Stsh's Book Corner

Home All post

Dajana Gabaldon je američka autorka, rođena 1952. godine. Po struci je diplomirani zoolog, magistar biologije mora i doktor ekologije, pa je, pre nego što se posvetila pisanju, godinama radila kao univerzitetski profesor. Interesantno je da je prvi roman u serijalu „Tuđinka“ (Outlander) počela da piše iz razonode, zarad vežbe. Kako sama kaže, nije ni sanjala da će joj pisanje doneti svetsku slavu. Iako je prvu knjigu objavila 1991. godine, istinsku slavu je doživela tek nakon ekranizacije priče o Kler Rendal, 2014. godine. Serija Outlander je izuzetno dobro prihvaćena i Gabaldonovoj je donela na hiljade novih čitalaca koji možda pre toga nikada nisu čuli za nju. Serijal je širom sveta doživeo nova izdanja i trenutno je popularniji nego što je ikada bio otkako je objavljen.

Ukoliko još uvek niste čitali ovaj serijal, budite upozoreni, spojleri u ovom postu su neizbežni, pa vam savetujem da prvo bacite pogled na recenzije prvog dela (Outlander – klik OVDE), drugog (Dragonfly In Amber – klik OVDE), trećeg dela (Voyager – klik OVDE) ili četvrtog dela (Drums of Autumn – klik OVDE) zavisno od toga koliko ste upoznati sa samom pričom, bilo kroz knjige ili TV seriju.

The Fiery Cross je peti deo serijala. Trenutno se nalazimo u Americi, godina je 1771. i revolucija je na pomolu. Kler i Džejmi su se smestili u ,,Frejzerov greben” koji polako postaje pravo naselje sa mnogim prijateljima koji podržavaju Džejmija i vide ga kao vođu. Teku pripreme za dva venčanja, Brijanino i Rodžerovo i Jokastino i Dankanovo, Kler daje sve od sebe da unapredi medicinu 18. veka i život je poprilično miran (posebno ukoliko ga uporedite sa prethodnim knjigama). Ipak nije sve tako savršeno. Džejmi je, kao po običaju, između dve vatre: ovog puta zbog pobunjenika među kojima ima prijatelje i obavezi prema britanskoj kruni koja mu je dala zemlju; Rodžera muči mogućnost da dete nije njegovo iako to nikome ne želi da prizna, a Brijana ne može da se oslobodi traume koju je doživela. Na sve to, tu je famozni isečak iz novina koji ukazuje na veliki požar i veliko pitanje: otići ili ostati.

Tempo pete knjige u serijalu je drastično usporen u odnosu na prethodne u kojima sam često pomišljala kako bi bilo lepo pročitati da neko vreme Džejmi i Kler prosto nisu radili ništa. Pažljivo s željama, dragi moji, jer Dajana Gabaldon je izgleda odlučila da tu želju usliši i da napiše roman od gotovo 1500 strana u kojem jedva da se išta događa. Sve epizode su sumanuto duge. Na primer, kada Džejmi dobije zadatak da skupi dodatne ljude koji će mu biti na raspolaganju u slučaju potrebe da se pobuna gasi, on i Kler kreću na put i dolaze do kuće u kojem otkrivaju stravičnu scenu: nepokretnog čoveka koga je žena ostavila da joj bukvalno istruli pred očima. Kler će, naravno, pokušati da spase pacijenta (iako, ako je verovati supruzi, nije baš bio mio i drag čovek) i taj njen pokušaj će se razvući na mnogo više stranica nego što je to potrebno. Kao i svaki drugi pokušaj da spase bilo koga, kao i svaki drugi događaj u knjizi, uostalom. Na sve to, Brijana piše dnevnik u koji zapisuje svoje snove koje autorka velikodušno deli sa čitaocima (ukoliko niste jedni od retkih kojima je Brijana omiljeni lik u serijalu, male su šanse da će vas ovi zapisi zanimati). A Rodžer, mučeni Rodžer, ponovo razmišlja o povratku u svoje vreme i zaista niko, ali baš niko ne može da ga krivi zbog toga. Sećate se da je tokom cele prethodne knjige bio u zarobljeništvu? E pa, sada će mu se dogoditi nešto još gore. Čovek je hodajući maler i svaki put kada izađe iz kuće očekuje ga neka nezamisliva katastrofa. Imam utisak da je njegov lik Dajani poslužio kao vreća za udaranje na kojoj će ispoljiti sve svoje životne frustracije. Kler i Džejmi ostaju savršeni književni par, i vidi se koliko autorka iskreno voli svoje glavne junake. Karakterizacija je na mestu, kao i razvoj junaka shodno okolnostima i godinama. Džejmi ostaje savršen (jer je Džejmi), ali Kler je dosta smirenija, tolerantnija, mudrija i zrelija (mada pojedine crte karaktera kojima godine ništa ne mogu ostaju dominantne) – baš kakva bi i trebalo da bude u tim godinama, nakon svega što je što je videla i doživela.

Dajana Gabaldon bira da sam kraj knjige učini zanimljivim tako da poželite da se odmah bacite na sledeću (za koju Goodreads kaže da je mnogo bolja). U poslednjih 200 strana ima više akcije nego u prvih 1200. Ukoliko odlučite da se upustite u avanturu čitanja ovog dela serijala, shvatite to kao nagradu za pretrpljeni stres. Ako vam misli odlutaju tokom čitanja ili odlučite da krišom preskočite par strana, bez brige, niko vas neće kriviti. Nijedna od prethodnih knjiga nije bila ovako spora i dosadna. Znate kako TV serije ponekad imaju takozvane filler epizode u kojima se ne događa ništa važno za radnju? The Fiery Cross je filler epizoda serijala Outlander.

Peta sezona TV serije koja prati knjige je nedavno počela da se emituje i mislim da ovoga puta ne moramo da brinemo da neće biti dovoljno prostora da se pokriju svi važni događaji, naprotiv. Još jedan mali spojler sledi, prva epizoda je prekočila nekoliko stotina strana i usredsredila se na Brijanino i Rodžerovo venčanje. Mislim da bi serija ovog puta mogla da premaši knjigu i da pomogne u osvežavanju pamćenja svima koji su se borili da ostanu budni tokom čitanja besomučnih opisa stvari i situacija koje ne zanimaju nikoga osim Dajanu Gabaldon. Jedno je sigurno, već nakon pogledanih prvih nekoliko minuta setićete se zbog čega ste uopšte i zavoleli Outlander i s nestrpljenjem ćete iščekivati svaku narednu epizodu.

Izdavač: Penguin UK (Arrow)

Ocena: 2/5

Dubravka Ugrešić (1949) je hrvatska književnica. Završila je Filozofski fakultet u Zagrebu, a u Institutu za teoriju književnosti pri zagrebačkom Filozofskom fakultetu bila je zaposlena dvadesetak godina. Napisala je brojna dela, među kojima su romani, knjige za decu, eseji i priče. Pored pisanja, bavi se i prevođenjem. Dobitnica je brojnih nagrada, prva je žena koja je dobila NIN-ovu nagradu. Živi i radi u Amsterdamu.

,,Štefica Cvek u raljama života” je jedan od poznatijih romana Dubravke Ugrešić, poznat poi menu ,,Patchwork roman” (roman je 1984. godine i ekranizovan). U pitanju je autorkin kritički osvrt na takozvanu ,,žensku književnost” i to kroz pisanje jednog baš takvog, ,,ženskog” romana, punog stereotipa i opštih mesta. Štefica Cvek, glavna junakinja ovog kratkog romana, ni po čemu nije posebna. Ima 25 godina, bezvezan posao, živi sa ostarijom tetkom, izgleda prosečno (mada misli da je ružna) i nema momka. Sve njene drugarice su u vezama ili udate, samo ona nema nikoga. Usamljena je i pod hitno želi da nađe muškarca svog života.

Opis glavne junakinje izgleda kao da je preuzet iz oglasa za rubriku ,,Draga Saveta” zato što i jeste. U pregovoru koji autorka naziva ,,O izradi modela”, traži se materijal pogodan za ovakvu priču. Nakon nekoliko neodgovarajućih oglasa pojavljuje se Štefica. Idealna za eksperiment. Potrebno je još osmisliti kroj i priča konačno kreće.

Dubravka Ugrešić tehniku pisanja ovog romana upoređuje sa krojačkim poslom. Na samom početku knjige autorka daje uputstva koja podsećaju na krojačke matrice kakve se mogu naći u ženskim časopisima a u kojima se savetuje pristup tekstu koji može uključivati seckanje, razvlačenje, nabiranje, itd. Uputstva su propraćena specijalnim oznakama koje se kasnije prostiru kroz čitav tekst. Ženski časopisi i sami postaju matrica pa tako svako poglavlje počinje korisnim (ili potpuno sumanutim) savetom za žene, kao što su: Ako svakodnevno nekoliko minuta dubite na glavi, imat ćete mnogo ljepši ten i bolji krvotok. Pokušajte najprije pokraj zida i izdržite dvije-tri minute. Istu vježbu izvedite kada ste umorni ili neraspoloženi; ili: Jednostavan način da obilježite stranicu gdje ste prestali čitati, a da ne napravite ,,uho”: provucite vertikalno kroz sredinu knjige elastičnu gumicu; ili: Nemojte nikad sušiti kosu dok se nalazite u kadi punoj vode.

Pored saveta iz časopisa Štefica sluša i savete svojih drugarica, očigledno uspešnijih od nje po pitanju pronalaženja muškarca. Od različitih drugarica stižu i različiti saveti, ali Štefica je u situaciji u kojoj joj ne preostaje ništa drugo osim da ih isproba sve. Zbog toga ide u pozorište da gleda ,,Hamleta”, ali joj pažnju privlači tragična sudbina Ofelije, ide na izložbe i pokušava sa knjigama. Čita, naravno, ,,Gospođu Bovari” (da biste ovo razumeli možda nije loše da znate za jednu od teorija da je za propast Eme Bovari delom zaslužna i romantična literatura koju je čitala). Zbog toga staje na vagu koja nije blagonaklona, informiše se o trendovima u odevanju i šminkanju. Prihvata svaki savet na koji naiđe, osim mudrih reči stare tetke koja nekako svaku situaciju u kojoj se Štefica nađe uspe da poveže sa nečijom iznenadnom smrću.

Tako kroz njen život počinju da defiluju razni muškarci, opet prilično stereotipni, kao da su upravo kročili iz stranica nekog čiklita. Tu su mačo ljubavnici, kamiondžije i intelektualci. Nijedan, međutim, ne deluje kao onaj pravi. I Štefica ponovo upada u depresiju (no, ako pitate Anušku, njenu prijateljicu vrlo iskusnu po pitanju depresije, to je samo delimična depresija i to nije ništa strašno).

Dubravka Ugrešić premeće materijal, prišiva i para, ali roman nikako da dobije konačan oblik. Nedostaje mu ono bez čega ženski roman ne bi bio to što jeste, kao što kaput ne bi bio kaput bez rukava: happy end. Grozna zamisao, ali neizbežna. Tu su i restlovi koji ostanu svakoj krojačici ma koliko bila iskusna. Dubravka ih velikodušno poklanja čitaocima da ih udenu gde i kako žele. A onda, snuždena zbog teškog krojačkog posla (kako sama kaže, slabo barata tim zanatom) odlazi po pomoć prijatelja, na piće kod majke, taman će tu biti još nekoliko žena. Pita ih, naivno, šta misle o sudbini njene junakinje i svaka od prisutnih žena ima neku ideju. Pljušte predlozi (neki su, doduše, na stranim jezicima te slabo razumljivi, ali sigurno odlični) zbog kojih autorka odlazi u većoj frustraciji od one s kojom je došla.

,,Štefica Cvek u raljama života” nije standardni ljubavni roman i teško onom ko ga se latio sa takvim očekivanjima. Pred čitaocem je postmodernistički, kritički tekst koji se ne bavi samo specifičnim društvenim pojavama i položajem žene u društvu već čitaoca uvodi iza kulisa i daje mu uvid u intiman proces stvaranja. Baš kao što je sirota Štefica Cvek u raljama života, tako je i Dubravka Ugrešić u raljama književnog stvaralaštva koje zaista liči na mukotrpan rad krojačice. A pisanje ženskog romana ,,po narudžbini” (kao i glavnu junakinju, svi su je savetovali da mora napisati jedan takav) zaista podseća na šivenje odevnog komada koji ama baš nikako ne pristaje onom ko ga je naručio.

Ocena: 4/5

Izdavač: Booka

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

,,Poslednja prilika” je još jedna Bakmanova novela, veoma kratka priča o čoveku koji shvata smisao života baš u trenutku kada mu život izmiče. Predstavljena je kao božićna priča jer se radnja događa uoči Božića a možda i zbog toga što se malčice oslanja na motive Dikensove ,,Božićne priče”. Bakman je ,,Poslednju priliku” napisao u dahu, jedne večeri kada je stres koji je proživljavao zapretio da postane nesnosan. Razmišljao je tada, dok su mu žena i deca spavali u susednoj sobi, o svim izborima pred kojima se čovek nađe na životnom putu.

,,Kako svakog dana, svakog trenutka krećemo jednim putem umesto nekim drugim. Ustajemo, zastajemo, igramo se, skrivamo, zaljubljujemo, napuštamo jedni druge ili zaspimo što je moguće bliže nekome. I onda spavamo osećajući dah jedno drugom. Nekima od nas je možda potreban neko da nas obori s nogu svakog jutra, da bismo shvatili šta vreme zaista predstavlja. I da bi nas podsetio na to šta propuštamo kada ne pazimo dobro.”

Narator ,,Poslednje prilike” je otac koji piše oproštajno pismo svom sinu. On je uspešan, ostvaren muškarac koji je odabrao da novac i karijeru stavi ispred porodice. Sada ima rak i kaje se zbog određenih izbora koje je tokom života napravio. Kasno, pomislili biste, i izlišno – kajanje nekako dođe uvek kada je šteta nepopravljiva. Narator ove priče ipak dobija vanrednu, poslednju priliku da pojedine stvari ispravi. U bolnici susreće petogodišnju devojčicu koja takođe ima rak i nema izgleda da preživi. Susret sa njenim vedrim licem slama mu srce i budi snažan osećaj nepravde.

,,Novine su pisale o mom novcu, niko još nije znao da sam bolestan, ali ja sam jedan od onih čija se dijagnoza pojavi u vestima. Ja nisam običan čovek, i kada ja budem umro, svi će znati za to. Kada petogodišnje devojčice umru, o tome se nigde ne piše, i u večernjim novinama ne osvanu osvrti na njihov život, jer i nisu stigle da dožive dovoljno da bi na to neko obratio pažnju.”

Susret sa njom dovodi do još jednog susreta – susreta sa Smrću. A Smrt mu, nepristrasna kakva nikako ne bi smela da bude, nudi neverovatan predlog – da žrtvuje svoj život za život devojčice. Zvuči bolje nego što jeste – on je ionako na samrti, prema tome, nema šta da izgubi. Ali Smrt ne nudi lake trampe. Da bi sačuvao devojčicu, moraće potpuno da izgubi sebe. Doslovno. Stvari će se udesiti tako kao da nikada nije ni postojao. Njegov sin će imati druge roditelje, njegovu kompaniju će voditi drugi ljudi, njegovo ime u novinskim člancima zameniće druga imena.

Ljudi uglavnom nemaju svest o tome koliko su sebični. Uvek pomislimo kako bismo drage volje dali žrtvu za ljude, stvari, stavove do kojih nam je stalo, ali koliko smo zaista spremni da žrtvujemo za dobrobit sveta? Počnimo od malih stvari, svakodnevnih navika. Znamo da se planeta guši u plastici, ali ipak je koristimo. Znamo da možemo da živimo bez hrane životinjskog porekla, ali ipak nastavljamo da se gostimo raznoraznim specijalitetima, znamo da pojedine navike izuzetno loše utiču na naše zdravlje, ali ipak ih se teško odričemo. Šta ako bismo znali da bi svet bez nas bio drastično bolje mesto? Koliko ljudi bi bilo spremno da žrtvuje svoje postojanje za dobrobit sveta? Vrlo malo, razume se.

Bakman ponovo preuzima ulogu dežurnog podsetnika na to koliko je život vredan i koliko ga često uzimamo zdravo za gotovo. Koliko grešimo, svesno ili nesvesno i koliko zaista marimo zbog takvih grešaka. Recept kojim piše ostaje nepromenjen, sve priče liče jedna na drugu, rasplet se nazire već na prvim stranama i već postaje evidentno da je ,,Čovek po imenu Uve” domet koji verovatno neće ponovo dostići (mada uvek ostaje nada). Ipak, Bakmanova proza je topla, emotivne ljude gađa pravo u srž i, ako je čitate u pravom trenutku, možda vas može naterati da se zapitate o greškama koje svakodnevno činite, svesno ili nesvesno, i malim žrtvama koje bi vas učinile boljim, a vaše prisustvo (bolje nego odsustvo) ovaj svet malo lepšim mestom za život.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

Džon Irving (1942) je američki pisac. Prvi roman je napisao sa 26 godina, ali uprkos dobrim kritikama, nije stekao naklonost publike. Slična sudbina je zadesila i dva naredna romana, da bi se konačno probio četvrtim i verovatno najpoznatijim romanom ,,Svet po Garpu” (1978) koji je ubrzo postao svetski bestseler i kulturološki fenomen. Irving je od tada napisao još deset romana, a trenutno piše još jedan čije je objavljivanje najavljeno za 2020. godinu. Živi i radi u Torontu.

,,Svet po Garpu” prati život istoimenog junaka od začeća do smrti. Samo začeće ovog junaka je prilično neobično iz čega odmah na prvim stranicama shvatamo da je pred nama jedna zanimljiva životna priča. Garpova majka, Dženi Filds, bila je bolničarka koja je za vreme rata radila na intenzivnoj nezi sa teško ranjenim vojnicima. Dženi je od malena bila neobična i nije želela ono što je vreme jednoj ženi diktiralo da treba da želi (napustila je školovanje da bi radila kao bolničarka jer je smatrala da škola ženi služi samo kao ,,priprema za brak"). Na primer, želela je da bude majka, ali nije želela da bude supruga. Možda nije oduvek znala kako da postigne tako nešto u vremenu koje ne razdvaja te dve uloge, ali rat joj je pružio priliku. I Dženi je tu priliku iskoristila.

,,U ovom svetu prljavih umova, mislila je, ili si nečija žena, ili nečija kurva – ili si na dobrom putu da postaneš jedno ili drugo. Ako se ne uklapaš u jednu od tih kategorija onda se svi trude da te ubede da s tobom nešto nije u redu. Samo što je, pomislila je, sa mnom sve u redu.”

To će biti početak knjige, autobiografije ,,Seksualno sumnjiva” koja će proslaviti Dženi Filds širom Amerike, posebno u feminističkim krugovima koji će od nje napraviti svojevrsnog idola. Čitav Garpov život biće obeležen snažnom ličnošću majke, njenom književnom slavom (koja će baciti senku na njegovo pisanje), njenim stavovima, čak i njenom smrću. Garp odrasta u ambulantnom aneksu škole Stiring koju će i sam pohađati sve dok ne napuni sedamnaest godina i izrazi želju da ode u Beč. Dženi će ovu ideju prihvatiti oberučke i, sasvim suprotno Garpovim planovima, poći će sa njim. Tamo će napisati svoj prvi roman ,,Pansion Grilparcer” koji mu neće doneti slavu kakvoj se nadao, makar ne ni približnu onoj koja je pratila njegovu majku. I dalje će ostati poznat kao sin Dženi FIlds.

Odvajanje od majke, ipak, neće značiti samostalnost, štaviše, Garp će i nakon ženidbe nekako ostati u senci svoje žene. Neće odustati od pisanja, naprotiv, ali će, zbog prirode posla preuzeti ulogu domaćice. Uspeh će, ironično, doživeti tek nakon stravične porodične tragedije koja će pogurati njegov novi roman. Izdavač je iskoristio priliku da njegovo delo reklamira tragedijom koju je pisac doživeo. Garp više neće biti poznat kao sin feministkinje Dženi Filds već kao slomljeni otac koji je izgubio dete.

Nemoguće je prepričati ,,Svet po Garpu”, baš kao što je nemoguće i prepričati jedan život. Irvingov roman je izuzetno slojevit. On pripoveda o životu Dženi Filds, o Garpu i njegovoj porodici i još sijaset živopisnih sporednih likova kakve ne srećete često u književnosti, kao što je grupa žena koja nakon silovanja jedne devojčice kojoj je silovatelj odsekao jezik (uveren da će je to sprečiti da ga oda, zaboravljajući pritom da devojčice u njenim godinama umeju da pišu) proglašava sebe elendžejmsijankama (po imenu devojčice Elen Džejms) i dobrovoljno odseca sebi jezik u znak protesta (postoji među njima, doduše, i ona razumnija grupa koja se prosto zavetovala na ćutanje). Iako je glavni junak romana muškarac, ,,Svet po Garpu” vrvi od jakih ženskih karaktera koji obeležavaju Garpov život, pogled na svet i tokom čitanja romana izbijaju u prvi plan. Jak ženski karakter bio je razlog što je Garp došao na svet, ali i razlog što je s njega prerano otišao.

,,Svet po Garpu” je svet rata, ekonomskih kriza, previranja u srednjem staležu, svet seksualnih i feminističkih revolucija, svet mašte, književnosti, groteske i crnog humora. To je svet pun ekstrema, nasilja, apsurda i tragedije, a opet nekako vedar i prijemčiv. Kada ga pročitate shvatićete da je s razlogom proglašem kultnim književnim delom. U njemu je svakodnevni život prikazan kroz prizmu jednog pisca, čoveka koji je ostao običan uprkos svim neobičnim okolnostima u kojima je živeo. I kao takav, taj svet je obojen različitim nijansama tuge i vedrine, skoro pa olako shvaćen jer ,,u svetu po Garpu, svi smo mi neizlečivi”.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Srećan februar svima koji slave! A sa njim i ove prolećne temperature i virusi od kojih kašljuca ceo grad (a verovatno i šira okolina). Još 49 dana do proleća! Praktično ništa, ako nas ne zatrpa sneg u martu. No, najvažnije je da je januar iza nas. Mesec mi je prošao prilično brzo i radno, dobrim delom s nosićem u knjizi. Ne bi se reklo po listi koja sledi, ali ovog puta ne mogu da podelim s vama sve što sam čitala (kako smo misteriozni ovog meseca!) pa ćete morati da mi verujete na reč. Na zvaničnom januarskom spisku ovoga puta samo tri knjige, doduše, kada tome dodamo i nekih 600 strana petog dela serijala Outlander koji sam započela u januaru, statistike uopšte nisu loše.

Dakle, januarske tri:

1. Svet po Garpu, Džon Irving – Sigurno ste čuli za ovu knjigu, a ako niste, treba da znate da je u pitanju kultni američki roman iz sedamdesetih koji je nedavno doživeo novo srpsko izdanje. Glavni junak romana je sin feministkinje koja je želela dete, ali nije želela brak i koji (nevoljno) prateći stope svoje poznate majke, postaje ne baš sasvim poznat pisac. Ja volim američku književnost druge polovine dvadesetog veka, volim tu neposrednost i otvorenost koja je odlikuje. ,,Garp” povremeno liči na ,,Kvaku 22”, povremeno na Apdajka, ali ipak nije nalik bilo kojoj drugoj knjizi. Ako nemate strah od obimnih knjiga, obavezno potražite primerak, nećete se pokajati. Ako se, ipak, plašite obimnih knjiga, krajnje je vreme da taj strah prevaziđete.

2. Ronja, razbojnička kći, Astrid Lingren – Manje poznat roman autorke ,,Pipi Duge Čarape” je priča o devojčici Ronji koja je, kao što i sam naslov kaže, ćerka čuvenog drumskog razbojnika koja, ma koliko volela svoju porodicu, ne odobrava način na koji žive. Ronja će upoznati sina tatinog suparnika, takođe razbojnika is a njim razviti prijateljstvo koje će pomiriti zavađene porodice. Praktično, priča o Romeu i Juliji, samo bez tragične ljubavi i sa dosta praktičnijim glavnim junacima kojima problem u komunikaciji nije došao glave.

3. Mini je potreban prostor za vežbu, Dorte Nors – Ovo je prvo delo Dorte Nors koje sam čitala i malo mi je žao zbog toga jer mi se nekako čini da bi neka druga, možda manje avangradna knjiga bila bolji start za upoznavanje opusa ove autorke. Priča o Mini je priča o fundamentalnoj usamljenosti 21. veka, o devojci koja samo želi prostor u kom će moći da komponuje i peva a da joj pri tome komšije ne zvocaju, o devojci koja želi ljubav koja joj konstantno izmiče. Forma je ono što ovu knjigu izdvaja iz mora drugih – pisana je u formi slobodnog stiha a sastoji se od kratkih, prosto proširenih rečenica (ili bolje rečeno iskaza), bez deskripcija, bez dodatnih objašnjenja, bez preteranog udubljivanja. Brz roman koji pročitate za veče koji na sve moguće načine oslikava ritam modernog života.

Titulu favorita odnosi ,,Svet po Garpu” a već sledeće nedelje vas čeka detaljan prikaz na blogu.

Kako je vama protekao januar? Jeste li praznike iskoristili za čitanje ili, kao neki, za razvlačenje po kući u nekakvom bestežinskom stanju? Koja knjiga je na vas ostavila najjači utisak? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta

Vaša (misteriozna) Stš <3

Dona Tart (1963) je američka književnica. Studije je započela na Univerzitetu Misisipi a zatim se prebacila na koledž Benington u Vermontu gde je počela da piše svoj prvi roman ,,Tajna istorija”, koji je odmah nakon objavljivanja 1993. godine postao bestseler. Deset godina kasnije objavila je drugi roman ,,Mali prijatelji” a zatim, još 10 godina posle i roman ,,Češljugar” za koji je dobila Pulicerovu nagradu. Magazin Tajms ju je 2014. godine uvrstio na listu 100 najuticajnijih ljudi.

,,Tajna istorija” bi se, s obzirom na to da se dobar deo priče vrti oko ubistva, mogla žanrovski odrediti kao misterija, ali u ovom romanu nema baš mnogo toga misterioznog. Već u prvoj rečenici romana saznajemo da je izvesni Bani mrtav. Već u drugom pasusu saznajemo da je narator jedan od odgovornih za njegovu smrt. Pa opet, roman ima više od 600 stranica i danas se smatra modernim klasikom. Dakle, u pitanju nije klasičan triler, naprotiv.

Narator romana je Ričard, momak iz radničke klase koji, na nesreću njegove porodice, gaji strast ka humanističkim naukama. Njegova želja da upiše kurs starogrčkog postaje izazov dostojan antičkih heroja. Naime, profesor Džulijan koji drži kurs je, najblaže rečeno, čudak. Niko nije sasvim siguran po kojim kriterijumima bira student, ali oni su očigledno veoma visoki jer njegovu grupu uvek čini jednocifren broj studenata. Ričard ipak uspeva da se priključi kursu i tu upoznaje grupu studenata koji će mu postati bliski prijatelji i koji će mu promeniti život. To su Henri, blizanci Čarls i Kamila, Frensis i Bani, koga se možda sećate s početka ovog teksta. U pitanju je grupa ekscentričnih mladih ljudi iz bogatih porodica u koju se Ričard, bar sudeći po poreklu, ne bi lako uklopio, zbog čega naravno, odlučuje da slaže i prepušta se tempu života mladih prijatelja.

Taj tempo nije lako izdržati. Iako veoma bliski, članovi odabrane grupe među sobom gaje određene netrpeljivosti. Pompezni su, skloni porocima, razmaženi i zlobni, zbog dobrog finansijskog položaja ne shvataju studiranje ozbiljno, ali starogrčku kulturu, moglo bi se reći, shvataju mnogo ozbiljnije od Ričarda. Ričard će i to sam shvatiti, doduše prekasno, kada mu otkriju tajnu o antičkom ritualu koji su (bez njega) sproveli i koji je pošao naopako. Naime, jedan čovek je mrtav a niko od njih (zbog opijata koji su koristili) nije sasvim siguran šta se tamo dogodilo. To je tajna koja im svima može uništiti živote, tajna koju niko nikada ni u ludilu ne bi smeo da otkrije. Griža savesti i strah od otkrivanja u njima budi paranoju zbog koje će na kraju nasradati i Bani i time dodati još jedan teret na leđa ove već odavno labavo povezane klike.

Ričard se, kao narrator koji čitaocu otkriva detalje zločina, s razlogom poredi s Raskoljnikovom. Uprkos tome da je pisan ,,unazad”, odnosno da prkosi svim šablonima koji se primenjuju pri pisanju misterije, roman je izuzetno napet. Ta napetost ne dolazi od želje čitaoca da sazna ko je ubijen ili ko je ubica pa čak ni od straha za dobrobit glavnih junaka. Prvo, znamo da je narator bezbedan, a drugo, nijedan od junaka Done Tart nije pozitivan, naprotiv, većina njih je prilično antipatična. Dinamika (ovog, uzgred budi rečeno izuzetno sporog romana) počiva na psihološkom planu – baš kao i u ,,Zločinu i kazni” – i upravo ga to čini posebno zanimljivim.

Just for the record, I do not consider myself an evil person (though how like a killer that makes me sound!). Whenever I read about murders in the news I am struck by the dogged, almost touching assurance with which interstate stranglers, needle-happy pediatricians, the depraved and guilty of all descriptions fail to recognize the evil in themselves; feel compelled, even to assert a kind of spurious decency. ‘Basically I am a very good person’. This from the latest serial killer – destined for the chair, they say – who, with incarnadine axe, recently dispatched half a dozen registered nurses in Texas. I have followed his case with interest in the papers.

But while I have never considered myself a very good person, neither can I bring myself to believe that I am a spectacularly bad one. Perhaps it’s simply impossible to think of oneself in such a way, our Texan friend being a case in point. What we did was terrible, but still I don’t think any of us were bad, exactly; chalk it up to weakness on my part, hubris on Henry’s, too much Greek prose composition – whatever you like.

Ričard pripoveda s ogromne vremenske distance pa se, kako to obično biva u ovakvim slučajevima, može smatrati nepouzdanim pripovedačem. Njegova namera jeste opravdanje, iako je način na koji opisuje događaje hladan, gotovo objektivan. Sva fikcija po strani, opravdavanje se nameće kao jedini razlog za ovakvu ispovest, toliko godina nakon samog zločina. Grupa studenata je njegova oaza. Tu se oseća važnim, odabranim, prihvaćenim – iako i sam zna da mu na neki način tu nije mesto, bilo direktnim ukazivanjem ili prostim isključivanjem iz aktivnosti, kao što je, na primer, kobno izvođenje bahanalije. Ričard, dakle, nije učestvovao u prvom ubistvu, ali (možda iz straha da ga sama činjenica što za ubistvo zna čini saučesnikom pa samim tim i krivcem) pristaje da se uključi u uklanjanje najslabije karike, verovatno kako i sam ne bi bio proglašen najslabijom karikom.

This part, for some reason, is difficult for me to write, largely because the topic is inextricably associated with too many nights like this one (sour stomach, wretched nerves, clock inching tediously from four to five). It is also discouraging, because I recognize attempts at analysis are largely useless. I don’t know why we did it. I’m not entirely sure that, circumstances demanding, we wouldn’t do it again. And if I’m sorry, in a way, that probably doesn’t make much difference.

,,Tajna istorija” nije opravdavanje zločina, niti je jedan od slučajeva ,,banalnosti zla”. Ričard vrlo dobro zna šta je uradio i svestan je da je to loše. Ipak, odlučuje da ne odgovara za zločin koji je počinio. Jednako racionalno, kao i kada je sa prijateljima pravio plan o uklanjanju smetnje, on zna da će mu priznanje uništiti život i smatra svoj život vrednijim od tuđeg. Scenario kakav je verovatno na prvi pogled šokantan svakome bez policijskog dosijea, ali ako malo bolje razmislite, daleko od nezamislivog.

What is unthinkable is undoable. That is something that Julian used to say in our Greek class, and while I believe he said it in order to encourage us to be more rigorous in our mental habits, it has a certain perverse bearing on the matter at hand. The idea of murdering Bunny was horrific, impossible; nonetheless we dwelt on it incessantly, convinced ourselves there was no alternative, devised plans which seemed slightly improbable and ridiculous but which actually worked quite well when put to the test. I don’t know. A month or two before, I would have been appalled at the idea of any murder at all. But that Sunday afternoon, as I actually stood watching one, it seemed the easiest thing in the world. How quickly he fell; how soon it was over.

,,Tajna istorija” je ambiciozan roman za ambiciozne čitaoce. Ako ne volite spore, deskriptivne, na momente i redundantne tipove naracije, onda ovaj roman nije za vas. Dona Tart je dobar pisac. Stil joj je besprekoran, školski; naracija toliko ubedljiva da na momente možete pomisliti da je i sama učestvovala u nečemu sličnom. Ali roman je mogao biti kraći i ne bi time izgubio na kvalitetu, naprotiv. Bilo kako bilo, ,,Tajna istorija” je vredna čitanja, naročito ako se u ozbir uzme da je ovo prvi roman koji je autorka napisala, i ne treba se čuditi što romane objavljuje na svakih deset godina i što čitaoci jedva čekaju da objavi sledeći.

Ocena: 4/5

Izdavač: Penguin

Rosa Montero (1951) španska je književnica i novinarka. Rođena je u Madridu, studirala je filozofiju, književnost i psihologiju, a diplomirala novinarstvo. Napisala je tridesetak dela koja su prevedena na više od dvadeset jezika. Dobitnica je brojnih nagrada za književni i novinarski rad. Na srpski jezik su do sada prevedeni romani ,,Ljudožderova kći”, ,,Priča o providnom kralju” i ,,Uputstva za spasavanje sveta”.

,,Upustva za spasavanje sveta” (2008) je, kaže autorka, verovatno njen najpozitivniji roman, mada čitajući prve stranice možda nećete steći takav utisak. Roman prati četiri paralelne priče četiri junaka koji, naizgled, nemaju ama baš ništa zajedničko, osim što žive u istom gradu i prilično su nesrećni.

Taksista Matijas je udovac koji pokušava da nastavi svoj život sa dva psa koja je, zajedno sa pokojnom ženom, udomio sa ulice, iako bez nje ne vidi poentu življenja. Danijel je doktor, razočaran u život i besan na svoju suprugu – dane provodi u nekakvom magnovenju, uz kompjuterske igrice i večito popovanje svoje žene. Serebro je starica koja poslednje dane provodi u neuglednoj kafani u kojoj se, uz koju čašicu više, priseća dana kada je bila strastvena naučnica. Fatma je lepotica koja je pobegla iz rodne Afrike u potrazi za boljim životom, ali je u Španiji uspela da se snađe samo kao prostitutka. Četiri sasvim različita junaka iz, kulturološki gledano, sasvim različitih miljea, sudbina će spojiti u jednu priču i naterati ih da jedno drugom pruže, ili makar pokušaju da pruže, ruku spasa.

,,Ljudska bića čine energetsko jedinstvo; na neki način smo svi mi, ljudska bića, međusobno povezani, od vinske mušice do rimskog pape, i u zavisnosti od toga šta činimo, doprinosimo uređenju materije i stvaranju harmonije, ili pak njenom uništenju i aktiviranju razornih procesa nestabilnosti i furija haosa. Dela koja uređuju materiju su upravo ona koja od pamtiveka nazivamo dobrima, dok su ona koja je razgrađuju dela koja obično smatramo rđavim.”

U odnosu ovih likova biće i uređivanja i razgrađivanja materije, kao što, uostalom često i bude u životima pojedinaca. Danijel će, kroz svoju lekarsku praksu upoznati dvoje od četvoro – jednom junaku će olakšati život, drugom će ga uništiti. Matijas će se istovremeno hraniti mržnjom prema jednom od junaka, nadom da može učiniti nešto za drugog i mudrim, mada često nejasnim rečima trećeg. Serbera će zahvaljujući potrazi za smislom života protagonista povremeno isploviti iz mora alkohola kako bi udahnula malo lucidnosti i podsetila se dana kada je bila poštovana. Fatma će u sebi pronaći snagu da pokuša da počne iznova onda kada bi bilo ko na njenom mestu odavno odustao.

Za to vreme, u pozadini romana, Madridom hara serijski ubica koji koristi grotesktan potpis: svojim žrtvama na licu ,,ostavlja” još groteskniji osmeh, zbog čega je u javnosti poznat kao ,,ubica sreće”. Njegove žrtve su ljudi koji su usamljeni i kojima smrt, može se reći, dolazi kao blagoslov, baš kao i junaci koje Rosa Montero bira za protagoniste.

Prilično mračna priča sa zavodljivo optimističnim naslovom ispripovedana je lagano, novinarski distancirano i objektivno, uz humor koji je prisutan kada mu se najmanje nadate. I upravo iz stila autorke čitalac shvata da jasna uputstva za spasavanje sveta ne postoje, da se ona uporno poigrava njegovim potencijalnim nadama: ,,Sve što naučimo u našim kratkim životima jeste samo obična, beznačajna mrvica iščupana iz beskraja onoga što nikada nećemo saznati”. Pa ipak, iz njenih redova isijava optimizam. Svakom pročitanom stranicom Rosa podvlači da ipak vredi živeti u ovom svetu haosa, nasilja i nepravde, da je, za njegovo spasenje, potrebno da svako od nas učini vrlo malo kako bi sredio haos, sprečio nasilje, ispravio nepravdu. Da je potrebno samo malo pogledati oko sebe i pružiti ruku onom koji stoji pored nas.

,,Zamisli kilogram supe sa slovima. Ona testenina u obliku sitnih slova, znaš već. Zamisli sada da ih ubaciš u lonac. Sve bi se pomešale. To je tačka ravnoteže entropije. To jest, tačka maksimalnog haosa. Ali zamisli da neko pravi reči od tih slova, ili da razdvaja sva slova M na jednu stranu, a sva slova S na drugu. Ako ti priđeš loncu i vidiš da su slova podeljena i uređena, značeš sa sigurnošću da je to neko uradio. Jer, to je ono što život radi. Uređuje suštinske reči univerzuma. Život je red, dakle. To je veoma lepa misao.”

,,Uputstva za spasavanje sveta” je roman pun lepih misli. Ako ste očekivali da ćete pronaći taksativno poređane savete kako da složite reči od slova iz supe, promašili ste policu u knjižari. Ali ako se dovoljno usredsredite i pažljivo pročitate ono što Rosa piše, shvatićete da se među njenim slovima zaista kriju svojevrsna uputstva i uverićete se da ste i sami odavno znali od čega se sastoje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik