Stsh's Book Corner

Home All post

Mjuriel Barberi (1969) je francuska književnica i profesorka filozofije. Svoj prvi roman „Poslastica“ objavila je 2000. godine, nakon čega su usledili romani „Otmenost ježa“ (2006) i „Život vilenjaka“ (2015).

Roman „Otmenost ježa“ doneo joj je svetsku slavu. Prodat je u više miliona primeraka širom sveta, a po njemu je 2009. godine snimljen i film po imenu „Jež“.

Vila u ulici Grenel ima naizgled sasvim običnu kućepaziteljku koja se ni po čemu posebnom ne razlikuje od žena koje rade u ostalim vilama tog tipa. Njeno ime je Rene Mišel i ona se svim silama trudi da ostavi baš takav utisak – tipične sredovečne žene kakvu bi nezainteresovani stanari ovakvih vila očekivali na vratima – i da ostane nevidiljiva i ušuškana u udobnosti stereotipa. Jer niko ne želi kućepaziteljku koja sluša klasičnu muziku, gleda kvalitetne filmove, uživa u filozofskim raspravama i čita kanonizovanu književnost. A Rene je, pogađate, upravo takva.

„Zovem se Rene. Imam pedeset četiri godine. Već dvadeset sedam godina radim kao pazikuća u ulici Grenel broj 7, gde se nalazi lepa vila s unutrašnjim dvorištem i vrtom, podeljena na osam superluksuznih apartmana, nastanjenih, ogromnih. Udovica sam, niska, ružna, punačka, imam kurje oči na stopalima i, ako je verovati nekim meni samoj neprijatnim jutrima, iz usta mi izbija zadah mamuta. Nisam se školovala, uvek sam bila siromašna, neupadljiva i beznačajna. Živim sama s mačkom, velikim lenjim mačorom koji od pomena vrednih osobenosti ima to što mu smrde šape kada se iznervira. Ni on ni ja se baš ne trudimo da uđemo u krug nama sličnih. Pošto sam retko ljubazna, ali uvek uljudna, ne vole me, ali me ipak podnose, zato što tako dobro odgovaram onome što je društveno ubeđenje sakupilo u obrazac pazikuće, zato što sam jedan od mnogih točkića koji pokreću veliki sveopšti privid o tome kako život ima lako dokučiv smisao. A pošto je negde zapisano da su pazikuće stare, ružne i odbojne, na pročelju istog kretenskog nebeskog svoda takođe je krupnim slovima urezano da pomenute pazikuće imaju debele bezvoljne mačke koje po ceo dan dremaju na jastučićima s heklanim navlakama.“

Rene, međutim, nije jedini stanar u ovoj vili koji uspešno krije svoje pravo lice. Takva je i dvanaestogodišnja Paloma, ćerka u bogatoj porodici, takođe prilično pametnija od onoga što to o njoj misli okolina, devojčica koja ima jasno zacrtan plan i nema nameru da ga bilo kome otkrije.

„Dakle, donela sam odluku. Uskoro ću napustiti detinjstvo i, mada sam ubeđena da je život smejurija, mislim da neću moći da se odupirem do kraja. Mi smo, u suštini, programirani da verujemo u ono što ne postoji, pošto smo živa bića i ne želimo da patimo. Zato sve snage trošimo kako bismo sebe ubedili da ima stvari vrednih truda, zbog kojih život ima smisao. Džabe mi je to što sam veoma pametna, ne znam koliko ću još moći da se borim protiv te biološke sklonosti. Kad kročim na put odraslih, hoću li i dalje biti kadra da se suočim sa osećajem besmisla? Ne verujem. Zato sam donela odluku: na kraju ove školske godine, na trinaesti rođendan, 16. juna, ubiću se.“

Ove dve junakinje čine dva pripovedna glasa „Otmenosti ježa“. Iako na prvi pogled potpuno različite – po uzrastu, poziciji, socijalnoj lestvici – obe su izuzetno inteligentne, obe izuzetno vešto glume i imaju veoma slično mišljenje o svetu u kom žive, i u jednom momentu će toga postati itekako svesne. Upravo će Paloma biti ta koja će prva shvatiti da Rene nije ono za šta se predstavlja i da se iz petnih žila trudi „da deluje kretenasto“. Zavesa iza koje se Rene uspešno skrivala pred stanarima vile srušiće se pred pronicljivošću jednog deteta. A za sve to biće zaslužan novi stanar vile, jednako pronicljivi gospodin Ozu. Njegov ulazak u živote stanara imaće ogromnog odjeka na ove dve junakinje. Najpre na Rene, koja će ponovo osetiti leptiriće u stomaku i potrebu da povremeno sredi frizuru, a potom i na Palomu, kojoj će ova zagonetna kućepaziteljka dati razloga da živi.

Rene nije bila sasvim u pravu: ispostaviće se da njena ličnost ne predstavlja skandal za svakog stanara luksuzne vile. Njena želja da pronađe nekoga sebi sličnog sukobiće se sa željom da je svi ostave na miru. I nije slučajno što će je prozreti upravo Paloma, devojčica i sama sklona skrivanju:

„Gospođa Mišel ima otmenost ježa: spolja je načičkana bodljama, prava tvrđava, ali slutim da je iznutra isto tako jednostavno istančana kao jež, lažno nezainteresovana životinjica, žestoko nedruštvena i strahovito otmena.“

„Otmenost ježa“ je roman napisan nesvakidašnjim stilom. Dva narativa, oba u prvom licu, od kojih se jedan obraća svom dnevniku a drugi čitaocu direktno, funkcionišu izuzetno skladno, skoro pa kao u ogledalu. Osnovno zanimanje autorke je očigledno – Mjuriel Barberi je uspela da napiše pitak filozofski roman, tako da teme kojima se bavi, kao i monolozi junaka, teku sa lakoćom kojom se čita mnogo laganija literatura. „Otmenost ježa“ bavi se ozbiljnim egzistencijalnim pitanjima, kritikuje francuski viši stalež i propituje osnovanost stereotipa i klasnih razlika; diskutuje o filmu, književnosti i umetnosti uopšte; filozofira o smrti i smislu života. A sve to uz pažljivo doziranje ozbiljnosti i humora.

Šarm ovog romana osvojio je čitaoce širom sveta, a Mjuriel Barberi je kroz priču o kućepaziteljki koja razbija stereotipe razbila još jedan: filozofski romani mogu biti iznenađujuće pitki i zabavni, a „Otmenost ježa“ je svakako jedan od takvih.

Ocena: 5/5

Izdavač: Čarobna knjiga

Italo Kalvino (1923 - 1985) je italijanski književnik, esejista i novinar. Smatra se najznačajnijim italijanskim piscem 20. veka. Svoj prvi roman „Staza do paukovih gnezda“ objavio je 1946. godine, a iste godine dobija i prvu književnu nagradu. Nakon toga nastavlja da niže uspehe, ne zadržavajući se na jednom žanru – gotovo sve Kalvinove knjige su tematski, stilski i žanrovski potpuno različite. Neka od najpoznatijih dela ovog pisca su romani „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (1979), „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969), trilogija „Naši preci“ (1952-1959), zbirka pripovedaka „Kosmikomike“ (1965).

„Baron na drvetu“ je druga knjiga trilogije „Naši preci“ (koju pored ove čine i „Raspolućeni vikont“ (KLIK za recenziju) i „Nevidljivi vitez“). Ove priče Kalvino je nazivao filozofskim bajkama.

„Baron na drvetu“ je životna priča italijanskog plemića iz 18. veka, koji se još kao dete nakon svađe sa roditeljima iz protesta popeo na drvo i do kraja svog života nije spustio stopala na zemlju. Razlog za ovaj dramatičan čin bili su puževi koje je njegova sestra pripremila za ručak, a Kozimo nije želeo da jede. Kako je Kozimo u to vreme bio samo dete, njegova porodica je smatrala da će se svojeglavi plemić brzo zasititi svoje pobune, Ipak, mali baron je ostao dosledan sebi i čitav svoj vek je proveo u krošnjama drveća.

„Kozimo se popeo sve do mesta gde se račvala jedna debela grana i gde je mogao udobno da se smesti, i tu je seo, s nogama koje su visile, sa prekrštenim rukama i šakama gurnutih pod pazuha, s glavom uvučenom u ramena i trorogim šeširom namaknutim na čelo.

Naš otac se nagnuo kroz prozor: „Predomislićeš se ti kad se umoriš od sedenja na tom drvetu!“ doviknuo mu je.

„Nikada se neću predomisliti“, odgovorio je moj brat sa grane.

„Dobićeš ti svoje, čim siđeš!“

„E pa, onda, neću ni da siđem!“ I održao je reč.“

Dogodovštine barona na drvetu pripoveda njegov mlađi brat, koji u svojoj pripovesti naizmenično koristi svoja sećanja i priče koje se su se o njegovom bratu ispredale, poneke realne, poneke nalik na legende. Prvi meštani koji su ga viđali kako trčkara sa grane na granu najpre su se pitali da li je pred njima čovek ili zver, ali priča o osobenjaku koji živi u krošnjama brzo se širila među svetom.

No, uprkos svojoj bizarnoj odluci, Kozimo uspeva da živi prilično normalan život među granama. On nije slika i prilika Rusoovog plemenitog divljaka (motiva popularnom u vremenu dešavanja radnje romana) – Kozimo zadržava svoje manire i dostojanstvo (nalazi načina da održava ličnu higijenu i da obavlja sve one radnje koje bi na prvu pomisao mogle delovati nezgodno), radi na svom obrazovanju, čita knjige i podstiče druge da čitaju (u Kalvinovim knjigama uvek ima knjiga), piše deklaracije, zaljubljuje se, održava vezu sa ženom, pa čak ima i svog psa koji ga prati sa zemlje.

Činjenica da je odlučio da živi drugačije nije ga izolovala od ljudi. Na početku on ne ide dalje od porodičnog vrta, a kasnije, kada malo odraste, on se često viđa i komunicira sa ljudima, sa vojskama, razbojnicima, seljacima, izbeglicama, čak i sa Napoleonom (koji je, uzgred izjavio da bi, da nije Imperator Napoleon, voleo da bude građanin Kozimo Rondo).

Trilogija „Naši preci“ jeste trilogija simboličnih likova i „Baron na drvetu“ u tom smislu nije izuzetak. Kozimo je simbol pobune i odricanja od ustaljenih sistema vrednosti. Činjenica da se u svojoj pobuni penje na drveće, još dramatičnije ukazuje na svojevrsnu uzvišenost tog čina. Iako osobenjak, Kozimo nije lud, mada njegov brat u nekoliko navrata u svojoj pripovesti ozbiljno sumnja u njegovu psihičku stabilnost. Zahvaljujući svojim postupcima, ali i pukom misterioznošću koju sa sobom nosi činjenica da je on čovek koji živi na drvetu, on među svetom dobija status heroja, čak i polubožanskog bića, njega hvale Napoleon i Volter, a susreti sa strancima priču o ovom neobičnom plemiću nose ka svim krajevima planete.

Kalvino je priče koje čine trilogiju „Naši preci“ nazivao bajkama, a upravo mu je ovaj žanr dozvolio da pisanju pristupa kao igri, pa u tom maniru i završava „Barona na drvetu“. Fantastičnost njegovog života nastavlja se i u njegovoj smrti i čitalac može da očekuje da Kalvino neće izneveriti svog junaka. U smrt će ga, sasvim prikladno, odneti balon, a Kozimo će prisutnima, kako kaže njegov brat „oduzeti čak i to zadovoljstvo da ga vidimo kako se makar mrtav vraća na zemlju. Na porodičnom grobu postavljena je ploča na kojoj je pisalo: Kozimo Pjovasko di Rondo – Živeo je na drveću – Uvek je voleo zemlju – Uzneo se na nebo“. I tako je mali plemić koji nije želeo da jede puževe za ručak održao svoju reč i širom sveta ostao upamćen kao čudak, ali čudak od principa.

Ocena: 5/5

Izdavač: Paideia

Patrik Ziskind (1946) nemački je književnik i scenarista. Javnosti je najpoznatiji kao pisac romana „Parfem“ (1985), bestselera prodatog u više od petnaest miliona primeraka širom sveta. Pored „Parfema“, Ziskind je napisao i nekoliko novela i pripovedaka, kao i nekoliko scenarija za filmove. Živi veoma povučenim životom, daleko od očiju javnosti: gotovo nikada ne daje izjave za medije i ne dozvoljava da ga fotografišu. Navodno su samo tri fotografije ovog pisca trenutno dostupne javnosti.

Drama „Kontrabas“ (1981) prvo je književno delo koje je Ziskind objavio. U ovoj monodrami upoznajemo frustriranog svirača kontrabasa, čiji je odnos sa instrumentom na granici sa fatalizmom. „Bez kontrabasa nema orkestra“, tvrdi on, a opet, kontrabas je uvek u zapećku, nikada dovoljno cenjen i uvažavan. Nikada samostalan (za kontrabas ne postoje solo deonice), uvek u senci drugih instrumenata. Pa ipak, iako ga je izbor instrumenta zauvek stavio na marginu, kontrabas je njegov životni partner, način izražavanja, način života. Sve ove činjenice doprinose izuzetno ambivalentnom odnosu svirača prema instrumentu: kontrabas je istovremeno ljubav i mržnja, prijatelj i najveća životna prepreka, temelj svake kompozicije i njen najnebitniji deo, izvor radosti i frustracija.

Protagonista svoj monolog započinje činjenicama, upoznajući čitaoca sa istorijom nastanka instrumenta, hijerarhijom orkestra i brojnim kompozicijama koje je za života izvodio. Svoje izlaganje prekida povremenim gutljajima piva koji ga, zajedno sa tokom priče, vode u sve ličniju ispovest i postepeno gubljenje takta. Ali ova priča je mnogo više od nesrećne sudbine jednog člana orkestra. Baš kao što kontrabas oslikava način života njegovog vlasnika, tako i orkestar predstavlja metaforu društva, a Ziskindov protagonista, kao i svi junaci ovog pisca, tipičan je autsajder, na samom dnu društvene lestvice.

„Golub“ (1986) je još jedna priča o frustriranim nesrećnicima koji neopaženo borave u našoj svakodnevnici. Junak ove novele, Džonatan Noel, usamljenik je koji vredno radi na ostvarenju svog skromnog životnog sna – otkupljivanju sobice u Parizu u kojoj godinama živi kao podstanar. Sve teče po planu – Džonatan ima stalni posao, redovna primanja i ponašanje kakvo bi svaki stanodavac poželeo. Ali jednog jutra pred vratima njegove sobe pojavljuje se golub, i njegovo prisustvo preti da pokvari sve.

„Glave nagnute na stranu, buljio je levim okom u Džonatana. To je oko, taj mali kružni kolut braon boje sa crnim središtem, delovalo potpuno zastrašujuće. Tako bez trepavica, bez obrva, sasvim golo, besramno upereno ka spolja i širom otvoreno, podsećalo je na dugme prišiveno na perje glave. A bilo je u oku i nekakve uzdržane pritvorenosti, pa je sve to činilo da ono ne deluje ni otvoreno, ni pritvoreno, već prosto beživotno; podsećalo je na sočivo kamere koje upija spoljašnju svetlost, ali koje samo ništa ne isijava. U ovom oku nije bilo sjaja, ni svetlosti, ni i jedine iskre života. Bilo je to oko bez pogleda. I ono je piljilo u Džonatana.“

Ovaj, naizgled bezazlen susret u Džonatanu stvara nemir neopisivih razmera. Golub ništa ne čini, istina je, ali samo njegovo iznenadno prisustvo dovodi do remećenja do tančina isplaniranog života i do momentalne egzistencijalne krize. Džonatan odjednom postaje svestan svih svojih slabosti, svih neuspeha; njegov život se prikazuje kao potpuno besmislen i on, osim što odlučuje da više ne može živeti u sobi ispred koje čuči golub, počinje da se pita da li uopšte i vredi nastavljati sa životom.

Ono što je upadljivo zajedničko kod ovih pripovesti jeste to da obe predstavljaju prikaz neuroze. Oba Ziskindova junaka su psihički nestabilna, svaki na svoj način, i svaki od njih pred čitaocima prolazi kroz svojevrsnu egzistencijalnu krizu. Atmosfera koju Ziskind stvara u svojim delima hipnotišuća je, bilo da je reč o kafkijanskom apsurdu u „Golubu“ ili unutrašnjem sukobu u „Kontrabasu“ koji neodoljivo podseća na one kakvi se mogu sresti u pripovetkama Edgara Alana Poa. Njegovi junaci su uvek frustrirani autsajderi (motiv koji je izvanredno obrađen u romanu „Parfem“), zarobljeni u svojim psihozama, bez izgleda da se uklope u svet koji ih okružuje.

Patrik Ziskind ne piše da bi zadovoljio čitaoca, zato obe ove pripovesti završavaju izvesnim antiklimaksom. Njegovi likovi nisu veliki tragični junaci, pre tragikomični, mali ljudi u čijim životima ne postoji ništa veliko, njihov pakao je sušta svakodnevnica. Ipak, ono što autor svakako uspeva jeste da izuzetno verno na čitaoca prenese nervozu koju njegovi junaci osećaju, tim pre što je ona izazvana naizgled bezazlenim događajima. Ove priče neće prijati svakome, ali ljubitelji romantičarske proze, apsurda i filozofije egzistencijalizma nikako ne bi smeli da ih zaobiđu.

Ocena: 4/5

Izdavač: Solaris

Prođe još jedna Noć knjige, mali raj za knjigoljupce i pakao za njihov novčanik. Ovu sam posetila i ja, rešivši da prekinem zabranu kupovine knjiga na jedno veče i malo se počastim. Ništa se ne sekirajte, zabrana je stupila nazad na snagu čim sam izašla iz knjižare i trudiću se da tako bude do Sajma (znam da je dosta vas sada prevrnulo očima, ali kako sam od prošlog Sajma kupila samo dve knjige, verujem da uopšte nije nemoguće da se još malo strpim).

Protesti koji su se juče širom zemlje odigrali zbog poskupljenja goriva (bravo!) malo su mi otežali put do knjižare, ali nakon maaaaalo dužeg vremena provedenog u putu, stigli smo na odredište i moram da priznam da sam bila prijatno iznenađena gužvom koju sam zatekla u knjižari. Uprkos velikom broju ljudi i dugom redu ispred kase, sve je išlo zaista brzo i čitavu kupovinu smo završili za petnaestak minuta!

Iskreno, nisam baš planirala da posetim ovu Noć knjige, ali moj muž je pre neki dan izrazio želju da pročita Miškovićevu knjigu, pa smo se dogovorili da ćemo je kupiti tada. A kad već idemo, šteta je ne iskoristiti onih 40% (a budimo realni, dugo sam postila) i posle nekoliko minuta razmišljanja, već sam imala ideju o knjigama koje ću uzeti za sebe.

Dakle, prva knjiga, zaslužna što uopšte pišem ovaj post jeste „Ja, tajkun“ Miroslava Miškovića. Ne sumnjam da će u njoj imati mnogo toga zanimljivog da se pročita, da ne ulazimo sada u to da li je ispovest istinita ili nije, a i sigurna sam da će biti pozajmljena bar nekoliko puta. Možda ne bi baš svako odlučio da kupi ovu knjigu, ali verujem da znam dosta ljudi koji bi zavirili da vide šta u njoj piše. Moj dragi se, dok smo stajali u redu, doduše, svojski trudio da sakrije knjigu od radoznalih pogleda, ali avaj, džaba sav trud, evo mene koja ga javno opanjkavam ovde pred svima!

Druga knjiga je roman „Beži, Zeko, beži“ Džona Apdajka. Pročitala sam četiri romana o Zeki Angstromu, prvi još na fakultetu, a potom i ostale. Mada mi je prvi roman mnogo draži od nastavaka, iskreno se nadam da će Laguna objaviti i ostale (ukupno ih ima pet). Ovaj roman iskreno volim i preporučujem i morala sam da ga imam u biblioteci. „Zeku“, inače, trenutno možete da osvojite u darivanju koje, povodom trećeg rođendana bloga, organizujem na društvenim mrežama (na Instagramu i Fejsbuku). Tako da, ako ga niste do sada čitali, evo prilike da ga smestite na policu!

Odlučila sam da ovoga puta kupim i dva putopisa Bila Brajsona. Obožavam njegov stil pisanja, pročitala sam nekoliko knjiga (favorit mi je „Kod kuće“, izuzetno zabavna i duhovita istorija privatnog života), ali dugo nisam čitala ništa njegovo, pa je ovo bila idealna prilika da to ispravim. Odlučila sam se za „Ni ovde, ni tamo“ (putovanja po Evropi) i „Beleške s malog ostrva“ (putovanja po Engleskoj). Ne sumnjam da će biti dobre i sledeću Noć knjige ću verovatno iskoristiti da kompletiram knjige ovog pisca.

Dok smo stajali u redu ispred kase, pogled nam je pao na policu na kojoj su se nalazile knjige Margaret Atvud. Tada smo odlučili da uzmemo „Sluškinjinu priču“, jedinu njenu knjigu koju nemam, a koja postoji u prodaji. Roman sam čitala, ali nisam imala svoj primerak. Još samo da nađem „Slepog ubicu“ i Atvudova je kompletirana!

Na pet kupljenih knjiga uštedela sam oko 1500 dinara. Noć knjige je ubedljivo najisplativiji događaj ovog tipa za kupovinu Laguninih naslova, tako da u poslednjih par godina velike kupovine njihovih knjiga, koje sam uglavnom obavljala na Sajmu, uvek ostavljam za jun i decembar. Kada na to dodate i poklončiće koje dobijete uz svaku kupovinu, ušteda je još slađa.

Ove godine sam uz knjige dobila dva pakovanja plazme, tečni deterdžent, Nedeljnik i sokiće na izlazu iz knjižare. Ipak, veče je proteklo uz propust radnika na kasi. Naime, tek kada sam stigla kući, shvatila sam da je trebalo da dobijem i termos jer sam plaćanje obavila karticom. Odmah sam počela da kukam po fejsu (naravno) i videla da je dosta ljudi ostalo bez poklona. Vidite ovako, ja zaista volim poklone i nisam srećna kada me neko uskrati za poklon koji mi sleduje, tako da priče „valjda se u knjižaru ide zbog knjiga“ ne fermam ni dva posto. Nije stvar u termosu, stvar je u neozbiljnosti. Ako se nešto najavljuje i reklamira, onda bi trebalo i da se ispoštuje, a pošto se nije ispoštovalo, imam sva prava da se durim (ma šta mislili ovi što me optužuju da Noć knjige posećujem isključivo zbog plazme).

No, da se manemo nebitnog termosa (na fejsu sam saznala da je jedna od radnica u knjižari rekla da i nije bio neki)… Šta ste vi lepo pazarili sinoć?

P.S. Zbog problema na sajtu Delfi knjižare, Noć knjige će za online kupovinu biti produžena do subote do 16h, pa ako niste stigli da se častite, još uvek nije kasno!

Maj je moj omiljeni mesec. U maju počinje lepo vreme, u maju sam rođena, u maju sam se venčala i svake godine on bude u znaku nekakvih proslava. Ovaj maj, međutim, dao mi je još povoda da se radujem i proslavljam, ali i da radim više nego inače (što je meni trenutno još jedan razlog za radovanje), tako da nije ni čudo što je prozujao brzinom svetlosti. Nije čudo ni što sam, zbog viška obaveza, malo posustala i sa čitanjem. Ali sve će se to nadoknaditi, ne brinem, dokle god je razlog za manjak vremena pozitivan.

Ovog meseca, prema tome, lista od jedva pet pročitanih knjiga (molim vas, nemojte brojati stranice) i to:

1. Baron na drvetu – Italo Kalvino (knjiga sa ružnim koricama)

2. Hoću kući – Jasminka Petrović (knjiga čija se radnja odvija na drugoj planeti)

3. Otmenost ježa – Mjuriel Barberi (knjiga koja je bila bestseler godine kada sam maturirala)

4. Pipi Duga Čarapa na brodu – Astrid Lindgren (klasik dečje književnosti)

5. Meda peva bluz – Duško Kovačević (knjiga domaćeg pisca)

Ovde, naravno, treba dodati i moje povremeno virkanje u roman „Čovek bez osobina“ koji još nisam završila! Zadala sam sebi zadatak da ga pročitam do kraja ovog meseca, ali niti sam imala volje, niti vremena, tako da zadatak prebacujemo u sledeći mesec. Završiću ga, makar iz inata, a onda bog neka mi pomogne u pisanju recenzije.

Sa druge strane, knjiga u kojoj sam beskrajno uživala ovog meseca, a koja nosi titulu favorita iz više razloga, jeste „Pipi Duga Čarapa na brodu“. Pipi je, za one koji ne znaju, moj omiljeni književni lik iz detinjstva i uvek joj se rado vraćam. Ovoga puta je, međutim, za to postojao poseban razlog i mnogo sam srećna što ovom prilikom mogu da najavim da izdavačka kuća Odiseja priprema novo izdanje ovog romana (sa predivnim ilustracijama Tihomira Čelanovića i novim, savremenim prevodom), čiji će impresum sadržati i moje ime. Knjiga će se uskoro naći u prodaji, a do tada više informacija o njoj možete pročitati OVDE. Oprostićete mi na očiglednoj reklami, ali nisam mogla da odolim da sa vama podelim sreću koju osećam što sam učestvovala u realizaciji knjige koja mi je obeležila detinjstvo. Kao što rekoh, ovaj maj je bio prepun razloga za slavlje!

Šta ste vi lepo čitali proteklog meseca? Nadam se da je vaša lista pročitanih naslova nešto duža od moje. Ko je vaš omiljeni lik iz detinjstva? Da li postoji neka specijalna knjiga u čijoj realizaciji biste vi sa ponosom učestvovali? Pišite mi svoje preporuke u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš Duga Čarapa <3

Istina je da je kraj maja, i da temperature već polako ali sigurno prelaze u letnji režim, ali tehnički gledano, proleće je, a vi znate da ja ove sezonske upitnike uvek tehnički uglavljujem u raspored. Sezona prolećnog čišćenja je verovatno odavno gotova, ali za booktag kakav nismo do sada imala nikada nije kasno! Na ovaj sam naišla na youtube kanalu Book Roast i pomislih: što da ne? Ionako je prošlo dosta vremena od prošlog posta ovog tipa na blogu. Spremni? Krpe u ruke i krećemo:

1. Tako je teško naterati se… (knjiga čije si čitanje dugo odlagala zbog toga što je prilično obimna)

Evo, baš se trenutno borim sa jednom takvom. Meni broj stranica nikada nije predstavljao prepreku da krenem sa čitanjem neke knjige, pošto nije obim knjige taj koji garantuje količinu vremena koje ću na čitanje te knjige utrošiti. Ali, kada je knjiga obimna, a uz to je još i teška za čitanje ili, ne daj bože, malo dosadnjikava, onda ume da čuči na polici ili noćnom stočiću i skuplja prašinu, dok ja uporno ignorišem njeno postojanje. Dakle, to mi se trenutno događa sa „Čovekom bez osobina“, čiji sam prvi tom uspela da pročitam u nekom razumnom roku, ali sada imam ogroman problem da konačno savladam i drugi. Ali ne bojte se, svi vi koji željno iščekujete utiske, doći će i taj dan kada će recenzija Muzilovog romana konačno osvanuti na blogu.

2. Sređivanje ormara (kojih knjiga želiš da se otarasiš?)

Već sam pisala o tome kako apsolutno nemam problem da se oprostim od knjiga koje mi se ne dopadaju ili mi prosto nisu potrebne. Odavno pravim razliku između građenja kućne biblioteke i gomilanja knjiga radi što većeg broja (jedan od osnovnih problema je prostor, volim da su mi police sa knjigama uredne, a to je teško postići sa viškom), tako da koristim svaku priliku da višak prosledim dalje, bilo to prodajom, poklanjanjem ili trampama. Tako da u svakom trenutku imam jedno mesto na polici za knjige koje čekaju svoje nove vlasnike i taj broj neprestano varira.

3. Provetravanje prostorija (knjiga koja je za tebe bila pravo osveženje)

Znate i sami koliko je tajming važan za čitanje određene knjige. Isti naslov čitajte u dva potpuno različita raspoloženja i doživećete je skroz drugačije. Ja nešto u poslednje vreme vodim ozbiljan rat sa čitalačkim blokadama, pa mi je „Otmenost ježa“, koju sam nedavno pročitala baš lepo legla i delovala kao pravo osveženje. Da sam je čitala u nekom drugom periodu, možda mi ne bi toliko prijala, ko zna, mada, koliko vidim, to je jedna od onih knjiga za koju svi imaju samo reči hvale.

4. Izvlačenje fleka (knjiga u kojoj bi rado izmenila pojedine delove)

Postoji mnogo ovakvih knjiga, naravno, naročito onih prosečnih, ali THE knjiga u kojoj bih svašta nešto menjala je „Rat i mir“. Moje neslaganje sa Tolstojem povodom ljudskih karaktera i, naročito, sudbine Bolkonskog je već svima poznato, ali da, svakako bih izmenila njegovu priču i dala bih mu happy ever after kakav zaslužuje. I onda bi mi to sigurno bio najomiljeniji roman svih vremena, a ovako, žalim slučaj, Lave, imamo ozbiljan problem.

5. Izbacivanje nepotrebnih sitnica (knjiga u serijalu koja baš i nije morala da postoji)

Ne čitam čiklit često, uglavnom zbog toga što mi sve te knjige liče jedna na drugu, ali uvek volim da podelim kada pronađem kvalitetnu knjigu iz ovog žanra. Jedna od mojih omiljenih „ženskih“ priča je ona o Bridžet Džouns (stvarno, kako neko može da ne gotivi Bridžet?), a to je ujedno i jedan od onih serijala koji je zaslužio da se ne razvlači po svaku cenu. Tu prvenstveno mislim na roman „Luda za njim“, koji je potpuni višak i na čije postojanje ćemo, u čast Džounsove, prosto zaboraviti.

6. Glancanje kvaka na vratima (knjiga sa čistim završetkom)

Ubih se razmišljajući jer znam da postoji nekoliko knjiga koje sam završila uz misao „Vau, kakav kraj“, ali evo, koliko god se trudila, ne mogu da se setim koji naslovi su u pitanju. Zbog toga ću da izdvojim Džojsov „Uliks“ čiji kraj zaista volim i koji može da se okarakteriše kao clean, a ujedno je i jedan od najčešće citiranih delova romana (izdvajam samo nekoliko poslednjih redova, pošto je završni monolog isuviše dugačak da bi se našao ovde):

…and then I asked him with my eyes to ask again yes and then he asked me would I yes to say yes my mountain flower and first I put my arms around him yes and drew him down to me so he could feel my breasts all perfume yes and his heart was going like mad and yes I said yes I will Yes.

7. Čišćenje paučine sa plafona (knjiga u kojoj se autor previše trudi da prenese neku poruku)

Ah, umalo da odustanem od ovog pitanja, ali posle kratkom listanja po pročitanim knjigama setila sam se! Ako neka knjiga zaslužuje da se nađe ovde onda je to „Jedi, moli, voli“ čija autorka toliko želi da pokaže spiritualnu promenu kroz koju uopšte ni ne prolazi, da čitava knjiga odiše atmosferom veštačkog i apsolutno neiskrenog, a osnovni utisak koji je meni ostao nakon čitanja jeste onaj najgori koji čitalac ikada može da doživi: „evidentno pišem za pare, a vi vidite šta ćete“. O knjizi sam detaljnije pisala OVDE, pa ako vas zanima zašto je toliko ne volim, izvolite pročitati recenziju.

8. Naporan, ali ujedno i izuzetno zadovoljavajući kraj prolećnog spremanja (knjiga koja je bila izazov, ali čije se čitanje isplatilo)

Ne bih da baksuziram, pošto sam daleko od kraja serijala, ali usudiću se ovako naslepo kažem da je to Outlander. Knjige su zaista ogromne i ima ih mnogo (čitav serijal ima više od deset hiljada strana), ali posle pročitane tri (što je tek trećina) ne žalim ni sekund uloženog vremena. Znam da mnogo ljudi strepi od ulaganja vremena u ovakve priče, ali evo, verujte mi na reč, kada je Outlander u pitanju, za uložen trud ćete zaista biti nagrađeni dobrom pričom. Ako se situacija slučajno promeni, ništa se ne sekirajte, odmah ću vas obavestiti.

To bi bilo sve za danas. Ukoliko želite da odgovorite na pitanja, smatrajte se tagovanim, kao i uvek. Zaista me zanima šta vi imate da kažete na ovu temu i da li nam se mišljenja u vezi sa određenim knjigama poklapaju! Pišite svoje mišljenje u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Katarina Bivald (1983) je švedska književnica. Autorka je tri romana, a njen prvenac „Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“, doneo joj je svetsku slavu, nakon što je preveden na 25 svetskih jezika i proglašen za bestseler na listi „Njujork Tajmsa“.

Kolotečinu malog američkog grada sa neslavnim imenom Brouken Vil, narušiće dolazak švedske turistkinje Sare Lindkvist. Sara se, u nedostatku bliskih prijatelja, već neko vreme dopisivala sa Ejmi Haris, Amerikankom sa kojom je delila ljubav prema knjigama koju zaista razumeju samo strastveni knjigoljupci. Osim preporuka za čitanje i omiljenih primeraka knjiga, Sara i Ejmi razmenjivale su i svakodnevne događaje iz svojih ne preterano uzbudljivih života i razvile su prilično snažnu vezu, iako se nikada nisu videle. Sari je ovo prijateljstvo predstavljalo zračak sunca u sumornom životu, pa ne čudi što je oberučke prihvatila Ejmin poziv da poseti Ajovu i nekoliko meseci provede kao gost u njenom gradiću. Ono što je Ejmi, međutim, propustila da napomene, i što je Sara shvatila tek kada je stigla na drugi kontinent, jeste da njena prijateljica neće biti tu da je dočeka. Naime, kada je Sara stigla u Brouken Vil, Ejmi više nije bila živa.

I tako se Sara našla okružena znatiželjnim žiteljima Brouken Vila koji su, iako nesvakidašnje gostoljubivi, ipak samo stranci. U kući svoje pokojne prijateljice koju nikada nije upoznala, u jednom od onih američkih gradića koje je, čini se, i sam Bog zaboravio.

„Pre nešto više od sto pedeset godina, odvažni doseljenici putovali su u konvojima, težeći da ispune ranu (i manje blistavu) verziju američkog sna. A u jednom od tih konvoja polomio se točak: grad Brouken Vil osnovan je zahvaljujući toj grešci i po njoj je dobio ime, a zatim kao da je davao sve od sebe da se sa tim imenom poistoveti.“

Dakle, logična odluka bila bi da se Sara vrati svojoj kući, ali postoji nešto u tom neuglednom gradu i njegovim stanovnicima što miriše na dom. Uostalom, ni Sara nije baš preterano zanimljiva i avanturistički nastrojena, uvek po strani, ali u Brouken Vilu je stvar u potpunosti drugačija: ovo je prvi put da se nalazi u centru pažnje, i to ne jedne osobe, već čitavog grada.

„Da je Sara znala kolikim je razgovorima bila povod u gradu, bila bi veoma začuđena. Nije bila zanimljiva. Nije bila egzotična. Definitivno nije bila lepa. Prva je priznavala da je njen izgled jednostavno svakodnevan. Imala je samo sedam godina kada je morala da prihvati da joj je kosa boje pacova. To se nije moglo poreći. Ni uz najbolju moguću volju nije se mogla nazvati riđeplavom ili kestenjastosmeđom, niti bi se mogla upotrebiti bilo koja druga reč koja obično opisuje junakinje knjiga koje je čitala. A nikada nije imala ni najmanji osećaj za stil. Najbolje što je njena mama ikada rekla o njenoj odeći bilo je da je makar cela i čista.“

Ipak, sama činjenica da je Sara turistkinja u njihovom gradu, činila je da se stanovnici Brouken Vila prema njoj ophode sa posebnom pažnjom. I ne samo to, ona je bila Ejmin gost, a pošto Ejmi nije bila tu, neko je morao pokazati gostoprimstvo. Od trenutka kada je stigla u Ajovu, Sara je bila u centru pažnje; dobijala je sve što joj je potrebno i niko nije želeo da joj uzme ni cent za svoje usluge. Vremenom, Sara je ovde počela da se oseća kao kod kuće, i čvrsto je odlučila da se nekako oduži ovim neobičnim ljudima, koji su joj, malo po malo, prirasli k srcu. Kako je za sve to bila zaslužna upravo Ejmi, Sara je dobila ideju: otvoriće knjižaru u Brouken Vilu. Samo, koliko je pametno otvoriti knjižaru u gradu u kojoj jedina osoba koja bi za nju bila zainteresovana više nije živa? Pa uprkos tome što žitelji Brouken Vila ne haju za lepu književnost, daće sve od sebe da pomognu Sari da ispuni svoj cilj, ali i da grad koji se Sara počela da smatra svojim domom, to zaista i postane.

„Čitaoci iz Brouken Vila preporučuju“, je prvenstveno priča o snazi zajednice i osećaju pripadanja kom stremi svako ljudsko biće, čak i samotnjaci poput Sare. Ujedno, ovo je i simpatična priča o moći knjige da spoji i poveže i najrazličitije karaktere, čak i one kojima čitanje ne predstavlja preterano drag hobi.

Nije čudno što je Katarina Bivald za ovakvu temu bila inspirisana malim američkim gradom, mestom u kom se svako poznaje i u kom je teško sačuvati privatnost od znatiželjnih suseda. Takva prisnost u velikim gradovima retko postoji, a menja je otuđenost i povučenost. Otud mala mesta predstavljaju idealan teren za romantične priče poput ove.

Sarine nove komšije čini šarenolik dijapazon pomalo stereotipnih, ali izuzetno simpatičnih likova (lokalni pijanac, usedelica, gej par, glavna tračara iz komšiluka, itd), od kojih svako ima svoje mesto u priči. Jedan od glavnih likova, čija se sveprisutnost u romanu oseća uprkos njenoj fizičkoj odsutnosti, svakako je Ejmi, koja postepeno dobija ulogu režisera čitave priče. Čitalac polako, stranicu po stranicu, shvata da je Ejmi sve vreme imala plan, kako za Saru, tako i za ostale stanovnike Brouken Vila, i tokom čitanja romana sa uživanjem posmatra kako se taj plan, bez njihovog znanja, sprovodi u delo.

Iako daleko od žanra fantastike, ovaj roman povremeno gubi vezu sa realističnim, baš kao što to često ume da bude slučaj sa romantičnim komedijama. A ova knjiga je upravo to, iako romansa nije u prvom planu: lagana, simpatična, romantična priča o snovima koji uz malo (ili malo više) truda mogu postati java, čak i kada njihovo ispunjenje deluje potpuno neverovatno.

Ocena: 3/5

Izdavač: Plato