Džon Irving (1942) je američki pisac. Prvi roman je napisao sa 26 godina, ali uprkos dobrim kritikama, nije stekao naklonost publike. Slična sudbina je zadesila i dva naredna romana, da bi se konačno probio četvrtim i verovatno najpoznatijim romanom „Svet po Garpu” (1978) koji je ubrzo postao svetski bestseler i kulturološki fenomen (recenziju možete pročitati OVDE). Irving je od tada napisao još deset romana, među kojima su najpoznatiji „Molitva za Ovena Minija“ (1989) i „Tuđa pravila“ (1985). Živi i radi u Torontu.
„Molitva za Ovena Minija“ je obimna priča o odrastanju neobičnog dečaka niskog rasta i visokog glasa na čije prisustvo niko ne ostaje ravnodušan. Narator romana je Džon Vilrajt, Ovenov najbolji prijatelj, a priča počinje grotesknom nesrećom u kojoj će Oven Mini na lokalnoj bejzbol utakmici nespretnim udarcem loptice usmrtiti Džonovu majku. Priča od tog trenutka postaje još grotesknija: ne samo da se Džonov i Ovenov put neće razići nakon ovog događaja, on će ih dodatno učvrstiti i Oven će postati (i ostati) najvažnija figura u Džonovom životu.
Moj usud je uspomena na dečaka sa slomljenim glasom – i to ne zbog tog glasa, niti zbog toga što je bio najmanja osoba koju sam ikada upoznao, pa čak ni zbog toga što je bio instrument smrti moje majke, već zato što zbog njega verujem u Boga.
Čitaoci upoznati sa delom Džona Irvinga neće se iznenaditi ovakvim zapletom. Kao i u „Svetu po Garpu“, i u ovom romanu postoji sveopšte prisustvo snažnog ženskog karaktera koje oblikuje junake. Majka Džona Vilrajta rodila je vanbračno i nikada nije odala identitet Džonovog oca. Njena iznenadna smrt snažno će uticati na Džona, ali još snažnije na Ovena Minija koji je oduvek gajio izvesnu opčinjenost njome (možda zbog bledunjave uloge sopstvene majke), ali je nakon smrti doživljava kao neku vrstu totema. I ne samo to. Oven postaje ubeđen da je produžena božja ruka i da sve što radi predstavlja božanski plan. To uverenje dodatno će učvrstiti san koji nikome neće ispričati (ali čitalac u nekom trenutku ipak saznaje o čemu se radi) i vizija tačnog datuma sopstvene smrti. Ceo Ovenov život biće usmeren ka izvršenju božje zamisli i ispravljanju nepravde koju je, kao oruđe, naneo svom najboljem prijatelju i ženi koju je odmalena obožavao.
„Molitva za Ovena Minija“ jedan je od onih „velikih američkih romana“, ali ne samo po obimu. Vodeći se načinom naracije engleskih romanopisaca devetnaestog veka (često se poredi sa Dikensom, možda zato što „Božićna priča“ ima značajnog udela u romanu, mada ne treba zanemariti ni očigledan uticaj i važnost Tomasa Hardija), Irving ispreda bildungsroman jednog od najinteresantnijih junaka američke književnosti druge polovine dvadesetog veka. Kao i drugim njegovim romanima, društvena kritika ne izostaje. Kroz roman se provlače brojne političke, socijalne i filozofske teme. Vijetnamski rat i njegova apsurdnost samo su jedna o njih. Ovenova slepa vera u determinizam predstavljena je neutralno koliko je to moguće – iako beskrajno simpatičan, Oven Mini je junak koji se svakako može tumačiti dvostruko. Njegova dobrota i fanatizam prepliću se do te mere da ih je ponekad teško razlučiti. Ne morate biti ateista da biste shvatili da sa njim nešto nije u redu, kao što ne morate biti hrišćanin da bi vas njegov tragičan kraj pogodio. I kao što i sam Oven kaže u jednom pismu upućenom Džonu: Nikad ne mešaj veru ili verovanje bilo kog tipa s nečim izdaleka intelektualnim.
Džon Irving se upisao u istoriju američke književnosti kao jedan od majstora pripovedanja. Njegova sposobnost da tragične priče ispripoveda duhovitim tonom zaista je maestralna. Iako je „Molitva za Ovena Minija“ prilično tragična priča, ona nije patetična (iako se povremeno osete tragovi patetike, ali opravdano jer pripovedač nikako nije objektivan), naprotiv, topla je i prijatna, a na momente i rableovski groteskna (s tim što je Mini očigledna suprotnost čuvenom divu) i potpuno apsurdna, te kao takva poziva na razmišljanje i preispitivanje junaka iz romana. Da li je priča o Ovenu Miniju zaista iziskivala toliko stranica prosudiće svaki čitalac za sebe. Često se u utiscima o ovom romanu kaže da je „svaka reč na mestu“, mada ja mislim da je bez nekih ipak moglo. Kao što je i sam Irving odgovorio na pitanje koje mu je nedavno postavljeno u jednom intervjuu: Šta bi čitalac Džon Irving rekao piscu Džonu Irvingu? – „Je l’ može to malo kraće?“ Ipak, ne dajte da vas obim priče odvrati od upoznavanja Ovena Minija. Iskustvo je u najmanju ruku nesvakidašnje.
Izdavač: Laguna
Ocena: 4/5
Posts
0 comments:
Post a Comment