Udvojeni čovek – Žoze Saramago

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Recenzije romana „Kain“ i „Helebarde,helebarde, kremenjače, kremenjače“ mogli ste već pročitati na blogu (klik na naslov ukoliko ste ih propustili), kao i piščevu biografiju (klik) koju sam pisala za časopis Elle.

„Udvojeni čovek“ objavljen je 2002. godine i pripada poznom Saramagovom stvaralaštvu. Ovo je priča o dvojici muškaraca koji su vizuelno potpuno identični. Tertulijano Masimo Afonso je profesor istorije. Antonio Klaro je glumac. Iako vode sasvim različite živote, oni su kao preslikani – od temena glave do malog nožnog prsta – sve je isto, čak i ožiljci. Šanse da se ikada sretnu bile su ravne neverovatnom. I upravo se neverovatno dogodilo.

Sasvim slučajno, Tertulijano Masimo Afonso je, na preporuku profesora matematike, zabrinutog za duševno stanje svog kolege, iznajmio film, ni po čemu poseban, čak ni preterano kvalitetan. Zabrinuti kolega mislio je da bi ga film mogao oraspoložiti, pomoći mu protiv depresije sa kojom se evidentno muči. Nakon što je pogledao ovaj drugorazredni film, Tertulijano ima muke sa snom, nešto ga tera da se vrati filmu – a to nešto je sporedni glumac koji je isti on. Ubrzo naš junak postaje opsednut svojim dvojnikom iz filma i provodi nekoliko nedelja u pokušajima da sazna njegovo ime, gledajući gomilu filmova iste produkcijske kuće. Kada konačno poveže konce i sazna ime i adresu spornog glumca, počinje da ga prati, a nakon određenog vremena uspeva da smogne snage da ga pozove i ukaže mu na neobičnost situacije. I stigli smo do polovine romana!

Koliko god volela da čitam Saramaga (a činjenica da mi je u top tri omiljena autora govori dovoljno), uvek mi je teško da pišem o njemu. Problem sa Saramagom je taj što vam njegove romane niko ne može prepričati, a da pri tome ostavi utisak približan onom koji ostavlja čitanje njegovog dela. Tako je i sa „Udvojenim čovekom“. Motiv dvojnika, koji je pokretač cele priče, svakako nije nov. Njime su se bavili Edgar Alan Po, Dostojevski, Borhes; a motive udvojenih ličnosti obrađivali su i Vajld i Stivenson i mnogi, mnogi drugi. Ali, kao što je to obično slučaj sa Saramagom, njegov pristup temi je ono što njegovu verziju čini apsolutno drugačijom od svih prethodnih. Saramago bi i od običnog izveštaja o vremenskoj prognozi mogao da stvori kvalitetno i zabavno štivo za čitanje.

Tome najviše doprinosi Saramagov pripovedač (koji vuče korene od Sternovog pripovedača). Svojim neobičnim zapažanjima i čestim digresijama uspeva da čitaoca emotivno distancira od junaka i usredsredi ga na samu priču (ili ga od nje odvuče). Upravo su te digresije ono što Saramagove romane čini jedinstvenim, ma kojom temom se roman bavio. Saramagov brbljivi pripovedač u potpunosti kontroliše priču, njen sadržaj i tempo, tako da će često dovesti čitaoca do ivice nestrpljenja (iako će uvek ljubazno komunicirati sa njim) jer će, baš kada treba da saopšti nešto važno za fabulu, neočekivano odlutati u apstraktna razmišljanja, a ponekad će nam čak i priznati da izmišlja delove kako bi priču učinio dopadljivijom:

„Kao što se to kaže za prirodu, i pripovedanje se užasava praznine, stoga, kako Tertulijano Masimo Afonso u onom intervalu nije učinio ništa što bi vredelo ispričati, nije nam preostalo ništa drugo do da improvizujemo sadržaj koji će manje-više popuniti vreme koje je zahtevala situacija. Sada, kada je on odlučio da izvadi kasetu iz kutije i stavi je u plejer, možemo da odahnemo.“

Svaki Saramagov junak je Everyman, ni po čemu poseban. U nekim romanima likovi čak ni nemaju imena. Centar piščevog pripovedanja je ideja, postavljanje čuvenog „Šta ako?“ pitanja (kao i u romanima „Slepilo“, „Smrt i njeni hirovi“, ili „Zapis o pronicljivosti“) i izlaganje potpuno nemoguće situacije u kojoj bi možda mogao da se nađe svako od nas.

Iako, dakle, tema nije originalna, idealna je za saramagovski zaplet – roman počinje „sitnom“ nepravilnošću u sasvim običnom, čak i dosadnom svakodnevnom životu junaka, a završava i raspletom u potpunosti svojstvenom ovom piscu. Saramago ima tu moć da vas ponekad, nakon što završite roman, ostavi u blagom stanju šoka i sve što možete da uradite jeste da zbunjeno trepćete nad zatvorenom knjigom (za sve vas koji ste gledali film The Enemy, snimljen po ovom romanu, imam da kažem samo jedno: ne, kraj nije isti; za sve vas koji niste pogledali ovaj film, imam samo preporuke).

I zaista: šta biste vi radili da na ulici sretnete drugog sebe? Sigurno to ne biste primili olako, ma koliko slušali priče da svaka individua negde na svetu ima svog dvojnika. Javila bi se ista ona pitanja koja su mučila Tertulijana – ko je original, a ko kopija? Nastupila bi kriza identiteta. Sam Saramago je rekao da je glavni motiv „Udvojenog čoveka“ motiv drugog. Čovekov identitet je, stoga, glavna tema ovog romana, a situacija glavnog junaka se može čitati i kao kriza identiteta, pa čak i koketiranje sa šizofrenijom (u prilog ovome može ići uvođenje Zdravog razuma kao sporednog lika u romanu). Čitalac pred sobom ima nebrojeno mnogo pitanja i autor ta pitanja ostavlja otvorenim: Da li su Tertulijano i Antonio zaista dvojnici ili ne? Taman kada pomislite da znate odgovor na ovo pitanje, kraj romana učiniće da ne budete baš sasvim sigurni.

„Narodna mudrost kaže da nikada ne možemo imati sve, i u pravu je, ravnoteža u ljudskim životima neprestano se klati između dobitka i gubitka, problem je isto tako u ljudskoj nemogućnosti da se složimo oko relativnih vrednosti onoga što treba izgubiti i onoga što treba dobiti, zato je svet u ovakvom stanju.“

I zato je slučaj sa Saramagovim romanima takav kakav je: ili ga volite, ili ne (ovo nije pisac za nestrpljive čitaoce), ne postoji sredina.

Ocena: 5/5

Reading Challenge: Knjiga prevedena na engleski jezik