Stsh's Book Corner

Home All post

Lijan Morijarti (1966) je australijska književnica. Svoj prvi roman Three Wishes napisala je nakon završenih master studija. Nakon toga je napisala još 10 romana, od kojih su tri za decu (serijal The Space Brigade). Njen najpoznatiji roman, Big Little Lies (u Srbiji preveden kao „Nevine laži”) našao se na listi bestselera Njujork Tajmsa i preveden je na sve veće svetske jezike. Tri godine nakon njegovog objavljivanja snimljena je i istoimena TV serija što je knjizi donelo dodatnu popularnost.

Big Little Lies je roman koji žanrovski nije baš jednostavno odrediti. On sadrži elemente trilera/misterije, čiklita i drame – u središtu priče je ubistvo, glavne junakinje su žene od kojih neke imaju izuzetno teške životne priče – ali se ne može ukalupiti ni u jedan od navedenih žanrova.

Morijartijeva je rešila da priču smesti u rodnu Australiju, u gradić čiji bogati stanovnici uživaju u velelepnim kućama sa izlazom na plažu i odličnom obrazovnom sistemu za najmlađe po kom je grad naširoko poznat i koji je jedan od osnovnih razloga zašto ljudi biraju baš Pirivi za svoj dom. Idilu grada poznatog po odličnoj državnoj školi, nestvarnom pejzažu i miru karakterističnom za predgrađa, prekinuće, međutim, ubistvo koje će se odigrati baš u toj školi, u toku jednog od humanitarnih događaja kojem prisustvuju gotovo svi stanovnici grada.

Reputacija Pirivija privukla je i Džejn, mladu samohranu majku koja je odlučila da se u ovaj grad doseli sa svojim sinom Zigijem i u njemu počne život iz početka, ostavljajući ružnu prošlost iza sebe. Ipak, njen plan o novom životu već prvog dana škole će poremetiti jedan nemio događaj. Naime, njen sin će biti optužen za nasilno ponašanje, a devojčica koja je žrtva će, upitana da pokaže nasilnika, pred svima uperiti prstom baš u njega. To neće biti bilo koja devojčica, već ćerka Renate Klajn, jedne od najuticajnijih žena u zajednici. Na stranu Džejn i njenog sina će istog trenutka stati dve žene, koje će joj vrlo brzo prirasti za srce i postati bliske prijateljice.

Jedna od njih je Madlin Marta Mekenzi, temperamentna žena dugačkog jezika na visokim potpeticama, čiji naizgled nesalomiv duh teško podnosi činjenicu da se njen bivši muž sa svojom novom porodicom doselio baš u njen komšiluk. I ne samo to: njihova ćerka tinejdžerka sve više vremena provodi sa ocem, a njegova nova supruga maltene joj je idol. Koliko god Madlin cela situacija išla na živce, nemoguće je bilo šta prigovoriti. Boni je, htela to Madlin ili ne, zaista savršena (što stvar čini samo još gorom!).

Druga žena je Selest Rajt, nestvarno lepa, uvek odmerena bivša pravnica koja se odrekla karijere kako bi se posvetila svojim blizancima i jednako nestvarno savršenom suprugu. Naravno, njen svet je samo prividno savršen, a Selest krije tajnu koju niko u njenom okruženju ne može ni da nasluti.

Autorka na samom početku romana čitaocima saopštava da se u školskom dvorištu odigralo ubistvo koje, čini se, policija ne zna kako da reši. Ubica nam, naravno, nije poznat, ali zanimljivo je da ne znamo ni ko je žrtva. Priča se potom ,,premotava” šest meseci pre ovog događaja i čitaoci se upoznaju sa glavnim akterima priče. Svako poglavlje počinje komentarima očevidaca, najavljujući događaje koji će uslediti. Čitaoci tako, baš kao i policija, prate ,,tok istrage”, vođeni nagađanjima prisutnih, kao i pretpostavkama o tome šta je mogao biti povod ubistvu i ko je za njega mogao biti odgovoran. Kako se priča razvija, čitaoci shvataju koliko stanovnici ovog grada jedni druge površno poznaju i koliko se njihovi stavovi zapravo temelje na tračevima, predrasudama i lažima.

Osnovna tema ovog romana je nasilje i ono je kroz priču prikazano kroz nekoliko od njegovih najčešće pojavnih oblika (od ovog trenutka kreću spojleri, pa ukoliko ih ne želite, možda bi bilo pametno da sada prekinete sa čitanjem teksta). Fabulu otvara incident u školskom dvorištu u kom je od devojčice koja je pretrpela nasilje zatraženo da uperi prstom u učenika koji ju je napao. Nakon što ona pokaže na Zigija, on istog trenutka biva stigmatizovan, a sa njim, naravno, i njegova majka. Činjenica da se Džejn tek doselila u grad i da se već na prvi pogled ne uklapa u njegov savršeni mikrokosmos, ni njoj ni Zigiju ne ide naruku. Dečaku je dozvoljeno da ostane u školi, uz stalnu prismotru, ali većina roditelja će svojoj deci zabraniti da se na njim druže, a uskoro će po školskim hodnicima krenuti da cirkuliše i peticija za njegovo isključenje. Džejn ne veruje da je njen sin sposoban za tako nešto (on to nikada nije ni priznao), ali sećanje na noć kada je začet i okolnosti u kojima se to dogodilo, počinju u njoj da bude sumnju.

Tako se tema vršnjačkog nasilja nastavlja na temu seksualnog nasilja. Džejn je, nakon burnog raskida, u kafiću srela nepoznatog muškarca i posle nekoliko pića se uputila u njegovu hotelsku sobu. Ono što je trebalo da bude nepromišljena ,,veza za jednu noć” brzo će eskalirati u traumatičan događaj koji će zauvek promeniti njen život. Ne samo da je te večeri bila zlostavljana, Džejn je ostala u drugom stanju, pa scena koju doživljava njen sin otvara temu mogućnosti genetskog prenošenja sklonosti ka nasilju.

Treći vid nasilja koji Morijartijeva uključuje u priču, a koji je verovatno najuspešnije i najpodrobnije prikazan jeste porodično nasilje (sledi još jedno, poslednje upozorenje za spojlere). Selest Rajt, žena kojoj sve žene u okolini zavide, kako na lepoti, tako i na savršenom životu koji živi, upravo je žrtva ovakvog nasilja. Niko ne zna kakav je njen suprug u stvari, čak ni njena najbliža prijateljica. Sve u vezi sa njenim životom je savršeno, a Peri taj savršeni život svakodnevno dokumentuje redovnim postovima na društvenim mrežama. Svi znaju (i treba da znaju) koliko se oni vole, koliko su srećni zajedno, da su savršen par.

Today would be perfect in every way. The Facebook photos wouldn’t lie. So much joy. Her life had so much joy. That was an actual verifiable fact. There really was no need to leave him until the boys finished high school.

Najstrašniji momenti u romanu nisu scene u kojima autorka opisuje nasilje, već načini na koje Selest opravdava postupke svog muža, kriveći povremeno sebe za njegovu neuračunljivost. Kao i odlaganje trenutka kada će konačno staviti tačku na sve to i otići. Toliko godina već glume savršenost da ta laž koju svakodnevno živi počinje da joj muti razum.

Peri je izuzetno voljen i cenjen u društvu. On je savršena prilika, to svi znaju, svaka žena bi poželela takvog muža. On je toliko bogat da ona ni o čemu ne treba da brine. Od nje se traži samo da bude dobra majka i supruga. Da ga ne nervira svojim ponašanjem. Da ne protivureči. Zbog čega je to toliko teško?

Ungrateful bitch. Deserve to be hit. Deserve it. She pinched the flesh on her upper thighs until it brought tears to her eyes. There would be new bruises tomorrow. Bruises she’d given herself. She liked to watch them change, deepening, darkening and then slowly fading. It was a hobby. An interest of hers. Nice to have an interest. She was losing her mind.

Ni ona nije bezgrešna, i toga je vrlo dobro svesna. Ponekad provocira, ponekad namerno radi stvari koje će ga dovesti do ludila. Gotovo uvek uzvrati udarcima, iako je slabija. Trudi se da mu ne ostane dužna. Nakon svake svađe Peri se pokunji i postaje idealan muž. Izvinjava se, obećava da će biti bolji, donosi joj poklone. To joj ponekad prija, ponekad joj se gadi. Svaki put su ti pokloni skuplji, ekstravagantniji. Selest ih nikada ne koristi. On nije zao, ona to zna, ili makar misli da zna. Ali svađe su sve učestalije, povrede sve vidljivije i teže i ona konačno počinje da se boji za svoj život i odlučuje da potraži pomoć.

Sva tri oblika nasilja sa sobom nose nešto što ljudi generalno ne shvataju ozbiljno: psihičko nasilje koje žrtve trpe. Svaka od žrtvi nasilja opisanih u ovom romanu nosi se sa istim problemom: sramotom da o nasilju govori. Bila to Džejn, koja krije da je žrtva seksualnog zlostavljana ili Selest koja svojevoljno pristaje da glumi savršen život pred svima, razlozi su isti: sumnja u sopstvenu krivicu i sramota da se o problemu progovori.

Kada obe istine izađu na videlo, okolina je u šoku, kao što to obično i biva, nažalost najčešće kada je već kasno. Svi su u neverici, niko nije ni pomišljao, sve je delovalo kao da je u najboljem redu. Toliko smo opterećeni svojim problemima da ne vidimo tuđe ukoliko nam se jasno ne predoče. Niko nema vremena da tumači znake, kao da nikome nije dovoljno stalo. Kada Madlin prvi put bude prisustvovala sceni u kojoj Peri udara Selest, prva stvar koju će primetiti je njena reakcija: No surprise at all. Just embarrassment.

What sort of obtuse, self-absorbed friend had Madeline been to have missed something like that? Just because Celeste didn’t walk around nursing black eyes and split lips didn’t mean there hadn’t been clues, if she’d just bothered to notice them.

Big Little Lies je roman koji izražava jasan stav protiv nasilja, u bilo kom obliku. Ono što naizgled počinje kao ,,ženski roman" za razbijanje dokolice postepeno postaje izuzetno ozbiljno i mučno štivo za čitanje. Ušuškana u idiličnu pozadinu, nekoliko stereotipnih likova i situacija koje se mogu posmatrati kao opšta mesta, zaogrnut komičnim situacijama koje ponekad naginju ka apsurdu, poruka koju Morijartijeva šalje još je glasnija. Ne postoji ništa jedinstveno u svetu koji je autorka izgradila. Sve je već viđeno i podseća na likove i situacije koje smo imali prilike da srećemo. Velike male laži kojima se glavni akteri ove priče služe kako bi preživeli u društvu koje svakodnevno zahteva savršenstvo na svakom polju, takođe nisu preterano originalne. I baš to što je sve već viđeno podvlači upozoravajući ton kojim nam se autorka obraća. Nasilje nikada nije originalno i često se krije na najočiglednijim mestima (i ne samo nasilje, ono se u ovom kontekstu lako može zameniti depresijom ili nekim drugim problemom), a uprkos tome što je sve prisutnije i predvidljivije, iz nekog razloga nam je sve teže da ga uočimo.

Ocena: 5/5

Izdavač: Penguin Books

Gžegož Kazdepke (1972) je poljski pisac, scenarista i novinar. Studirao je novinarstvo i političke nauke na Univerzitetu u Varšavi. Napisao je više od 50 knjiga za decu i mlade. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, a njegova najpoznatija knjiga „Kasperijada - Priče za mangupe i one druge” se 2001. godine našla na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY, a iste godine je dobila i nagradu „Dečji bestseler”. Po njoj je snimljena i istoimena animirana serija.

Za svoju najpoznatiju knjigu „Kasperijada”, Gžegož Kazdepke je našao inspiraciju u svom roditeljskom iskustvu. Kao otac malog deteta, Kazdepke zna da je svaki dan nova avantura, kao i da pitanja koja mala deca postavljaju često mogu zateći roditelje nespremne i zahtevati snalažljivost i domišljatost u svakom trenutku. „Kasperijada” je niz kratkih priča u kojima se pripoveda o upravo takvim događajima. Događajima koji čine svakodnevnicu svake porodice i ma koliko delovali beznačajno i malo, ostaju među najlepšim uspomenama.

„Kasperijada” će decu koja je pročitaju naučiti mnogočemu: čemu služi peščani sat, da je uvek najbolje biti to što jesi, da ne treba dugo sedeti u kadi, ali i da treba koristiti svoje uši, kako roditelji ne bi odlučili da ih prodaju. Pa ipak, uz „Kasperijadu” i roditelji mogu naučiti mnogo toga, a pre svega to da slušaju svoju decu i da zajedno sa njima uživaju u povremenim nestašlucima svojih mališana.

Kasper i njegov otac doživljavaju brojne avanture, ali avanture u prozi Gžegoža Kazdepkea nisu one velike avanture o kojima obično čitamo. Oni ne odlaze na daleka putovanja, niti zapadaju u opasne situacije. „Kasperijada” pokazuje da svakodnevni život takođe sa sobom nosi različita iznenađenja. Koliko će nam dani biti zanimljivi zavisi upravo od nas i od načina na koji posmatramo svet. Tako se čak i odlazak u vrtić može pretvoriti u takmičenje između roditelja, a ako roditelji imaju viška takmičarskog duha kao Kasperov tata, onda to postaje trka koja se mora dobiti po svaku cenu! Odlazak po sladoled sa Kasperovim ocem vrlo lako može razvedriti tmuran dan, naročito kada usput sretnete još jednog ljubitelja sladoleda koji će vas svojim lavežom naterati da se popnete na najbliže drvo. Odlazak na igralište uz malo mašte postaje ozbiljna potraga za zakopanim blagom. Mogućnosti su bezgranične, sve što nam je potrebno jeste malo mašte i snalažljivosti. Kada tako posmatramo svet, dani odmah postaju vedriji i zabavniji, baš kao u „Kasperijadi”.

Iako je glavna odlika „Kasperijade” vedar humor i obilje komičnih situacija, u njoj ima mesta i za malo ozbiljnije teme. U epizodi u kojoj se Kasper i njegov otac igraju porodice, oni odlučuju da usvoje malog plastičnog klovna kog je neko ostavio da leži ispod drveta na igralištu. Kako Kasper ne zna šta znači usvojiti dete, tata daje sve od sebe da mu to i objasni: „Da postanemo njegovi roditelji! Ne rođeni, ali isto pravi – živeli bismo zajedno, brinuli bismo o njemu, voleli bismo našeg malog klovna!“ Tako igra postaje prilika da se razgovara o ozbiljnim temama, prilika da se nauči nešto novo.

Ipak, detinjstvo i roditeljstvo ne čini samo igra i zabava. Mama Magda je tu da na to povremeno podseti. Iako nekada nema razumevanja za detinjaste situacije u kojima se Kasper i njegov tata nalaze, mama Magda nikada ne sputava njihov duh. Ona učestvuje u njihovim igrarijama i predstavama, uz povremeno kolutanje očima, doduše, ali nikada na silu. Njen lik nije prikazan negativno, naprotiv, ona je glas razuma koji podvlači činjenicu da deca ponekad umeju da budu ozbiljnija i pametnija od roditelja, a Magda ne preza da to ponekad kaže i naglas: „Kaspere, ne čudi me to što se tata glupira, ali zašto ti radiš to isto?”

Iako je „Kasperijada” namenjena deci, autor je kroz priče o ovoj porodici jednako obraća i roditeljima. Ovo dvojako obraćanje čini „Kasperijadu” knjigom za celu porodicu uz mogućnost da se roditelji čak i više smeju dok je čitaju svojoj deci. Vaspitne cake koje Kasperovi roditelji smišljaju u hodu, poput epizode u kojoj se dogovore da prodaju Kasperove uši, pošto ih dete ionako ne koristi, prepoznaće svaki roditelj (a možda čak i dobiti ideje); baš kao i mnoge stvari kojih se zbog svoje dece ponekad moraju odreći (poput sladoleda od čokolade koji Kasperov tata nevoljno žrtvuje uz komentar „A zašto ja?! I Kasper ima sladoled!”). Upravo činjenica da je Kazdepke pisao priče inspirisane vlastitom porodicom čine ovu knjigu prijemčivom, a likove nesavršenim, i upravo zbog toga tako realnim i dragim. Kazdepkeovo pisanje me je na momente neodoljivo podsetilo na knjige Efraima Kišona, naročito svojim nenametljivim humorom i jednostavnim stilom (i strahom od rođene supruge). Baš kao i Kišonove knjige, „Kasperijada” se uvukla pod kožu ogromnom broju čitalaca, kako onim malim, tako i onima koji ne žele baš uvek da budu odrasli, i mada tek kreće na put do publike van granica Poljske, pitanje je vremena kada će postati sastavni deo biblioteka širom planete. Ja iskreno navijam da se to dogodi što pre.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

Ako postoji baš, baš knjiški mesec u godini, onda je to oktobar, barem u Srbiji. Naravno, to je prvenstveno zbog toga što se u oktobru održava najveći domaći Sajam knjiga (ko je propustio utiske sa Sajma odmah neka klikne OVDE), ali se, kao da to nije dovoljno, u ovaj mesec uvek uglave i neka manja, knjigoljupcima jednako draga dešavanja, poput promocija, trampi knjiga i tsl. Rezultat ovakvog sticaja okolnosti je to da ja svakog oktobra ličnu biblioteku obogatim gomilom knjiga (kada kažem gomila zaista mislim na gomilu), a brojem pročitanih knjiga baš i ne mogu da se pohvalim. Ne znam zbog čega, ali u mom slučaju je broj kupljenih knjiga uglavnom obrnuto proporcionalan broju pročitanih, pa onda svake godine nakon sajma uvodim dobro poznate zabrane na kupovinu. Kada biste videli stanje na mojim policama (ni ne trudim se da raspoređujem knjige pre selidbe, samo ih gomilam), shvatili biste zašto je to tako i zbog čega svaki letimičan pogled koji bacim ka biblioteci kod mene izaziva omanji napad panike.

Ovog meseca sam se napazarila na sajmu, trampila neke nepotrebne knjige za neke koje nisam čitala, dobila nekoliko knjiga za recenziranje i usvojila par komada kojih je Dušanov brat želeo da se reši nakon što je pretresao svoju biblioteku. Nisam brojala donete naslove, ali mislim da ih ima oko pedesetak. Vremena za čitanje, s druge strane, baš i nisam imala, ali imam nešto čime mogu da se pohvalim. U oktobru sam, naime, završila POPSUGAR izazov. Mislila sam da pišem zaseban post o tome, ali sam ipak odustala. Tokom godine ste u mesečnim pregledima mogli da vidite koji naslov sam smetila u koju kategoriju. Zanimljivo je da sam, otkako sam ,,slobodna da čitam šta želim” pročitala samo jednu knjigu, zapravo još uvek je čitam. U moju odbranu, u pitanju je četvrti deo serijala Outlander, knjiga od tričavih hiljadu i nešto stranica poznate skribomanke Dajane Gabaldon. Osim čitanja ove knjige, koju sam započela još sredinom prethodnog meseca, u oktobru sam pročitala i sledeće naslove:

1. Doktor Proktor i velika krađa zlata, Ju Nesbe – Četvrti deo serijala o Doktoru Proktoru bio je obavezna lektira svim učesnicima Odisejinog seminara na temu pisanja kritike književnosti za decu. Nedavno sam imala priliku da se prvi put susretnem sa Nesbeovim knjigama za odrasle i mogu vam reći da sam ipak veći fan njegovih pisanija za klince.

2. Big Little Lies, Liane Moriarty – Nakon odgledane TV serije, momentalno sam odlučila da pročitam i knjigu i nisam se pokajala. Recenzija će uskoro biti na blogu, a do tada od mene imate iskrenu preporuku za ovaj roman. Uskoro planiram (da li sam opet rekla uskoro?) da nabavim još neke njene knjige, a do tada željno iščekujem drugu sezonu serije.

3. Zovi me svojim imenom, Andre Asiman – knjiga koja je pobrala brojne simpatije širom sveta odnedavno je dostupna i na srpskom jeziku. Recenziju sam već pisala, pa da se ne ponavljam, ukoliko vas zanima o čemu je reč, tekst vas čeka OVDE.

4. Da li androidi sanjaju električne ovce, Filip K. Dik – jedan od klasika naučne fantastike, a ujedno verovatno i najpoznatija knjiga ovog autora, meni je poslužila kao poslednja knjiga sa spiska i to u kategoriji cyberpunk. Roman počinje odlično i obećavajuće, prepun je interesantnih ideja koje vas teraju na filozofiranje i promišljanje o značenju pojma ljudskog, ali je, na moju veliku žalost, pri kraju prilično zbrzan i deluje nedorečeno i nedovršeno. Nisam čitala mnogo Dikovih knjiga, ali sticajem okolnosti znam da mu je to slaba tačka. Ako volite žanr i zanimaju vas ove teme, roman je obavezno štivo, ali znajte da, iako se smatra jednim od najboljih ostvarenja u ovom žanru, ipak nije savršen.

5. Kockograd, Ištvan Lakatoš – još jedan roman za decu koji sam čitala zbog dešavanja na Sajmu. Lakatoš je bio gost na Odisejinom štandu ove godine pa sam, s obzirom na to da sam oduševljena njegovim knjigama o Nikoli Tesli, želela da pre nego što upoznam pisca, upoznam i njegov opus (bar ono što nam je trenutno dostupno). ,,Kockograd” je sasvim drugačiji i mnogo ozbiljniji od serijala ,,Ema i Tesla”, a Lakatoš je ovim delom pokazao da, osim što poseduje izuzetan smisao za humor i talenat za ilustrovanje svojih knjiga, ume da piše kvalitetnu književnost i decu upozna sa lošim stranama modernog sveta i otuđenosti kojoj kao vrsta težimo.

To je moja skromna lista za ovaj mesec. Titulu favorita odnosi roman Big Little Lies i jedva čekam da sa vama podelim zbog čega je to tako. Šta ste vi čitali tokom oktobra? Koliko ste knjiga udomili?

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Andre Asiman (1951) je američki književnik, esejista i profesor književnosti. Autor je dve zbirke eseja, četiri romana i memoara Out of Egypt za koje je dobio nagradu Whiting Award. Njegov najpoznatiji roman „Zovi me svojim imenom” dobio je nagradu Lambda, a po njemu je snimljen i istoimeni film.

„Zovi me svojim imenom” je priča o sazrevanju, ljubavi, strahu, identitetu. Smeštena je u osamdesete godine 20. veka na italijanskom primorju. Pripoveda je Elio, sada već odrastao čovek, koji se priseća susreta sa američkim studentom i davnih letnjih dana koje su proveli zajedno kada je Oliver odsedao u njegovoj porodičnoj kući kao gost. Porodica svakog leta svoj dom ustupa mladim talentima, kako bi im pomogla da doteraju svoje rukopise pre objavljivanja, što je praksa koju Elio nije dočekivao raširenih ruku, naročito zbog toga što se upravo njegova spavaća soba pretvarala u gostinsku. Oliverov dolazak, međutim, promeniće način na koji Elio gleda na stvari – ne samo na letnje posete, već na život uopšte.

Već prvi susret sa Oliverom uzburkao je osećanja sedamnaestogodišnjeg Elija. Taj zgodni, inteligentni, arogantni Amerikanac ušetao je u njegov život lagodno poput letnjeg povetarca, ne obraćajući previše pažnje na njega. Pa ipak, njegovo ponašanje u Eliju je probudilo nadu, a svaki njegov nehajni pozdrav „Kasnije”, rasplamsavao je vatru koja je u njemu tinjala.

„‘Kasnije!’ Ta reč, taj glas taj stav. Nikad ranije nisam čuo da neko kaže kasnije da bi rekao doviđenja. Ta reč, kada je izgovori očigledno ravnodušna osoba kojoj nije stalo niti da vas opet sretne niti da se čuje s vama, zvuči grubo, osorno i ponižavajuće.

I sad mogu da je čujem, moje prvo sećanje na njega. Kasnije!

Sklopim oči, izgovorim je, i opet sam u Italiji, nekad davno, silazim putem kroz drvored, posmatram ga kako izlazi iz taksija, u lepršavoj plavoj košulji, razdrljene kragne, s naočarima, slamnatim šeširom, svuda koža. Najednom se rukuje sa mnom, pruža mi ranac, vadi kofer iz prtljažnika, pita da li je otac kod kuće.

Možda je sve počelo upravo tada, na tom mestu: plava košulja, podvrnuti rukavi, njegove oble pete koje bi načas sevnule iz pohabanih espadrila, nestrpljive da isprobaju vrelu šljunkovitu stazu koja vodi do naše kuće, pitajući sa svakim korakom: Kuda do plaže?

Gost za ovo leto. Još jedan gnjavator.”

Elio je u godinama kada i dalje traži svoje mesto u svetu, ni ne sluteći da na tom mestu možda ne stoji. Da li je narator sumnjao u svoju seksualnost do tog trenutka nije eksplicitno naglašeno, a nije ni preterano važno. On i dalje eksperimentiše i tek je na pragu poznavanja ljubavnih veza. Pa ipak, Oliverov dolazak u njegov život ne samo da budi prvu ljubav, već i mnogo komplikovanija osećanja. Zaljubljenost praćenja strahom od obacivanja u ovom slučaju je stostruka. Rizik je mnogo veći od pogrešno protumačenih znakova u heteroseksualnim odnosima, svaki pogrešan korak mnogo opasniji. Izgovaranje ove istine mnogo je teže od prostog „zaljubio sam” se. To naizgled prosto „zaljubio sam se” u slučaju naratora sa sobom nosi određeni žig, granicu za koju se i sam plaši da je pređe. To nije otvaranje duše voljenoj osobi i svetu, već nešto mnogo teže – otvaranje duše samome sebi; granica koju ako pređe, a mora je preći, može značiti da nema povratka.

„Ipak, reči izgovorene u njegov jastuk otkrile su mi da sam, barem zasad, počeo da uvežbavam istinu, da sam uspeo da je isteram na čistac, i da sam zapravo uživao izgovarajući je; sve i da je naišao u trenutku kad sam mrmljao reči koje dotad nisam smeo reći ni samom sebi pred ogledalom, bilo bi me baš briga, ne bi mi smetalo – nek zna, nek vidi, nek me osuđuje ako želi – samo da ne kaže svetu – čak i sad kad za mene ti predstavljaš ceo svet, čak i ako u tvojim očima vidim zgroženost i prezir sveta. Tvoj čelični pogled, Olivere, radije bih umro nego da se s njim susretnem kad ti budem rekao.”

Prema tome, „Zovi me svojim imenom” nije klasičan ljubavni roman, iako je ljubav okosnica događaja. Pokušajte da zamenite Olivera devojkom i čitava priča dobija grotesknu, opsesivnu notu. Čak i naslov aludira na važnost promene koja se u glavnom junaku odigrava. Onoga trenutka kada istina izađe na videlo, Elio dobija novo „ime”, nov identitet.

„San je bio istinit – bilo je to kao dolazak kući, kao pitanje: Gde sam bio celog svog života?, što je samo drugi način da se pita: Gde si bio tokom mog detinjstva, Olivere?, što je opet, bio samo drugi način da se pita: Šta je život bez ovoga?, i zato sam, na kraju, ja bio taj, a ne on, koji je rekao, i to mnogo, mnogo puta: Ubićeš me ako staneš, ubićeš me ako staneš, jer to je takođe bio moj način da zatvorim krug – san i fantazija, on i ja, reči za kojima sam čeznuo, iz njegovih usta u moja i nazad u njegova, razmenjivali smo ih iz usta u usta, i mora da sam tada počeo da izgovaram skarednosti koje je on zatim ponavljao za mnom, isprva tiho, da bi na kraju rekao: ‘Zovi me svojim imenom, a ja ću tebe zvati svojim’. Nikad pre to nisam učinio, i čim sam izgovorio svoje ime kao da je njegovo, uzleteo sam u svet koji nikad više, ni pre ni posle toga, nisam podelio.”

Smešten u osamdesete godine prošlog veka, roman problematizuje odnos društva ka homoseksualnosti. Zanimljiv je način koji autor bira da dotakne ovo pitanje. Nakon Eliovog razgovora sa ocem, on nailazi na razumevanje i podršku, što je nažalost izuzetan slučaj. On ne doživljava neprijatne scene kakve bi se mogle očekivati, pa opet, čak i u takvom okruženju, njegov prvi instinkt je autocenzura, strah od ogrešenja zbog ljubavi koja bi, mada ponekad mukotrpna i teška, trebalo da bude oslobađajuća, dok je u njegovom slučaju, i u slučajevima mnogima poput njega, čak i danas, kada je društvo mnogo otvorenije i liberalnije ka istopolnoj ljubavi, obeležena krivicom i sramotom.

„Dokaz da sam prešao užasnu granicu, ne spram mojih najmilijih, ni spram samog sebe, niti spram nečeg svetog... Nisam se o njih ogrešio, već o one još nerođene i neznane, i one koje nikad neću moći da volim bez sećanja na ovo breme stida i odvratnosti koje se sad isprečilo između mog i njihovog života. Okaljaće i progoniće moju ljubav prema njima, i uvek će između nas stajati ova tajna koja bi mogla da zaprlja sve ono što je dobro u meni.”

Mnogi su u delu Andrea Asimana prepoznali prustovske momente, od reminiscencija, preko tematike, do Oliverovog „Kasnije” koje postaje Eliova madlena. I zaista, možda po ugledu na Prusta, Asiman za svoju priču bira izuzetno intiman tonalitet, poput zapisa u najtajnijim dnevnicima. Promišljanja naratora ponekad su lascivna, često i previše za čitaoce koji nisu skloni ovakvoj književnosti, ali to je ono što doprinosi autentičnosti naracije koja otvara najdublje kutke jedne duše, pa čak i one koji su obično zauvek zaključani pred drugima. To je jedini problem koji ja imam sa ovim romanom, jer inače nisam preterano zainteresovana za tuđu intimu pa su mi određene informacije bile prosto suvišne, iako shvatam njihovu ulogu, bilo da ih posmatrate kao oruđe postizanja autentičnosti ili oruđe provokacije.

„Zovi me svojim imenom” je hrabra, provokativna priča. Neće je svako prihvatiti. Neki će je osuditi i dočekati sa gađenjem kakvo je Elio osećao prema sebi dok ju je proživljavao, ali ona i nije pisana za njih, već za ljude koji će u ovom romanu prepoznati sopstvene strahove, a nakon čitanja možda prvi put uvideti da nisu sami, da je to kroz šta prolaze put kojim se kreću mnogi poput njih. Dokle god postoje ljudi koji pripadaju kako prvoj, tako i drugoj grupi, ovakvi romani su potrebni društvu, a samim tim i vrlo važni i treba ih pisati i čitati još više.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Štrik

Sećate li se svoje prve posete Sajmu knjiga? Ja nemam predstave sa koliko godina sam prvi put bila. Jedna od prvih poseta koja mi je ostala u sećanju je ona u kojoj sam sa mamom jedva dovukla kupljene knjige kući. Često to pominjemo u raspravama o tome kako se i da li se nekada bolje živelo. Sećam se da smo tada kupile knjige o Hariju Poteru. Tek su bile objavljene i još uvek se o njima govorilo kao o priči o dečaku koji ide u školu za čarobnjake. Mislim da sam tada pazarila i „Autostoperski vodič kroz galaksiju”. Nakon toga su posete Sajmu postale redovna stvar, najpre sa mamom, kasnije i sa društvom, mužem, a evo, već drugu godinu zaredom i kao lice sa druge strane štanda. Počinjem post o 63. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu baš ovim pitanjem jer, radeći na štandu izdavačke kuće koja je prvenstveno koncentrisana na izdanja za decu, polako uviđam koliko dece voli knjigu i redovno posećuje ovaj događaj sa svojim roditeljima. Ove godine naročito, jer sam kao deo Odisejinog tima učestvovala u organizaciji seminara posvećenog kritici dečje književnosti, ali i posete mađarskog pisca Ištvana Lakatoša koji je na štandu potpisivao svoje knjige. Ova nedelja je, shodno tome, bila izuzetno naporna, ali pre svega veoma zabavna i dinamična.

Na seminaru smo pričali o tome kako treba predstaviti dečju knjigu. Svoje znanje su sa učesnicima podelile Tijana Tropin, Ivana Mijić Nemet i književna kritičarka iz Švedske Lota Olson. Činjenica je da o knjigama uopšteno danas najviše pišu blogeri, a i oni, kao i nekolicina novinara, uglavnom pišu o knjigama za odrasle. Knjige za decu su prilično zanemarene i ne shvataju se ozbiljno, a trebalo bi jer se ljubav prema knjizi razvija upravo od malih nogu (uglavnom... kao što možda znate, kod mene baš i nije bio takav slučaj). Kada se o knjigama za decu govori, često se govori na pogrešan način – novinari i blogeri mahom nemaju potrebno znanje za pisanje o dečjoj književnosti (ja otvoreno priznajem da nemam). Cilj seminara je, prema tome, bio da se sa zainteresovanima podele alatke potrebne za pisanje o knjigama za decu, kao i da se skrene pažnja na to šta je u pisanju prikaza važno, a šta treba zanemariti, tako da oni koji imaju želju za pisanjem ovakvih recenzija, a nemaju potrebno znanje, mogu da nauče kako to što kvalitetnije da rade. Za sve one koji su propustili seminar, a zanima ih ova tema, na Odisejinom sajtu će biti postavljena brošura u kojoj će biti sumirano sve što je na predavanjima rečeno.

Pored seminara, dan koji je na mene ostavio najveći utisak jeste sreda, kada je Ištvan Lakatoš potpisivao svoje knjige. Interesovanje je bilo ogromno, klinci su dolazili ciljano po autogram, sa već kupljenim primercima, a zabavljali su ih članovi udruženja Valinor, maskirani u likove iz serijala Ema i Tesla.

Imala sam priliku da popričam sa piscem, ali i da mu pomognem oko snalaženja sa našom valutom dok je išao u potragu za nekim stripovima i mogu vam reći da je u pitanju jedan izuzetno pametan, zanimljiv i pre svega skroman čovek. Rekao mi je da je taj dan bio jedan od najlepših dana u njegovom životu i ne mogu da vam opišem koliko mi je drago što sam bila deo ekipe koja je tome doprinela. Nisu samo deca bila u redu za potpisivanje, bilo je i nas starijih koji smo cupkali kako bismo što pre dobili posvetu. Lakatoš je, osim potpisa, svakom obožavaocu nacrtao nešto na knjizi, pa sa vama sva srećna delim svoje crteže Varnave i Lavrentija!

Slično je bilo i u četvrtak, kada je na štandu gostovao Tihomir Čelanović, ilustrator novog izdanja „Pipi Duge Čarape na brodu”. Jasno vam je da nisam mogla da odolim da ponesem svoj primerak. Pa vidite je samo!

Uspela sam i ove godine da se napazarim, iako sam rekla da ću pokušati da se kontrolišem. Ne toliko zbog novca, koliko zbog selidbe koja nam predstoji. Pisala sam o ovome prošle godine, ali slučaj se ponovio: kada ste na sajmu svakog dana po ceo dan, ne sputavaju vas teške kese. To je mač sa dve oštrice jer izgubite pojam o broju kupljenih knjiga. Ja sam se trudila da se držim spiska, ali naravno da je bilo i neplanirane kupovine. A pošto znam da vas najviše zanima šta sam to dovukla kući, odmah prelazim na naslove kojima sam se ove godine ponovila. Kao i prošle godine, i ovoga puta ih ima tridesetak. Ako do sada niste skuvali kaficu ili čaj, predlažem da to odmah učinite, biće ovo još jedan dug post na blogu!

Prvi dan Sajma je ujedno bio i Dušanov rođendan, pa sam se uputila ka makedonskom štandu sa knjigama na engleskom u Hali 4 da mu kupim poklon. Nisam bila baš načisto šta da mu uzmem, a onda sam videla čitavu policu sa Deadpool stripovima i tu više nije bilo dileme. Pretpostavljam da među vama ima ljubitelja stripova i da znate kako se kreću cene, pa sam morala da budem domišljata (na moju ogromnu žalost, budžet mi je bio ograničen, proklet bio onaj ko je rešio da sajam knjiga smesti na sam kraj meseca!). Posle nekih pola sata prebiranja po polici, ugledala sam nešto zanimljivo: roman! Korica kaže da je to prvi roman o ovom liku, pa sam se, vodeći se penzionerskom logikom zvanom „za te pare bolje da nešto pročita nego samo da gleda slike”, odlučila da uzmem njega. Biće da je izbor bio dobar, pošto se oduševio. Mislim da nije ni očekivao da ću se setiti da nešto kupim u onoj frci, ali to bi bilo, najblaže rečeno, potcenjivanje moje malenkosti. Na makedonskom štandu sam poslednjeg dana rešila još jedan rođendanski poklon, ali to ne smem da vam fotkam, za svaki slučaj, pošto poklon treba tek da uručimo (boga pitaj ko sve čita ovaj blog, a neće da mi kaže).

Prvog dana sam kupila još jednu knjigu, iako sam planirala da kupovinu ostavim za kasnije. U pitanju je Vulkanovo izdanje romana „Let iznad kukavičjeg gnezda”. Drugarica je obilazila Vulkanov štand gde je videla da za tri kupljene knjige dobijate dodatni popust od 10%, a kako je na spisku imala dve, rešila je da se udružimo i uštedimo neki dinar. Bila je dovoljno ljubazna da obavi kupovinu za mene i da mi da labelo koje je dobila na poklon, tako da je kupovina ovog izdanja bila više nego isplativa: 680 umesto 999 dinara za tvrdi povez (nisam imala pojma da je knjiga u tvrdom povezu) plus labelo pride.

Sledećeg dana sam brzinski otrčala do štanda Ukronije da uzmem drugi deo Dnevnika Virdžinije Vulf. Prošle godine sam kupila prvi deo, a čim sam saznala da će nastavak biti objavljen za sajam, dodala sam je na spisak, ne pitavši za cenu.

Na štandu Nove knjige sam kupila roman „Mala knjižara u Parizu”. Dugo se premišljam oko kupovine, ali nisam se usuđivala jer, ma koliko naslov delovao primamljivo, plašila sam se da je priča bezveze. Nakon što sam pročitala Isidorinu recenziju romana, odlučila sam da ipak kupim knjigu. Ako vas mrzi da čekate moje utiske (ko zna kad će knjiga stići na red), Isidorin odličan tekst možete pročitati OVDE.

Tog dana (koji li to beše dan?) je Dušan najavio da će doći po mene, pa sam rešila da kupim što više knjiga kako ne bih morala kasnije da ih vucaram. Skoknula sam do štanda Belog puta da uzmem Vonegatove romane u njihovom izdanju koji mi nedostaju. Nakon što je video da nosim Odisejin bedž i nakon što me je pozdravio pesmom „Odisejaaaaa, Ooooodisejaaa”, divni čika sa štanda mi je dao dodatni popust za kolege, pa sam „Plavobradog” i „Oko sokolovo” dobila za samo 500 dinara.

Istog dana sam (a možda to i nije bio isti dan, što je potpuno nevažno) kupila i „Život vilenjaka” Mjuriel Barberi na štandu Čarobne knjige. Razmišljala sam da li da kupim i „Oko za oko” Davida Lagerkranca ali sam ipak odustala. Ovo je već drugi sajam da odustajem od kupovine, što će reći da mi se baš i ne čita, tako da će morati da sačeka neku drugu priliku, a možda i nešto nižu cenu.

Svratila sam i do izdavačke kuće Dibidus, gde sam kupila „Jagnje” Kristofera Mura. Ovaj roman nije baš među najjeftinijima pa nisam bila sasvim sigurna da li će završiti u sajamskom ulovu, ali popust je bio više nego korektan. Umesto 1400 koliko je, ako se ne varam, u redovnoj prodaji, sajamska cena je bila 800 dinara. Premišljala sam se i oko romana Ketrin Arden (svi ih toliko hvale!), ali oni će ipak malo sačekati.

Kod komšija iz Solarisa sam uzela knjige Patrika Ziskinda koje mi nedostaju. Prošle godine sam kupila dve, obe su me oduševile, pa sam rešila da kompletiram pisca. Cena im je oko 200 dinara, te kupovine su najslađe, naročito kada znate da je knjiga garantovano kvalitetna.

Iiii potpuno neplanirano sam kupila jednog Kišona. Gde ima mesta za 20 i kusur knjiga, ima i za jednog malog Kišona!

Sajam ne bi bio sajam kada ne bih svratila do štanda Loma. Ovoga puta nisam preterivala (teško nama kada dođe dan selidbe), pa sam uzela samo pesme od Bukovskog koje mi nedostaju a kojih nije bilo prošle godine (Bukovski je konačno kompletiran) i, totalno neplanirano, „Pseće srce” Mihaila Bulgakova. Uzela sam još jednu knjigu koju sam sutradan vratila jer se ispostavilo da je već imam. Moram da priznam da mi se to prvi put dogodilo u životu, a čak sam i Dušana zvala da proveri!

Par dana pred sajam sam saznala da je Geopoetika objavila novi roman Džulijana Barnsa i on se momentalno ugnezdio na već poduži spisak (brojite li vi knjige o kojima pišem? Ja ne smem). Stvarno volim Barnsa i on je odavno jedan od onih pisaca čije knjige kupujem i ne gledajući o čemu su. Tako je bilo i sa „Jednom pričom”. Najiskrenije vam kažem, pojma nemam o čemu je knjiga.

A sad prelazimo na poklone!

Imala sam četiri Deretine knjige na spisku, što je, ako se ne varam, najviše knjiga od nekog izdavača. Kupila sam Vonegatovu „Klanicu 5” i „Midlseks” Džefrija Judžinisa. Obe knjige su mi već dugo na spisku za kupovinu, ali kako se trudim da što manje knjiga kupujem van sajma, dugo su čučale u blokčetu sa naslovima koji čekaju da ih nabavim. Na poklon sam dobila „Agi i ja”, nastavak romana „Čudo” i „Sutra ću možda ostati” Lorenca Maronea, čiju knjigu „Sitnice koje život znače” obožavam. Ako ste propustili recenzije ovih knjiga, evo linkova: Čudo, Sitnice. Hvala Dereti na gostoprimstvu i brizi o mom namučenom novčaniku!

Na štand Aretea sam ciljano otišla po roman „Orlando” Virdžinije Vulf i „Skrivena lica” Salvadora Dalija. Virdžiniju sam kupila, Dalija dobila i jedva čekam da vidim kakav je roman i da sa vama podelim utiske o njemu. Imam baaaaš, baš velika očekivanja.

Izdavač čiji štand uvek rado posetim i čijim novitetima se svake godine posebno radujem je Clio. I ovoga puta su imali mnogo toga zanimljivog u ediciji „Gral” i nije bilo lako izabrati knjige koje ću uzeti, ali imala sam sjajnu pomoć zaposlenih. Meni je pažnju privukao roman „Priča o supermarketu” o čoveku koji posle brodoloma odlučuje da otvori prodavnicu na ostrvu na kom je završio. Pored ovog romana, na poklon sam dobila i „Bez daha” istog pisca, kao i romane „Zaludnost življenja” Dimitrija Verhulsta, „Sezona seobe na sever” Tajiba Saliha i „Svako poludi na svoj način” Stefana Čapalikua. Svaki zvuči zanimljivo, a Clio retko kad pogreši, tako da jedva čekam da se bacim na čitanje.

Još prvog dana, dok nije bilo gužve, otišla sam da se javim drugarima iz Urban Arta. Tamo me je, naravno, sačekao paketić sa novim izdanjima. Pored novog romana Tamare Kučan, za koji ste sigurno čuli, tu je i autobiografija Jovana Milića „I siromašni imaju san”. Tamara ne bi bila Tamara kada pored knjiga ne bi ubacila makar još neku sitnicu, pa su se u kesi našle i ove čokoladice (ostale su samo ove dve, nešto sam morala da sačuvam za fotkanje). Kod njih uvek rado svratim jer na njihovom štandu uvek vlada divna atmosfera pa kad čovek zasedne, nikako da ga oteraju sa štanda. Na njihovu sreću, a moju žalost, ove godine nisam imala mnogo vremena da ih gnjavim, ali Ash i ja smo se još jednom dogovorili da se obavezno vidimo na kafi, makar jednoj do sledećeg sajma.

Svoje domaćine, Odiseju, i ovog puta ostavljam za kraj. Sa štanda sam ponela samo jednu knjigu (zbog selidbe!), dva magnetića za frižider i mnogo divnih uspomena. Knjiga koju sam uzela je „Kasperijada”, poljskog pisca Gžegoža Kazdepkea. Već sam je pročitala i pominjala sam je u mesečnom pregledu. Knjiga je predivna i najviše sam je ove godine preporučivala na sajmu. Jedva čekam da vam pišem o njoj, taman da vidimo da li sam nešto naučila na seminaru i radionici!

Krajnje je vreme da ovaj post privedem kraju. Proverila sam dva puta i mislim da ništa nisam zaboravila. Ono što želim jeste da još jednom zahvalim izdavačima na divnom tretmanu, popustima i poklonima koji su od neprocenjive važnosti za postojanje ovog bloga. Ne smem da izostavim ni izdavače koji su mi poslali knjige pre sajma, kao što su Štrik i Plato, i time i meni i vama olakšali preživaljavanje ovog posta. Takođe moram da napomenem da sam zahvaljujući seminaru upoznala par ljudi čije blogove redovno pratim, kao i nekoliko novinara koje zaista cenim. Sajam je uvek prilika da se sretnem i ispričam sa poznanicima iz sveta izadavaštva koje retko viđam (neki od njih su mi dali i poklončiće, kao što je sveščica iz Kreativnog centra koju sam zaboravila da ufotkam).

Preumorna sam, sve živo me boli i jedva sam ufotkala knjige, mada mi je, moram priznati, pisanje i pripremanje ovog posta išlo začuđujuće lako (iako traje već satima). Planirala sam da ga pišem sutra, ali za to što ću ga objaviti danas možete da zahvalite činjenici da od jutros nemam vode, pa ne mogu da ribam stan. Ako to nije direktna poruka od univerzuma da smirim doživljaje i da postoje preče stvari od prljavog lavaboa, onda stvarno ne znam šta je.

Ako ste stigli dovde, hvala vam na strpljenju i posvećenosti! Nadam se da vam je post bio zanimljiv, moj utrnuli mozak je dao sve od sebe! Pišite mi svoje utiske sa ovogodišnjeg Sajma knjiga. Šta ste kupili? Kako ste se proveli? Da li ste čitali ili kupili neku od knjiga sa mog spiska? Hoćete li mi pomoći kada se budem selila?

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3