Stsh's Book Corner

Home All post

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve” (recenziju možete pročitati OVDE). Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana (recenziju romana ,,Moja baka vam se izvinjava” možete pročitati OVDE), takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike.

,,Brit-Mari je bila tu” (2016) je treći Bakmanov roman a može se čitati kao spin-off romana ,,Moja baka vam se izvinjava”. Naime, tu smo upoznali Brit-Mari, glavnu junakinju romana, džangrizavu komšinicu u kojoj je autor video potencijal za novu priču. Nakon dešavanja u prethodnom romanu, Brit-Mari odlučuje da ostavi svog nevernog supruga i u šezdeset trećoj godini života počne svoj život iznova.

Srećemo je u prostorijama Zavoda za zapošljavanje i već na prvim stranicama romana, kroz razgovor sa službenicom, shvatamo da je Brit-Mari svoje novo životno poglavlje shvatila veoma ozbiljno. Naime, Brit-Mari mnoge stvari shvata veoma ozbiljno, stvari za koje drugi ljudi obično ne mare (na primer raspored pribora za jelo u fiokama – viljuške, noževi, kašike. I nikako drugačije. Pa, nismo valjda životinje??). Brit-Mari, takođe, teško razume druge ljude i njihov nehajan stav prema tako važnim stvarima. Zbog toga je ljudi smatraju teškom i često joj zameraju da zvoca. Ni izraz lica joj baš ne ide u korist, ljudi često misle da ih osuđuje. A to zapravo nije slučaj, ne, nikako. Brit-Mari samo skreće ljudima pažnju na stvari koje rade pogrešno (mnogo direktnije nego što bi ljudi želeli) i ne osuđuje nikoga, ali pobogu, valjda jedna civilizovana osoba ume da razlikuje ispravno od pogrešnog. Ako niste dovoljno civilizovani po njenim merilima, ne brinite, Brit-Mari će se postarati da to postanete, ali neće vas osuđivati, to nikako.

Brit-Mari, dakle, vrlo ozbiljno shvata stvari. Zato će se, nakon prvog razgovora sa službenicom Zavoda za zapošljavanje koji je završen jednim ljubaznim ,,Javićemo vam se”, već sutradan pojaviti u istoj toj kancelariji dva minuta nakon početka radnog vremena (jer ne želi da bude nametljiva) i zahtevati nove informacije. Svako ko je ikada kročio u Zavod za zapošljavanje zna da stvari ne funkcionišu baš tako, ali ne i Brit-Mari. No da skratimo priču – nakon nekoliko upornih telefonskih razgovora upućenih nesrećnoj službenici, Brit-Mari će dobiti posao (što je neće sprečiti da nastavi da je zivka). U Varoši, gradiću koji je i bog zaboravio, a ekonomska kriza dovela do izgleda grada duhova. Ipak, u njemu živi nekoliko individua koje su grad uzele pod svoje, nezakonite radnje cvetaju, a deca... nekolicina dece koja tu i dalje živi, samo žele da igraju fudbal. I da im Brit-Mari bude trener.

,,Brit-Mari je bila tu” je tipičan bakmanovski roman pisan po sada već dobro znanom receptu. U centru zbivanja je jedan, naizgled sasvim običan junak, ni po čemu poseban, ne tako omiljen u društvu koji zbog neke vanredne životne situacije biva primoran da se uklopi u zajednicu. Čitanjem romana čitalac shvata razloge zbog kojih je junak postao takav kakav je. Do kraja romana zajednica ne samo da prihvata junaka sa svim njegovim bubicama i manama (iako, gledano sa strane, baš i nemaju razloga za to), već im junak svojim postupcima menja život, baš kao i oni njemu. Prisutna je, naravno, i neka prepreka koju junaci treba da prevaziđu na svom putu do srećnog kraja, kao i jedna izuzetno emotivna scena koja bi trebalo da dirne čitaoca. Stil takođe ostaje nepromenjen: shematski pisana poglavlja i sklonost ka ponavljanju. Ovlaš gledano, recept koji se prepoznaje u pisanju bajki.

Kao i u svojim prethodnim romanima, Bakman je pokazao izuzetnu veštinu da osmisli svog glavnog junaka i natera čitaoce da ga zavole, ali baš kao i u prethodnim romanima, pokazao je i nedostatak veštine da razvije priču, preterano se oslanjajući na karaktere junaka. Brit-Mari je izuzetno dopadljiva, uprkos svojim bubicama, ali dobro osmišljen junak jednostavno nije dovoljan za dobro napisan roman. Ovoga puta Bakman odlučuje da svoje junake karakterizuje kroz poštapalice koje koriste u govoru. Interesantno rešenje ukoliko se vešto izvede, što u ovom romanu nije slučaj jer se poštapalice ponavljaju iznova i iznova, u gotovo svakoj rečenici koju junaci izgovaraju, što posle određenog vremena postaje naporno, neprirodno pa čak i iritantno. Naime, veća je verovatnoća da ćete junake upamtiti po poštapalicama koje koriste nego po njihovim imenima. Tako imamo Brit-Mari i ,,ne, to nipošto” i ,,ha”; Osobu (koja čak ni nema ime iako je jedna od glavnih junakinja u romanu) i njeno ,,kako se kaže”; policajca Svena i njegovo ,,hoću reći” itd.

Bakmanov jednostavan stil pisanja koji uljuljkuje, veština da stvori nezaboravnog glavnog junaka i izmami osmeh i suze kod čitalaca učinili su ga slavnim, a njegov prvenac ,,Čovek po imenu Uve” omiljenom knjigom čitalaca širom sveta. Ipak, u ,,Brit-Mari” emocija koju autor oseća prema svom junaku nije toliko vidljiva. Baš kao što Brit-Mari koristi sodu bikarbonu da očisti svet oko sebe od prljavštine i frustracija, tako je i ovaj roman pisan sterilno i mehanički. Usudiću se da kažem da mislim da to nije bila namera autora. Za razliku od stanovnika Varoši, čitaocima možda neće biti tako lako da se emotivno vežu za ovu junakinju (čitaocima koji nisu fanovi fudbala preporučujem da fudbal shvate kao metaforu).

Ipak, ,,Brit-Mari je bila tu” je roman idealan za dane kada želite da se odmorite i oslobodite od stresa. Opustiće vas i nasmejati (iskreno govoreći, u nekoliko navrata sam se, naročito na početku romana, naglas zakikotala) i podsetiti da malo empatije nad čudacima iz komšiluka nije naodmet. Kao i Bakmanovi prethodni romani, i ,,Brit-Mari” se može podvesti pod sekciju feel-good literature. Tako da, ukoliko volite romane koji prate asocijalne čudake i laganu literaturu koja ne opterećuje previše, Bakman je stanica za vas.

Ocena: 2.5/5

Izdavač: Laguna

Ratka Denemarkova (1968) češka je književnica, dramaturškinja, autorka televizijskih scenarija, prevoditeljka. Studirala je češku i nemačku književnost, na čemu je i doktorirala. Napisala je nekoliko romana koji su prevođeni na više od dvadeset svetskih jezika (što je ubraja među najprevođenije češke savremene pisce). Dobitnica je brojnih nagrada, kako za književno stvaralaštvo, tako i za prevođenje. Po njenoj knjizi US 2 snimljen je i film. Živi i piše u Pragu.

,,Prilog istoriji radosti” (2014) je roman o nasilju nad ženama smešten u okvire kriminalističkog romana. Kao i svaki drugi roman u okviru ovog žanra, i ovaj počinje zločinom. Telo uglednog gospodina pronađeno je obešeno u njegovom domu. Sve upućuje na samoubistvo. Ipak, policajac kome je dodeljen slučaj ima svoje sumnje i počinje sopstvenu istragu koja će ga dovesti do zastrašujućih saznanja.

Upečatljivo je da ni žrtva ni istraživač nisu imenovani, i upravo ta nametnuta bezličnost upućuje na to da misteriozni zločin nije glavna tema romana, ali i provokativno ukazuje na to da istorija pamti bezbroj ovakvih bezimenih žrtava čiji se životi, patnje ili smrt posmatraju samo kao statistički podatak i broj. Upravo te žrtve su, s akcentom na žene, osnovna tema ovog romana. U suprotnosti sa neimenovanim likovima u knjizi stoje tri protagonistkinje – Dijana, Brigit i Erika – ugledne gospođe u društvu koje ,,iza zatvorenih vrata” delaju kao borkinje za prava zaboravljenih žrtava, glas onih žena koje su ostale neme.

Već na prvim stranicama knjige nazire se put kojim će se priča kretati. Obešeni muškarac nije imao neprijatelje, bio je uvaženi član društva, uticajna ličnost, ali, čini se, nije baš bio ni cvećka. Njegova supruga nehajno objašnjava Policajcu da ga je nedavno potresla razmirica s bivšim asistentkinjama: ,,Ali to su bile samo gluposti. Optužile su ga za uznemiravanje na radu, a jedna je čak tvrdila da ju je silovao, ili tako nešto.” Ili tako nešto. Policajac odlučuje da sve to malo podrobnije istraži i ubrzo shvata da je slučaj dospeo i do suda nakon što su se žrtve udružile, ali su muškarčeve veze učinile svoje – čitava priča je zataškana, dosije je ostao prazan. Intervjuiše žene i čuje različite priče: neke su nasilno primorane na seks, ali su nastavile sa svojim životima, neke i dalje ne mogu da se oporave od traume, neke su bile zaljubljene. ,,Seks je radost, tvrde, a svaka od žena bila je prilog za istoriju njegove radosti.”

Govoreći o naslovu romana, autorka podvlači da je naslov očigledno ironičan, s obzirom na to da se iza njega krije priča o nasilju. Nakon što zagrebe ispod površine nevinih života protagonistkinja, Policajac dolazi do saznanja o nečemu što svi zapravo znamo. Istorija nasilja nad ženama traje od samih početaka civilizacije i čini je skup malih ,,istorija radosti” pojedinaca. Tri protagonistkinje, poput tri jahača apokalipse, dokumentuju prećutane zločine ovog tipa u prethodnih sedam decenija i rešavaju da pravdu uzmu u svoje ruke i da se ,,osvete za silovano stoleće”.

,,On nije u telu žene. Pod kožom su mu upisane predrasude i laži o ženama stare vekovima. Taj zločin se ne smatra zločinom. Vagina je moneta za potkusurivanje uvek spremna. Bog ne voli ponosne žene. Zato im je stvorio slaba tela. I postavio ih u izlog. Ovo telo treba da se koristi. Ovo telo je stvar. Odbačeno parče mesa.”

Sve to s visine posmatraju laste, još jedan višeznačan simbol u romanu. U jednom intervjuu autorka kaže: ,, Lastavica je simbol bića koje ne razume život na zemlji, niti načine zbog kojih su ljudi podeljeni na polove, nacije, države, na različite vere. Laste su zahvalan književni simbol zato što označavaju nadu i povratak. U slovenskoj mitologiji laste su simboli duša umrlih žena.“

Iako se u romanu govori o više vrsta nasilja, silovanju je posvećeno najviše pažnje. Svojim stavovima autorka otvara prostor za polemiku u nekoliko navrata. Govoreći o ,,muškom svetu” gde je muškarac taj koji evidentno dominira, o ratovima, o fašizmu, o odnosu različitih kultura prema ženi i posebno prema nasilju nad ženama, autorka provokativno provlači nekoliko tema. Na lestvici nasilja postoji jasna hijerarhija, te se jedni zločini smatraju ,,većim” od drugih, ma koliko svi bili strašni. Da li silovanje žena tokom ratova uopšte zaslužuje mesto na toj lestvici ako znamo koliko je nevinih ljudi izgubilo živote i na kakve načine? Toliko je nesreće na svetu, kako svaku uklopiti u kockicu empatije u kojoj, na kraju krajeva, ima taman toliko mesta za one najstrašnije. ,,Dijanu razjaruje reč samo. Bila je SAMO silovana.”

S druge strane, autorka otvara temu razlikovanja ,,pravde i zakona”, moralnih dilema starih koliko i sam svet. Gde tu spada osveta? Da li su osvetnice borkinje za pravdu ili zločinke? Da li časni motivi pravdaju nasilje? Ako je ,,vrednost pojedinca na prvom mestu”, kako kaže jedna od tri protagonistkinje, ,,poštovanje prema svakom pojedincu, zato što svako ima dušu”, gde su tu ,,duše” onih koji su počinili zločine? Ako je moralno načelo ,,ekstremni individualizam” da li ga se pridržavaju zaista? Da li se nasilje rešava nasiljem ili rađa novo nasilje i prostor za začarani krug mržnje? I tako dalje, i tako dalje. Niz pitanja na koja svaki čitalac ima drugačiji odgovor.

U ,,Prilogu istoriji radosti” mesta radosti nema. Roman je hladan, težak i provokativan. Pojedinovi delovi izazivaju nemoć i ljutnju. Pojedini delovi će vas ostaviti zbunjenim i možda će ostati nejasni. Stil kojim je roman pisan neće vam olakšati, ali cilj ovog romana nije lagodno uživanje u rešavanju misterioznog ubistva imućnog biznismena. Istraga nije napeta i puna akcije. Pronalaženje zločinca ne donosi zadovoljstvo ni katarzu. Ni čitaocima, ni istraživaču. S druge strane ,,Prilog istorije radosti” podseća na deo istorije o kom se ne govori dovoljno. Istorije koja nije daleko u prošlosti ili daleko od naših dvorišta, naprotiv. Sve se to događa sada, ovde. Ta istorija se toliko ponavlja da joj se ne vidi kraj, ali o njoj i dalje svi ćute. I javnost, i zakon, pa čak i žrtve. Autorka stoga daje ženama poziciju moći, poziciju koja je neophodna da bi se čuo glas koji izgovara ,,dosta”. Istoriju pišu pobednici, pa zašto bi bilo drugačije sa istorijom radosti?

Izdavač: Štrik

Ocena: 3,5/5

Džefri Judžinidis (1960) je američki pisac grčko-irskog porekla. Studirao je književnost na Univerzitetu Braun. Objavio je jednu zbirku priča (Fresh Complaint, 2017) i tri romana: ,,Samoubistvo nevinosti” (1993), ,,Midlseks” (2002) i ,,Bračni zaplet” (2011). Neko vreme je živeo u Kalkuti gde je radio kao volonter u misiji ,,Majka Tereza”, a danas živi u Nju Džerziju gde predaje kurs kreativnog pisanja na Prinstonu.

,,Midlseks” je pripovest Kala Stefanidisa, uglednog diplomate koji je rođen i odgajan kao devojčica Kaliopa. Naime, iako je spolja gledano Kaliopa na rođenju izgledala kao ,,zdrava i prava” devojčica, doktoru je promaklo da je, genetski posmatrano, beba koju je držao u rukama zapravo dečak, odnosno da je pred njim redak slučaj genetske mutacije koja rezultira pseudohermafroditizmom. I tako su Kaliopu roditelji odgajali kao devojčicu, ni ne sluteći da sa njom nešto nije u redu, sve dok ona sama u pubertetu nije počela da shvata da se razlikuje od svojih vršnjakinja. Nakon nesreće koju je doživela kao tinejdžerka, lekarski pregled je utvrdio ono što je Kaliopino telo već pokušavalo da joj kaže – došlo je do zabune kada joj je lekar na rođenju odredio pol.

,,Rođen sam dva puta: prvo kao devojčica, jednog izuzetno vedrog dana u Detroidu 1960; a zatim ponovo, kao dečak, tinejdžer, u jednoj bolnici kraj Petoksija u Mičigenu, avgusta 1974. Bolje upućeni čitaoci možda su me videli u studiji doktora Pitera Lusa ,,Polni identitet kod pseudohermafrodita sa sindromom 5-alfa reduktaze”, objavljenoj u ,,Žurnalu pedijatrijske endokrinologije” 1975. Možda ste čak videli i moju fotografiju u šesnaestom poglavlju sada već prilično zastarele knjige ,,Genetika i nasleđe”. To sam ja, na strani 578, stojim nag pored visinometra sa crnim pravougaonikom preko očiju.

U mojoj krštenici piše da se zovem Kaliopa Helena Stefanidis. U mojoj najnovijoj vozačkoj dozvoli (izdatoj u Saveznoj Republici Nemačkoj), moje ime glasi, jednostavno, Kal.”

Iako je ispričana u prvom licu, ,,Midlseks”, ipak, nije knjiga o životnom iskustvu jednog pseudohermafrodita. To je kompleksan, višeslojni roman o identitetu koji obuhvata istoriju jedne porodice ili, još preciznije, istoriju i putovanje jednog mutiranog gena koji se prenosio s generacije na generaciju i čekao pravi trenutak da se konačno ovaploti.

Priča počinje 1922. godine u evropskom selu Bursa, iz kog su zbog turske okupacije, iseljeni brojni stanovnici grčkog porekla. Ista sudbina je zadesila i Leftija i Dezdemonu Stefanidis koji su bolji život potražili u Americi. Da ,,Midlseks” nije obična porodična priča jasno je već u nekoliko prvih poglavlja. Naime, Kalovi baba i deda su iskoristili priliku što ih u Americi niko ne poznaje, na brodu kojim su putovali su izveli malu ,,predstavu” upoznavanja i zaljubljivanja i svoju vezu su ozvaničili brakom. To, naravno, ne bi bio nikakav problem da Dezdemona i Lefti nisu brat i sestra.

Najveći deo romana posvećen je porodičnoj sagi Stefanidis, prvenstveno životu Leftija i Dezdemone u ,,vrlom novom svetu” i njihovim pokušajima na svoj pravoslavni duh uklope u američki san. Veo njihove zabranjene veze pratiće njihov život kao prokletstvo, makar u Dezdemoninim očima, koja će, kao svaka prava bogobojažljiva hrišćanka, celog života u sebi nositi strah od božje kazne. Dezdemona je ujedno i najbolje portretisan lik, pa možda i glavni akter Judžinisovog romana, spona koja povezuje njegov početak i kraj. Od trenutka kada sazna da incest može rezultirati monstruoznim deformitetima kod dece, Dezdemona će sve od sebe dati da izbegne trudnoću, najpre izbegavanjem ,,bračnih obaveza”, zatim i podvezivanjem jajnika. Dezdemona se, međutim, na taj drastičan korak odlučila tek nakon što je rodila dvoje zdrave dece od kojih će jedno, sin Milton, oženiti rođaku, uprkos majčinim pokušajima da taj brak spreči. Iz te ljubavi će se roditi Kaliopa (iako je Dezdemonina proročka kašičica pokazala da Tesi čeka dečaka). Dezdemonin strah od božjeg gneva duboko je usađen u njenu ličnost. Svaku nesreću koja zadesi njihovu porodicu smatraće svojom krivicom, a činjenicu da se te nesreće uvek nekako podudaraju sa rođenjem dece, jasnim omenom. Nekoliko puta će padati u katatoničnu depresiju i poželeti da je nema, ali želja joj se nikada neće ostvariti, čak ni nakon što sahrani voljenog muža. Preživeće i taj gubitak a njena molba da se pridruži pokojnom mužu će, kako kaže autor, dugo prolaziti ,,kroz komplikovanu proceduru nebeske birokratije”. Njenim životom će zavladati mir, ironično, upravo kada sazna Kaliopinu ,,dijagnozu” koju će dočekati iskrenim izvinjenjem, kao da je baš to ono što je čitavog života čekala i da su njeni gresi konačno okajani.

Izuzev ovih detalja, ,,Midlseks” je uobičajena priča jedne iseljeničke porodice čije tri generacije teže uklapanju u svet oko sebe. Najpre Dezdemona i Lefti u sasvim novom, njima nepoznatom okruženju, zatim Milton i Tesi koji prolaze kroz nekoliko teških finansijskih epizoda (koje najbolje opisuje deo porodičnog života u kom Milton instira da u kući postoji samo jedna jedina sijalica koju bi odvrtao i zavrtao po različitim prostorijama po potrebi, kako bi mogao da vodi računa o potrošnji struje), pa čak i kroz gerilski ustanak koji se u Detroidu odigrao 1967. godine. Ipak, sve ove tri generacije suštinski su obojene potragom za identitetom, svaka na svoj način, a ta potraga se završava upravo Kalovim ponovnim rođenjem, odnosno istinskim otkrićem sebe.

Uporedo sa porodičnom sagom mi čitamo i Kalova ispovedna poglavlja u kojima govori o svom životu u Berlinu, mada prilično škrto, kao da čitaocima želi da ostavi otvoreno pitanje kako je zaista živeti u telu koje se rodilo neodlučno. Govori o problemima sa vezama, o stidu, o ,,dvostrukoj ličnosti” koja ponekad izranja ,,kao govorna mana iz detinjstva”, o samom procesu shvatanja onoga što se događa, o učenju ponašanja i navikavanja na svoj novi identitet.

,,Za sve to vreme, nisam donosila nikakve definitivne zaključke o sebi. Znam da je u to teško poverovati, ali tako je. Um poseduje samocenzuru. On ulepšava stvari. Nije isto biti unutar tela i izvan njega. Spolja možete da gledate, ispitujete, poredite. Iznutra nema poređenja.”

Nedostatak iskustava iz kasnijeg života nadoknađen je istorijskim činjenicama i informacijama kojima Judžinis obaveštava čitaoca o genetskoj mutaciji svog junaka, ali i o naučnim shvatanjima pojmova pola i roda. Tema koju obrađuje u romanu i dalje je tabu i ljudima je prilično nepoznata, a kao svaka nepoznata i neobična pojava, može izazivati neprijatnost. Zbog toga, iako Kalova priča zaista deluje nedovršeno i stidljivo, akcenat nije na sadašnjem trenutku života junaka (mada možemo naslutiti optimističan ishod) već na putu koji je do njega junak morao da pređe. Istorija je važna jer pokazuje neminovnost situacije, apsolutan nedostatak krivice za život koji je protkan osećanjem krivice i stida zbog nečega na šta se nikako nije moglo uticati.

,,Da kažem nešto i o svom stidu. Ne mogu da ga obuzdam. Trudim se najbolje što mogu da ga potisnem. Cilj pokreta za međupolnost jeste da se ukine rekonstrukciona genitalna hirurgija kod dece. Prvi korak u toj borbi jeste da ubede svet – a naročito pedijatre endokrinologije – da hermafroditske genitalije nisu bolest. Na svake dve hiljade beba, rađa se po jedna sa neodređenim genitalijama. U Sjedinjenim Državama, koje imaju dve stotine i sedamdeset pet miliona stanovnika, to znači da danas postoji negde oko sto trideset i sedam hiljada živih pripadnika srednjeg pola.”

Uprkos impozantnoj cifri, ona ostaje manjina, nepoznanica i statistička greška. Većina nas nikada nije ni upoznala nekoga kome su genitalije ,,najznačajnija stvar” koja im se ikada dogodila u životu, nešto o čemu većina ljudi zapravo nikada ni ne razmišlja; a čak i da jesmo, nije baš neobično što to nismo saznali odmah pri upoznavanju.

U tom smislu je ,,Midlseks”, osim što je maestralno napisan, poučan i informativan na nekoliko nivoa. Kroz istorijsku priču o jednoj porodici saznajemo više nego što smo svesni tokom čitanja: ne samo o genetskoj mutaciji, već i o životu iseljenika, o grčkoj kulturi (aluzije na grčku mitologiju mogu stati u zaseban tekst), o životu jedne sasvim obične američke porodice u kojoj se skriva jedna izuzetno neobična jedinka, o odnosu evropske i američke kulture, itd. A pre svega, o pojmu ,,normalnog” i njegovom relativnom, neuhvatljivom značenju koje se iz dana u dan opire kalupu.

„Normalnost nije normalna. I ne može biti. Kada bi normalnost bila normalna, svi bi je ostavljali na miru. Mogli bi samo da ćute i da je puste da se sama ispolji. Ali ljudi – naročito lekari – sumnjaju u ono što je normalno. Oni nisu sigurni da je normalnost sama po sebi dovoljno dobra. I zato hoće da je malo poguraju u pravom smeru.“

Ocena: 5/5

Izdavač: Dereta

April je u Beogradu, spakovali smo zimske stvari i veselo mašemo baba Marti i njenim uobičajenim promenama meteorološkog raspoloženja. Sad kad je stiglo proleće, prosto ne znam šta ću pisati u ovim uvodima jer nema više zime na koju mogu da kukam. Stoga ću olakšati i sebi i vama i odmah ću se baciti na pregled pročitanih knjiga tokom marta. Ovog meseca ih ima pet, pošto je vreme kada sam mogla da se pohvalim nekim zavidnim brojem pročitanih knjiga odavno iza nas.

1. Gospođa Berg, Soledad Puertolas – Roman o momku koji se zaljubljije u stariju komšinicu iz zgrade koja ne samo da bi po godinama mogla da mu bude majka, već se prema njemu, naravno, tako i ponaša. Roman je ispripovedan iz njegove perspektive u trenutku kada je on već odrastao čovek, suprug i otac dve ćerke. Iako je prošlo toliko vremena, njegova opčinjenost gospođom Berg ne jenjava. Ne znam šta bih vam rekla o ovoj knjizi. Lepo je napisana i u principu nemam ništa konkretno da joj zamerim, ali ostavila me je potpuno ravnodušnom. Jednostavno nismo kliknule.

2. Midlseks, Džefri Judžidinis – Moj prvi susret sa Judžinidisom odigrao se pre nekoliko godina kad sam pročitala The Virgin Suicides. Danas gotovo da se ne sećam knjige (mogla bih ponovo da je pročitam). A onda sam dobila preporuku za ,,Midlseks” kao mnogo bolji autorov roman i konačno sam ga nabavila na sajmu. U pitanju je priča o Kalu Stefanidisu koji je rođen i odgajan kao devojčica, ali u pubertetu shvata da nije kao druge devojčice. Ipak, ovo nije samo priča o životu hermafrodita, naprotiv, ,,Midlseks” je porodična saga koja obuhvata tri generacije, njihovu potragu za identitetom i boljim životom. Za sada dobijate iskrenu preporuku a recenziju vam spremam za narednu nedelju.

3. Prilog istoriji radosti, Ratka Denemarkova – Ovo je možda najčudniji roman koji sam pročitala u poslednje vreme. Roman počinje zločinom koji upućuje na samoubistvo, ali neimenovani Policajac koji radi na slučaju naslućuje da nije sve tako jednostavno. Istraživanje ga dovodi do misteriozne narandžaste kuće u kojoj žive tri još misterioznije gospođe koje su, kako se čini, povezane sa ovim, ali i sa još nekoliko sličnih slučajeva. Iza svakog od njih, ispostavlja se, krije se glas zlostavljanih i napastvovanih žena. Sasvim običan triler, rekli biste, ali verujte mi na reč da je ovo najneobičniji ,,triler” koji ćete ikada pročitati.

4. Brit-Mari je bila tu, Fredrik Bakman – Priča o Brit-Mari, junakinji koju smo upoznali u romanu ,,Moja baka vam se izvinjava” (klik OVDE za recenziju) je treći Bakmanov roman koji sam pročitala i sada sam već uverena da mi se nijedan naredni neće dopasti koliko ,,Uve” (klik OVDE za recenziju). Bakman piše po određenom receptu kog se tvrdoglavo drži i ma koliko on delovao uspešno (sudeći po broju prodatih primeraka romana širom sveta) posle trećeg romana već postaje predvidiv i zamoran. Ovo, naravno, ne znači da neću pročitati njegovu narednu knjigu, ali zadržavam pravo da se nadam da će u budućnosti makar pokušati da poradi na slabostima u svom pisanju.

5. Marketing u izdavaštvu, Elison Baverstok – prvo i osnovno, prevod naslova nije baš precizan. Originalni naslov je How to Market Books, što nije baš isto. Ovo je verovatno bio izuzetno koristan priručnik kada je objavljen (pre nekih 15 godina), ali vreme ga je pregazilo. Ako vas zanima ova tema a naletite na knjigu, nemojte je zaobići zbog toga. Neke suštinske stvari u marketingu su ostale iste i naići ćete na nekoliko dobrih saveta. S druge strane, zanimljivo je videti koliko su se stvari promenile i to za relativno kratko vreme (o tome svedoče poglavlja o telefonskoj prodaji, slanju biltena na kućnu adresu i onaj deo u kom autorka objašnjava šta je internet). Ako, ipak, tražite literaturu iz koje želite nešto konkretno da naučite na poslu, onda je verovatno bolje da potražite nešto novijeg datuma.

To vam je moj skromni martovski spisak. Titulu favorita odnosi ,,Midlseks” a već sledeće nedelje ćete u recenziji videti i zašto. Šta ste vi čitali prethodnog meseca? Koju knjigu preporučujete?

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Filip Metizak (1958) je britanski pisac i predavač na Institutu za kontinuirano obrazovanje Univerziteta u Kembridžu. Doktorirao je u oblasti rimske istorije na Oksfordu, a danas se bavi istraživanjem u oblasti antičke istorije. Autor je više od 20 knjiga od kojih su najpoznatije ,,U starom Rimu sa pet denarija dnevno” (2007) i ,,Grčki i rimski mitovi” (2010).

,,24 sata u starom Rimu” je istorijski osvrt na jedan sasvim običan dan na rimskim ulicama. Metizak je za svoju knjigu izabrao leto 137. godine, vreme Hadrijanove vladavine, kada je Rim bio na vrhuncu moći. Autor je želeo da prikaže manje poznatu stranu Rima. Kroz 24 poglavlja Metizak slika Rim kroz živote ljudi koji nikada nisu dospeli u istorijske udžbenike a zapravo su bili duša grada, oni koji su ga činili onakvim kakav je bio. Niko od njih preterano ne mari dokle dosežu granice carstva i kako napreduju osvajanja. Oni samo gledaju kako da preguraju dan, zarade za hleb, osvoje ljubav voljene osobe, itd – baš kao i bilo ko od nas.

Polazeći od šestog časa noći, po rimskom računanju vremena (odnosno od ponoći po današnjem), Metizak započinje priču o jednom danu rimske prestonice, predstavljući nam grad iz perspektive 24 različita lika. Svakim satom upoznajemo po jednog: bludnicu, roba, pekara, astrologa, pravnika i druge predstavnike najrasprostranjenijih zanimanja tog doba, ali glavni junak ove knjige je, kako i sam autor kaže, upravo grad Rim.

,,Ljudi čine grad: građevine i spomenici kojima će se diviti potonji naraštaji turista sekundarni su, važni samo kao fizički eho ljudi koji su ih sagradili i živeli među njima. Iz tog razloga u ovoj knjizi nema mnogo spomenika. Zgrade na koje nailazimo nisu niz sterilnih ruina, već jedan deo živog, višeslojnog i izazovnog okruženja.

Isto tako dvadeset četvoro ljudi koje danas upoznajemo nisu samo stanovnici Rima – oni, i stotine hiljada njima sličnih, jesu Rim. Ova knjiga nije pokušaj da se rekonstruišu sati u danu dvadeset četvoro rimskih pojedinaca – ona nastoji da rekonstruiše deo života samog grada odraženog u dvadeset četiri od hiljada i hiljada njegovih lica.”

Iako svaki od Metizakovih junaka ima ime, ponekad izmišljeno, ponekad pozajmljeno iz istorijskih zapisa, svi oni predstavljaju paradigmu jednog zanimanja i načina života. Tako Metizakova knjiga stoji na granici istorijske fikcije i nefikcije – likovi su možda izmaštani, ali prikaz njihovog života izuzetno je veran. Kako bi knjiga dobila na edukativnom karakteru, Metizak često umeće citate iz knjiga najpoznatijih rimskih pisaca i hroničara, kao što su Apulej, Katul, Seneka, Kvintilijan, Petronije i drugi, i na taj način približava čitaocima rimske običaje i svakodnevnu kulturu. U opisu prostorija po kojima se njegovi likovi kreću, oslanja se na arheološku građu i često svoje navode potkrepljuje fotografijama i nacrtima kako bi publici olakšao vizuelizaciju tadašnjeg izgleda grada.

Čitajući ovu knjigu nećete saznati mnogo o onome što ste o starom Rimu učili u školi, uostalom, Metizaku to nije bila ni namera. Zato nema mnogo govora o aktuelnim ratovima, važnim zvaničnim dokumentima, granicama carstva, itd. Umesto toga, dobijate uvid u privatnu istoriju Rima i svakodnevici njegovih građana koji se takvim stvarima nisu preterano opterećivali.

Prvi lik kog upoznajemo je noćni stražar Petronije Brevis. Noćna straža Rima (Vigelis) imala je dvojaku ulogu: noću su bili zaduženi za održavanje reda i mira na ulicama, ali glavno zanimanje bilo im je sprečavanje požara. Njihov zadatak je, naravno, gašenje požara, za šta su koristili vatrogasno vozilo koje je pomoću poluge izbacivalo vodu i tako gasilo vatru, ali i pokušaj da se potencijalni požar spreči. Straža je imala gotovo neograničena ovlašćenja. Ukoliko bi procenili da ste nemarni i da svojom nemarnošću možete izazvati požar, imali bi pravo da vam provale u kuću, naplate vam kaznu ili vas čak i fizički kazne. Kao razlog za ovako drastične mere, Metizak navodi čuveni veliki požar u Rimu tokom 64. godine. Vatrogascima je trebalo čak šest dana da ugase vatru, a do tada je više od četvrtine grada bilo potpuno uništeno. Ipak, požari se ne događaju svakog dana, pa straža mora da rešava razmirice trgovaca, prevoznika robe i ostalih svadljivih Rimljama, kakvih je, čini se, bilo mnogo. Na kraju poglavlja Brevis i njegova straža upravo kreću da reše zastoj na putu izazvan svađom prevoznika robe i time počinje naredni sat, i novo poglavlje čiji je glavni junak upravo jedan od tih prevoznika.

Čitava knjiga, zahvaljući ovako suptilnim prelazima s poglavlja na poglavlje, dobija oblik celine i samim tim se znatno razlikuje od standardnih istorijskih priručnika. Ovakvim preklapanjem Metizak postiže sliku Rima kao jednog tela koje čini sijaset manjih celina. Svaka od tih celina ima svoju zasebnu funkciju, ali ponekad se oslanjaju jedna na drugu i zajedničkim radom čine telo onim što jeste. Baš kao što stanovnici Rima čine sam Rim.

Na primer, pralja Taida koja rukovodi najvećom vešernicom u gradu, ne samo da je prikaz ovog zanimanja, već, interesantno, i osoba od koje zavisi veliki deo rimskog stanovništva. Rimljani nisu sami prali svoj veš, već su prljavu odeću odnosili u gradske vešernice. Ako šetate Rimom nema šanse da ćete promašiti ovakav objekat – neprijatan miris koji se širi iz vešernica toliko je jak da robovi koji ostavljaju veš trčećim korakom izlaze iz njih. Rimljani nisu voleli smrad, zbog toga su kožarske radionice proterali iz grada, ali pranje veša je svakodnevan posao, tako da ove male smrdljive prostorije postoje gotovo na svakom ćošku. Da li ste znali kako je tekao proces pranja veša u Rimu? Verovatno ne. Naime, Taidina vešernica (fullonica) je sasvim uobičajena i predstavlja paradigmu vešernica tog doba:

,,To je velika, prostrana zgrada, projektovana tako da uhvati svaki dašak vetra i prenese ga u unutrašnje prostorije. Kao i sve valjarke sukna, i Taida svim snagama nastoji da svojim radnicima dopremi svež vazduh iz prostog razloga što bi u suprotnom verovatno pomrli.”

Taj teški miris izaziva mešavina sumpora i mokraće. Mokraća je bila osnovno sredstvo pranja, naročito kada su u pitanju bele toge i košulje. Svemu tome treba dodati i miris raznih namirnica koje se dodaju pri pranju kako bi se zadržala boja tkanine. Rimljani su odeću bojili prirodnim putem pa bi se boja ispirala sa svakim pranjem. Jedan od zadataka pralja bio je da se to ne dogodi, pa bi se u ogromne bazene u kojima bi se odeća potapala dodavali sastojci koji bi održavali boju svežom. Tako je za svaku boju postojao drugi bazen. Za narandžastu boju, na primer, smeši za pranje dodavale su se i ljuske komorača i crnog luka. Kao što možete da zamislite, miris koji se širio iz takvog bazena nenaviknutim prolaznicima verovatno bi izazvao mučninu.

Pored ovakvih, manje poznatih, ali svakodnevnih opisa, Metizak se dotiče i pojedinih rimskih misterija i približava ih čitaocima. Takva su poglavlja koja opisuju rimsku vestalku koja odlazi po vodu, astrologa koji izrađuje natalnu kartu ili sveštenicu koja priprema žrtvu. Ma koliko ovakve radnje zammišljali kao svete i misteriozne, treba se setiti da su i njih obavljali obični smrtnici, ljudi od krvi i mesa. Tako vestalke radije biraju sveti čin odlaska po vodu sa izvora nego čuvanje večne vatre. Taj posao je dosadan, pa ako vestalka zaspi i dozvoli da se vatra ugasi, čeka je ozbiljna kazna. S druge strane, ako se voda iz ćupa prospe, problem se može rešiti jednostavnim vraćanjem do izvora. Rimljani su verovali u astrologiju i često su za svoje nedoumice tražili pomoć u zvezdama, ne samo obični stanovnici, već i carevi. Astrolozi su bili na glasu i lepo su živeli, ali šta kada neko uticajan ne želi da čuje ništa osim onoga što je sam zamislio u svojoj glavi? Pa, zavisi od toga koliko je uticajan, razume se, ali astrologu je od procenta tačnosti izrečenih sudbina mnogo važnija sopstvena glava, pa će ponekad prosto zaobići istinu i udovoljiti klijentu.

Posebno je zanimljivo poglavlje o sveštenici boginje Izide, koja u dvanaestom satu tog letnjeg dana sprema svečanu večeru. Saznaćete kako se poštuje Izida, gde su joj bili najpoznatiji hramovi i šta sve sveštenice ne smeju da jedu i zbog čega. Saznaćete, takođe, da čak ni one nisu gadljive na novac i da će poneka od njih prinošenje žrtve iskoristiti da dodatno zaradi:

,,Prvobitno bi sveštenica glavu životinje bacila u Tibar. Nakon što je više puta gledao kako ona to čini, međutim, azijski kasapin iz iste ulice dao je dobru ponudu za glave žrtvenih životinja. Nakon što se posavetovala s hramom, sveštenica je otkrila da je taj isplativiji oblik uklanjanja glave religiozno takođe ispravan, pa očekuje da se sutra ujutro malo cenka oko ostatka svoje žrtve.”

,,24 sata u starom Rimu” predstavljaju zaista uzbudljivu posetu ovom drevnom gradu i čini istoriju mnogo zanimljivom od one kakvu pamtimo iz školskih dana. Šetajući po uskim ulicama Rima zajedno sa njegovim stanovnicima naučićete odakle je Taida nabavljala urin, kako je izgledao jedan tipičan školski čas, kako su funkcionisali rimski satovi, kako se pravio rimski hleb (u knjizi vas čeka čak i recept za hleb pronađen u ruševinama Pompeje) i mnogo toga drugog. Možda vam ova knjiga neće pomoći da položite neki ispit (ili kontrolni) iz istorije, ali svakako će vam pomoći da se bliže i intimnije upoznate sa srcem jedne od najvećih civilizacija sveta.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Dimitris Sotakis (1973) je grčki pisac. Do sada je objavio osam romana i jednu zbirku kratkih priča, a brojne njegove pripovetke su objavljivane u antologijama savremene grčke proze. Dobitnik je nekoliko nagrada od kojih je najznačajnija nagrada grada Atine za književnost (za roman ,,Bez daha”). Pored pisanja, Sotakis se bavi prevođenjem sa kineskog jezika. Recenziju Sotakisovog romana ,,Priča o supermarketu” možete pročitati OVDE.

Radnja romana ,,Bez daha” počinje kada neimenovani junak, ujedno i narator, prihvati donekle sumnjiv, ali izuzetno isplativ posao. Nakon dvočasovnog čekanja u hladnim hodnicima firme, konačno će mu se neko obratiti i ponuditi interesantan predlog. Umesto raspitivanja o završenim školama i radnom iskustvu, junak će biti upitan o veličini svog stana. Naime, to i jeste ono što poslodavac traži: nekoga ko će biti voljan da firmi ,,pozajmi” svoj stan na određeno vreme, a zauzvrat će dobiti popriličnu količinu novca.

,,‘Čekajte... Šta će vam moj stan? Šta ja treba da radim?’ ‘Pa rekao sam vam, apsolutno ništa. Pozajmićete nam ga... da, upravo tako, pozajmićete nam stan i to je sve.’ ‘A ako vam ga pozajmim, gde ću ja biti?’ – pitao sam ga u nameri da se i ja uključim u njegovu igru. ‘Pa tamo, tamo, niko vas ne tera... uostalom u tome i jeste stvar.’ Nakašljao sam se. Skinuo sam i šal. ‘Izvinite... plaćaćete me da boravim u sopstvenom stanu... i na šta mislite kada kažete da treba da vam ga pozajmim? Hoćete li i vi da stanujete sa mnom?’ ‘Naravno da ne’, reče i nasmeja se glasno, kao da se obraća nekome ko je stvarno glup i ne shvata nešto što je očigledno. ‘Vidite, u pravu ste što ne shvatate’, korigovao je malo svoje ponašanje, uviđajući da sam počeo da negodujem zbog ovog neočekivanog toka razgovora. ‘Naša firma već dugi niz godina sprovodi razna istraživanja... kako da vam to približim... neko bi mogao da je jednostavno opiše kao firmu za skladištenje, ali nije baš tako. Ako se dogovorimo i vi dobijete posao, počećemo da prenosimo neke stvari u vaš prostor... uz naknadu, naravno.’”

Ako vam zaplet romana deluje kao nešto što je osmislio sam Kafka, na dobrom ste putu. Nakon što junak prihvati ponudu i svojoj devojci i najboljem drugu ispriča šta mu se dogodilo, svi će biti u neverici, ali će podržati njegov pokušaj da zaradi novac. Iz konteksta shvatamo da narator nije u zavidnoj finansijskoj situaciji i da mu iznos koji je ugledao na ugovoru može promeniti život iz korena. Kada mu na račun legne prva uplata, nakon što radnici firme u njegov stan donesu prvi deo nameštaja, on će oberučke prihvatiti ovaj velikodušan dar sudbine i već će u mislima krenuti da slika svoju svetlu budućnost: zajednički dom u kom će živeti sa svojom devojkom, bolja zdravstvena nega neophodna bolesnoj majci, život bez strepnje i pristup luksuzu o kom ranije nije mogao ni da sanja.

,,Dakle, postojao je i za mene jedan deo života, držao sam budućnost u svojim rukama, stići ću do kraja puta tog sna, zahtevaću sve ono što mi pripada. Bilo je već dosta toga što sam očekivao od života, osećao sam se snažno, spreman da i ja postanem član ljudske zajednice, jedan normalan čovek sa željama i ambicijama, daleko od vekovnog straha od neuspeha i mučeničkog osećaja marginalizovanosti.”

Isporuke iz dana u dan postaju učestalije, a sa njima i priliv novca. Posao iz snova polako postaje noćna mora, dok se junak s mukom probija kroz svoju dnevnu sobu, zatrpanu nameštajem. Ipak, razum pobeđuje: nakon samo nekoliko meseci će biti bogat i s osmehom će se sećati ove male neprijatnosti. Zahtevi nadređenih postaju sve neobičniji, sve dok mu jednog dana ne saopšte da mu je zabranjeno da izlazi iz stana do daljnjeg pošto će isporuke postati još češće i nepredvidljivije. Radnici će unositi sve kabastiji nameštaj, u po dana i noći , i neće se obazirati na njegove savete o rasporedu, kako bi se uštedelo na prostoru. Ugovor je potpisan i novac uredno stiže, zar ne? Niko od njega ne traži da se meša u nešto što nije njegov posao.

Sa svakim novim komadom koji mu radnici donose u stan, junak gubi malo od slobode za kojom toliko stremi, gubi delić svog dostojanstva i identiteta. U tome je srž apsurdne situacije u kojoj se nalazi. On pristaje da se žrtvuje kako bi ispunio svoj cilj o lagodnom životu, izdržava sumanutu sadašnjost zarad snova o boljoj budućnosti. Čak i odnos njegove devojke prema situaciji napreduje u nezamislivom smeru. Najpre je sumnjala i bila protiv, da bi, kako situacija postaje sve gora, bila sve ravnodušnija, kao da je i sama deo tog ,,istraživanja” koje je poslodavac pomenuo na početku. U trenutku kada je junakova egzistencija ograničena na puko obitavanje, bez mogućnosti da se kreće ili čak da se sam hrani, ona je potpuno smirena, kao da se ne događa ništa neobično, kao je to sve samo ružan san iz kog će se junak pre ili kasnije probuditi.

Činjenica da je cilj delanja misteriozne firme zapravo istraživanje, veoma je važna za čitanje romana. Kada junak bude primoran da ne izlazi iz pretrpanog stana, u stanu su, osim njega, zatvoreni i brojni službenici koji se svakodnevno provlače kroz gomile nameštaja, prate svaki njegov pokret i reakciju i sve to vredno zapisuju. Predmet istražvanja u romanu nije jasno definisan, naprotiv, samo je ovlaš pomenut, jednako misteriozno kao i sve ostalo što ta firma radi. U jednom od razgovora nadređenih sa junakom, pisac daje naznake onoga što se zapravo događa:

„‘Svrha ove naše firme je skoro sveta. Godinama činimo sve što je u našoj moći da održimo ovaj poredak...’ ‘Na šta mislite? Koji poredak?’, upitah s čuđenjem. ‘Održavamo vaše snove u životu.’ ‘Vaše snove...’ – ponovio sam. ‘Na čije se to snove odnosi?’ ‘Pa na vaše snove... na snove vas ljudi’, odgovorio mi je kao da razgovara sa nekim čija je inteligencija ograničena.”

Sotakisov bezimeni junak je hiperbolizovana slika savremenog čoveka. Pristanak na sumnjive uslove je očekivan i predstavlja globalni san o lakoj i brzoj zaradi, bogaćenju bez teškog rada. Njegova opsesija novčanom stabilnošću čini ga spremnim na sve, čak i na potpuno poniženje i gubljenje slobode. Apsurd kojim je obavijen svet Sotakisovih junaka rešenih da se po svaku cenu dokopaju lagodnijeg života postaje lajtmotiv njegovog stvaralaštva (u romanu ,,Priča o supermarketu” se uočava slična premisa – junak je toliko opsednut željom za ostvarivanjem da prosto ne vidi stvarnost u kojoj obitava) i ma koliko delovao neverovatan, nije zaista. Svedoci smo vremena u kom su ljudi spremni na sve i svašta kako bi se dočepali bogatstva i slave (život u zatvorenom, ograničenom prostoru pred večito budnim okom kakvo je osmislio Orvel, samo je jedan od primera). Kada junak romana na kraju doslovno ostaje zatrpan ispod gomile nameštaja, bez mogućnosti da samostalno obavlja osnovne fiziološke funkcije, napolju izbija pobuna zatvorenika koja postepeno iz nereda prerasta u pravi građanski rat. Na kraju romana apsurd dostiže svoj vrhunac, stavljajući u jukstapoziciju ljude koji se po svaku cenu bore za sopstvenu slobodu i čoveka koji se iste svojevoljno lišava, u potpunom bunilu, ceneći, u nedostatku bilo čega drugog, ,,najveće čudo koje može da doživi čovek na ovom svetu”, činjenicu da makar nije ostao bez daha.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Clio