Džon Rens
je engleski pisac, rođen 1975. godine u Sauthemptonu. Diplomirao je englesku
književnost u Londonu. Autor je tri romana: „Ovaj život od trideset i nešto“,
„Happy Endings“ i „This Family Life“. Trenutno radi na svom četvrtom romanu
„Sunday Dinners“.
Roman „Ovaj
život od trideset i nešto“ je priča o Hariju
Spenseru, nastavniku istorije koji je zašao u tridesete, ali i dalje žudi
za životom dvadesetogodišnjaka. Zbog toga vest da je njegova žena, Emili,
trudna, za njega ne može biti nepovoljnija.
Dok par raspravlja o dobrim i lošim stranama
roditeljstva, Hari se u svojoj preuranjenoj krizi srednjih godina, naprasno
seća svoje bivše devojke i odlučuje da je kontaktira putem fejsbuka. Njihovo
nedužno ćaskanje o proteklim godinama ubrzo postaje mnogo više od toga, nakon
što mu Džejmi pošalje nekoliko svojih obnaženih fotografija, a ubrzo i direktan
poziv na seks. Hariju je to sasvim dovoljno da momentalno svoj brak gurne u
zapećak i da počne da razmišlja o tome da li bi mu život bio bolji sa bivšom
devojkom.
Iako je roman predstavljen kao „urnebesna
romantična komedija“, ja u njemu nisam pronašla niti išta urnebesno, niti
romantično. Hari je stereotip muškarca koji pati od tzv. Petar Pan sindroma.
Ako je Hari trebalo da bude Everyman (a
do te mere je stereotipan lik da pretpostavljam da je to ideja), onda mislim da
ovaj roman definitivno nije namenjen ženskoj publici (ali, avaj, dospeo je u
moje ženske ruke).
Dakle, Hari je nastavnik, ali ne baš dobar
nastavnik; muž, ali ne baš dobar muž i budući otac koji ne želi da se rastane
sa svojim momačkim životom. Hari pije svakodnevno, ponekad noću u pabu, ponekad
odmah posle posla, a najčešće krišom u šupi. Uz sve to je neodgovoran, emotivno
nezreo i psihički slab. Sama činjenica da ga strah od roditeljstva tera na kontakt
sa bivšom devojkom, a nedostatak seksa sa (trudnom) suprugom na pomisao da ona
možda ipak nije za njega, verovatno dovoljno govori. U tom smislu mi je bilo
nemoguće da Harija simpatišem i da stanem na njegovu stranu u bilo kom
trenutku.
Ideja romana je dobra i ona je i razlog zbog kog
sam odlučila da ga pročitam – zanimalo me je da pročitam ovakvu priču iz muške
perspektive. Realizacija je, nažalost, loša. Radnja je veštački razvučena (u
par navrata mi se čak činilo da se određene stvari u romanu ponavljaju),
pojedine epizode sa sporednim likovima simpatične (priče o dedi, komšijama i
prijateljima), ali već viđene i ne preterano bitne za fabulu. Pojedine strane
kritike hvale piščev stil, ali srpskim čitaocima i to promiče zbog prilično
lošeg prevoda (primer: „she is still missing“ prevedeno kao „ona i dalje
nedostaje“), što nije uobičajeno za Lagunu.
U svakom slučaju, ne preporučujem ovu knjigu.
Naročito ne ženama koje su sklone da misle da su svi muškarci baš ovakvi –
nezreli, neodgovorni, opterećeni seksom i povodljivi. U tom slučaju bežite od
ove knjige, jer vam ona sigurno neće pomoći da to mišljenje promenite.
Ocena: 1/5
0 comments:
Post a Comment