Živojin Petrović rođen je u Beogradu 1969. godine. U ranoj mladosti pokazuje interesovanje za elektroniku i kibernetiku, a već sa 18 godina registruje samostalnu delatnost, kao svoje dopunsko zanimanje, i osniva servis za popravku TV, audio i video tehnike. Osnovao je firmu „Processor Commerce“, izdavačku kuću „GSM Public“ i prvi srpski časopis namenjen telekomunikacijama – „Mobilni magazin“, a zatim i „e magazin“, izdanje usmereno ka polju savremenih komunikacija, digitalne ekonomije i finansija. Osnivač je TV stanice Srpska naučna televizija, danas Brainz TV, čiji je direktor i glavni i odgovorni urednik. Autor je knjiga ,,Do viđenja” i ,,Nestvarno, a stvarno”.
,,Do viđenja” je prvi srpski dokumentarni triler zasnovan na misterioznom zločinu o kojem je brujao čitav Beograd tridesetih godina prošlog veka. Centralna figura romana i zločina je Draga Mitrićević, ekscentrična bogatašica iz ulice Kralja Milana, kojoj se jednog dana gubi svaki trag. Pisac ovaj neobičan slučaj dodeljuje Radi Popoviću, tadašnjem načelniku Odeljenja beogradske kriminalističke policije i uz pomoć brojnih novinskih članaka, policijskih zapisnika, fotografija i ostalih dokumenata čitaocima pruža zanimljivu priču o još zanimljivijoj beogradskoj milionerki.
Draga Mitrićević je zaista bila ekscentrik. Živela je u samom centru grada, u ogromnoj zapuštenoj kući čiji su lokali (nesumnjivo vredni) stajali zakatančeni. Živela je sama, uz povremenu poslugu, a društvo su joj pravila dva nemačka ovčara, nekoliko kokošaka i gusan. Rodbinu je zaobilazila u širokom luku, a nije imala ni mnogo prijatelja. Iako je bila nezamislivo bogata, nije živala raskalašno, naprotiv, pričalo se da je bila prilično škrta a sav novac i dragocenosti je čuvala u sefovima banaka. Uprkos neuglednom izgledu (pričalo se da je imala samo jednu haljinu i nosila ofucane, rasparene vunene čarape) i kupovine ,,na crtu” jer kod sebe ponekad nije imala dovoljno novca ni za hleb (dugove je, doduše redovno izmirivala), čitav Beograd je znao koliko je bogata. Draga je toga bila i te kako svesna i evidentno vidno zabrinuta za sopstvenu bezbednost: imala je oružni list za 12 komada oružja – pištolji, revolveri puške, karabini, dvocevke, a jedan revolver je stalno nosila za pojasom. Nije otvarala vrata nepoznatima, a i sa poznatima je nerado razgovarala. Za njen nestanak (a ubrzo i ubistvo) prema tome, mogao se sumnjičiti bilo ko.
,,Da je Draga Mitrićević bila bogata, veoma bogata – naročito za one koji nemaju novca a željni su ga – znao je Rada Popović i pre nego što je misteriozno nestala. Tajnu kuće u Kralja Milana 5, večito zaključane, prazne, znali su mnogi. Kada se ispred nje pojavi starica sa ključevima da nekom posetiocu koji zvoni na ulazu da objašnjenje, ili da zagleda nisu li možda otvoreni godinama neizdati njeni lokali, i nervozno se okreće oko sebe, nepoverljiva valjda i prema ravnodušnom prolazniku sa druge strane ulice – znalo se da je to čudna multimilionerka Draga Dimitrijević Mitrićević. I ko zna koliko je njih, po prirodi skloni zločinu, u fantaziji davilo bogatu rentijerku, odnoseći pune ruke njenog novca.”
Spisak svedoka nema kraja a svedočanstva komšija, rodbine, poznanika i zabrinutih građana bolje od svega pokazuju karakter našeg naroda. Rada Popović će čuti neverovatne priče (u neke je zaista teško poverovati) o Draginom karakteru, odnosu sa članovima porodice... pa čak i informaciju koju ipak nije znao svako – da je bila udata, ali da se ,,razvela pre nego se udala”. Po svedočenju Draginog advokata, bila je to ljubav na prvi pogled. Dragin muž bio je kapetan (a kasnije i major) Paunović a razlog ljubavnom krahu bila je, ni manje ni više jedna Mađarica koju je nesrećni major video samo jednom u životu i to kada se, džentlemenski, pomerio da joj napravi malo mesta u skloništu od oluje koja ih je zadesila. Draga je bila prisutna i pobesnela je jer je njen muž toliko slobodan sa nepoznatom ženom: ,,Sikćući od besa, tako je snažno počela da ga udara kišobranom po glavi da joj je u ruci ostao samo držač”. Odmah po dolasku u Beograd tražila je razvod i od tada je, svedoči advokat, omrznula muškarce i ,,sasvim se povukla od ljudi i okružila samoćom”. Njena pojava je privlačila radoznale poglede poznanika i stranaca, ali pažnju Draga nije baš najbolje podnosila. Evo kako svoj poslednji susret s njom opisuje jedan od svedoka čija je supruga bila zaposlena kod Dragine sestre: ,,Poštapala se i nezainteresovano prošla pored mene. Nisam izdržao a da ne zastanem i pogledam je, jer zaista, ona je žena čudnog držanja. Međutim, ako primeti da je posmatrate, hoće i štap da digne na vas, a uz sve to i da se razviče. Tako i tada, kad je spazila da je gledam, u sekundi se namrštila, razrogačila oči, pa poletela za mnom mlatarajući štapom uz, da se tako izrazim, bogat rečnik. Sreća te umakoh među tramvaje".
Sahrana ekscentrične tvrdice iz Beograda privukla je raju iz čitave Srbije o čemu svedoče fotografije sa naslovnih strana tadašnjih novina. Svako je želeo da prisustvuje događaju, da se uveri da je bogatašica zaista mrtva, da dodirne jedan od najskupljih kovčega koji je Beograd ikada video (a za koji posle niko nije platio).
A rodbina je tek posebna priča. Kao da pritisak javnosti i medija nije dovoljno stresan za načelnika Popovića, tu je i čitava zbrka oko nasledstva ogromnog bogatstva pokojnice koja, razume se, samo širi spisak osumnjičenih.
Inspiracija za naslov ove zanimljive priče dolazi od zapisa na nadgrobnom spomeniku Drage Mitrićević koji je, u skladu sa svojom ekscentričnom prirodom, sama sebi podigla. Ukoliko se malo bolje zagledate u korice romana, videćete da je na njima upravo fotografija spomenika što vaskrsenju njene zaboravljene priče daje dodatnu dimenziju. No, priča o ubistvu Drage Mitrićević nije samo slika jednog karaktera (iako se Draga bez preterivanja može nazvati beogradskom verzijom Ebanezera Skrudža) već i prikaz karaktera čitavog srpskog naroda opisan u gotovo nušićevskom maniru. Da je u pitanju fikcija, ova priča možda ne bi bila toliko zanimljiva i knjiga verovatno ne bi dostigla ovoliku popularnost, ali sama činjenica da je roman prilično veran prikaz istinitih događaja i srpskog građanskog društva s početka 20. veka, samo potvrđuje da je život najtalentovaniji pisac neverovatnih priča.
Posts
0 comments:
Post a Comment