Stsh's Book Corner: arete

Gotovo da nema ljubitelja umetnosti koji nije čuo za Salvadora Dalija (1904-1989), jednog od najznačajnijih i najpoznatijih umetnika 20. veka. Iako je poznat pretežno po slikarstvu, kao glavni predstavnik nadrealizma, Dali je kao umetnik bio itekako svestran. Bavio se skulpturom, scenografijom, filmom, glumom, osmišljavanjem brendova (da li ste znali da je upravo on tvorac vizuelnog identiteta lizalica Čupa Čups?), ali i pisanjem. Napisao je nekoliko dela među kojima se ističu ,,Tajni život Salvadora Dalija” (1942) i ,,Dnevnik genija” (1952-63). Manje je poznat, naročito na našim prostorima, podatak da se Dali oprobao i u pisanju fikcije. Godine 1944. objavio je svoj prvi i jedini roman ,,Skrivena lica” za čije pisanje mu je, kako sam kaže, bilo potrebno svega četiri meseca.

Roman ,,Skrivena lica” prikazuje dekadenciju viših staleža prve polovine 20. veka u svom punom sjaju. Priča prati nekoliko likova, među kojima se kao glavni ističu bračni par grof od Gransaja i Solanž de Kleda, udovica Rodžers i njena ekscentrična ćerka Veronika i unakaženi pilot bez lica Baba. Svi ovi likovi upleteni su u Dalijev svet tajni i intriga, ljubavi, mržnje i preljuba, političkih zavera i previranja u dramatičnom periodu uspona nacizma. Kako je roman napisan pre završetka rata, a pisan pod njegovim jasnim uticajem, Dali je roman iskoristio kako bi predvideo njegov kraj, sa čitaocima podelio svoju filozofiju i naravno, prikazao najomraženijeg čoveka 20. veka u intimnim trenucima koje je delio sa svojim ludilom.

Čitaoci koji se susretnu sa ovim romanom bez prethodnog znanja o njegovoj sadržini, mogli bi ostati iznenađeni već posle nekoliko stranica. ,,Skrivena lica” nisu roman kakav bi se očekivao od autora čuvenih ,,Upornosti sećanja”. Naprotiv očekivanjima, Dali se ne okreće avangardi već odlučuje da napiše klasičan roman, po ugledu na velike romane 19. veka. Umesto apstrakne umetnosti ispunjene simbolima, futurizmom i nadrealizmom, pred čitaocem je naizgled realistični roman inspirisan delima Stendala, De Sada i Tekerija, mada ne bez Dalijevog pečata i osobene filozofije koju je negovao (što se naročito vidi na samom kraju romana).

U uvodu koji je napisao uz roman (a koji je meni daleko zanimljiviji od samog romana), Dali objašnjava ovaj svoj postupak. Ne propuštajući priliku da sebe još jednom nazove genijem, on jasno saopštava čitaocima da je ovaj roman napisao jer je hteo i mogao. Njegov uspeh se, kako kaže, odlikuje prvenstveno u tome što je on jedan od najmarljivijih umetnika svog doba. Ono što poželi, on jednostavno uradi, pa je tako bilo i u ovom slučaju. Svojim uobičajenim (samozaljubljenim) tonom Dali objašnjava da se, nakon četiri meseca samovanja tokom kojih je pisao i po 14 sati dnevno, vratio ,,među svet” samo da bi ga zatekao istovetnim kakvim ga je napustio. Zbog toga se on toliko razlikuje od drugih – on nadahnuće ne čeka, on ga juri!

,,Zašto sam napisao ovaj roman?

Kao prvo, zato što imam vremena da radim sve što želim, a želeo sam da ga napišem.

Kao drugo, zato što savremena istorija nudi jedistveni okvir za roman koji se bavi razvojem i sukobima velikih ljudskih strasti i zato što je priča o ratu, tačnije, o bolnom posleratnom periodu, neizbežno morala da bude napisana.

Kao treće, da ga ja nisam napisao neko bi drugi to učinio umesto mene, i to loše.”

Iako je u svetu već tada bio poznat kao predstavnik novog doba, pa možda i daleko ispred njega, Dali je cenio tradicionalne vrednosti. Početak dvadesetog veka vrtoglavo je ubrzao način života i doneo novi tempo koji isprva nije bilo lako pratiti. Baš je ta brzina Daliju smetala, pa su ,,Skrivena lica” poslužila kao umetnikov odgovor. Želeo je da ovim romanom uspori ritam sveta, da ga isprovocira ,,dosadom”. Teme kojih se dotakao nastavak su tradicije De Sada, i dalje provokativne u očima sveta, ma koliko se svet trudio da ostane ravnodušan: dekadencija, preljuba, mazohizam i širenje svesti opijatima osnovni su pokretači ove naizgled dosadne priče.

Dali je bio svestan rizika koji je vraćanje tradiciji nosilo sa sobom u vremenu kada je svet želeo samo novo. A u pojedinim delovima predgovora deluje kao da je svestan i da njegov roman neće biti slavljen kao vrhunac njegove umetničke karijere:

,,Ne mogu da garantujem da će ovaj delić sna naići na dobar prijem. Međutim, jedno je sigurno: svojom sveukupnom fenomenalnom i polimorfnom aktivnošću ostaviću nepogrešiv trag na gruboj koži povijenih i lenjih ,,umetničkih leđa” svoje epohe, anagram zapečaćen u ognju moje ličnosti i u Galinoj krvi, svem plodonosnom izobilju mojih ,,pesničkih izuma”. Koliko je već onih koje moj rad duhovno napaja i hrani! Stoga, neka onaj ko je uradio bar onoliko koliko sam ja uradio baci prvi kamen.”

Verovatno je baš taj rizik i opšte iznenađenje što će se njegovo ime naći ispod naslova ovakvog romana bio osnovni pokretač njegove vizije. Ma koliko bio uveren u svoju originalnost i genijalnost, roman ,,Skrivena lica” se teško može okarakterisati kao originalan i revolucionaran, što Daliju, naravno, nije smetalo da baš u tome vidi potvrdu svog genijalnog uma i statusa drugačijeg. Pa iako ,,Skrivena lica” nikada neće biti njegovo najpoznatije delo, niti će biti deo svetog kanona koji čine imena najvećih književnika svih vremena, jedno je sigurno: najveći šok majstor 20. veka ponovo je uspeo da iznenadi i šokira i to nečim što je samo po sebi teško okarakterisati kao iznenađujuće i šokantno. I to samo zbog toga što je mogao i hteo.

Ocena: 3/5

Izdavač: Arete