku epohu. Ta pića su (hronološki): pivo, vino, žestoka alkoholna pića, kafa, čaj i koka-kola.

Pivo

Ne zna se kada je tačno napravljeno prvo pivo, postoje samo grube procene: gotovo je sigurno da nije postojalo pre 10.000 p.n.e, ali je do 4.000 p.n.e. uveliko bilo rasprostranjeno širom Bliskog istoka. Pretpostavlja se da je do otkrića piva (kao i mnogih drugih stvari) došlo slučajno. Tome svedoče i određeni spisi. Egipćani su, na primer, verovali da je pivo otkrio Oziris: „Jednog dana je pripremao mešavinu vode i proklijalih žitarica, ostavio je mešavinu na suncu i zaboravio na nju. Kada se posle dužeg vremena vratio, video je da je kaša fermentisana. Ipak je odlučio da popije mešavinu i bio je toliko zadovoljan da je odlučio da svoje otkriće prosledi čovečanstvu.“ I druge civilizacije u kojima se pilo pivo imaju slične priče, pa se pretpostavlja da je na ovaj način pivo verovatno i otkriveno.

I u Mesopotamiji i u Egiptu pivo je bilo osnovna namirnica (ali i sredstvo plaćanja) i pili su ga svi. U pivu su jednako uživali i vladari i robovi, i mladi i stari, i žene i muškarci. Bilo je to, zaista, piće koje je obeležilo prve velike civilizacije.

Vino

Iako je vino bilo popularno u Mesopotamiji, ono je predstavljalo piće elite i njime se merilo bogatstvo. U Grčkoj, s druge strane, vino su pili svi i to isključivo zbog povoljnih klimatskih uslova za gajenje loze.

Ono što je bilo specifično za Grke kao ljubitelje vina, jeste to da su vino, čak i ono najfinije, pili razblaženo s vodom. Kako su opijanje (ali i apsolutnu trezvenost) smatrali varvarskim, konzumiranje čistog vina je takođe bio varvarski čin. Stari Grci su verovali da samo Dionis može podneti ispijanje nerazblaženog vina, dok običan smrtnik od toga može čak i poludeti. Herodot tvrdi da se upravo to dogodilo Kleomenu, spartanskom kralju, koji je od Skita usvojio varvarski običaj ispijanja čistog vina.

Za razliku od Grka, Rimjani su od vina napravili statusni simbol. Svaka klasa je imala „svoju“ vrstu vina. Najfinije vino bilo je „falernsko“ (belo vino), koje se, pre konzumiranja, ostavljalo da odleži barem deset godina. Zbog toga je bilo veoma skupo i u njemu su mogli da uživaju retki. Siromašniji Rimljani su pili lošija vina, u skladu sa statusom na društvenoj lestvici. Najlošije vino bilo je posca, piće koje se dobijalo mešanjem vode i vina koje se ukiselilo. Ali na samom dnu lestvice nalazila se lora, piće za robove. Ono se dobijalo natapanjem i presovanjem komine koja je preostala prilikom proizvodnje pravog vina.

Žestoka alkoholna pića

Pred kraj prvog milenijuma nove ere, arapski gradovi preuzeli su status najvećih naučnih centara. Pored brojnih otkrića iz astronomije, medicine, matematike i filozofije, arapski naučnici su uspeli da usavrše i popularišu destilaciju koja je dovela do uspona nove vrste pića. Na početku su tajnu destilacije znali samo odabrani, ali popularnost novog piča dovela je do neizbežnog širenja proizvodnje.

Pred kraj 13. veka, destilovano vino proglašeno je čudotvornim lekom i nazvano vodom života (aqua vitae). Tokom 15. veka, „voda života“ je menjala ulogu i, zahvaljujući svojoj sposobnosti da brzo opija, postala je jedno od omiljenih društvenih pića. Od destilovanog piva nastao je viski, od destilovanog vina brendi, dok se rum dobijao uz pomoć šećera.

Zbog same koncentracije alkohola, ovo piće je bilo praktičnije za duga putovanja brodovima, pa je tako odigralo veliku ulogu u trgovini robovima i širenju određenih kolonijalnih sila. U 18. veku je, zbog konzumiranja groga (razblaženi rum sa šećerom i limunom) među mornarima u Engleskoj, drastično smanjen broj obolelih od skrobuta. Ovo je bio jedan od bitnih faktora uspeha tadašnje britanske mornarice. U Americi je rum, ipak, zamenjen viskijem, iz prostog razloga što je veliki broj doseljenika već imao iskustva u destilovanju žitarica. Viski je tako postao i ostao omiljeno alkoholno piće Novog sveta.

Kafa

Širenje novog racionalizma 17. veka kroz Evropu događalo se uporedo sa širenjem novog pića – kafe, koja je mislioca održavala budnim i podsticala jasnoću misli. Kafa je ubrzo postala omiljeno piće naučnika, intelektualaca, trgovaca i službenika. Uvođenje kafe u Evropu dovelo je do veoma vidljive promene u svakodnevnom životu. Sada se uz doručak pila kafa, a ne pivo ili vino, kako je ranije bilo uobičajeno. To je rezultiralo energičnim i budnim počecima dana, nasuprot (kao pre kafe) blago pripitim. Kafa je bila idealno piće za vek racionalizma.

Postoji više legendi o otkrivanju kafe. Prema jednoj „jedan kozar iz Etiopije je primetio kako je njegovo stado postalo veoma živahno pošto se najelo braonkastih zrna sa jednog drveta. Kada je probao ova zrna, prosledio je otkriće lokalnom imamu. Imam je zatim smislio kako bi zrna mogla da se pripremaju, pa ih je prvo sušio, a potom stavljao u kipuću vodu da bi napravio vruć napitak pomoću kojeg je lakše ostajao budan tokom noćnih verskih obreda“.

Popularnost kafe u Evropi održala se uprkos brojnim pokušajima zabrane i anatemisanja. Kafedžinice su cvetale u Parizu, u Nemačkoj je Bah komponovao „Kantatu o kafi“ – šaljivi komad o onima koji kritikuju kafu; kafa je bila obožavana i u Holandiji, gde je jedan pisac primetio da je „ona postala toliko uobičajena u Evropi, da ako sobarice i švalje ne dobiju svoju jutarnju kafu, konac neće biti udenut u iglu“. I tako je arapski napitak zauvek osvojio Evropu.

Čaj

Prema kineskom predanju, prvu šoljicu čaja pripremio je car Šen Nung (vladao od 2737. do 2697. g.p.n.e). Legenda daže da je „Šen Nung prokuvavao vodu za piće, koristeći grane grma divljeg čaja da podstakne vatru, kada je nalet vetra ubacio nekoliko listova biljke u njegov lonac. Tada je otkrio da je rezultat te mešavine jedno prefinjeno osvežavajuće piće“. Najranije pominjanje čaja u Kini, datira, međutim, iz prvog veka p.n.e, 26 vekova posle navodnog otkrića.

Čaj se u evropskim izveštajima pominje tek pedesetih godina 16. veka. Prva (mala) trgovinska pošiljka čaja stigla je u Evropu 1610. holandskim brodom. Iz Holandije je čaj stigao u Francusku tridesetih godina 17. veka, a u Englesku tek dvadesetak godina kasnije. Iako je u Evropi čaj bio dostupan pre kafe, nije doživeo toliku popularnost jer je bio skup. Prvi čaj koji se pio u Evropi bio je zeleni čaj, uvezen iz Kine. Dodavanje šećera i mleka u ovaj napitak jeste evropska novotarija. Uspon čaja u Britaniji započeo je njegovim ulaskom u modu na engleskom dvoru (oko 1622. godine), da bi 1718. godine, čaj, umesto svile, postao glavni uvozni artikal iz Kine.

Poznavanje čaja i njegovog ceremonijalnog serviranja postalo je izraz prefinjenosti, a popularnost čaja stimulisala je i trgovinu, povećavajući potražnju za porcelanskim posuđem (tako izazvavši procvat nove industrije). Ali čaj su mogli piti i siromašni. Da bi se povećala količina čaja, pribegavalo se raznim trikovima poput dodavanja više vode, ili ponovne upotrebe listova, što je dovelo do toga da je ovaj napitak sebi svako mogao priuštiti. Iako je stizao sa drugog kraja sveta, čaj je postao jeftiniji od bilo kog drugog napitka, izuzimajući vodu. Tako je čaj postao omiljeno englesko piće.

Koka-kola

Otac gaziranih pića bio je engleski sveštenik i naučnik Džozef Pristli. Pretpostavlja se da je prvi gazirani napitak napravio oko 1767. godine. Pristli je uspeo da rastvori gas u vodi i tako proizvede „izuzetno prijatnu penušavu vodu“. Danas taj gas znamo kao ugljen-dioksid, a vodu kao kiselu (tj. soda) vodu. Pristli nije imao nameru da komercijalno eksploatiše svoj napitak, uprkos verovanju da on ima lekovita svojstva. Pretpostavlja se da je Tomas Henri, apotekar i hemičar iz Mančestera, bio prvi koji se bavio prodajom lekovite soda-vode (oko 1781. godine). Krajem 18. veka je počela masovna proizvodnja veštačkih mineralnih voda širom Evrope. Ovaj napitak je, ipak, bio najpopularniji u Americi. Od sode-vode počela je najpre da se pravi limunada, a potom je počela da se meša i sa vinom. Od tridesetih godina 19. veka, posebno u Americi, soda-vodi se najčešće menjao ukus dodavanjem raznih sirupa.

Ali kako je nastala koka-kola? Navodno je ovo piće (u svom prvom obliku) izmislio Džon Pemberton, poznati šarlatan i nadrilekar, 1886. godine. 1855. godine je iz listova koke prvi put izdvojen kokain i od tada je on bio čest sastojak nadrilekova. Pembertonov doprinos ovoj oblasti bilo je „francusko vino od koke“. Koka-kola je, naime, nastala kao pokušaj da se imitira tadašnji lek zvani Vin Marijani, koji se pravio od francuskog vina u kom su se listovi koke natapali punih šest meseci. Pemberton je prekopirao ovaj recept i dodao mu ekstrakt kole (afričke biljke orašastog ploda). Tek pošto je prodaja Pembertonovog leka doživela uspeh, uvedena je probna zabrana prodaje alkohola u Americi. Pemberton je morao pronaći bezalkoholnu alternativu svog proizvoda. Tako je, 1886. godine nastala formula za sirup koji je, uz dodavanje soda-vode, davao jedno od najpoznatijih pića današnjice. Desetak godina kasnije, ovaj napitak je prestao da se prodaje kao lek i dobio je status omiljenog osvežavajućeg pića u Americi. 1899. koka-kola je počela da se prodaje u flašicama (umesto kao sirup koji bi se razblažio), a 1916. je flašica dobila konačan dizajn, po kojem je poznata i danas. No, to je bio samo početak putovanja do konačnog simbola globalizacije koji koka-kola danas predstavlja. Pretpostavlja se da je „koka-kola“ druga na listi reči koja se razume najšire u svetu (prva na listi je „OK“).

***

U epilogu knjige, Stendidž se vraća vodi: napitku koji je prvobitno odredio put čovečanstva. Dok u bogatim zemljama cveta prodaja flaširane vode (čije cene neretko nadmašuju cene drugih pića o kojima je u knjizi bilo reči), u nerazvijenim zemljama pristup svežoj vodi ostaje pitanje života i smrti. Čak jedna petina svetske populacije nema stalan pristup zdravoj vodi za piće. Uprkos svoj tehnologiji i ljudskom napretku, voda, napitak od kojeg je sve krenulo, jeste piće budućnosti i konačnog opstanka čovečanstva.

Sve ovo, ali i još mnogo zanimljivijih i manje poznatih detalja možete naći u „Istoriji sveta u šest pića“. Ova knjiga će prijati svakome ko se laički zanima za istoriju jer nudi pregršt zanimljivih informacija o razvoju civilizacije, posmatrano iz malo drugačijeg ugla od onog na koji smo navikli. Ja sam vam ovde dala uvid u neke osnovne podatke o svakom piću kojim se knjiga bavi (uglavnom o otkrivanju), a ostale, zanimljivije detalje, očekujem da ćete otkriti sami.

Ocena: 4/5

Reading challenge: Knjiga koja u svom naslovu ima broj