Uz
nastanak civilizacije obično se vezuje nastanak pisma, ali teorija po kojoj je
za nastanak prvih naselja (pa samim tim i civilizacije kakvu znamo danas)
zaslužena proizvodnja prvog alkoholnog piva, mnogo je zanimljivija. To da su
drevni Sumeri otkrili pivo, odavno je poznato, ali tvrdnja da je upravo pivo,
odnosno njegova lakša i brža proizvodnja, zaslužno za poziciju Sumerske
civilizacije u istoriji, baca sasvim novo svetlo na sam razvitak čovečanstva.
Upravo
je činjenica da ljudska civilizacija za svoje postojanje može da zahvali
poročnoj prirodi ljudskog roda, zainteresovala Roberta Evansa, američkog pisca
i novinara, urednika sajta Cracked, da podrobnije ispita vezu između poroka i
istorijskog razvoja. I tako je nastala knjiga „Kratka istorija poroka”.
Istraživanja
na koja se Evans oslanja u svojoj knjizi odavno su pokazala da ono što se danas
smatra poročnim ponašanjem nije oduvek posmatrano kao takvo, te da je naprotiv,
imalo ogromnog uticaja na tokove istorije. Sklonost drevnih naroda ka alkoholu
doprinela je „skrašavanju” nomada, razvoju poljoprivrede i trgovine, a sklonost
ka dobrom provodu umnogome ustoličila postulate današnje diplomatije.
I ne
samo to. Porok kao takav nije zaslužan samo za „industrijski” razvoj, već i za
onaj duhovni. Odavno je poznata veza različitih vrsta opijata i umetničkog i
filozofskog stvaralaštva, ali Evans ide korak dalje: brojna savremena
istraživanja dokazala su da određene opojne supstance sa halucinogenim dejstvom
mogu izazvati izuzetno jak religijski doživljaj. Istraživanja su sprovedena na
modernim sveštenim licima, uz pomoć modernih droga, oslanjajući se na znanja da
vračevi u primitivnim plemenima širom sveta i danas koriste opijate u
religijskim obredima. Istorijska dokumentacija potvrđuje da je ova praksa
postojala vekovima unazad, na primer, u drevnoj Grčkoj, na kraju svetkovina
Eleusinskih misterija, uz vino se konzumirala droga kikeon. „Učesnicima je pod
pretnjom smrću bilo zabranjeno da iznose tačan opis obreda, ali ponešto ipak
znamo. Obred se obavljao na kraju devetnodnevnog posta, uzimala se moćna
halucinogena droga kikeon, a učesnici su odlazili uvereni u postojanje
zagrobnog života”. Prema svemu ovome se zaključak, donekle, sam nameće:
„Dokazi
kažu da čarobne pečurke, a možda i druge vrste halucinogenih supstanci, mogu
biti moćno religijsko sredstvo. To nas dovodi do važnijeg pitanja: da li je to
što su naši drevni preci uzimali pečurke možda pripomoglo nastanku same
religije?”
Dobar
deo ove knjige bavi se alkoholom i različitim vrstama droga (od prvih,
prirodnih opijata, do laboratorijskih droga kakve se koriste i danas), među
kojima su i kafa i duvan, svakodnevni poroci savremenog sveta. Evans se,
međutim, zanima isključivo za korišćenje ovih supstanci u dalekoj prošlosti,
kao i za priče o njihovom otkrivanju i prvim vidovima konzumiranja. Ono što ovu
knjigu značajno razlikuje od ostalih istorijskih pregleda ovog tipa jeste njen
praktičan deo. Naime, Evans je gotovo svaki recept sam isprobao (uslov je bio da su sve
supstance dostupne i legalne za konzumaciju u Americi) i
velikodušno podelio sa čitaocima. Tako svako poglavlje, nakon istorijske građe, završava autorovim sopstvenim iskustvom sa porokom o kom je reč i preporukama
(ili upozorenju) o njegovom korišćenju i dejstvima. Nakon što pročitate „Kratku
istoriju poroka”, moći ćete, ukoliko to želite i sami da isprobate „prakafu”, „pra-cirku”,
sumersko vino od urmi, drevnu somu, starogrčki „esid”, majanski lek za lečenje
zatvora, itd.
Konzumacija
opijata, ipak, nije jedini vid poročnog ponašanja poznat istoriji, pa Evans
dotiče i druge tabu teme. U jednom poglavlju on izlaže teoriju o prvobitnoj
nameni Stounhendža kao „prvoj diskoteci”, oslanjajući se na istraživanja koja
pokazuju da i muzika može imati opojna svojstva na slušaoce; ne zaboravlja ni
sklonost ljudi ka tračevima i ogovaranju, pa čitavo poglavlje posvećuje i
istoriji obožavanja slavnih (i njegovom vezom sa idolopoklonstvom i religijom);
ali ni sklonost pojedinaca ka „prostačkom ponašanju” i nevaspitanju, koje nam
je, kako on kaže, u nekoliko navrata zapravo sačuvalo civilizaciju.
Pregled
istorije poroka, naravno, ne bi bio potpun ukoliko ne bi bilo reči o seksu i
nastranom ponašanju. U poglavljima posvećenim ovoj tematici, Evans iznosi neke
veoma interesantne tvrdnje. Govoreći o istoriji seksualnosti, uglavnom se
oslanja na prostituciju, koja je, u vreme starih Grka, na primer, bila veoma
rasprostranjeno zanimanje (na koje se, za razliku od danas, nije gledalo kao na
nečasno). Jedna od najpoznatijih prostitutki iz istorije, zanimljivo, živela je
u petom veku nove ere i „uspela je čak da se uzdigne i do carskog prestola.
Zvala se Teodora, a pre udaje za vizantijskog cara Justinijana, radila je na
ulicama Konstantinopolja i po svemu sudeći, zaista uživala u svom poslu”. Kao
što nisu bili toliko strogi glede alkohola i droga, drevni naradi su i na
seksualnost, kako mušku, tako i žensku, gledali mnogo slobodnije od naših
savremenika. Seksualnost kao tabu, stigla je mnogo kasnije (mada je čak i u
puritansko viktorijansko doba masturbacija bila česta preporuka za lečenje
ženske histerije). Tome u prilog govore brojni istorijski spisi i artefakti
pronađeni na arheološkim nalazištima. Evo jednog primera:
„Olisbo-kollix
(doslovno dildo-kifla) verovatno je služio u razne svrhe. Imamo umetničke
prikaze žena koje nose neupotrebljivo velike penise od testa, verovatno u
okviru nekih verskih obreda, ali postoje i brojne slike manjih takvih predmeta,
verovatno predviđenih za… praktičniju upotrebu (ili makar tako piše u knjizi „Radost
seksa” Viki Leon, stručnjakinje za drevnu seksualnost). Koža i glatki kamen
verovatno su bili ograničeni na imućniji sloj grčkog društva, ali dildo od
testa pružao je seljankama jeftin i neupadljiv način da se zadovolje, a imale
su i šta da prezalogaje kad završe. Verovatno su povremene gljivične infekcije smatrane
prihvatljivim rizikom.”
Da
veza seksualnosti i pornografije nije novijeg datuma, pokazuju takođe neka vrlo
interesantna istraživanja. Centar ovih teorija postala je, verovali ili ne, čuvena
Vilendorfska Venera.
„Kristofer
Vitkom, istoričar umetnosti, kaže da se stav da je Vilendorfska Venera zapravo
pornografija gotovo univerzalno prihvata od 1908. godine naovamo. Venera nema
lice, što pokazuje da je „anonimni seksualni objekt”, a nema ni stopala, što
pokazuje da je bespomoćna. Čak i samo ime „Venera” nastalo je kao seksistička
šala arheologa (muškaraca) s početka dvadesetog veka. Grčka boginja Afrodita, u
rimskoj religiji nazvana Venera, smatrala se otelotvorenjem ideala lepote „civilizovanih”
žena Zapada. Za Vilendorfsku statuu velikog stomaka i opuštenih dojki
podrugljivo se pretpostavilo da je bila Venera grubljeg, „primitivnog” sveta.”
Jedna,
daleko manje prihvaćena teorija, doduše, vodi na potpuno suprotnu stranu.
Profesor Liroj Mekdermot je, 1996. godine izneo teoriju da ova statua ne samo
da nije služila zadovoljenju muških želja, već da uopšte nije delo muških ruku.
On tvrdi da ju je stvorila žena i da je u pitanju autoportret jedne trudnice („To
su nage žene. Ali žene su imale i drugih briga osim muškog zanimanja za njih”),
čija je namena bila bolje razumevanje sopstvenog tela u trudnoći, pa samim tim
i preteča medicinskog alata (ovu teoriju Mekdermot je potkrepio fotografijama
koje pokazuju šta trudna žena vidi kada pogleda ka svojim stopalima spreda i
pozadi. Iznenadili biste se kada bi videli sličnosti tela trudnice i statue
uslikane iz iste perspektive. Fotografije su gotovo identične). Ipak, ova
teorija dočekana je potpuno ravnodušno u svetu savremene nauke, a autor pronicljivo
primećuje:
„Venera
ide suprotnim tokom od svega ostalog u ovoj knjizi. Iz istorije koja se uči u
školama izbrisana su nekadašnja pijančenja. U njoj je umanjen uticaj droga na
velike mislioce iz prošlosti, ta istorija prikriva važnost prostitucije i
uvreda za ljudski razvoj. Kad god je moguće, glavni tokovi istorije rado
predstavljaju najsterilniju i najbezazleniju verziju događaja. Uz jedan
izuzetak – Vilendorfsku Veneru. Zbog nečega više volimo da učimo decu da je to
drevna pornografija, a ne prefinjeno medicinsko sredstvo koje su žene stvorile
za žene.”
„Kratka
istorija poroka” je zanimljiva zbirka nepotrebnog znanja (a takvo znanje je,
iako možda nekorisno, često najprivlačnije). Evansov stil pisanja je pitak i
duhovit, poput stila tinejdžera (ako volite da čitate članke sa sajta Cracked,
onda vam je stil koji ovaj sajt preferira verovatno poznat), pa uprkos brojnim
informacijama koje nudi, ova knjiga ostavlja utisak laganog štiva za razonodu.
Ukoliko vas ova tematika detaljnije zanima, možda je bolje da se okrenete
ozbiljnijim istorijskim i antropološkim istraživanjima, mada vas i ova knjiga
može uputiti na mnoga od njih. Bilo kako bilo, istorija koju predstavlja Evans
daleko je od one koju učimo u školama i ma šta naši profesori govorili,
pokazuje da je loše ponašanje imalo mnogo većeg uticaja na izgradnju
civilizacije od onog koje mu istorija pripisuje.
Ocena: 4/5
Izdavač: Laguna
Hvala!
ReplyDeleteI ja sam prvi put u ovoj knjizi pročitala tu teoriju o Veneri. A veruj mi, kada dođeš do knjige i vidiš priložene fotografije, tek će ti onda delovati logično :)
Ako nisi do sada, baci pogleda na Cracked, na njemu ima gomila ovakvih članaka. Em saznaš svašta nešto zanimljivo, em se pošteno nasmeješ :)
Zvuci zanimljivo! :) Ova tumacenja, pa i istorijsko-umetnicka, prvi put cujem. Mi smo nesto sasvim drugacije ucili o njoj i o slicnim predstavama uopste. Ali, nauka se menja... Definitvno si me zainteresovala za ovu knjigu! :)
ReplyDeleteNi ja se nešto ne sećam da smo u školi učili da je Venera bila drevna duplerica, tumačenja su više išla u pravcu neke boginje plodnosti, ali ko zna šta Amerikanci uče po školama :D
DeleteDefinitivno interesantna knjiga za razbibrigu. Imaću je u vidu. Odličan prikaz, kao i uvek. Pozdrav, do čitanja!
ReplyDeleteHvala! <3
Delete