Stsh's Book Corner

Home All post

Istina je da je kraj maja, i da temperature već polako ali sigurno prelaze u letnji režim, ali tehnički gledano, proleće je, a vi znate da ja ove sezonske upitnike uvek tehnički uglavljujem u raspored. Sezona prolećnog čišćenja je verovatno odavno gotova, ali za booktag kakav nismo do sada imala nikada nije kasno! Na ovaj sam naišla na youtube kanalu Book Roast i pomislih: što da ne? Ionako je prošlo dosta vremena od prošlog posta ovog tipa na blogu. Spremni? Krpe u ruke i krećemo:

1. Tako je teško naterati se… (knjiga čije si čitanje dugo odlagala zbog toga što je prilično obimna)

Evo, baš se trenutno borim sa jednom takvom. Meni broj stranica nikada nije predstavljao prepreku da krenem sa čitanjem neke knjige, pošto nije obim knjige taj koji garantuje količinu vremena koje ću na čitanje te knjige utrošiti. Ali, kada je knjiga obimna, a uz to je još i teška za čitanje ili, ne daj bože, malo dosadnjikava, onda ume da čuči na polici ili noćnom stočiću i skuplja prašinu, dok ja uporno ignorišem njeno postojanje. Dakle, to mi se trenutno događa sa „Čovekom bez osobina“, čiji sam prvi tom uspela da pročitam u nekom razumnom roku, ali sada imam ogroman problem da konačno savladam i drugi. Ali ne bojte se, svi vi koji željno iščekujete utiske, doći će i taj dan kada će recenzija Muzilovog romana konačno osvanuti na blogu.

2. Sređivanje ormara (kojih knjiga želiš da se otarasiš?)

Već sam pisala o tome kako apsolutno nemam problem da se oprostim od knjiga koje mi se ne dopadaju ili mi prosto nisu potrebne. Odavno pravim razliku između građenja kućne biblioteke i gomilanja knjiga radi što većeg broja (jedan od osnovnih problema je prostor, volim da su mi police sa knjigama uredne, a to je teško postići sa viškom), tako da koristim svaku priliku da višak prosledim dalje, bilo to prodajom, poklanjanjem ili trampama. Tako da u svakom trenutku imam jedno mesto na polici za knjige koje čekaju svoje nove vlasnike i taj broj neprestano varira.

3. Provetravanje prostorija (knjiga koja je za tebe bila pravo osveženje)

Znate i sami koliko je tajming važan za čitanje određene knjige. Isti naslov čitajte u dva potpuno različita raspoloženja i doživećete je skroz drugačije. Ja nešto u poslednje vreme vodim ozbiljan rat sa čitalačkim blokadama, pa mi je „Otmenost ježa“, koju sam nedavno pročitala baš lepo legla i delovala kao pravo osveženje. Da sam je čitala u nekom drugom periodu, možda mi ne bi toliko prijala, ko zna, mada, koliko vidim, to je jedna od onih knjiga za koju svi imaju samo reči hvale.

4. Izvlačenje fleka (knjiga u kojoj bi rado izmenila pojedine delove)

Postoji mnogo ovakvih knjiga, naravno, naročito onih prosečnih, ali THE knjiga u kojoj bih svašta nešto menjala je „Rat i mir“. Moje neslaganje sa Tolstojem povodom ljudskih karaktera i, naročito, sudbine Bolkonskog je već svima poznato, ali da, svakako bih izmenila njegovu priču i dala bih mu happy ever after kakav zaslužuje. I onda bi mi to sigurno bio najomiljeniji roman svih vremena, a ovako, žalim slučaj, Lave, imamo ozbiljan problem.

5. Izbacivanje nepotrebnih sitnica (knjiga u serijalu koja baš i nije morala da postoji)

Ne čitam čiklit često, uglavnom zbog toga što mi sve te knjige liče jedna na drugu, ali uvek volim da podelim kada pronađem kvalitetnu knjigu iz ovog žanra. Jedna od mojih omiljenih „ženskih“ priča je ona o Bridžet Džouns (stvarno, kako neko može da ne gotivi Bridžet?), a to je ujedno i jedan od onih serijala koji je zaslužio da se ne razvlači po svaku cenu. Tu prvenstveno mislim na roman „Luda za njim“, koji je potpuni višak i na čije postojanje ćemo, u čast Džounsove, prosto zaboraviti.

6. Glancanje kvaka na vratima (knjiga sa čistim završetkom)

Ubih se razmišljajući jer znam da postoji nekoliko knjiga koje sam završila uz misao „Vau, kakav kraj“, ali evo, koliko god se trudila, ne mogu da se setim koji naslovi su u pitanju. Zbog toga ću da izdvojim Džojsov „Uliks“ čiji kraj zaista volim i koji može da se okarakteriše kao clean, a ujedno je i jedan od najčešće citiranih delova romana (izdvajam samo nekoliko poslednjih redova, pošto je završni monolog isuviše dugačak da bi se našao ovde):

…and then I asked him with my eyes to ask again yes and then he asked me would I yes to say yes my mountain flower and first I put my arms around him yes and drew him down to me so he could feel my breasts all perfume yes and his heart was going like mad and yes I said yes I will Yes.

7. Čišćenje paučine sa plafona (knjiga u kojoj se autor previše trudi da prenese neku poruku)

Ah, umalo da odustanem od ovog pitanja, ali posle kratkom listanja po pročitanim knjigama setila sam se! Ako neka knjiga zaslužuje da se nađe ovde onda je to „Jedi, moli, voli“ čija autorka toliko želi da pokaže spiritualnu promenu kroz koju uopšte ni ne prolazi, da čitava knjiga odiše atmosferom veštačkog i apsolutno neiskrenog, a osnovni utisak koji je meni ostao nakon čitanja jeste onaj najgori koji čitalac ikada može da doživi: „evidentno pišem za pare, a vi vidite šta ćete“. O knjizi sam detaljnije pisala OVDE, pa ako vas zanima zašto je toliko ne volim, izvolite pročitati recenziju.

8. Naporan, ali ujedno i izuzetno zadovoljavajući kraj prolećnog spremanja (knjiga koja je bila izazov, ali čije se čitanje isplatilo)

Ne bih da baksuziram, pošto sam daleko od kraja serijala, ali usudiću se ovako naslepo kažem da je to Outlander. Knjige su zaista ogromne i ima ih mnogo (čitav serijal ima više od deset hiljada strana), ali posle pročitane tri (što je tek trećina) ne žalim ni sekund uloženog vremena. Znam da mnogo ljudi strepi od ulaganja vremena u ovakve priče, ali evo, verujte mi na reč, kada je Outlander u pitanju, za uložen trud ćete zaista biti nagrađeni dobrom pričom. Ako se situacija slučajno promeni, ništa se ne sekirajte, odmah ću vas obavestiti.

To bi bilo sve za danas. Ukoliko želite da odgovorite na pitanja, smatrajte se tagovanim, kao i uvek. Zaista me zanima šta vi imate da kažete na ovu temu i da li nam se mišljenja u vezi sa određenim knjigama poklapaju! Pišite svoje mišljenje u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Katarina Bivald (1983) je švedska književnica. Autorka je tri romana, a njen prvenac „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“, doneo joj je svetsku slavu, nakon što je preveden na 25 svetskih jezika i proglašen za bestseler na listi „Njujork Tajmsa“.

Kolotečinu malog američkog grada sa neslavnim imenom Brouken Vil, narušiće dolazak švedske turistkinje Sare Lindkvist. Sara se, u nedostatku bliskih prijatelja, već neko vreme dopisivala sa Ejmi Haris, Amerikankom sa kojom je delila ljubav prema knjigama koju zaista razumeju samo strastveni knjigoljupci. Osim preporuka za čitanje i omiljenih primeraka knjiga, Sara i Ejmi razmenjivale su i svakodnevne događaje iz svojih ne preterano uzbudljivih života i razvile su prilično snažnu vezu, iako se nikada nisu videle. Sari je ovo prijateljstvo predstavljalo zračak sunca u sumornom životu, pa ne čudi što je oberučke prihvatila Ejmin poziv da poseti Ajovu i nekoliko meseci provede kao gost u njenom gradiću. Ono što je Ejmi, međutim, propustila da napomene, i što je Sara shvatila tek kada je stigla na drugi kontinent, jeste da njena prijateljica neće biti tu da je dočeka. Naime, kada je Sara stigla u Brouken Vil, Ejmi više nije bila živa.

I tako se Sara našla okružena znatiželjnim žiteljima Brouken Vila koji su, iako nesvakidašnje gostoljubivi, ipak samo stranci. U kući svoje pokojne prijateljice koju nikada nije upoznala, u jednom od onih američkih gradića koje je, čini se, i sam Bog zaboravio.

„Pre nešto više od sto pedeset godina, odvažni doseljenici putovali su u konvojima, težeći da ispune ranu (i manje blistavu) verziju američkog sna. A u jednom od tih konvoja polomio se točak: grad Brouken Vil osnovan je zahvaljujući toj grešci i po njoj je dobio ime, a zatim kao da je davao sve od sebe da se sa tim imenom poistoveti.“

Dakle, logična odluka bila bi da se Sara vrati svojoj kući, ali postoji nešto u tom neuglednom gradu i njegovim stanovnicima što miriše na dom. Uostalom, ni Sara nije baš preterano zanimljiva i avanturistički nastrojena, uvek po strani, ali u Brouken Vilu je stvar u potpunosti drugačija: ovo je prvi put da se nalazi u centru pažnje, i to ne jedne osobe, već čitavog grada.

„Da je Sara znala kolikim je razgovorima bila povod u gradu, bila bi veoma začuđena. Nije bila zanimljiva. Nije bila egzotična. Definitivno nije bila lepa. Prva je priznavala da je njen izgled jednostavno svakodnevan. Imala je samo sedam godina kada je morala da prihvati da joj je kosa boje pacova. To se nije moglo poreći. Ni uz najbolju moguću volju nije se mogla nazvati riđeplavom ili kestenjastosmeđom, niti bi se mogla upotrebiti bilo koja druga reč koja obično opisuje junakinje knjiga koje je čitala. A nikada nije imala ni najmanji osećaj za stil. Najbolje što je njena mama ikada rekla o njenoj odeći bilo je da je makar cela i čista.“

Ipak, sama činjenica da je Sara turistkinja u njihovom gradu, činila je da se stanovnici Brouken Vila prema njoj ophode sa posebnom pažnjom. I ne samo to, ona je bila Ejmin gost, a pošto Ejmi nije bila tu, neko je morao pokazati gostoprimstvo. Od trenutka kada je stigla u Ajovu, Sara je bila u centru pažnje; dobijala je sve što joj je potrebno i niko nije želeo da joj uzme ni cent za svoje usluge. Vremenom, Sara je ovde počela da se oseća kao kod kuće, i čvrsto je odlučila da se nekako oduži ovim neobičnim ljudima, koji su joj, malo po malo, prirasli k srcu. Kako je za sve to bila zaslužna upravo Ejmi, Sara je dobila ideju: otvoriće knjižaru u Brouken Vilu. Samo, koliko je pametno otvoriti knjižaru u gradu u kojoj jedina osoba koja bi za nju bila zainteresovana više nije živa? Pa uprkos tome što žitelji Brouken Vila ne haju za lepu književnost, daće sve od sebe da pomognu Sari da ispuni svoj cilj, ali i da grad koji se Sara počela da smatra svojim domom, to zaista i postane.

„Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“, je prvenstveno priča o snazi zajednice i osećaju pripadanja kom stremi svako ljudsko biće, čak i samotnjaci poput Sare. Ujedno, ovo je i simpatična priča o moći knjige da spoji i poveže i najrazličitije karaktere, čak i one kojima čitanje ne predstavlja preterano drag hobi.

Nije čudno što je Katarina Bivald za ovakvu temu bila inspirisana malim američkim gradom, mestom u kom se svako poznaje i u kom je teško sačuvati privatnost od znatiželjnih suseda. Takva prisnost u velikim gradovima retko postoji, a menja je otuđenost i povučenost. Otud mala mesta predstavljaju idealan teren za romantične priče poput ove.

Sarine nove komšije čini šarenolik dijapazon pomalo stereotipnih, ali izuzetno simpatičnih likova (lokalni pijanac, usedelica, gej par, glavna tračara iz komšiluka, itd), od kojih svako ima svoje mesto u priči. Jedan od glavnih likova, čija se sveprisutnost u romanu oseća uprkos njenoj fizičkoj odsutnosti, svakako je Ejmi, koja postepeno dobija ulogu režisera čitave priče. Čitalac polako, stranicu po stranicu, shvata da je Ejmi sve vreme imala plan, kako za Saru, tako i za ostale stanovnike Brouken Vila, i tokom čitanja romana sa uživanjem posmatra kako se taj plan, bez njihovog znanja, sprovodi u delo.

Iako daleko od žanra fantastike, ovaj roman povremeno gubi vezu sa realističnim, baš kao što to često ume da bude slučaj sa romantičnim komedijama. A ova knjiga je upravo to, iako romansa nije u prvom planu: lagana, simpatična, romantična priča o snovima koji uz malo (ili malo više) truda mogu postati java, čak i kada njihovo ispunjenje deluje potpuno neverovatno.

Ocena: 3/5

Izdavač: Plato

Jedna od knjiških manifestacija kojoj se najviše radujem svakako postaje ČitamČitaš trampa knjiga. Ovo je već šesti festival po redu koji se odigrava u Beogradu i baš kao i svake godine, osim razmene, po kojoj je događaj najpoznatiji, uključuje i brojne zanimljive tribine i radionice.

Ove godine festival je svoj dom našao u Muzeju Vuka i Dositeja. Muzej se ispostavio kao odlična lokacija za manifestaciju, jer ima veliko dvorište sa natkrivenim delom u kojem su se nalazile knjige za razmenu, ali i dovoljno mesta za tribinu. S obzirom na to da je juče bila i Noć muzeja u kojoj je Muzej, naravno, učestvovao, trampa ni na koji način nije remetila posetioce izložbe. Otvoreni prostor je svakako bolja varijanta za ovaj događaj i nadam se da će organizatori festivala i ubuduće uspevati da nađu slične lokacije.

Kao i na novogodišnjoj trampi, i ovog puta su volonteri festivala brojali knjige koje ste doneli, delili papiriće sa brojevima i kontrolisali knjige koje odnosite na izlazu. Ono što je promenjeno, međutim, jeste činjenica da se sve knjige koje donesete ostavljaju volonterima koji će ih kasnije, pečatirane, doneti na mesto predviđeno za trampu. To mi se nije preterano dopalo, jer to praktično znači da ostajete bez svojih knjiga čak iako ne nađete ništa za sebe. Ja sam ove godine odnela šest, a vratila četiri, pa mi je volonterka predložila da uzmem još dve (makar za narednu trampu), ali kako mi uskoro predstoji još jedna selidba, to mi nije bilo ni na kraj pameti. Knjige koje sam ponela mi zaista nisu potrebne i nemam problem sa tim što sam ih ostavila, ali ipak mislim da je sistem od prethodnih godina (kada smo nosili knjige sa sobom i ostavljali knjige na mesto gde smo našli nešto što nas zanima) daleko bolji.

Kada je reč o samoj trampi, čini mi se da je bila slabije posećena od prethodnih na kojima sam bila. Kada smo mi stigli (oko 18h), gotovo da nikoga nije bilo, osim publike koja je slušala predavanje. Štaviše, nekoliko ljudi iz Muzeja je mislilo da smo volonteri. Moguće je da je za to zaslužna Noć muzeja, nisam sigurna. Takođe, čini mi se da je i izbor knjiga bio dosta slabiji. Nećete verovati, ali nisam videla nijednu Anđeliku! Bilo je svega i svačega, zaista, najviše, rekla bih, knjiga za decu i starih lektira, ali i dosta (stvarno starih) knjiga na stranim jezicima. Zapravo, bilo je zabrinjavajuće malo dobro očuvanih romana novijeg datuma, ako izuzmemo par ljubića i krimića, nekoliko Radusinovićki i Bjelica, i čak dve knjige Eve Ras (da li ste znali da je žena objavila dnevnik sa Farme?? Ja nisam). Sa druge strane, moguće je da sam okasnila i da se ono najbolje već razgrabilo. Kao uvek, na ovakvim događajima sve je stvar tajminga i sreće.

A sada, ono što vas, pretpostavljam, najviše interesuje – knjige koje sam udomila na festivalu!

Odmah na ulazu sam deveru maznula roman Kristalni svet Viktora Peljevina. Stalno merkam Peljevina, a nikako da se dočepam neke njegove knjige i evo, konačno mi se ukazala prilika. Knjiga je potpuno nova i nemam pojma kakva je (nema ni on, pošto je nije pročitao), pa ako ste je čitali, pišite mi utiske u komentarima.

Nakon gotovo pola sata kopanja po stručnoj literaturi iz pedesetih, naišla sam na roman Sudnji dan, Salvatora Sata. Ništa o knjizi ne znam, osim da je potpisuje italijanski pisac, ali s obzirom na to da je u pitanju knjiga iz Kliove edicije Gral, uzela sam je, pošto sam do sada sa romanima iz ove edicije imala gotovo isključivo pozitivno iskustvo. Kao što možete da primetite, moto ove razmene za mene je bio „Nemam pojma šta je ovo, ali neće da se baci“.

Za sledeću knjigu jesam čula, ali u pitanju je peta knjiga u serijalu i opet, nemam pojma da li se može čitati bez prethodnih (našla sam jedan komentar na Goodreads-u gde devojka kaže da nikada nije čitala knjige o Adrijanu Molu, ali da se oduševila, pa me je to malo utešilo). Dakle, u pitanju je Adrian Mole – The Cappuccino Years. Znam da je ovo dosta popularan i voljen serijal, pa ako među vama koji ovo čitate ima fanova, molim vas, javite mi da li je neophodno da se upoznajem sa tinejdžerskim jadima protagoniste (što verovatno nikada neću učiniti).

I poslednja knjiga, zbog koje je svakako vredelo otići jeste pravi pravcati antikvitet i zvanično najstarija knjiga u mojoj biblioteci. Austrijski kuvar iz 19. veka! Moje sramotno loše znanje nemačkog me dovodi u sumnju da ću ikada spremiti nešto od specijaliteta sa juga Austrije, ali nikad se ne zna. U svakom slučaju, knjiga je iz 1894. godine, u kožnom povezu, potpisuje je Katharina Prato (čuvena austrijska autorka kuvara u to vreme koja ima svoju Wiki stranicu) i cela je na gotici. Sadrži čak i nekoliko ilustracija. I što je najluđe, na prvoj strani ima ispisan podsetnik za recept za nekakvu tortu, nažvrljan na brzinu (ćirilicom, verovatno prilično davno, pošto kao sastojke navodi friško maslo i jem). Već mogu da zamislim neku Sremicu, glavnu frajlu u šoru, koja se hvali svojim izvrsnim dezertima spremljenim po nemecki. Prosto ne mogu da verujem da je neko odlučio da se otarasi ovakve knjige, ali hvala mu, pošto sam upravo postala bogatija za jedan 124 godine star primerak. I znate šta, ovo je jedini kuvar koji posedujem. Ali kakav!

Ove godine trampa traje dva dana, sa završetkom u nedelju u 18h. Ja neću stići da odem i na drugi dan, jer nemam vremena, a vala ni knjiga, pošto sam ostavila višak, ali vi još uvek možete (pod pretpostavkom da čitate ovaj post na dan kada je objavljen!). Ove trampe su stvarno poseban događaj, prosto nikada ne znate šta se krije ispod one gomile knjiga. Možda neki komunistički manifest, ili udžbenik iz pedesetih, možda neki treš roman, možda neko delo koje ste, eto, baš dugo tražili, a možda i odbačeni biser iz pretprošlog veka.

Jeste li vi bili na trampi? Da li ste pronašli nešto zanimljivo za sebe? Šta uopšte mislite o ovakvim dešavanjima? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Prošle favorite dočekasmo zavejani, ove s nogicama u lavoru. Kako preživljavate ove temperature? Gde god odem, svi kukaju na vrućinu, a ja se pitam šta će da rade u julu mesecu i uživam u ovom ranom letu. S druge strane, imam taj luksuz da ne moram svakodnevno da se vucaram po gradskom prevozu, ali čak i kada sam morala, vrućina mi je uvek bila draža od zime. Ali ipak, čini mi se da zimi više i lakše čitam. Trenutno živim u zgradi prekoputa koje se nalaze vrtić i dečje igralište, pa me malo dekoncentriše galama, a mnogo više muzička plejlista vrtića koja se svakodnevno pušta na razglas u dvorištu. Tako da jedno dvadeset puta dnevno (bez preterivanja) slušam Znanje je znanjeeee, znanje je radovanjeeee i još dve ili tri jednako iritantne pesmice. To ume opasno da mi poremeti koncetraciju.

U aprilu sam, osim što sam naučila da je znanje znanje, radovanje i imanje, pročitala pet knjiga, ali to ne znači da sam čitala manje nego inače. Naprotiv! Dobar deo meseca protekao je u čitanju romana „Čovek bez osobina” (čiji se stil i težina baš ne slažu sa muzikom iz vrtića), veoma ambicioznog projekta Roberta Muzila od više od 1500 strana. Ali, o tome više narednog meseca (kako je krenulo, pitanje je da li ću o nečemu drugom uopšte i moći da pišem), evo knjiga koje sam pročitala u aprilu, zajedno sa kategorijama za godišnji izazov:

1. Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju – Katarina Bivald (knjiga koja uključuje knjižaru ili biblioteku)

2. Čuvari svetinje – Mirjana Đurđević (knjiga u vezi sa mojim poreklom)

3. Doktor Proktor i smak sveta. Možda – Ju Nesbe

4. Golub – Patrik Ziskind (knjiga u čijem naslovu je neka životinja)

5. Kontrabas – Patrik Ziskind

Titulu favorita za ovaj mesec nosi kratak roman Patrika Ziskinda „Golub”. Ziskindov najpoznatiji roman, „Parfem”, čitala sam davno i na mene je ostavio ogroman utisak i konačno sam na prošlogodišnjem sajmu odlučila da kupim još neke. Nisam se prevarila. Ako vam se dopao „Parfem”, obavezno potražite još nešto od ovog pisca. Detaljniji post o romanima uskoro sledi.

Šta ste vi čitali tokom aprila? Imate li neke preporuke? Da li vam je drago što je zima konačno iza nas? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Svako od nas je makar jednom u životu prošao kroz nekakvo depresivno stanje, kada tuga ili nezadovoljstvo dobijaju potpuno novu dimenziju i čine nas nemoćnim da normalno funkcionišemo u svakodnevnom životu. To depresivno raspoloženje uglavnom se posmatra kao epizoda, ima neki konkretan okidač i trajanje mu je ograničeno. Ali šta ako je taj osećaj toliko parališući da je nemoguće otrgnuti mu se? Šta kada za takvo osećanje ne postoji legitiman razlog? Šta kada „maligna tuga” postane upravo to – tama koja se svakodnevno širi i postaje deo čovekove ličnosti? Šta onda?

Reč „depresija” danas se veoma olako koristi i gotovo da nema osobe koja bar jednom u životu neko svoje osećanje nije nazvala depresivnim. Pa ipak (a možda baš i zbog toga), teška depresija, poznata i kao klinička depresija, često ostaje nekonstatovana, a osobe koje boluju od ovog poremećaja nedovoljno ozbiljno shvaćene. Ako se okolini obrate za pomoć, rizikuju da dobiju samo površne reči utehe, ili čak prekora. Uprkos činjenici da oko 20% svetske populacije boluje od nekog oblika depresije, ovaj poremećaj ostaje u domenu tabua i sa sobom nosi stigmu, pa veliki broj onih koji zaista boluju od depresije ni ne pokušavaju da potraže profesionalnu pomoć zbog osećaja sramote i stida. Rezultat ovakvog ophođenja prema osobama koje se bore sa depresijom jeste činjenica da je upravo depresija jedan od glavnih uzročnika samoubistava u svetu (čak svaka deseta osoba koja pati od kliničke depresije izvrši samoubistvo). Pa kako je onda moguće da jednu ovakvu, slobodno možemo reći, smrtonosnu bolest i dalje shvatamo zdravo za gotovo?

Luis Volpert je ugledni britanski biolog, čovek koji se i sam godinama bori sa depresijom. Tokom dugogodišnjeg lečenja konsultovao je brojne stručnjake, pokušavao razne tretmane i čitao stručnu literaturu. Kako sam kaže, do sada nije uspeo da nađe ni na šta dovoljno sveobuhvatno i informativno. Sve te knjige su pisali ljudi koji su depresiju posmatrali spolja, iz tuđih iskustava. Zbog toga je došao na ideju da sam pokuša da napiše studiju o depresiji i na taj način pomogne svetu da se bolje upozna sa ovim sve češćim poremećajem. Nazvao ju je „Depresija – maligna tuga”.

„Nisam pronašao mnogo verodostojnih informacija o depresiji u mnoštvu knjiga iz ove oblasti u kojim se pacijentima savetuje kako da se oslone na sopstvene snage, pa sam odlučio da napišem knjigu u kojoj ću skupiti sve što se o ovoj bolesti zna. Moj cilj je četvorostruk: najpre, da pomognem onima koji žive ili rade sa osobama koje pate od depresije da shvate prirodu bolesti, budući da nije lako biti u blizini depresivaca, bilo da se radi o roditeljima, deci ili partnerima; potom, da pomognem depresivnim osobama da shvate sebe; treće, da uklonim sramotu koja se povezuje sa depresijom; i naposletku, i pre svega, da pokušam da u naučnom smislu dokučim prirodu ove užasne boli. Poslednji cilj je lično traganje koje preduzimam zbog sebe.”

Volpert studiju počinje sopstvenim iskustvom, dajući čitaocu iskrene, ali šture informacije o istoriji svog zapadanja u depresiju i raznim pokušajima da je prevaziđe. Zatim prelazi na istoriju i definiciju samog pojma, upoznajući čitaoca sa načinima na koji su se prema ovoj bolesti ophodili naši preci. Konačno dolazi do načina na koji se uspostavljaju dijagnoze i pravi razliku između dva najčešća (i najzlokobnija) tipa depresije, kliničke i manične, i depresivnih epizoda koje mogu biti teške, ali ne zahtevaju dugotrajno, kliničko lečenje.

Govoreći o lečenju, Volpert velikodušno deli svoja iskustva sa različitim vrstama terapija i lekova, i upoznaje publiku sa dva osnovna objašnjenja depresije: psihološkim i biološkim. Možda očekivano zbog piščeve struke, Volpert naginje biološkom objašnjenju. On za to nema konkretne dokaze, ali interesantno je da se u delu kada o tome govori, oseća izvestan stid, koji čak ni on ne može da prevaziđe. Kako sam kaže, više bi voleo da veruje da su za stanje u kojem se toliko puta našao odgovorni hemijski procesi u mozgu (što se, uostalom, može objasniti i uspešnim suzbijanjem simptoma depresije odgovarajućim lekovima), nego nekakve zbrkane emocije. Zbog toga Volpert često depresiju poredi sa fizičkom bolešću, i to sa njenim najstrašnijim oblikom – rakom. Štaviše, depresija je čak možda i gora od fizičkog bola, tvrdi on, koristeći se citatom doktora Džona Hordera, koji je imao tu nesreću da preživi bubrežnu koliku, srčani napad i razne depresivne epizode. Evo šta on kaže, poredeći ta iskustva: „Ako bi trebalo da biram u kojoj bih se od tih situacija ponovo našao, rado bih izbegao bol koji izaziva depresija. To je zapanjujući fizički osećaj, koji neverovatno liči na srčani bol, jer vas potpuno obuzme. Ali ga se ne možete brzo osloboditi. A čak je i život njime ugrožen. On sam za sebe nije deo neke druge mašinerije, to je oblik totalne paralyze želje, nade, sposobnosti odlučivanja o tome šta da se radi, misli ili oseća, ništa do osećanja bola i jada.”

Jedan od razloga zbog kojih je depresija i dalje nedokučiva mnogima, možda leži u činjenici da je gotovo svaki slučaj individualan. Opšti simptomi su poznati i oni pomažu da se prepoznaju osobe koje pate od depresije, ali one najcrnje trenutke svako proživljava drugačije, pa zbog toga ne postoji ni univerzalan lek. Svaki pacijent svoje stanje opisuje kao neizdrživo, ali većina se slaže u jednom: ukoliko niste prošli kroz tako nešto, nemoguće je u potpunosti razumeti.

„Teška depresija je čudna bolest – ako ste u stanju da je opišete, skoro je sigurno da se nije radilo o depresiji. Samo oni koji su prošli kroz stanje teške, iscrpljujuće depresije, mogu da shvate to osećanje. Tešku depresiju je gotovo nemoguće opisati: nije to da ste samo potišteniji nego obično. To je sasvim drugačije stanje, stanje koje samo izdaleka podseća na normalnu emociju. Zaslužuje sasvim novu i posebnu reč, izraz koji će na neki način obuhvatiti i patnju i ubeđenje da nema izlečenja. Sigurno bismo mogli da smislimo bolji izraz za ovu bolest nego što je reč koja ima konotaciju „neraspoloženje””.

Načini na koji se depresivne osobe bore sa ovim poremećajem brojni su, mada većina tvrdi da je neophodno okupirati um nečim konkretnim. Neke osobe se sa ovim stanjem nose svakodnevno, u tišini, čitavog života; dok drugi ne uspevaju da nadjačaju depresiju čak ni uz pomoć stručne pomoći. Način na koji će se neko nositi sa depresijom uslovljen je brojnim faktorima: bitnu ulogu igraju različiti sklopovi ličnosti, genetika, različite okolnosti i okruženje, pa čak, kako Volpert tvrdi i različite kulture. U poglavlju koje pojedinci smatraju kontroverznim, a u kojem autor gotovo da aludira na to da je depresija „bolest Zapada”, mogu se naći veoma zanimljive informacije.

„Neki antropolozi smatraju da se emocija ne zasniva na biologiji, već da predstavlja kulturnu procenu koju ljudi koriste da bi shvatili svoju situaciju i odnose s drugim osobama. Na primer, postoje tvrdnje da pleme Kaluli, sa Papue Nove Gvineje, nema reč za depresiju, da ima uopšte veoma malo registrovanih slučajeva depresije i da ljudi osećanje tuge i žalosti isoljavaju veoma dramatično. Ukazuje se i na činjenicu da se u Šri Lanki osećanje beznadežnosti vrednuje pozitivno, što je u skladu sa budističkim pogledom na svet. Iransko društvo osećanje tuge i žaljenja karakteriše kao ličnu duboku samospoznaju, a depresiju kao stanje koje zahteva lečenje. Iako postoji još razlika u stavovima različitih kultura prema normalnom i abnormalnom ponašanju, čini se da u svim društvima postoji pojam koji označava ludilo. Međutim, nije jasno da li ta kategorija uključuje i depresiju.”

Ovo, naravno, ne znači da Istok ne poznaje depresivno osećanje, ali je zanimljivo da brojne kulture često imaju problem da pronađu izraze koji označavaju depresiju. U pojedinim zemljama je, uprkos tome, stopa samoubistva veoma visoka, pa se ne može tvrditi da su žitelji istočne hemisfere „srećniji”. Sa druge strane, skorašnja sklonost Zapada ka psihoterapiji u bilo kom obliku, zapanjujuća je, a stopa depresivnog stanovništva na planeti iz godine u godinu beleži eksponencijalni rast. Gotovo da je moguće dovesti u vezu „razvitak” sveta sa depresijom i osećanjem opšteg beznađa.

Volpertova studija je pokušaj da depresiju približnije objasni sebi i drugima. On nije psiholog, ali naučni pristup problemu mu nije stran, a uz to poseduje i autentično iskustvo koje psiholozima manjka. Iako polazi od svog iskustva, nemojte od ove knjige očekivati memoare. Iako je cilj knjige da pomogne, nemojte očekivati popularnu psihologiju ili štivo za samopomoć. Cilj ove studije nije da izleči, već da informiše. Ona vam može pomoći da prepoznate simptome depresije kod sebe ili kod drugih (ili da razgraničite depresivnu epizodu od hronične depresije), da bolje razumete kako se zaista oseća neko ko od depresije pati, a ko o tome možda ne želi da govori, pa samim tim i kako da mu pomognete. Iz dana u dan broj obolelih od depresije u svetu raste, a sa tim brojem raste i broj onih na čije živote ona utiče indirektno. Depresija je ozbiljno stanje koje se, uprkos velikom broju informacija koje su nam na raspolaganju, i dalje zabrinjavajuće neozbiljno shvata, a ova knjiga bi mogla predstavljati jedan mali korak da se takva situacija konačno izmeni.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja