Stiv Beri (1955) je američki romanopisac, profesor i bivši advokat. Osnivač je udruženja International Thriller Writers, čije članove čini više od 3 000 autora trilera širom sveta. Počeo je da objavljuje veoma kasno, svoj prvi roman „Paklena odaja“  objavio je 2013. godine, a danas iza sebe ima čak 17 romana (od kojih većina pripada serijalu o Kotonu Malonu) i nekoliko kratkih priča. Njegovi romani prevedeni su na više od 40 jezika i prodati u preko 14 miliona primeraka širom sveta.

„Proročanstvo Romanov“ (2004) je Berijev drugi samostalni roman i zasniva se na jednoj od brojnih teorija zavera koje su ispletene oko tragične sudbine porodice Romanov.

Majls Lord, advokat iz Atlante, dolazi sa svojim timom u Moskvu u trenutku stvaranja nove ruske istorije. Nakon pada komunizma, ruski narod je na referendumu izglasao da želi povratak imperije, pa je nadmetanje za presto uveliko u toku. U trci je nekoliko indirektnih potomaka poslednjeg cara, Nikolaja II, a Majlsov zadatak je da temeljno istraži pozadinu jednog od pretendenata koji, osim što ima najveće izglede da ponese krunu, najviše odgovara velikim igračima – kako u Rusiji, tako i u Americi. Kopajući po, do skora za javnost zatvorenim ruskim arhivima, Majls će pronaći informacije o carskoj porodici o kojima nije mogao ni da sanja, iako o njima zapravo nikada nije prestalo da se spekuliše.

Egzekucija carske porodice Romanov, koja se po Lenjinovom nalogu odigrala 1918. godine, stavila je tačku na Rusko carstvo, ali i raspalila maštu teoretičara zavere. Carska porodica je, potpuno nesvesna onoga što predstoji, zajedno sa poslugom streljana u Carskom selu i sahranjena u neobeleženoj zajedničkoj grobnici. Gotovo čitav vek kasnije, tek 1991. godine, nakon iscrpne istrage i pada Sovjetskog Saveza, pogrebni ostaci Romanovih su ekshumirani, a činjenica da su dva tela nedostajala, ponovo je rasplamsala žar zagovaratelja očuvane carske loze.

Upravo je ovu premisu Stiv Beri iskoristio kao zamajac svog romana – pretpostavku da su dvoje carske dece, Aleksej i Anastasija, uspeli da izbegnu sudbinu koja je zadesila ostatak njihove porodice. Njihova tela nikada nisu pronađena, tako da je javnost decenijama spekulisala o tome šta se zaista sa njima dogodilo (treba imati na umu da je roman objavljen 2004. godine, dakle tri godine pre nego što je pronađena grobnica sa posmrtnim ostacima Alekseja i Anastasije (odnosno Marije), mada je ta vest kod pojedinaca samo produbila sumnju o preživelim naslednicima loze). Do ovog neverovatnog otkrića Majls Lord će doći zahvaljujući jednom ličnom pismu Carice, u kojem je svom mužu pisala o neobičnom proročanstvu Raspućina. Sledeći reči ovog misterioznog crkvenjaka, žrtvujući svoj i život mnogih koji su želeli da istina konačno izađe na videlo, Lord će sastavljati slagalicu deo po deo i uprkos trudu ruskih i američkih agencija  da ga u tome zaustave, vratiće Rusiji legitimnog vladara.

Možda i više nego bilo koja teorija zavere, sudbina Romanovih predstavlja odličan podsticaj za spisateljsku maštu. Stiv Beri je samo jedan od autora koji je dao svoje rešenje ove istorijske zagonetke (najpoznatija verzija je svakako ona iz animiranog filma „Anastasija“). Lordova „mapa vodilja“ za pronalaženje potomaka carske porodice, bazira se na poslednjem pismu koje je carici navodno uputio Raspućin, u kojem je, pored svoje smrti, predvideo i sudbinu Romanovih. Upravo na ovim istorijskim činjenicama (i spekulacijama) Beri dalje razvija svoju priču, mešajući je sa fikcijom toliko da, manje obavešteni čitaoci možda neće biti sigurni gde istorija staje, a fikcija počinje.

Pred čitaocima je akcioni triler sa interesantnim i, usudiću se da kažem, prilično originalnim zapletom, i sasvim solidnom izvedbom, ukoliko tražite laku „vikend“ literaturu. Rusija koju autor u romanu opisuje kao „zemlju sa nepredvidivom prošlošću“, doduše, više liči na Rusiju s kraja prošlog veka, ali ukoliko se u obzir uzme da u Berijevoj verziji priče Sovjetski Savez tek što je prestao da postoji, to je sasvim u redu. U takvoj Rusiji je, međutim, teško poverovati da bi Majls, ili bilo koji drugi Amerikanac, mogao slobodno da ušeta u istorijski arhiv, a još teže poverovati da bi neprimetno i neometano (da podsetimo, Majls je Afroamerikanac) mogao da se kreće ulicama tokom bekstva.

Pored konstantne jurnjave i akcije, koja bi svakako bolje funkcionisala na filmu nego u romanu (postoje te knjige tokom čijeg čitanja prosto ne možete da se otresete utiska da je autor od samog početka priželjkivao holivudsku ekranizaciju); često preterano prikladnih događaja koji junake izvlače iz zagarantovanog „ćorsokaka“, koje možemo opisati samo kao deus ex machina rešenja, zbog kojih se čini da se čitava potraga svodi na niz slučajnosti ili, pak, sudbine; i prilično slabe karakterizacije likova i predvidivih preokreta, „Proročanstvo Romanov“ je zabavan roman koji se veoma lako i brzo čita. Idealan je ukoliko želite da prekratite kišno popodne i malo odmorite mozak, ali, ukoliko vas je naslov privukao zbog želje da nešto saznate o sudbini porodice Romanov, možda je bolje da potražite neku drugu, za nijansu verodostojniju literaturu. 

Ocena: 2.5/5

Izdavač: Vulkan

Ok, pošto sam kukanje zbog leta koje je iza nas obavila po društvenim mrežama, poštedeću vas iste priče. Prošao je i septembar i jesen nam je i zvanično tu, a potrudila se da sa sobom donese i tmurne kišovite dane koji mirišu na melanholiju. Verujem da su mnogi jedva čekali ovakvo vreme, ali ja svake godine prolazim kroz izvesnu adaptaciju i verovali ili ne, već sam otvorila zimsku sezonu. Ovaj post vam kucam pokrivena ćebetom, u patofnama, uz šolju čaja i grlo koje nikako da odluči da li je bolesno ili nije.

Ovih nekoliko kišnih dana koje smo imali iza sebe sam uporno potencirala kao idealno vreme za čitanje, ali istina je da kod mene to nije bio slučaj. Mnogo više slobodnog vremena sam provela gledajući filmove i serije, dok mi je čitanje malo teže išlo. Za to ovog puta krivim pojedine naslove, ali stići ćemo i do toga. Pošto je u pitanju post o favoritima, biću slobodna da vam ovog puta preporučim i jednu seriju kojom sam se zaludela protekle nedelje. U pitanju je This Is Us, i ako volite kvalitetnu dramu obavezno je pogledajte (ali obavezno). Ja sam je otkrila tek pre nekoliko dana, mada je sa emitovanjem počela prošle godine (druga sezona je upravo počela). Prvu sezonu sam odgledala u cugu (bukvalno sam svaki slobodan deo dana posvetila seriji) i čim sam je završila, već sledećeg dana, naterala muža da je gleda sa mnom (i dopala mu se!) od početka. Zbog toga baš i nisam imala vremena za čitanje, pa ovog meseca brojim četiri pročitana naslova, i to:

No, pre nego što krenemo na priču o ovomesečnom favoritu, moram da kažem reč-dve o fenomenu Ferante. Roman sam jedva pročitala. Znam da su ga svi hvalili i da se o Eleni Ferante priča kao o sigurnom klasiku 21. veka i ja prosto imam osećaj da smo ja i ostatak sveta čitali dve potpuno drugačije knjige. Iako ovakvim knjigama obično prilazim sa rezervom, sada to nije bio slučaj, štaviše, očekivala sam da će makar da mi se dopadne. Interesantno je da ne mogu da kažem čak ni da sam se razočarala, niti mogu da kažem da je knjiga loša – toliko me je ostavila bez utiska, kao da sam danima gledala u prazan papir. Prevod je mogao biti mnogo bolji, priča je repetitivna, meni lično je bilo veoma teško da se vežem za bilo kog junaka u romanu (dok neke baš nisam uspevala ni da razlikujem) – jednom rečju, bila mi je dosadna. Ipak nisam odustala od čitanja na polovini (tu negde gde sam dobila ozbiljan poriv da odustanem) jer sam se nadala nekakvom genijalnom preokretu, ali ništa se nije dogodilo i pravo da vam kažem, ničeg genijalnog tu nema, bar ako mene pitate. 

Zašto vam sve ovo pišem sada? Zato što zaista nemam ništa više da kažem u vezi sa ovom knjigom, toliko mi je bila bleda, tako da ni nemam dovoljno materijala da napišem zaseban post, a ne bih želela da vas lišim makar nekakve recenzije. Čim sam pročitala knjigu, otišla sam na Goodreads da pročitam komentare i laknulo mi je da vidim da nisam jedina koja nije oduševljena knjigom, ali ono što je bilo posebno zanimljivo nisu negativne ocene, već pozitivne. Dosta ljudi je uz visoke ocene pisalo komentare prepune opštih mesta (knjiga je divna, lako se čita, biće klasik, oborila me je s nogu, itd), što me je nateralo da pomislim da je ovo jedna od onih knjiga koju je reputacija dobrano prevazišla i da je dosta ljudi ocenjuje idući linijom manjeg otpora, pošto važi za tako kvalitetno štivo. Što, naravno, ne mora da bude slučaj, možda je ja prosto nisam doživela na pravi način (što je evidentno, jer je nisam doživela uopšte).

Za razliku od Genijalne prijateljice, koju sam premeštala sa noćnog stočića do stočića u dnevnoj sobi danima, roman koji nisam ispuštala iz ruke je treći deo serijala Outlander. I to je (konačno stigosmo i dotle) moj apsolutni favorit za ovaj mesec. I vrapci na grani znaju koliko sam se radovala čitanju ove knjige i koliko sam se radovala trećoj sezoni serije, i ovom prilikom ću vam samo reći da nastavak nije razočarao i da se tih 1000 strana čita mnogo brže nego što mislite (na primer, mnogo brže nego 300 strana Prijateljice). Recenziju pišem uskoro, gde ću vam detaljno predstaviti svoje oduševljenje, a ako ste se dvoumili da li da nastavljate sa čitanjem ili da li uopšte da počinjete – nastavite/počnite, sigurna sam da se nećete pokajati.

To bi bilo to od mene za danas. Koje knjige ste vi čitali ovog meseca? Koje popularne i hvaljene knjige vam se nisu dopale (uskoro stiže poseban post na tu temu)? Da li ste čitali Elenu Ferante? Pišite mi svoje utiske o knjizi, naročito ako vam se dopala, pišite mi konkretne razloge, zaista me zanima šta mi je to promaklo.

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Efraim Kišon je rođen 1924. godine u Budimpešti, kao Ferenc Hofman. Nakon što je preživeo užase logora u Drugom svetskom ratu (ili njegovim rečima: „Napravili su grešku – ostavili su jednog satiričara živog“), 1949. godine odlazi u Izrael i počinje da piše političku i društvenu satiru, najpre u novinama, a zatim kroz romane i zbirke kratkih priča. Iste godine kada se seli u Izrael usvaja i ime po kojem je danas poznat širom sveta. Prvu knjigu objavio je 1951. godine, i odmah je izazvao interesovanje čitalačke publike. Dobio je brojne nagrade, kako za književnost, tako i za novinarstvo. Za života je napisao više od 50 knjiga, koje su prevedene na 37 jezika. Njegove porodične priče važe za drugo najprodavanije delo napisano na hebrejskom jeziku – odmah posle Biblije.

„Kita boli more“ je zbirka Kišonovih humorističkih putopisa u kojima pisac dočarava svoje zgode i nezgode na putovanjima u Grčku, Italiju, Austriju, Francusku, Španiju, Švajcarsku, Englesku i Ameriku, naravno, u pratnji najbolje supruge na svetu.

Svaki turista zna da putovanje ne predstavlja uvek potpuno uživanje i da sa sobom nosi određenu količinu stresa. Bilo da su u pitanju sitne nezgode ili prosto nerazumevanje sa drugim kulturama, pojedine neprijatnosti prilikom putovanja neretka su pojava. Kišon je, ipak, malo veći baksuz od standarnog turiste, pa se svaka od njegovih priča u ovom putopisu zasniva upravo na neobičnim i neprijatnim scenama koje je doživeo na putovanjima, a njegov humor mahom na stereotipima o nacijama u čijim zemljama je boravio.

Ne znam zašto je to tako, ali u svetskoj književnosti je uobičajeno da pisac može da napiše sve što mu padne na pamet ako piše roman, priču, pozorišni komad, a pogotovo pesmu. U putopisima međutim – i to samo u njima – mora da se drži činjenica. Da bi udovoljio tim nerazumnim zahtevima, nesrećni putopisac mora deset do petnaest najboljih godina svog života da provede istražujući razne izvore, da živi među domorcima, da proučava njihovu istoriju, statistike i još mnogo toga. A kako? Čime? Za tako nešto nemamo dovoljno ni vremena ni para. Po našem mišljenju, pravu sliku neke zemlje i njenih ljudi ostavlja upravo prvi utisak koji čovek stekne čim kroči iz aviona, broda ili voza. Pošto provede izvesno vreme u stranoj zemlji, savesni putopisac počinje da razume jezik, divi se znamenostima, otkriva dobra jela, upoznaje ljude, ukratko: stiče predrasude koje mu otupljuju oštrinu zapažanja koje je posedovao pri dolasku.

Nama na ovom putovanju nije pretila opasnost te vrste jer smo se trudili da se nigde ne zadržavamo duže od nekoliko dana. Upravo zbog toga ova knjiga je sveža i neposredna, enciklopedija naoko nevažnih sitnica, pouzdana a nezavisna od činjenica. Moglo bi se reći da zaista spada u vrli svet naučne fantastike.

U Italiji je Kišon prepoznat kao uvaženi pisac i novinar, pa je italijanska vlada njemu i njegovoj supruzi omogućila specijalan popust na prevoz železnicom – neverovatnih 70%. Pisac je pristao da tim povodom lično poseti kancelariju zaduženu za ta pitanja jer je, osim što je u pitanju bila velika čast, njegova supruga već izračunala koliko novih slamnatih torbi može kupiti za novac koji bi na taj način uštedeli. Ubrzo je, međutim, došlo do komplikacija – potvrda koja im je za popust bila potrebna, izdavala se u Rimu, a Kišon nije nameravao da poseti Rim. No, kako službenica koja mu je saopštila ovu vest nije htela ni da čuje o odustajanju od posebnih pogodnosti, i insistirala da vlada Italije želi da cenjeni pisac oseti čari čitave Italije, bračni bar se uputio u Rim, plativši pri tome pune cene voznih karata. Tu nevoljama nije bio kraj, jer Rim je ogroman grad sa zamršenom birokratijom i stanovnicima koji ne govore nijedan jezik osim maternjeg (svako ko je bio u Italiji zna da to nije daleko od istine), ali je pisac posle duge potrage i silnih formulara koje je morao da popuni, ipak dobio svoju potvrdu: „Nikada ranije u životu nismo posedovali tako dragocen dokument, mada nam, naravno, više nije bio potreban. Italijanske vlasti su na lukav način postigle svoj cilj: proputovali smo čitavu Italiju – po punoj ceni“.

Ništa se bolje pisac nije proveo ni u Švajcarskoj, zemlji ljubaznosti, delotvornosti i tačnosti, gde je pozvan kao specijalni gost Radio Ciriha. Nakon intervjua, voditelj je zamolio Kišona da izabere pesmu kojom bi radio odjavio njegovo gostovanje. Iznenađen i zatečen pitanjem, iz čiste pristojnosti prema domaćinima, Kišon je pred milionima slušalaca glasno i jasno izjavio da prosto luduje za švajcarskim jodlovanjem i time umalo izazvao građanski rat.

Osim neprilika koje je doživeo pri posetama ovih država, Kišonov putopis je ispunjen i duhovitim opaskama na račun običaja i naravi njihovih stanovnika. Tokom posete španskoj koridi, Kišon je kontemplirao o pravima manjina: „Koliko znamo, u istoriji borbe s bikovima niko se nikada nije zapitao za mišljenje manjine, odnosno nikoga ne interesuje šta o svemu tome misle bikovi. Izgleda da je trebalo da ja stignem u Španiju i pokrenem taj problem“; dok su ga u Britaniji facinirali ponos i oduševljenje koje ova nacija gaji ga lokalnoj istoriji kriminala i njenim najpoznatijim akterima, ali i britanski saobraćaj: „Jedna od svetskih atrakcija na Britanskim ostrvima je i saobraćaj koji nkako da skrene s tradicije, to jest na desnu stranu kao u celom poštenom svetu, već se odvija levom stranom koju Britanci, u duhu spomenute tradicije, zovu logičnom stranom“.

Iako se bavi parodijom, Kišonov humor nikada nije maliciozan, čemu svedoči činjenica da je njegov putopis odlično prihvaćen u zemljama o kojima je pisao. Kišon u svojim delima računa na samoironiju i od nje ne preza, pa zbija šale kako na sopstven račun, tako i na račun svog naroda. U jednom trenutku on će razmišljati o idejama za navlačenje turista u Izrael – na primer reklamiranjem kroz biblijske reference, natpisima poput „Suvih stopala preko Crvenog mora“ ili „Lov na kitove u Jafi, gde je Mobi Dik dobio morsku bolest progutavši proroka Jonu“!

Svoj prvi i poslednji putopis (jer kako kaže, posle ovoga nijedna zemlja koja drži do sebe neće hteti piscu da izda ulaznu vizu) Kišon završava jednim „rodoljubivim poglavljem“ i čežnjom da se vrati u svoju zemlju. Ono što turistička putovanja čini tako izuzetnim, jeste upravo to što su turistička, pa kratkotrajnost putovanja čini da nam sve izgleda lepše, drugačije i vrednije. Posle dužeg boravka ipak, navike koje smo tako brižljivo gajili u svojoj zemlji zakucaju na vrata i odjednom više nismo turisti, nego stranci.

„Najednom su nam postale strane sve te visoko razvijene zemlje u kojima ekspresna pisma stižu pre običnih, gde satovi na stanicama pokazuju tačno vreme, gde liftovi voze sve do poslednjeg sprata i gde svaka šibica pali. Hteli smo da nas opet prevari sat na stanici i da pobesnimo na poštara koji nam nije uručio preporučeno pismo jer se tog dana već dosta nahodao. Želeli smo da dospemo u zemlju koja ima atomske centrale, a na telefonski priključak morate da čekate godinama, i gde vam uz lift odmah isporuče i tablu na kojoj piše Ne radi.“

Kišonovi putopisi će vas garantovano nasmejati, a možda i podsetiti na neke situacije koje ste i sami doživeli na putovanjima. Jedini problem sa ovom knjigom jeste taj što je prekratka, ali srećom, u piščevom opusu ih ima sasvim dovoljno. A ako niste bili te sreće da u skorije vreme odete na neko putovanje, obavezno potražite ovu knjigu, možda ćete, nakon što je pročitate, to ipak malo lakše podneti.

Ocena: 4/5

Izdavač: IP Book