Alan Persi (1958) je pisac i novinar čije su oblasti interesovanja lični razvoj pojedinca i unapređenje svakodnevnog života. Slavu je stekao zahvaljujući priručnicima inspirisanim velikim umovima kao što su „Šekspir za zaljubljene” i „Niče za osobe pod stresom”. Persi piše na španskom jeziku, živi na relaciji Amerika-Evropa-Japan, a poznat je po seminarima i radionicama za lično usavršavanje koje održava po celom svetu.

„Šekspir za zaljubljene” je priručnik koji, sudeći po podnaslovu, treba da pruži „efikasne lekove za svakodnevno uživanje u ljubavi”.  Ljubav je sila koja pokreće svet i čini veoma bitan aspekt života svakog čoveka. Ipak, ovaj fenomen i dan danas je pod velom misterije i uprkos svim naporima nauke, za ljubav se ne može spremiti – svako tu školu mora da prođe sam. Pa čemu onda ovakav priručnik? Koliko god ljubav bila “nenaučiva” i koliko god svako iskustvo bilo posebno, ono što se vrlo često ponavlja jesu greške u koracima (naročito one početničke), tako da je svaki savet zlata vredan, naročito u godinama kada se prvi put javlja i kada je (kao i dosta drugih stvari, uostalom) tabu tema. Alan Persi je upravo zbog toga u ovoj knjizi sakupio neka od pitanja koja čovečanstvo muče vekovima. Svako od poglavlja (koje Persi naziva pilulama) naslovljeno je citatom iz Šekspirovog opusa, dokazujući tako da su ljubavne muke univerzalne i vanvremenske, kao uostalom i Šekspirovi stihovi.

Kada sam prvi put ugledala ovu knjigu, pomislila sam da je u pitanju zabavno štivo. Korice su bile te koje su me navele da pomislim da je tematici pristupljeno na šaljiv način (eto, i pored svog ovog čitalačkog iskustva, još uvek nisam naučila da ne sudim o knjizi po koricama). Isto tako sam bila ubeđena i da će knjiga biti ilustrovana. Nijedna od ove dve pretpostavke se nije ispostavila kao tačna, pa moram da priznam da sam u startu bila razočarana. Ali hajde da na trenutak zaboravimo šta ova knjiga nije i da se usredsredimo na to šta jeste i kome je zapravo namenjena.

Persi se u knjizi dotiče svih stadijuma ljubavi, od prve poletne zaljubljenosti do zrele ljubavi, od udvaranja, preko raskida, do zaborava. Jednako govori i o njenoj lepoj strani, kojoj svi stremimo, kao i o onoj mračnijoj, od koje zaziremo. Pravi razliku između ljubavi i zaljubljenosti, govori o sanjarenju i idealizovanju voljene osobe, upozorava na razočaranja i moguću patnju izazvanu neuzvraćenom ljubavlju, pa čak i preranim gubitkom voljene osobe.

Svako poglavlje je izuzetno kratko, bez udubljivanja u problematiku, pa bi iz perspektive nekoga kome je ova knjiga stigla u ruke barem deceniju i po prekasno, moglo delovati kao da je pisana površno, da se bazira na opštim mestima i da je samim tim beskorisna. Ali lako je biti general nakon bitke, zar ne? Ova knjiga je namenjena uzrastu u kojem pitanja o ljubavi tek počinju da se roje i stvaraju pometnju, u kojima ono što će kasnije predstavljati opšte mesto, deluje kao nedokučiva misterija. Istina je da ne nudi neka praktična rešenja (kao da univerzalno praktično rešenje u ovom slučaju postoji), ali nudi pojašnjenja. Zaista, nijedna od ove 72 „pilule” ni na koji način ne može da naškodi. Onome ko je u pravo vreme pročita može biti od pomoći, ako ništa, onda bar zbog jedne stvari, jer jasno stavlja do znanja da je sve to što se događa sasvim normalno, i da se, ma koliko delovalo strašno i zbunjujuće, događa bezmalo svima. A prednost koju to saznanje pruža svakako nije mala.

Ocena: 3/5

Izdavač: Kreativni centar

Postoji nešto u vezi sa julom mesecom, što ga čini neobično dugim u odnosu na ostale mesece u godini. Skoro sam naletela na prošlogodišnji tekst o julskom favoritu gde sam konstatovala identičnu stvar. U julu vreme staje (osim ako još uvek idete u školu, pa ste sad na raspustu, ili ste baš u julu uzeli godišnji – u tom slučaju zaboravite na prethodnu rečenicu). 

Ovaj mesec je, doduše, bio prilično stresan za mene i obeležilo ga je (pored nekih dosta stresnijih stvari) redovno druženje sa veterinarima. Početkom meseca je Okija ugrizao pas, pa smo se nedelju dana zezali sa tom ranom i svakodnevno se vozikali kod veterinara (naravno da nam je Okijev veterinar na drugom kraju grada, zašto ne bi bio?), sve dok jadničak nije primio desetak injekcija i na kraju kategorički odbijao da izađe iz automobila, i još upornije odbijao da uđe u veterinarsku ordinaciju (sad je sve ok, zapravo smo imali dosta sreće). A onda smo pre nekoliko dana konačno sterilisali mačke. Obe u isto vreme. Mogu vam reći da je ideja da sterilišete dve mačke u isto vreme najgora ideja na svetu, naročito kada krenu da se bude iz anestezije, pa čitav dan provedete na podu, u pokušajima da ih smirite i pomognete im (uz konstantno izvinjavanje i objašnjavanje kako je to za njihovo dobro). Ali, sa druge strane, shvatam zašto nam je to predloženo – teško da bih baš trčala da ponovim proces nakon tog iskustva. Ali evo, nakon par dana kao da se ništa nije dogodilo, mala mačka (koju veterinar zove debela, pa je možda vreme da prestanem da je zovem mala) koju redovno viđate na fotkama, danas je već uspela da se popne na svoje omiljeno mesto – garnišnu, iako to ne bi trebalo da radi, ali hajde ti objasni mački kako je još uvek rano da skače svugde po stanu i vere se kao majmunče. Teško da će upaliti. Sa druge strane, njena majka (ona koju dosta retko viđate na fotkama), deluje dosta umiljatije, ali moguće je da će se vratiti u svoj baksuz režim čim se malo oporavi.

Ipak, nije jul bio baš toliko crn, mada ipak jedva čekam da se završi. Toliko da čak neću ni da sačekam kraj meseca da objavim ovaj post. Elem, uspela sam, uprkos svemu, da razbijem donedavnu čitalačku blokadu, tako da barem mogu da se pohvalim na tom polju. Ovog meseca sam, uz svu frku i paniku, stigla da pročitam šest knjiga (od kojih sam pet pročitala u drugoj polovini meseca) i to:

Favorit za ovaj mesec je, bez konkurencije, roman Mirjane Đurđević, prvenstveno zbog toga što me je upravo on izvukao iz blokade. Dugo sam tražila ovu knjigu, i kada sam konačno uspela da je se dokopam (čak je i to totalno luda priča, ali o tome nekom drugom prilikom) pročitala sam je istog dana i od tada je sve krenulo kao podmazano. Još uvek nisam napisala recenziju, čisto zbog toga što ste skoro imali priliku da čitate o drugom romanu ove autorke, Bunker Swing (klik ako ste propustili tekst), pa rekoh, ne bi bilo zgoreg da malo napravimo pauzu. Ipak, vi koji duže vreme pratite blog znate da je Mirjana Đurđević jedna od onih pisaca za koje bez bojazni dajem automatske preporuke, a svakako je postala i jedan od onih čije knjige kupujem bez potrebe da uopšte pogledam o čemu se u romanu radi. Zato, ukoliko niste još uvek imali prilike da pročitate nešto što je napisala, obavezno učinite sebi uslugu i nabavite neki od njenih mnogobrojnih romana, garantujem da se nećete pokajati.

Šta ste vi čitali ovog meseca? Koju knjigu preporučujete? Jeste li umočili nogice u slanu vodu? Pišite mi utiske (o knjigama ili o moru, šta god želite) u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija (klik), možete pročitati tekst koji sam pisala za časopis Elle.

Roman „Stoleće u Alentežu” napisan je 1980. godine i predstavlja prekretnicu u Saramagovom stvaralaštvu. Naime, ovo je prvi roman u kojem je pisac isprobao karakterističan stil koji će mu kasnije postati zaštitni znak. Takođe, o „Stoleću u Alentežu” se često govori kao o najličnijem Saramagovom delu, što može delovati zbunjujuće ukoliko se u obzir uzme činjenica da je u pitanju hronika života jedne fiktivne portugalske porodice. Saramagu je, ipak, za pisanje ovog romana poslužilo lično iskustvo: kako je i sam odrastao u siromašnoj, zemljoradničkoj porodici, znao je iz prve ruke koliko je težak život ovakvih, „sa tla uzdignutih” ljudi, kao i to da ovakve priče, uz nekoliko izuzetaka, književnosti u načelu nisu preterano interesantne.

Evo šta sam Saramago u svom autopoetičkom tekstu „Od kipa do kamena”, kaže o ovom romanu:

Posle Priručnika o slikarstvu i kaligrafiji i jedne zbirke priča nameravao sam da napišem knjigu o vremenu svog detinjstva i dečaštva na selu, da dočaram duh i način tamošnjeg života, poljskih radova, požrtvovanosti, bede i siromaštva, svakodnevne borbe za život. Ostvario sam taj plan ali nisam smestio radnju u svoj zavičaj jer sam odlučio da uspostavim isvesnu distancu, tako da se radnja romana odvija u jednom drugom delu Portugalije, malo južnije od mesta gde sam rođen, u Alentežu (gde su se seljaci od davnina borili za svoja prava). Ta knjiga se zove Sa tla uzdignuti (Stoleće u Alentežu), za koju se takođe ne može reći da je istorijski roman. Tu je opisan život tri generacije jedne seoske porodice, počev od kraja XIX veka pa do aprilske revolucije 1974. Ali od ta tri naraštaja jedino prvi pripada u pravom smislu onome što bismo nazvali istorijskom prošlošću, tako da sam opisujući njihov način života morao da pribegnem rekonstrukciji činjenica iz prošlosti. Neko bi mogao reći da u tome postoje elementi istorijskog romana. Ja to tako uopšte ne vidim jer bi takva tvrdnja potpuno poništila sociološki i ideološki okvir ovog romana.

Porodica o kojoj je reč je porodica Mau Tempo (bukvalan prevod prezimena bi bio Loše vreme), a pripovest o njenoj sudbini počinje jednog olujnog popodneva kada su Domingoš i Sara Mau Tempo, sa svojim sinčićem, stigli u svoj novi dom. Domingoš je obućar, ali pre svega pijanica, koji će svoj neslavni život završiti tako što će se obesiti. Loš glas na kojem je Domingoš bio, pratiće njegovog sina Žoaoa, protagonistu romana, čitav život, oživljavajući kada se čovek najmanje nada, baš kao plava boja očiju u porodici, koju je Žoao nasledio od svog davnog pretka, nemačkog plemića koji je silovao lokalnu devojku, zauvek je osramotivši i, na neki način, obeleživši sudbinu ove porodice.

Život Žoaoa Mau Tempa u središtu je romana, ali kao i u većini Saramagovih romana, on je prosto čovek, jedermann (kasnije će Saramago često ostavljati svoje junake bez vlastitih imena), pa je i priča ispričana u ovom romanu zapravo sveopšti prikaz života na selu, a lik glavnog junaka u sebi sadrži na hiljade duša čiji se glas nikada nije čuo, i u njemu svu njihovu nemaštinu, poniženja i pre svega, nesavladivu nadu i želju za životom.

Kao i u kasnijim delima, Saramagov pričljivi pripovedač je daleko od objektivnog. Naklonost koju oseća prema svojim junacima vidljiva je na svakoj stranici (jednom je sam Saramago izjavio da najmudriji čovek koga je ikada upoznao nije umeo niti da čita, niti da piše). Njegov glas staje na stranu čoveka koga je samleo sistem i nepravedno mu oduzeo dostojanstvo. Težak život stanovnika latifundije začinjen je prizorima štrajkova radnika, neosnovanog hapšenja i mučenja zatvorenika, pre nego što su uopšte i osuđeni za zločin. Ipak, ono što pisac želi da postigne nije puko sažaljenje prema junacima, već, naprotiv, objektivno sagledavanje prilika koje su njegovu zemlju dovele do takvog stanja. Tome doprinosi piščev stil, u potpunosti lišen patetike, često sa sarkastičnim i naizgled neumesnim komentarima. Te stvari su se događale, i nema potrebe plakati za njima, ono što je važno jeste da se osvestimo i uradimo nešto povodom toga kako se istorija ne bi ponovila (a ponavlja se svakodnevno).

Pre nego što se odlučite za čitanje ovog romana, naoružajte se strpljenjem. Saramagov pripovedač ne žuri da ispriča priču i često klizi u digresije, menjajući perspektive pripovedanja onako kako mu se prohte (u ovom romanu ćete imati retku priliku da određene događaje posmatrate iz perspektive mrava, ali ovo čitaocima koji prate Saramagov rad neće biti nimalo čudno). Ovo nije roman koji ćete pročitati u dahu (meni, kao nekome ko obožava Saramaga, bio je najteži od svih njegovih romana koje sam pročitala), ali vreme provedeno uz njega neće biti izgubljeno. I nakon svih opisa spržene zemlje i njenih namučenih stanovnika, nakon svih opisa nesreće, gladi, torture i poniženja, sunce se ponovo rađa i za porodicu simboličnog prezimena kao da stiže neko bolje vreme. Vreme u kojem će se konačno uzdignuti sa zemlje (što originalni naslov i sam nagoveštava). Saramago završava svoju sagu kiptećim optimizmom, a to je ono što ovaj roman čini pravom malom metaforom života – života koji odoleva i nastavlja se, ma kakve nedaće mu bile na putu.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna