Stsh's Book Corner

Home All post

Aleksandar Đuričić je rođen 1982. godine u Požarevcu. Studirao je u Beogradu i Beču i diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu. Iako mu pisanje nije primarna struka, Aleksandar je napisao dva romana, dramu i nekoliko pripovedaka i njegov talenat nije prošao nezapaženo. Njegova drama „Marlon Monro – pokušaj uspostavljanja kulture u malom gradu“ nagrađena je 2010. godine na konkursu „Slobodan Stojanović“ i izvedena u pozorištu Atelje 212. Za kratku priču „Unutrašnji grad“ u Frankfurtu je dobio nagradu „Srebrni albatros“. Svoj prvi roman, „Surf na crvenom talasu“ napisao je 2007. godine (deset godina kasnije, roman je doživeo svoje novo, dopunjeno izdanje), a drugi „Rekvijem za Adama“, objavljen je 2015. godine (recenziju možete pročitati OVDE). Trenutno radi na pisanju trećeg romana.

„Surf na crvenom talasu“ je priča iz ne tako davne prošlosti – iz vremena tranzicije, vremena tek rođene nade u bolju budućnost, uverenja da je sve ono loše iza nas i da najbolje tek dolazi. Smeštena u Beogradu oko 2000. godine, kada je cela Srbija mislila da je konačno okusila demokratiju, ovo je priča o Mariji, devojci iz unutrašnjosti koja se seli u glavni grad i čiji život takođe, iako to nema preterane veze sa spoljnim događajima, treba da krene nabolje. Odrasla u malom gradu, u skromnoj porodici, sa roditeljima koji su se uvek trudili da joj ugode, Marija se osećala kao u kavezu i od malena je znala da vredi i zaslužuje više: ekskluzivnija mesta za izlaske, kvalitetniju šminku i firmiranu garderobu, vredan nakit i, naravno, nekoga ko će sve to moći da joj obezbedi. Kvalitete potrebne za takav život svakako ima – vitku građu, lepo lice i rešenost da uspe u onome što je naumila – sve što joj je potrebno jeste teren na kojem će moći da ispuni svoje snove.

I zaista, vrlo brzo će joj to poći za rukom – uskoro će svog preplašenog momka iz školske klupe zameniti poznatom facom iz kraja, u skupom automobilu, sa rezervisanim separeom u najpoznatijim gradskim klubovima.

„Eto, tako sve počinje. Sediš sa svojim simpatičnim tinejdžerskim dečkom u finom lokalu na Dorćolu. On ode do toaleta, na trenutak octanes sama, i neko želi da ti kupi piće. Pogledaš, i vidiš neke mladiće, dosta starije od tebe. Obuzme te čudno osećanje, malo straha, malo uzbuđenja, kao i uvek kada se nađeš pred nečim čudnim i nepoznatim. Nasmeješ se neodređeno i ljubazno odbiješ… Zlatna kajla na vratu, skup sat oko ruke. Kosa kratka, uska crna majica, bicepsi, tricepsi, dobermani. Privatni biznis, eksport, import, pedigre, ima se može se… Sutradan jedva nagovoriš svoju debelu neuglednu drugaricu da slučajno same odete u onaj isti local, slučajno je tamo onaj isti momak, i ovog puta prihvatite piće od njega. Dok ti se noge tresu, on zapisuje tvoj broj fiksnog telefona u svoj svetleći mobilni aparat. O moj bože, mobilni aparat u to vreme!“

U novim krpicama, sa negovanom kosom, Mariju će ubrzo posmatrati kao trofej, što ona i jeste – vredno vlasništvo svog momka koje on ponosno šeta i pokazuje. Mnogi će poželeti da je osvoje, a među njima će biti i Luka, momak čiju priču ovaj roman takođe pripoveda. Luka nije odmah bio dostojan Marijine pažnje, ali nekoliko godina nakon što su se prvi put sreli, nakon smene vlasti, Lukina pozicija se promenila, naročito ona finansijska, dok želja za Marijom, ipak nije. Jednog dana, Marija će otići na žurku useljenja koju će prirediti Luka, sada bogat i prilično uticajan u krugovima koji su njoj interesantni. Jedan pogled na stan i sve ono što se u njemu nalazi, nateraće Mariju da promeni mišljenje o Luki i oni će ubrzo postati par.

A pošto je Marija prilično jednodimenzionalan, nezanimljiv lik koji ne zahteva neku duboku analizu – u pitanju je devojka nevelikog intelektualnog kapaciteta (kojoj je prva asocijacija na vest o ubijenom premijeru butik iz Siti-pasaža), za koju vam je već do sada verovatno jasno kojoj kategoriji pripada – preći ćemo na Luku koji je, iako na prvi pogled ne deluje kao glavni junak ove priče, mnogo kompleksniji i zanimljiviji lik od svoje devojke.

Luku upoznajemo kao demonstranta protiv vladajućeg režima 1997. godine. Pod uticajem svog oca, koji je bio aktivan u tadašnjoj opoziciji, Luka je razvio odbojnost ka Crvenima i svake veče se ogrtao američkom zastavom, naoružavao pištaljkom, i sa svojim prijateljem Viktorom odlazio na demonstracije. Promene nakon petog oktobra dočekao je oberučke, naročito zbog toga što je njegov otac nagrađen funkcijom, ali i salonom automobila koji je donosio ogroman profit i omogućio mu da svom sinu pruži sve što ovaj poželi. Lukina finansijska situiranost (dobar stan, vlasništvo u lokalima i kladionicama) donela mu je status među beogradskim džet-setom i njegov život je delovao kao nešto što bi svako u tom trenutku poželeo.

Naslov romana „Surf na crvenom talasu“, takođe aludira na Lukinu centralnu ulogu u priči. Ne samo da se direktno odnosi na hobi koji će Luka kasnije u romanu razviti (i koji će ga skupo koštati), takozvani srpski rulet, koji se zapravo odnosi na opasne trke noću, u kojima je suština voziti u suprotnom smeru i uhvatiti „crveni talas“. Sa druge strane, taj isti crveni talas je nemoguće ne povezati sa nasleđem starog režima i njegovih posledica koje osećamo i dan danas. Luka je, ironično, bio strastveni protivnik „Crvenih“, a onda je, nakon njihove smene, prihvatio sve njihove vrednosti i nastavio da živi onako kako su živeli oni protiv kojih se borio. Promenila su se samo imena – sve ostalo je ostalo isto.

Promene. Vreme kada ta reč još nije postala izlizana i bajata. Kada na jednom mestu imate krize, ratove, nestašicu, nasilje, tiraniju… onda je sasvim normalno da termin promene zvuči nekako obećavajuće, optimistično, donekle romantično i egzotično. Dobro, sada već svi znamo kako se to odigralo: najpre izbori, pa krađa, onda bageri, protesti, opsade, požari i predaje…Ništa novo, stari beogradski recept iz 1997. godine, samo ovog puta na nacionalnom nivou. Opet se Beograd tresao, goreo, štrajkovao, a potom slavio i hvalio. U jednom danu, 5. oktobra 2000. godine, politički život se izvrnuo naopačke, opozicija je postala vlast, vlast opozicija, a milisekund posle toga svi mediji su bili liberalni, policija profesionalna i kooperativna, vojska suzdržana i distancirana. Tako je bar izgledalo.

Obični ljudi, mali, sitni, ojađeni građani, stali su jedan do drugoga, načinili masu od oko million ljudi – što će reći, respektivno biračko telo – promarširali prestonicom, zapalili tu i tamo ponešto, svrgnuli diktatora i odradili svoj deo posla. Svi su bili tako ponosni na sebe i svoje delo koje je prekidalo belosvetske televizijske programe kao breaking news. Osećali su da su uradili ono što se od njih očekivalo, da su završili posao, i mogli su na miru da se vrate svojim neprimetnim životima, ostavljajući političarima , najboljima od sebe, svojim delegatima kojima su bezgranično verovali, samo da dovrše lakši deo posla – pa da se, ako je moguće, već sledećeg leta, bože zdravlja, svi probudimo usred Evropske unije, sa evropskim platama i evropskim manirima, lepši, mlađi, zdraviji, pametniji, i ako može još i da komšiji crkne krava.

Lukina opsesivna potreba da bude važan deo nečega - bilo čega - da se dokaže, prvo svojoj državi kroz demonstracije, zatim devojci o kojoj mašta kroz luksuz koji joj pruža, a na kraju i svom novom prijatelju kroz bezglavo jurcanje beogradskim ulicama, izrazito je važna, a ujedno i veoma tragična crta njegove ličnosti. Ona pokazuje njegovu infantilnost, dečačku nespremnost za svet odraslih u koji je bačen sa svim pogodnostima koje se mogu zamisliti. On je momak na koga majke upozoravaju svoje kćerke – sklon agresivnom i nasilničkom ponašanju, ali uprkos svemu tome, teško ga je posmatrati kao negativca. Kada konačno izgubi sve što ima – posao, devojku, stan – i počne nepovratno da srlja u propast, moraćete da zastane na sekund i da razmislite da li je prosto dobio ono što je zaslužio, ili je ipak u redu što vam ga je žao.

„Surf na crvenom talasu“ je priča o jednoj izgubljenoj generaciji, o posledicama izopačenog sistema i izopačenim sistemima vrednosti. O mladima koji su preživeli čitave svoje živote u čekanju za boljim vremenima, o onima koji su poželeli da imaju sve, a tako malo toga radili da sami sebi bilo šta obezbede. O momcima koji su devojke i društvo obasipali novcem kako bi se osetili voljenim, o devojkama koje su trpele uvrede i nasilje samo da bi se osetile poželjnim (verovatno najjezivija rečenica u čitavom romanu jeste ona koju Marija pomisli tokom jedne od njihovih nasilnih svađa, nakon što je Luka ostao bez svog bogatstva: on više nema nikakvog prava da je tuče). Luka i Marija su samo jedni u nizu onih koje svakodnevno viđamo na ulicama. I to je upravo ono što je zastrašujuće kod ovog romana – ne opisani poroci, nasilje, tragedije – već činjenica da se ni danas, deset godina otkako je roman napisan, a dvadeset otkako počinje njegova radnja – gotovo ništa nije promenilo.

Kada imaš devetnaest ili dvadeset godina, onda su ti dve godine dragocene. Dve po dve, od lokalnih izbora do predsedničkih, od predsedničkih do parlamentarnih, od jednog do drugog i ponovljenog izbornog kruga, od protesta do mitinga, dve po dve godine – nečija cela mladost.

Zvuči poznato?

I za kraj, mala napomena: „Surf na crvenom talasu“ je piščev prvi roman i kao takav bi ga trebalo i čitati. Ono što ja, međutim, nikako nisam uspela (i što je poprilično uticalo na moj krajnji utisak o romanu), jeste da ga tokom čitanja konstantno upoređujem sa „Rekvijemom za Adama“, u kojem se jasno vidi sazrevanje i napredak Đuričića kao pisca. Oba romana za glavne junake imaju mlade ljude koji iz unutrašnjosti dolaze u glavni grad kako bi ispunili svoje snove, nijedan junak to ne uspeva. Sve ono što je u „Surfu” stilski i narativno zakazalo, u „Rekvijemu” je ispravljeno. Ukoliko se do sada niste upoznali sa delom ovog autora (što od srca preporučujem), predlažem vam da ipak krenete od „Surfa na crvenom talasu” i čitate ga u pravom svetlu, bez senke koju bi na njega bacala očekivanja koja za sobom ostavlja „Rekvijem”. Taj teret valja ostaviti za naredni roman.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Urban Art

Ho, ho, ho, uplovismo i u praznični mesec, što znači da je ovo poslednji post ovog tipa u ovoj godini (pri kraju meseca nas čeka ono veliko sabiranje utisaka). Ne znam za vas, ali ja jedva čekam da joj vidim leđa, toliko da planiram da joj 31. decembra priredim ispraćaj. Iskreno govoreći, pamtim mnogo bolje (i ne samo na ličnom planu, nego i generalno kad pogledam, stvarno je bila grozna).

Nego, sećate se da sam u prošlim favoritima pričala o tome kako je kod mene broj pročitanih knjiga uglavnom obrnuto proporcionalan broju kupljenih knjiga? Nisam govorila napamet, jer ovog meseca nisam kupila nijednu knjigu (mada jesam dobila dve) i malo sam se popravila kada je reč o broju pročitanih knjiga (ali zato kasnim sa recenzijama!). To je rezultiralo odlukom da dozvolim sebi trošak za Noć knjige, ako do tada pročitam polovinu knjiga koje sam donela sa Sajma. Važno je imati plan (a nije loše ni držati ga se)!

U novembru sam pročitala sedam knjiga (sve do jedne sa spiska sajamskog ulova), a evo i liste naslova:

1. Kako preživeti svoju porodicu – Džon Kliz, Robin Skiner

2. Surf na crvenom talasu – Aleksandar Đuričić Eš

3. Prve brazde – Bruno Viejra Amaral

4. Platon, a ne prozak! – Lu Marinof

5. Male uspomene – Žoze Saramago

6. Ulica dobre sreće – Marjam Manteghi

7. Glasovi – Sulejman Fajad

Ovo je već postalo malo dosadno znam, i znam da svaki put kada vidite Saramaga na listi već možete da pretpostavite da će baš on biti favorit (i retko ćete pogrešiti), ali „Male uspomene“ je zaista divna knjiga, i malo drugačija od onoga što biste inače očekivali od Saramaga. U pitanju su, kao što se vidi iz naslova, uspomene pisca na sopstveno detinjstvo, predivno ispisane, toliko da vam je žao što delo jedva da prelazi 150 strana. Naravno, detaljnije o knjizi moći ćete da čitate u posebnoj recenziji (isto važi i za ostale knjige sa spiska), a do tada možete da bacite pogled na tekstove o knjigama sa liste o kojima sam već pisala (klik na podvučene naslove će vas odvesti do recencija).

Koje zanimljive knjige ste vi čitali ovog meseca? Jeste li načeli svoj sajamski ulov? Da li je i za vas novembar „mesec suše“ kada je u pitanju kupovina knjiga ili ne marite previše za to što vas sa polica tužno gledaju brojni nepročitani naslovi? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Kada sam poslednji put objavila ovakav post, rekla sam da ću ih objavljivati češće i evo nas, dva meseca posle toga, sa novim upitnikom. Obećanje ludom radovanje, pomislili biste, i zaista nemam ništa da kažem u svoju odbranu, naročito kada je ovaj konkretan primer u pitanju. Naime, ovaj upitnik sam pronašla na nekom youtube kanalu pre više od godinu dana i bila sam presrećna kada sam videla pitanja jer, da se ne lažemo, čitav moj blog je jedan veliki nepopularni stav. Zašto sam ovoliko čekala da odgovorim na pitanja – ne znam ni sama. Nedovoljan nalet inspiracije, knjige koje čekaju na recenziranje, činjenica da su u jednom trenutku svi blogeri odlučili da se pozabave ovom temom… No, to je sve nebitno, važno je da je konačno i kod mene stigao na red!

Dakle, kao što vam je već jasno iz naslova posta, današnja tema su popularni naslovi koje ja, iz ovog ili onog razloga ne volim. A hvala bogu, takvih ima koliko hoćete.

Ono što moram da naglasim jeste da svrha ovog posta nije omalovažavanje bilo čijeg čitalačkog ukusa. Svi smo različiti i volimo različite stvari. Uvek govorim da ja nisam bogomdana da stvaram kanon, prema tome, ako ja nešto ne volim, ne znači da smatram da to niko ne treba da voli. E, sad, kada smo te neke bitne stvari razjasnili, mirne savesti mogu da pređem na pitanja. Pa, da počnemo:

Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

Kao što rekoh, ovakvih ima koliko vam duša ište. Iskustvo je pokazalo da u većini izuzetno popularnih knjiga ne vidim ništa posebno, pa se onda trudim i da ih zaobiđem. Ali kako sam i ja samo ljudsko biće, pa me ponekad obrlati dobar marketing, dogodi se da ponekad kupim knjigu samo zbog toga što o njoj svi pričaju. Najsvežiji primer je famozni priručnik o sređivanju kuće The Life-Changing Magic of Tidying Up, o kojem sam naširoko pisala (klik OVDE ako ste propustili recenziju), ili „Moja genijalna prijateljica” Elene Ferante, koja me je ostavila bez ikakvog utiska, a o kojoj se šuška da će biti klasik 21. veka. Kada smo već kod klasika, valja spomenuti i „Anu Karenjinu“, roman koji (blago rečeno) ne podnosim, a koji se često nalazi na listi omiljenih klasika i lektira. Zaobišla me je i „Hari Poter“ euforija. Pročitala sam prve četiri knjige kada su objavljene kod nas i bile su mi sasvim ok kao razbibriga. Nemam ništa protiv serijala, i mislim da je super štivo za klince, ali kada vidim da skoro svaki bookstagram profil u biografiji ima jasno naznačenu kuću kojoj pripada, ne mogu da ne osetim mali transfer neprijatnosti. U redu je voleti knjige koje nas vežu za detinjstvo, ali neke stvari se u nekom periodu života valjda ipak malo prerastu.

Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa, a koji drugi ne vole

Naslovi koje često srećem kada se govori o lektirama koje niko ne voli jesu Kafkin „Proces“ i Beketova drama „Čekajući Godoa“. Odgovor na pitanje zbog čega ljudi ne vole Kafku će za mene večno ostati misterija, naročito što vrlo retko nailazim na neko argumentovano objašnjenje. Sa druge strane, mogu da razumem zbog čega je Beket na ovoj listi. Iako me je „Godo“ zainteresovao još u srednjoj školi, zaista sam ga razumela tek na fakultetu, kada sam se detaljnije upoznala sa teatrom apsurda, Beketovom poetikom i ostalim delima iz njegovog opusa. Ne smatram da je problem bio u godinama, već u pristupu predavača. Beket je jedan od najlošije interpretiranih pisaca u školama, i sigurna sam da bi većina ljudi o njemu imala potpuno drugačije mišljenje, samo da ih je sa njim upoznao neko ko ga zaista razume i voli. Ja sam, eto, imala tu sreću, pa sam, nakon što sam završila fakultet, počela da čitam i njegova prozna dela. Reći ću vam samo da mi je Beket od tada jedan od omiljenih pisaca, ako ne i omiljeni. Naravno da razumem da je moguće da nekome Beketovo pisanje prosto ne leži, ali kao što je to često slučaj sa avangardom, neodobravanje najčešće proizilazi iz nerazumevanja. Ovde ću se zaustaviti, iako smo u polje rizika, da pomislite da sam kompletan intelektualni snob, odavno zagazili.

Ljubavni trougao u kom je glavni lik završio s pogrešnom osobom ili popularni par koji ti se ne sviđa

Vraćamo se na Tolstoja, ali ovoga puta pričamo o „Ratu i miru“, odnosno o Nataši i Pjeru. Sad možda već mislite da imam nešto protiv Tolstoja, što nije tačno, molim vas da uzmete u obzir činjenicu da „Rat i mir“ obožavam, ali se sa piščevom životnom filozofijom ne slažem ni ič. Tolstoj je odgovoran za postojanje jedne od mojih najvećih književnih ljubavi – Andreja Nikolajeviča Bolkonskog – i sami razlozi zbog kojih on u romanu završava kako završava, dok Nataša i Pjer ostaju na pijedestalu kao „ljudi reke“, za mene je neprihvatljiva. Ruku na srce, većina Natašinih izbora u romanu je krajnje diskutabilna, ali odbijanje Bolkonskog zbog, najpre Kuragina (!!!), a potom i Pjera, stvarno je van svake pameti.

Popularni žanr koji retko kada uzimaš u ruke

Znate šta, istina je da ja zapravo slabo čitam „žanrovsku“ književnost i mnogo više volim knjige kojima je malo teže odrediti žanr. Gotovo nikada ne čitam ljubavne romane, trilere (mada ponekad baš poželim neki dobar triler, da malo odmorim mozak), fantastiku (ni epsku, ni naučnu, ako izuzmemo zaista kvalitetne distopije… i Pračeta i Adamsa), a naročito ne književnost za omladinu (takozvani young adult). Kao što sam rekla na početku posta, ovaj upitnik kao da je stvoren za mene.

Obožavani književni lik kog ne voliš

Ako nekome slučajno nije bilo jasno, da ponovimo: Nataša Rostova i Pjer Bezuhov.

Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži

Ne znam baš da li potpada pod popularne autore, ali jeste nobelovac i cenjen pisac: Gabrijel Garsija Markes. „Sto godina samoće“ sam nekoliko puta počinjala i nikada nisam završila. Pokušala sam da dam šansu „Ljubavi u doba kolere“ tako što bih prvo odgledala film (pa ako me zainteresuje, krenula sa čitanjem knjige), ali zaspala sam tu negde na polovini. Ono što je vrlo interesantno jeste to što stvarno volim i magijski realizam i latinoameričku književnost, ali me Markesov stil načisto umrtvi. Još jedan nobelovac sa istog podneblja sa kojim se nisam najbolje razumela je Ljosa, ali pročitala sam samo „Avanture nevaljale devojčice“, pa još uvek ne mogu da budem sigurna da li smo u ljubavi ili nismo. Pored njih, tu je i Koeljo, sa kojim sam se susrela samo kroz Alhemičara, ali to mi je bilo više nego dovoljno da više nikada ne poželim da pročitam bilo šta što je ovaj autor potpisao.

Popularan književni kliše koji ti je dosadio

Klišei i jesu klišei zato što su predvidivi i dosadni, ali jedan od onih kojih mi je stvarno dosta za „vijek vjekova“ jeste priča o junaku (ili još česće junakinji) koji dolazi iz neke neugledne porodice, samo da bi se ispostavilo da je predodređen da na ovaj ili onaj način spasi svet. Bilo da ima plavu krv, ili neke skrivene moći, potpuno je nebitno. To je glavni zamajac većine ovih distopija za mlade koje sam pročitala, tako da i taj žanr slobodno mogu da okarakterišem kao jedan veliki književni kliše.

Popularan serijal koji ne planiraš da pročitaš

Sigurno nikada neću čitati „50 nijansi“, ne zato što mislim da je to nešto strašno loše, već prosto zbog toga što me taj žanr nikada nije privlačio. Isto važi i za „Sumrak sagu“, ali i „Igre gladi“ i sve ostale serijale iz tog žanra (interesantno je da maltene sve te knjige dolaze makar u trilogijama). Pokušala sam sa „Legendom“ i „Crvenom kraljicom“ i nikada nisam osetila potrebu da čitam dalje od prve knjige (o Kraljici sam pisala, klik OVDE). Nekako imam utisak da kada pročitate jednu od tih knjiga, kao da ste ih pročitali sve. Još jedan serijal, verovatno popularniji od svih do sada navedenih je „Pesma leda i vatre“. Nikada nisam čitala Martinove knjige (nisam sigurna kako se to dogodilo, pošto sam kao klinka dosta čitala epsku fatastiku), i mislim da nikada ni neću. Ja u principu slabo čitam serijale, naročito zbog toga što imaju tendenciju da kvalitativno budu sve lošiji iz knjige u knjigu. Seriju jesam gledala, i dopala mi se, ali ne toliko da bih se odlučila da čitam serijal za koji niko nije siguran ni da li će biti završen.

Izreka kaže "Knjiga je uvek bolja od filma". Međutim, koja filmska ili TV adaptacija ti se više svidela od knjige?

Nije knjiga uvek bolja od filma, to samo mi knjiški moljci volimo da pametujemo. U pitanju su dva potpuno različita formata i ponekad ih je besmisleno porediti. Osnovni problem sa modernim adaptacijama (kao uostalom i sa većinom savremenih knjiga) jeste što podilaze ukusu mase, pa imamo više nego dovoljno primera kada su književna dela pojednostavljena ili bukvalno osakaćena (na moju veliku žalost, u tu grupu spada dosta adaptacija knjiga koje baš volim). Isto tako postoje i primeri kada neko od nečega sasvim prosečnog napravi malo remek-delo. Jedan takav primer je film „Rekvijem za snove“ Darena Aronofskog (koji je zaista fenomenalan režiser), inspirisan istoimenom knjigom koja je sasvim prosečna, dok je film jedan od boljih koji sam ikada gledala (i jedan od mojih omiljenih). Primera kada adaptacije stoje rame uz rame sa knjigom ima koliko god hoćete: Fight Club (za koji ću se usuditi da kažem da je možda čak za nijansu bolji od knjige, ako ne bolji, onda svakako upečatljiviji), Outlander (ne bih rekla da je serija bolja od knjiga, ali za sada odlično izlaze na kraj sa svim tim materijalom koji bi nestrpljivom čitaocu možda na momente bio way too much), Hours (koji ne samo da je adaptacija knjige, već je i sam roman kojim je inspirisan svojevrsna adaptacija „Gospođe Dalovej“). Eto, da navedem samo par.

To bi bilo sve za danas, ali čini mi se, ne i sve kada je ova tema u pitanju. Videla sam nedavno da dosta buktjubera s vremena na vreme obavesti javnost o tome koje popularne knjige nikome ne bi preporučili, pa možda i ja nekad objavim sličan post (primetite kako se lukavo ograđujem pojmovima kao što su „možda“ i „nekad“).

Još jednom želim da naglasim da mi ni u jednom trenutku nije bila namera da odgovorima na ova pitanja uvredim bilo koga. Ako se to ipak dogodilo, ovim putem se izvinjavam. Svrha ovog posta je, kao i uvek, da razmenimo iskustva i mišljenja, tako da u komentarima očekujem da čujem o popularnim naslovima koji se vama nisu dopali, ali i razloge zbog kojih možda volite neke od knjiga koje sam ovde navela.

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3