Aleksandar Sekulov (1964) je bugarski
pisac poezije, proze i dramskih tekstova. Završio je Srednju umetničku školu za
scensku umetnost, a zatim i bugarsku filozofiju na Plovidskom univerzitetu.
Osim što piše književna dela za decu i odrasle, uspešno se bavi i novinarstvom
i performansom. Dobitnik je brojnih bugarskih nagrada, kako iz oblasti
književnosti, tako i novinarstva.
„Pustolovina na ostrvu ptica” i „Lutalica i njegovi sinovi” dva su romana ovog autora namenjena mlađoj čitalačkoj publici, čije se
radnje odigravaju na istom mestu – na grčkom primorju – i u kojima se
pojavljuju isti junaci, sa vremenskom distancom od nekoliko godina.
U „Pustolovini na ostrvu ptica”
upoznajemo pravu malu kosmopolitsku družinu – Armada, trinaestogodišnjeg dečaka iz Albanije, njegovog vršnjaka Nikolasa, školovanog u Cirihu i malog „pikavca” Aleksa iz
Bugarske koji, iako ima samo osam godina, daje sve od sebe da se dokaže kao
ravnopravni član grupe. Zahvaljujući prijateljstvu roditelja i redovnom
letovanju na grčkom ostrvu Afitos, „trouglastoj
marami od krečnjaka, zaboravljenoj od bogova i rasejanih kartografa”, oni već
nekoliko godina leto provode zajedno, pod budnim okom roditelja i meštana, ali
i ptica koje, zanimljivo, Sekulov bira za pripovedače avanture u koju će se
dečaci upustiti.
Monotoniju
svakodnevnice letovanja u malom mestu, dečaci razbijaju svojim ekspedicijama do
Piratskog ostrva, malog nenaseljenog
komada vulkanske stene. To ostrvo je njihov skriveni raj, koje su, poput pravih
konkvistadora, naselili i opremili potrepštinama sa ostrva i obeležili kao
svoje, crnom zastavom koja se vijori na vrhu. Jednog dana, međutim, na mestu
njihove zastave zatekli su drugu – plavu sa crvenim delfinom. Neko je zauzeo
njihovo ostrvo i oni će učiniti sve što mogu kako bi ga odbranili. Borba za
parče raja neće biti jednostavna: osim što će morati da se takmiče sa mnogo
iskusnijim piratima, na čelu neprijateljske armade stoji Kraljica zelenih očiju
kojima je nemoguće odoleti.
U
romanu „Lutalica i njegovi sinovi” ponovo srećemo Nikolasa i Aleksa, u istom
primorskom ambijentu, nekoliko godina nakon avanture na Ostrvu ptica. Pred
njima je još jedna plovidba, na koju će krenuti preko volje, ali koju su
organizovali njihovi roditelji kako bi proveli neko vreme sa svojim starim
prijateljem, kapetanom Josifom. Ipak, nepredviđene okolnosti su sprečile
Nikolasove i Aleksove roditelje da dođu, ostavivši kapetana sa posadom koju su,
pored dvojice junaka sa kojima smo se već upoznali, činili debeljuškasti,
večito gladan Dimitris sa svojim psom i kapetanov sin Kostas, sa kojim baš i
nije u najboljim odnosima. Iako vidno nezadovoljan situacijom u kojoj se našao
(„Ako je postojalo išta što kapetan Josif nije umeo na kopnu, a ni na vodi – to
je komunikacija sa decom; naročito na sopstvenoj jahti, a još manje kada je
jedno od dece njegov jedini sin iz trećeg braka sa Kolumbijkom Klarom – isto
toliko neuspešnog kao i prethodna dva”), stari vagabudno je doveden pred svršen
čin. Jedriličarski kurs za početnike
kapetana Josifa nije se mogao odložiti i tako je brod Barboleta krenuo, prvi put sa posadom sa kojom kapetan nije imao
pojma kako da postupa. Ne samo što su za njega deca bila „kazna koju je kapetan
na svaki način izbegavao”, među njima je postojala i jezička barijera, kako je
većina posade živela u različitim zemljama i govorila različite jezike.
Dok su
bezvoljno podizali jedra svoje male Vavilonske kule na vodi, ni kapetan ni
dečaci nisu ni pomišljali da će ono što je trebalo da bude dosadno dvonedeljno
putovanje na talasima, zapravo postati opasna avantura (daleko opasnija od one
koju su Nikolas i Aleks već doživeli) koja će ih zauvek zbližiti i koju nikada
neće moći da zaborave.
Oba
romana su pisana u istom maniru – Sekulov je evidentno želeo da u svojim delima
prikaže atmosferu klasičnih pustolovnih romana kakve je možda i sam čitao kao
dečak, poput „Gospodara muva”, „Kroz pustinju i prašumu” i drugih. Tako obe
priče počinju bezazlenom avanturom koja dobija nepredviđeno opasan i prilično
mračan zaokret, završavajući srećnim krajem i uspomenom koju će junaci zauvek
pamtiti. Osim toga, odlikuju ih i motivi koji definišu ovakav tip romana –
nesvakidašnji ambijent, uzbudljivi i neretko opasni događaji i hrabri junaci
koji savladavaju prepreke.
Iako se
obe priče mogu čitati kao gusarske avanture (prvi kao dečja igra, a drugi kao
doslovni okršaj sa modernim piratima), obe u sebi nose snažne poruke o ljubavi
i prijateljstvu. „Pustolovina na ostrvu ptica” priča je o odrastanju, prvoj
ljubavi i odvažnosti u teškim situacijama, dok „Lutalica i njegovi sinovi”
akcenat stavlja na generacijski jaz i odnos očeva i sinova, premeštajući fokus
sa dece na odraslog kapetana.
Naklonost
autora ka klasicima avanturističke književnosti ogleda se i u stilu kojim su
romani pisani. Iako je radnja smeštena u savremeno doba, čitalac zahvaljujući
stilu pisanja to na momente može lako da zaboravi. Jezik kojim se Sekulov služi
je izrazito poetičan, toliko da povremeno deluje arhaično. I dok je u „Pustolovini”
poetičnost zauzdana (što ovaj roman čini predivno ispripovedanim), u „Lutalici”
Sekulov kao da gubi kompas, pa romantične lirske rečenice okićene neobičnim
opisima postaju previše apstraktne i često je teško pratiti piščev tok misli. Ovo
me je posebno zbunilo pri čitanju, naročito u pogledu ciljne grupe romana jer,
iako je „Lutalica” delo namenjeno mlađoj čitalačkoj publici, jezik kojim je
roman napisan (a i pojedine teme kojima se bavi) ipak deluje primerenije
zrelijim čitaocima. U tom smislu mi se „Pustolovina na ostrvu ptica” daleko
više dopala, prvenstveno zbog toga što me je vratila u detinjstvo i podsetila
na pojedina književna dela u kojima sam i sama uživala kao mala.
Ipak,
ono što je sigurno jeste da je upuštanje u morske avanture sa Sekulovljevim
junacima interesantno iskustvo. Autorov stil je svakako neobičan i jedinstven,
a romani obiliju romantičnim lirskim tonom kakav se retko viđa u savremenoj
književnosti za decu i mlade i kao takvi, oslanjajući se na staru tradiciju,
ironično, donose mlađim čitaocima nešto sasvim novo, a mogu poslužiti i
roditeljima, da se bar na trenutak vrate u vreme kada su se igrali pirata i
maštali o opasnim pustolovinama daleko od kuće.
Korice su fantastične, naročito Lutalica, ali baš sa Lutalicom imam problem (sećaš se kad sam rekla da ne znam šta da mislim, to se odnosilo prvenstveno na Lutalicu), ta sklonost Sekulova ka poeziji mi je tu malo bila preterana, toliko da povremeno nisam imala pojma o čemu čovek priča. Pustolovina je, sa druge strane, skroz kjut, baš me je vratila u detinjstvo :)
ReplyDeleteJavlja mi se Inid Blajton, valjda zato što je More avanture prva njena knjiga koju sam pročitala.
ReplyDeleteNisam čitala :(
DeleteEhhh, pisala sam već o tome, ali ja imam ogromnu rupu kada je književnost za decu u pitanju. Bila sam strašno aktivno dete, nije bilo šanse da sedim mirno i čitam... da ste tada pokazali prstom na mene i rekli da ću završiti književnost i pisati recenzije, niko živ vam ne bi verovao :)
Delete