Stsh's Book Corner

Home All post

Dona Tart (1963) je američka književnica. Studije je započela na Univerzitetu Misisipi a zatim se prebacila na koledž Benington u Vermontu gde je počela da piše svoj prvi roman ,,Tajna istorija”, koji je odmah nakon objavljivanja 1993. godine postao bestseler. Deset godina kasnije objavila je drugi roman ,,Mali prijatelji” a zatim, još 10 godina posle i roman ,,Češljugar” za koji je dobila Pulicerovu nagradu. Magazin Tajms ju je 2014. godine uvrstio na listu 100 najuticajnijih ljudi.

,,Tajna istorija” bi se, s obzirom na to da se dobar deo priče vrti oko ubistva, mogla žanrovski odrediti kao misterija, ali u ovom romanu nema baš mnogo toga misterioznog. Već u prvoj rečenici romana saznajemo da je izvesni Bani mrtav. Već u drugom pasusu saznajemo da je narator jedan od odgovornih za njegovu smrt. Pa opet, roman ima više od 600 stranica i danas se smatra modernim klasikom. Dakle, u pitanju nije klasičan triler, naprotiv.

Narator romana je Ričard, momak iz radničke klase koji, na nesreću njegove porodice, gaji strast ka humanističkim naukama. Njegova želja da upiše kurs starogrčkog postaje izazov dostojan antičkih heroja. Naime, profesor Džulijan koji drži kurs je, najblaže rečeno, čudak. Niko nije sasvim siguran po kojim kriterijumima bira student, ali oni su očigledno veoma visoki jer njegovu grupu uvek čini jednocifren broj studenata. Ričard ipak uspeva da se priključi kursu i tu upoznaje grupu studenata koji će mu postati bliski prijatelji i koji će mu promeniti život. To su Henri, blizanci Čarls i Kamila, Frensis i Bani, koga se možda sećate s početka ovog teksta. U pitanju je grupa ekscentričnih mladih ljudi iz bogatih porodica u koju se Ričard, bar sudeći po poreklu, ne bi lako uklopio, zbog čega naravno, odlučuje da slaže i prepušta se tempu života mladih prijatelja.

Taj tempo nije lako izdržati. Iako veoma bliski, članovi odabrane grupe među sobom gaje određene netrpeljivosti. Pompezni su, skloni porocima, razmaženi i zlobni, zbog dobrog finansijskog položaja ne shvataju studiranje ozbiljno, ali starogrčku kulturu, moglo bi se reći, shvataju mnogo ozbiljnije od Ričarda. Ričard će i to sam shvatiti, doduše prekasno, kada mu otkriju tajnu o antičkom ritualu koji su (bez njega) sproveli i koji je pošao naopako. Naime, jedan čovek je mrtav a niko od njih (zbog opijata koji su koristili) nije sasvim siguran šta se tamo dogodilo. To je tajna koja im svima može uništiti živote, tajna koju niko nikada ni u ludilu ne bi smeo da otkrije. Griža savesti i strah od otkrivanja u njima budi paranoju zbog koje će na kraju nasradati i Bani i time dodati još jedan teret na leđa ove već odavno labavo povezane klike.

Ričard se, kao narrator koji čitaocu otkriva detalje zločina, s razlogom poredi s Raskoljnikovom. Uprkos tome da je pisan ,,unazad”, odnosno da prkosi svim šablonima koji se primenjuju pri pisanju misterije, roman je izuzetno napet. Ta napetost ne dolazi od želje čitaoca da sazna ko je ubijen ili ko je ubica pa čak ni od straha za dobrobit glavnih junaka. Prvo, znamo da je narator bezbedan, a drugo, nijedan od junaka Done Tart nije pozitivan, naprotiv, većina njih je prilično antipatična. Dinamika (ovog, uzgred budi rečeno izuzetno sporog romana) počiva na psihološkom planu – baš kao i u ,,Zločinu i kazni” – i upravo ga to čini posebno zanimljivim.

Just for the record, I do not consider myself an evil person (though how like a killer that makes me sound!). Whenever I read about murders in the news I am struck by the dogged, almost touching assurance with which interstate stranglers, needle-happy pediatricians, the depraved and guilty of all descriptions fail to recognize the evil in themselves; feel compelled, even to assert a kind of spurious decency. ‘Basically I am a very good person’. This from the latest serial killer – destined for the chair, they say – who, with incarnadine axe, recently dispatched half a dozen registered nurses in Texas. I have followed his case with interest in the papers.

But while I have never considered myself a very good person, neither can I bring myself to believe that I am a spectacularly bad one. Perhaps it’s simply impossible to think of oneself in such a way, our Texan friend being a case in point. What we did was terrible, but still I don’t think any of us were bad, exactly; chalk it up to weakness on my part, hubris on Henry’s, too much Greek prose composition – whatever you like.

Ričard pripoveda s ogromne vremenske distance pa se, kako to obično biva u ovakvim slučajevima, može smatrati nepouzdanim pripovedačem. Njegova namera jeste opravdanje, iako je način na koji opisuje događaje hladan, gotovo objektivan. Sva fikcija po strani, opravdavanje se nameće kao jedini razlog za ovakvu ispovest, toliko godina nakon samog zločina. Grupa studenata je njegova oaza. Tu se oseća važnim, odabranim, prihvaćenim – iako i sam zna da mu na neki način tu nije mesto, bilo direktnim ukazivanjem ili prostim isključivanjem iz aktivnosti, kao što je, na primer, kobno izvođenje bahanalije. Ričard, dakle, nije učestvovao u prvom ubistvu, ali (možda iz straha da ga sama činjenica što za ubistvo zna čini saučesnikom pa samim tim i krivcem) pristaje da se uključi u uklanjanje najslabije karike, verovatno kako i sam ne bi bio proglašen najslabijom karikom.

This part, for some reason, is difficult for me to write, largely because the topic is inextricably associated with too many nights like this one (sour stomach, wretched nerves, clock inching tediously from four to five). It is also discouraging, because I recognize attempts at analysis are largely useless. I don’t know why we did it. I’m not entirely sure that, circumstances demanding, we wouldn’t do it again. And if I’m sorry, in a way, that probably doesn’t make much difference.

,,Tajna istorija” nije opravdavanje zločina, niti je jedan od slučajeva ,,banalnosti zla”. Ričard vrlo dobro zna šta je uradio i svestan je da je to loše. Ipak, odlučuje da ne odgovara za zločin koji je počinio. Jednako racionalno, kao i kada je sa prijateljima pravio plan o uklanjanju smetnje, on zna da će mu priznanje uništiti život i smatra svoj život vrednijim od tuđeg. Scenario kakav je verovatno na prvi pogled šokantan svakome bez policijskog dosijea, ali ako malo bolje razmislite, daleko od nezamislivog.

What is unthinkable is undoable. That is something that Julian used to say in our Greek class, and while I believe he said it in order to encourage us to be more rigorous in our mental habits, it has a certain perverse bearing on the matter at hand. The idea of murdering Bunny was horrific, impossible; nonetheless we dwelt on it incessantly, convinced ourselves there was no alternative, devised plans which seemed slightly improbable and ridiculous but which actually worked quite well when put to the test. I don’t know. A month or two before, I would have been appalled at the idea of any murder at all. But that Sunday afternoon, as I actually stood watching one, it seemed the easiest thing in the world. How quickly he fell; how soon it was over.

,,Tajna istorija” je ambiciozan roman za ambiciozne čitaoce. Ako ne volite spore, deskriptivne, na momente i redundantne tipove naracije, onda ovaj roman nije za vas. Dona Tart je dobar pisac. Stil joj je besprekoran, školski; naracija toliko ubedljiva da na momente možete pomisliti da je i sama učestvovala u nečemu sličnom. Ali roman je mogao biti kraći i ne bi time izgubio na kvalitetu, naprotiv. Bilo kako bilo, ,,Tajna istorija” je vredna čitanja, naročito ako se u ozbir uzme da je ovo prvi roman koji je autorka napisala, i ne treba se čuditi što romane objavljuje na svakih deset godina i što čitaoci jedva čekaju da objavi sledeći.

Ocena: 4/5

Izdavač: Penguin

Rosa Montero (1951) španska je književnica i novinarka. Rođena je u Madridu, studirala je filozofiju, književnost i psihologiju, a diplomirala novinarstvo. Napisala je tridesetak dela koja su prevedena na više od dvadeset jezika. Dobitnica je brojnih nagrada za književni i novinarski rad. Na srpski jezik su do sada prevedeni romani ,,Ljudožderova kći”, ,,Priča o providnom kralju” i ,,Uputstva za spasavanje sveta”.

,,Upustva za spasavanje sveta” (2008) je, kaže autorka, verovatno njen najpozitivniji roman, mada čitajući prve stranice možda nećete steći takav utisak. Roman prati četiri paralelne priče četiri junaka koji, naizgled, nemaju ama baš ništa zajedničko, osim što žive u istom gradu i prilično su nesrećni.

Taksista Matijas je udovac koji pokušava da nastavi svoj život sa dva psa koja je, zajedno sa pokojnom ženom, udomio sa ulice, iako bez nje ne vidi poentu življenja. Danijel je doktor, razočaran u život i besan na svoju suprugu – dane provodi u nekakvom magnovenju, uz kompjuterske igrice i večito popovanje svoje žene. Serebro je starica koja poslednje dane provodi u neuglednoj kafani u kojoj se, uz koju čašicu više, priseća dana kada je bila strastvena naučnica. Fatma je lepotica koja je pobegla iz rodne Afrike u potrazi za boljim životom, ali je u Španiji uspela da se snađe samo kao prostitutka. Četiri sasvim različita junaka iz, kulturološki gledano, sasvim različitih miljea, sudbina će spojiti u jednu priču i naterati ih da jedno drugom pruže, ili makar pokušaju da pruže, ruku spasa.

,,Ljudska bića čine energetsko jedinstvo; na neki način smo svi mi, ljudska bića, međusobno povezani, od vinske mušice do rimskog pape, i u zavisnosti od toga šta činimo, doprinosimo uređenju materije i stvaranju harmonije, ili pak njenom uništenju i aktiviranju razornih procesa nestabilnosti i furija haosa. Dela koja uređuju materiju su upravo ona koja od pamtiveka nazivamo dobrima, dok su ona koja je razgrađuju dela koja obično smatramo rđavim.”

U odnosu ovih likova biće i uređivanja i razgrađivanja materije, kao što, uostalom često i bude u životima pojedinaca. Danijel će, kroz svoju lekarsku praksu upoznati dvoje od četvoro – jednom junaku će olakšati život, drugom će ga uništiti. Matijas će se istovremeno hraniti mržnjom prema jednom od junaka, nadom da može učiniti nešto za drugog i mudrim, mada često nejasnim rečima trećeg. Serbera će zahvaljujući potrazi za smislom života protagonista povremeno isploviti iz mora alkohola kako bi udahnula malo lucidnosti i podsetila se dana kada je bila poštovana. Fatma će u sebi pronaći snagu da pokuša da počne iznova onda kada bi bilo ko na njenom mestu odavno odustao.

Za to vreme, u pozadini romana, Madridom hara serijski ubica koji koristi grotesktan potpis: svojim žrtvama na licu ,,ostavlja” još groteskniji osmeh, zbog čega je u javnosti poznat kao ,,ubica sreće”. Njegove žrtve su ljudi koji su usamljeni i kojima smrt, može se reći, dolazi kao blagoslov, baš kao i junaci koje Rosa Montero bira za protagoniste.

Prilično mračna priča sa zavodljivo optimističnim naslovom ispripovedana je lagano, novinarski distancirano i objektivno, uz humor koji je prisutan kada mu se najmanje nadate. I upravo iz stila autorke čitalac shvata da jasna uputstva za spasavanje sveta ne postoje, da se ona uporno poigrava njegovim potencijalnim nadama: ,,Sve što naučimo u našim kratkim životima jeste samo obična, beznačajna mrvica iščupana iz beskraja onoga što nikada nećemo saznati”. Pa ipak, iz njenih redova isijava optimizam. Svakom pročitanom stranicom Rosa podvlači da ipak vredi živeti u ovom svetu haosa, nasilja i nepravde, da je, za njegovo spasenje, potrebno da svako od nas učini vrlo malo kako bi sredio haos, sprečio nasilje, ispravio nepravdu. Da je potrebno samo malo pogledati oko sebe i pružiti ruku onom koji stoji pored nas.

,,Zamisli kilogram supe sa slovima. Ona testenina u obliku sitnih slova, znaš već. Zamisli sada da ih ubaciš u lonac. Sve bi se pomešale. To je tačka ravnoteže entropije. To jest, tačka maksimalnog haosa. Ali zamisli da neko pravi reči od tih slova, ili da razdvaja sva slova M na jednu stranu, a sva slova S na drugu. Ako ti priđeš loncu i vidiš da su slova podeljena i uređena, značeš sa sigurnošću da je to neko uradio. Jer, to je ono što život radi. Uređuje suštinske reči univerzuma. Život je red, dakle. To je veoma lepa misao.”

,,Uputstva za spasavanje sveta” je roman pun lepih misli. Ako ste očekivali da ćete pronaći taksativno poređane savete kako da složite reči od slova iz supe, promašili ste policu u knjižari. Ali ako se dovoljno usredsredite i pažljivo pročitate ono što Rosa piše, shvatićete da se među njenim slovima zaista kriju svojevrsna uputstva i uverićete se da ste i sami odavno znali od čega se sastoje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Nova godina, novi planovi, nove ideje, novi booktagovi! Mislim da je ok da godinu na blogu počnemo jednim laganim knjiškim upitnikom. Vreme praznika je vreme za opuštanje, krkanje ruske salate i odmaranje, biće dana za nove recenzije, ne valja žuriti. Ovaj upitnik sam našla na Katarininom blogu, njene odgovore možete pročitati klikom OVDE.

1. Koliko knjiga planiraš da pročitaš u 2020. godini?

Godinama unazad po automatizmu upišem broj 50 u polje za Goodreads izazov i svake godine ga premašim, što znači da to baš i nije neki izazov, ali ne želim da se opterećujem brojkama pa namerno ne stavljam veći broj. 50 knjiga je neki optimum i ako ga ne dostignem znači da sam debelo zakazala. Viđam poslednjih dana rasprave na ovu temu pa odmah da kažem da mislim da je ova vrsta izazova super stvar. Ne, ne mislim da je neko ko pročita 5 knjiga manje vredan od onog koji pročita 100, ali smatram da zacrtani cilj može pozitivno da utiče na psihu i da vas opomene da je krajnje vreme da prestanete da zevate u storije na instagramu i umesto toga pročitate koju stranicu knjige.

2. Pet knjiga koje nisi stigla da pročitaš prošle godine a koje će ti naredne godine biti prioritet?

- Circe, Madeline Miller

- The Fiery Cross, Diana Gabaldon

- Znam zašto ptica u kavezu peva, Maja Anđelou

- Dnevnik Virdžinije Vulf

- Sedma funkcija jezika, Loran Bine

Nemojte mislite da ću odmah krenuti sa čitanjem ovih knjiga, duga je godina. Prioritet zapravo ima Dajana Gabaldon koju sam najozbiljnije planirala da pročitam prošle godine, ali je smaknuta s liste prioriteta kad su pomerili emitovanje nove sezone serije za februar. S obzirom na to da volim da pročitam knjigu pre nego što se bacim na seriju a da knjiga ima zilion strana, stvarno bi trebalo da počnem što pre.

3. Koji žanr želiš više da čitaš?

Ne čitam (strogo rečeno) žanrovsku književnost. Mnogo knjiga koje volim i čitam ne mogu lako žanrovski da se odrede (osim ako nismo lenji pa ih svrstamo pod dramu). mogu da kažem samo da bih volela da ove godine pročitam više laganih a dobrih knjiga, znate, one što je prilično teško naći.

4. Tri cilja koja imaš, a da nisu vezana za knjige?

Prvi je, naravno, da konačno završim sa majstorima u stanu i da nastavim s opremanjem. Drugi je – nemojte da se smejete i prevrćete očima – da krenem u teretanu pre nego što se sjedinim sa stolicom. Treći je da se iskombinujem kako znam i umem i ove godine odem na more.

5. Koju knjigu dugo poseduješ, ali je još nisi pročitala?

Samo ću reći da se još nisam usudila da se upustim u produhvat zvani ,,Fineganovo bdenje”. Eto.

6. Jedna reč koja opisuje tvoju 2019. godinu?

Stres. Ali stvarno. Toliko se toga lepog i važnog dogodilo prethodne godine, ali sve je bilo propraćeno nerviranjem, odlaganjem i osećajem bespomoćnosti. Nadam se da će naredna nastaviti u istom smeru, ali da će maler koji me je poterao ostati u 2019.

Toliko od mene za danas. Jeste li već počeli da pravite planove za 2020. godinu? Ovakvi tagovi podrazumevaju ,,izazivanje” određenog broja ljudi da odgovore na pitanja, ali kao što rekoh, vreme praznika je vreme za opuštanje pa ću preskočiti taj deo. Ako želite da odgovorite, smatrajte se tagovanim, čekam vas u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Juče se u Beogradu održala još jedna razmena knjiga koju organizuje No Spoilers Book Club, a.k.a. događaj koji ne propuštam. Nakupilo se knjiga za trampu, vala – možda mislite da nemate dovoljno knjiga kojih biste se odrekli, ali probajte samo da presložite police pa ćete videti kako će se same izdvojiti (ja imam gomilu i za narednu). Iako ova trampa nije bila posećena kao prethodne (izgleda da se ljudi malo ulenje pred praznike), ja sam, naravno, uspela da nađem neke super knjige za sebe.

Za vas koji možda i dalje nekim čudom niste upućeni kako ove razmene funkcionišu, vrlo je jednostavno: donesete knjige koje vam nisu potrebne i zamenite ih za one koje su doneli drugi. Imate prava da uzmete onoliko knjiga koje ste doneli. Ja sam ovog puta malo preterala s optimizmom pa sam neke morala da vratim kući da sačekaju narednu razmenu.

Na slici možete videti naslove koje sam ovog puta udomila. Ukoliko vam to nije bilo dovoljno i još čitate ove redove, sledi i kratko obrazloženje.

Izgleda da je ovu trampu posetio neki razočarani brucoš sa književnosti koji je shvatio šta radi sa svojim životom, pošto je bilo nekoliko naslove koje samo zaluđeni studenti književnosti kupuju za lične biblioteke. Dva takva vidite na slici: Tacitovi Anali koje sigurno ne bih uzela da nisu u ovom divnom SKZ izdanju i Pregled rimske književnosti u izdanju Aretea. Posle nekoliko komentara poput ,,Aman šta će ti to, ženo”, krenula sam da čeprkam dalje i ugledala knjigu sa poovskim koricama koju mi je neko tutnuo u ruke. Grief is the thing with feathers koju možda znate kao Deretino izdanje ,,Tuga je pernato stvorenje”. Čula sam dosta pozitivnih utisaka i nju ću, za razliku od Tacita, sigurno uskoro pročitati pa ću podeliti i svoje.

U tom trenutku je već delovalo kao da je mojoj sreći došao kraj pa sam malo spustila kriterijume. Ugledala sam ,,San o ljubavi i smrti” Filipa Davida, upitala se da li ću zaista ikada pročitati tu knjigu a onda se u sebi opomenula da sam jedared rekla da ću poraditi na upoznavanju sa savremenom srpskom književnošću. Dobitnik NINove nagrade ne deluje kao loš početak u tom poduhvatu. I na kraju na gomili s čiklit literaturom ugledam nešto poznato. Sigurna sam da odudara sa gomile, ali molim za pažnju. ,,Ljubavi, pronađi me” je još jedan primer Vulkanove misije da dobru (bar sam tako čula) knjigu unakazi neadekvatnim koricama. Izguglajte je, slobodno, kod mene je nećete videti. Knjiga se u originalu zove The Rosie Project i na netu je često preporučuju ljudima kojima su se dopale ,,Bernadeta” i ,,Elenor Olifant”. U pitanju je priča o asocijalnom profesoru koji pomoću nauke pokušava da nađe savršenu ženu za sebe. Dakle, pored najezde ,,obezglavljenih” žena u balskim haljinama, Vulkan ima običaj i da umanjuje ozbiljnost pojedinih knjiga veselim koricama i zvučnim naslovima (setite se Elenor i flamingosa). Za Rosie govorim napamet jer je nisam čitala, ali za ovo izdanje se, bez prethodnog znanja o knjizi, sigurno nikada ne bih uhvatila.

Za razmenu koja nije bila bogzna kako posvećena, ovo je super rezultat, ali znate, ja sam kao hrčak, uvek iščeprkam nešto zanimljivo. I polako završavam sa poslednjim bookhaul postom za ovu godinu. Toliko sam novih knjiga dovukla kući u poslednjih par meseci, kao da sam se spremala za vanredno stanje. Kad treba da izaberem narednu knjigu za čitanje uhvati me mini napad panike, ali onda udahnem duboko, ponadam se da će nas zatrpati nekoliko metara snega i baš se ljudski obradujem jer me čeka pregršrt novih priča. Poznat vam je taj osećaj, zar ne?

Do sledećeg posta,

Vaša (hrčak nađe nove knjige gde god da ga baciš) Stš <3

Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u takozvanom ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama.

,,Istorija pčela”, kao što naslov sugeriše, kao okosnicu priče ima problem mogućeg izumiranja pčela kao vrste. Roman je podeljen u tri narativa. Prvi govori o Vilijamu, engleskom biologu iz 19. veka koji je u teškoj depresiji jer je protraćio svoj život i talenat. Drugi je smešten u savremeno doba i prati Džordža, pčelara iz Amerike koji pokušava da opstane u svetu brzih promena. Treći je smešten u blisku budućnost, 2098. godinu u Kini i prati Tao, ženu koja radi kao oprašivačica cvetova nakon što su pčele odavno nestale.

Iako važan motiv koji spaja ove tri priče, pčele nisu jedino što im je zajedničko. ,,Istorija pčela” je zapravo priča o porodičnim odnosima, pre svega o odnosima roditelja prema deci. Sva tri junaka imaju sinove koji imaju važnu ulogu u priči i suštinski određuju život svojih roditelja. Vilijam će se podići iz postelje za koje ga vezala depresija kada mu sin u sobi ostavi knjigu; Džordž želi samo da uspostavi normalan odnos sa sinom koji ne želi da nasledi očev posao; a Tao će prevrnuti pola Kine kako bi saznala šta se dogodilo s njenim jedincem.

Pčele su, u tom smislu, izvesna metafora koju Maja Lunde vešto koristi. Poznato da je da pčele žive u kolonijama i da mogu poslužiti kao paradigma savršene zajednice. Njihovo funkcionisanje zavisi od zajedništva i požrtvovanosti, one bez svog roja ne mogu da opstanu. Pčele su posebno važne u životima likova, ali ne samo kroz posao kojim se oni bave, već predstavljaju važan deo odnosa roditelja i dece (shvatićete na koji način kada pročitate roman). Time Maja Lunde samo naglašava ono što je opšte poznato, iako se shvata zdravo za gotovo – koliko su pčele važne za čitavo čovečanstvo.

Kroz tri dirljive porodične priče autorka vešto informiše čitaoca o značaju pčela za ekosistem, izbegavajući pritom da ga optereti i zamori naučnim činjenicama. Kroz Vilijamovu priču ona upoznaje čitaoca sa razvojem moderne košnice i odnosu prema pčelama u prošlosti. Na početku su ljudi skupljali med u prirodi, ali uskoro su shvatili da je praktičnije držati ih bliže sebi, poput domaćih životinja. Prve košnice su imale mnogo mana i škodile su pčelama: ,,Da bi se sakupio med, pčelama se, dakle, morao oduzeti osnov života.”

Džordžova priča seli nas vek i po kasnije, kada je Vilijamova vizija košnice već uveliko u upotrebi i kada se javlja mnogo veći problem od praktičnosti skupljanja meda. Pčele nestaju. ,,Svaki put ista priča. Zdrave košnice u jednom trenutku, dovoljno larvi, hrane, sve savršeno. A onda, kroz nekoliko dana, nekoliko sati, košnica ostane skoro prazna. Pčela nema, napustile su larve, ostavile sve. I više se nisu vraćale”. Ta misteriozna nestajanja ubrzo dobijaju ime: CCD (Colony Collapse Disorder).

Još jedan vremenski skok i upoznajemo Tao, oprašivačicu cveća u Kini. Pčele više ne postoje i ljudi su ti koji moraju da nadoknade sve ono što je njihovim nestankom izgubljeno.

,,Mala plastična posuda bila je puna praškastog zlata, precizno izmerenog i razdeljenog na početku radnog dana, svako je dobijao istu količinu. Lakim pokretima pokušavala sam da iz posude prenosim na drveće toliko male količine praha da se nisu ni videle. Svaki cvet morao se oprašiti četkicom od perja kokošaka posebno uzgajanih za tu svrhu. Nikakva pera od veštačkih vlakana nisu bila ni blizu toliko efikasna. Testovi su rađeni iznova i iznova, jer imali smo mnogo vremena – u mom distriktu tradicija oprašivanja je duža od stotinu godina. Pčele su ovde nestale već osamdesetih godina prošlog veka, davno pre Kolapsa, pesticidi su ih pobili. Nekoliko godina kasnije, kada se pesticidi više nisu koristili, pčele su se vratile ali je ručno oprašivanje već počelo. Postizao se bolji rezultat, iako je to zahtevalo neverovatno mnogo ljudi, mnogo ruku. A onda, kada se desio Kolaps, moj distrikt je imao prednost. Isplatilo nam se što smo najviše zagađivali. Bili smo vodeća zemlja u zagađivanju, pa smo zato postali vodeća zemlja u ručnom oprašivanju. Paradoks nas je spasao.”

Kada njen sin jednog dana na izletu odjednom izgubi svest i bude prevezen u bolnicu gde će ga lekari držati u karantinu i neće dozvoliti nikome da ga vidi, čak ni da sazna šta mu se dogodilo, Tao će ostaviti sve iza sebe i krenuti da ga nađe. Potraga za sinom će je dovesti do potrage za razlozima nestanka pčela tokom koje će čitalac, zajedno sa junakinjom, saznati koji su bili glavni uzroci izumiranja ove dragocene vrste i kako su se oni mogli sprečiti.

Zanimljivo je da Maja Lunde za budućnost bira scenario u kojem rešavanje problema nestanka pčela izgleda dosta primitivno, ako se u obzir uzme činjenica da se na američkim institutima uveliko radi na produkciji dronova koji bi mogli da zamene pčele. U tom smislu budućnost u Kini deluje kao priča iz ne toliko davne prošlosti, ali ako se malo informišete o ovom problem, brzo ćete saznati da ljudi u Kini zaista, već danas, ručno oprašuju cveće. Važno je, prema tome, naglasiti da ovaj aspekt priče ne može da se definiše kao naučna fantastika, pre kao spekulativna književnost, iako zapravo ne odudara preterano od stvarnosti u kojoj živimo, samo što o njoj nismo dovoljno informisani.

,,Istorija pčela” je izuzetno važna knjiga. Ona govori o temi koja jednako važna za svakog čoveka na planeti. To nije samo priča o izumiranju pčela, već i tragediji pojedinca i čitavog čovečanstva, o ljudskim ambicijama, hibrisu i posledicama koje su neminovne ukoliko se kao vrsta ne opametimo i odreknemo sebičnosti kojom vekovimo uništavamo planetu, jedini dom koji imamo. Maja Lunde je uspela da, jednostavim, nenametljivim stilom stvori izuzetno atmosferičan roman koji, osim što čitaocu pruža pregršt važnih informacija, na njega deluje i emotivno. Na kraju ove mračne sage autorka ipak dozvoljava jedan slabašan zrak sunca i tako šalje poruku da i dalje nije kasno da se nešto promeni. Autorka nas, poput poput tri Dikensova duha iz ,,Božićne priče”, vodi kroz prošlost, sadašnjost i budućnost i poručuje da sami kujemo lance koje nosimo tokom života. A možda nam je baš tako nešto potrebno kako bismo malo razmislili, zabrinuli se, a onda možda i pokušali nešto da uradimo po tom pitanju.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja