Stsh's Book Corner: džodžo mojes

Showing posts with label džodžo mojes. Show all posts

Džodžo Mojes je britanska književnica, rođena 1969. godine u Londonu. Nakon završenih studija radila je kao novinar, a od 2002. godine se potpuno posvećuje pisanju. Objavila je više od deset knjiga, od kojih su na sprski jezik prevedene „Dok nisam srela tebe“, „Posle tebe“, „Ne oklevaj ni tren“, „Snovi u plavom“ i „Poslednje ljubavno pismo“.

„Posle tebe“ je nastavak „Dok nisam srela tebe“, autorkinog najpoznatijeg romana, koji je, po njenim rečima, napisan na zahtev čitalaca. Džodžo nije planirala nastavak, ali je, posle ogromnog broja pisama i mejlova u koima su se uporno ponavljala pitanja o sudbini Luize Klark, shvatila da čitaoci još uvek nisu spremni da se oproste od ove junakinje. I tako je nastao roman „Posle tebe“.

Pažnja: Ukoliko niste pročitali roman „Dok nisam srela tebe“ (klik OVDE za recenziju romana), u narednom delu teksta ćete naići na određene spojlere.

„Posle tebe“, kao što se naslućuje iz naslova, govori o životu Luize Klark godinu i po dana nakon Vilove smrti. Baš kao i u prvom delu, autorka se i ovde dotakla ozbiljnih tema, ovog puta govoreći o procesu žaljenja i o načinima da se prevaziđe smrt bliske osobe.

Uprkos „uputstvima“ za život koje joj Vil nakon smrti ostavlja, Luizin život nakon povratka iz Pariza jedva da može tako da se nazove. Iako joj Vil sugeriše da treba da živi život punim plućima, ona radi potpuno suprotno. Od para koje joj je ostavio, ona kupuje stan u Londonu, ali samo da bi se potpuno osamila. Ne trudi se čak ni da ga uredi, pa tako stan ostaje prazan i bezličan; a svoju veselu i ekscentričnu garderobu zamenjuje „dosadnim“ i neupadljivim odevnim kombinacijama. San o svetloj i kreativnoj budućnosti u modnoj industriji menja radom u kafiću na aerodromu, gde osim nepodnošljivog šefa, mora da trpi i groznu uniformu i sintetičku periku. Jedini ljudi sa kojima Luiza zaista komunicira jesu oni iz grupe za podršku ožalošćenima, koju, iako ni sama nije sigurna zbog čega, redovno posećuje.

Ali život ima svoje načine da nas podseti na sopstvenu vrednost, ponekad mnogo brutalnije nego što se čini da je to neophodno. Tako će Luiza, u jednom od svojih sanjarenja na krovu zgrade, doživeti nesreću – pašće sa krova, uprkos mišljenju okoline, sasvim slučajno, i zadobiće teške, mada ne i fatalne povrede. Ovaj pad doneće joj velike promene: mladu Lili kao deo prošlosti (ili bolje rečeno deo Vila) i Sema kao nadu za novi početak.

Pored novih likova koje autorka uvodi, a koji su ključni za priču, tu su i oni čitaocu poznati iz prvog dela, neophodni kako bi se roman zapravo mogao smatrati nastavkom: Vilovi (sada razvedeni) roditelji, kao i Luizina sestra i roditelji koji doživljavaju svoju prvu krizu u braku, izazvanu činjenicom da je gospođa Klark otkrila feminizam. Tu je, naravno, i uspomena na Vila, čije odustvo u ovom romanu igra jednako važnu ulogu kao i njegovo prisustvo u „Dok nisam srela tebe“.

No da li je prvom romanu uopšte bio potreban nastavak? Posle čitanja svake knjige koja na čitaoca ostavi veliki utisak, sasvim je normalno da se jave pitanja o budućnosti junaka, ali to ne znači da je autor dužan da na ta pitanja odgovori. U tome i jeste čar književnosti. Ne mora se svaka priča završiti sa „živeli su srećno do kraja života“ (što nije baš slučaj sa „Posle tebe“, s obzirom na to da je kraj prilično otvoren za još jedan nastavak) i ponekad je sasvim u redu da čitalac sam izmašta završetak priče (i tako, uostalom, poštedi sebe razočaranja).

Činjenica da sama autorka nije prvenstveno planirala nastavak se vrlo lako uočava pri čitanju. Luiza Klark je potpuno drugačija ličnost od one koju su mnogi zavoleli u „Dok nisam srela tebe“, i „Posle tebe“ bi se gotovo mogao čitati kao priča o potpuno drugoj devojci koja je proživela nešto slično kao i ona sama. Uvođenje Lili u priču je pomalo nategnuto (i ni na koji način sugerisano u prvoj knjizi), a poruka da život uvek ide dalje, da nada uvek postoji i da se svaka strašna tragedija može preživeti, gotovo da poništavaju suštinu prvog romana.

Samostalno posmatrano, „Posle tebe“ je pitak i (uprkos temama kojima se bavi) vedar vikend roman, i ništa više od toga. Prema tome, ukoliko ste se grcali uz „Dok nisam srela tebe“, nemojte očekivati da će vas ova knjiga uzdrmati koliko i prethodna (mene prva nije preterano dotakla, tako da nisam imala velika očekivanja ni od nastavka, pa sam zapravo dobila upravo ono što sam i očekivala). „Posle tebe“ je, uprkos autorkinim najboljim namerama, ipak dokaz da nešto treba ostaviti i čitaočevoj mašti.

Ocena: 2/5

Džodžo Mojes je britanska književnica, rođena 1969. godine u Londonu. Nakon završenih studija radila je kao novinar, a od 2002. godine se potpuno posvećuje pisanju. Objavila je više od deset knjiga, od kojih su na sprski jezik prevedene „Dok nisam srela tebe“, „Ne oklevaj ni tren“, „Snovi u plavom“ i „Poslednje ljubavno pismo“.

„Dok nisam srela tebe“ je deveti roman ove autorke, objavljen 2012. godine. Roman je, zbog ekranizacije koja je najavljena za ovu godinu, doživeo novi talas popularnosti među čitalačkom publikom, tako da je „Dok nisam srela tebe“ postala jedna od onih knjiga koja je preplavila blogove i bookstagram profile. Kod nas se trenutno može naći veoma povoljno, pa sam i ja, zahvaljujući opštoj euforiji, odlučila da bacim pogled i dam svoj sud.

Ovo je priča o Luizi Klark, devojci iz malog engleskog grada koja, nakon šest godina rada u lokalnom kafiću iznenada gubi posao. Nedostatak formalnog obrazovanja ne ostavlja joj previše izbora, pa tako pristaje na sve što joj se nudi, ali nigde ne uspeva da izdrži duže od nekoliko dana. Sve dok jednog dana od svog agenta za zapošljavanje (prva stvar koja će vas možda rasplakati jeste činjenica da njihov biro za zapošljavanje zapravo pokušava da zaposli ljude) ne dobije ponudu za posao negovateljice invalida. Lu nema apsolutno nikakvog iskustva u ovom poslu, osim što ponekad pripremi čaj svom dedi, ali uprkos tome i uprkos naizgled katastrofalnom utisku koji je ostavila na razgovoru za posao, dobija ugovor o zaposlenju na šest meseci i to sa platom o kojoj je mogla samo da sanja. Kako se ispostavlja, porodica Trejnor ne traži medicinskog radnika, već vedru osobu koja će njihovom sinu praviti društvo i pokušati da život kvadriplegičara učini koliko toliko podnošljivim.

Vil Trejnor je do tog kobnog jutra imao sve: bogate roditelje, prelepu verenicu, uspešnu karijeru – ukratko, život koji bi svako poželeo – i sve to je izgubio u jednom trenutku, zbog nepažnje vozača. Nakon dve godine života u kolicima, odlučio je da na sve to stavi tačku odlaskom u švajcarsku kliniku za asistirano samoubistvo. Svojim roditeljima je dao rok šest meseci.

Ono što Lu ne zna jeste da je ona ta koja treba da ga nagovori da se predomisli, a da je njen ugovor na šest meseci zapravo vreme koje joj je za taj poduhvat na raspolaganju.

„Dok nisam srela tebe“ je lepa i dirljiva priča o ljubavi i prijateljstvu, kao i o svim onim sitnicama koje nas i u najgorim trenucima guraju dalje kroz život. Roman se razvija oko veoma ozbiljnih tema, poput teških bolesti i pitanja asistiranog samoubistva, ali uspeva da ostane lagano štivo i to bez preterane patetike. Ipak, emotivci, pazite se – priča nema srećan kraj.

Nakon svega što je rečeno, pitaćete se čemu loša ocena na Goodreads-u? Razlog je vrlo jednostavan. Nedavno sam gledala film sa sličnom tematikom, pa mi priča, sama po sebi, nije originalna (a kao takva, bila je osuđena na konstantno poređenje sa prethodnom). U pitanju je film You’re Not You, snimljen po istoimenom romanu objavljenom 2006. godine (roman nisam čitala, ali film će biti dovoljan da objasnim suštinu).

You’re Not You je takođe priča o siromašnoj ekscentričnoj devojci koja sasvim slučajno dobija posao negovateljice u bogatoj porodici, s tim što je osoba kojoj je potrebna nega bivša pijanistkinja koja boluje od Gerigove bolesti (poznatije pod nazivom ALS). Ni ova priča nema srećan kraj i takođe ukazuje na to koliko neke stvari u životu uzimamo zdravo za gotovo i ne uspevamo da ih cenimo sve dok bez njih ne ostanemo. Takođe, u obe priče uočavamo isti knjiženi trop (već viđen u dosta novijih romana, naročito u young adult žanru) osoba koje uče da žive od osoba koje umiru. Međutim, za razliku od romana Džodžo Mojes, ovaj film me je (i to kao nekoga ko nema običaj da plače uz knjige/filmove) od određenog trenutka konstantno držao u grču i na ivici suza. Razlozi za ovo ne leže u činjenici da sam, nakon pogledanog filma, najednom očvrsnula kada su ovakve teme u pitanju. You’re Not You je oslobođen brojnih klišea koje zatičemo u „Dok nisam srela tebe“, najpre zbog toga što ne obrađuje temu romantične ljubavi (zaista sam želela da do zaljubljivanja ne dođe, ali avaj), već temu prijateljstva između dve potpuno različite žene, a prijateljstvo, priznaćete, nikako ne isključuje iskrenu ljubav.

No, da se vratimo na knjigu. Ukoliko se do sada niste susreli sa sličnim pričama, pretpostavljam da nema razloga da preskočite ovu knjigu, ukoliko volite ovakvo štivo (upozorila sam vas, ovo je jedna od onih knjiga koje su „rasplakale svet“). U pitanju je pitko napisan roman koji se brzo čita, a za neke može biti i prilično katarzičan. Za mene, ipak nije bio (ali ja generalno nisam ljubitelj ovog žanra), osim u tom smislu što me je podsetio na gorepomenuti film, koji, uzgred, svima toplo preporučujem.

Reading Challenge: Nasumično izabrana iz knjižare (u mom slučaju: sa trafike)

Ocena: 2/5