Stsh's Book Corner: fredrik bakman

Showing posts with label fredrik bakman. Show all posts

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

Roman ,,Medvedgrad” nosi naziv po malenom, izmišljenom gradu koji ,,nije blizu ničega” i ,,čak na karti deluje neprirodno”. ,,Kao da je neki pijan džin pokušao da pišajući ispiše svoje ime u snegu.” Grad iz kojeg sve više ljudi odlazi, a sve manje dolazi. Na ulazi u grad stoji stara tabla sa sloganom ,,Dobrodošli u Medvedgrad – Mi želimo malo više”, ali je okrutnom zimskom vetru trebalo svega nekoliko godina da sa table izbriše reč ,,više”. No, Medvedgrad je ipak po nečemu poseban – to je hokejaški grad čije srce kuca u ritmu udaranja pakova na ledu. Grad koji malo-malo iznedri svetsku zvezdu i u kojem dečaci sanjaju velike snove. Žene u ovom gradu nemaju baš mnogo izbora osim da sanjaju snove dečaka, jedna od stanovnica će vam ćak reći da se u Medvedgradu ne može živeti, samo preživljavati, ali tad neće biti svesna koliko je u pravu.

,,Medvedgrad” sadrži sve Bakmanove omiljene teme i već nekoliko stranica je dovoljno da znate da čitate baš njegov roman: male zajednice, porodične tragedije, sport, (ne)pripadanje... Novina je, međutim, da je akcenat romana stavljen na tinejdžere i izuzetno važnu temu o kojoj se ne govori dovoljno: vršnjačko nasilje i silovanje.

Iako je tema silovanja najupečatljivija (ili bi bar morala biti), Bakman bira da je uvede tek na polovini romana. Početak je posvećen hokeju (poznato je da Bakman obožava sport) i mnoštvu likova koji su sa njim povezani na razne načine: mladim hokejašima, njihovim porodicama, prijateljima, sponzorima i komšijama. Svaki od njih dobija prostor u romanu i stvara, po mom mišljenju, nepotrebnu gužvu. No, tema silovanja je ta koja ,,Medvedgrad” zapravo odvaja od ostalih Bakmanovih romana pa ćemo se posvetiti upravo njoj.

,,Svi pričaju o tome kako to izgleda. Ceo život vas obaveštavaju o tačnim pojedinostima. Napadnu vas na stazi za džoging, obore vas pa vas odvuku u neku uličicu na odmoru, drogiraju vas u baru, pa vas onda nepoznati ljudi drže zaključanu u siromašnoj četvrti nekog velikog grada. Svi vas stalno iznova upozoravaju, oni upozoravaju sve devojke: To se može desiti. I to na ovaj način! Samo niko ne kaže da može biti i ovako: s nekim koga poznajete. Kome verujete. S kim ste se smejali. U njegovoj dečačkoj sobi, ispod postera hokejaša, dok je celo prizemlje puno vaših drugova iz škole.”

Ukoliko pogledate statistike o silovanju, naići ćete na poražavajuće podatke. Takozvani date rape odnosno silovanje od strane poznate osobe događa se češće nego što se misli, a žrtve su uglavnom tinejdžeri ili osobe u ranim dvadesetim godinama. Jedno istraživanje u Americi je pokazalo da se 13% silovanja od strane poznate osobe i 35% pokušaja silovanja događa na sastancima, a drugo da je čak u 22% slučajeva gde je žrtva žena, silovatelj bio (trenutni ili bivši partner) a u 20% (trenutni ili bivši) muž. Kada se tome doda činjenica da pojedina društva i dalje streme ka opravdavanju silovatelja jer je žena to na neki način tražila ili zaslužila ili da se žrtvama silovanja ponekad prosto ne veruje (ova tema je, uzgred, odlično obrađena u seriji Unbeliavable), problem postaje još gori. Posebno ako je silovatelj poznata (ili na neki način značajna) ličnost, kao što je u ovom slučaju najbolji hokejaš Medvedgrada od koga zapravo zavisi budućnost grada.

,,Jedino što će je pitati o toj večeri bilo je koliko je popila. Da li je bila pijana. Da li ga je držala za ruku. Davala mu signale. Da li je svojevoljno otišla gore na sprat (...) Pitaće je za alkohol i marihuanu. Neće je pitati za beskrajni strah koji je nikad neće napustiti. I za tu sobu sa gramofonom i posterima iz koje nikada zaista neće izaći. Sa dugmetom sa bluze negde na podu i panikom koja će je pratiti zauvek.”

Devojčica iz Medvedgrada odlučuje da nikome ne kaže šta se dogodilo: ,,Nije mogla da ispriča istinu svojim roditeljima, nije imala srca da im to učini, znala je da neće preživeti. Nije rezonovala kao žrtva zločina, već kao njegov počinilac: bila je u stanju da razmišlja samo o tome kako niko nikada ne sme da sazna i kako mora sakriti sve dokaze”. Istina će na kraju ipak isplivati na videlo i to baš uoči važne utakmice. Ceo grad će stati na noge. Ali ne. Ne da odbrane petnaestogodišnju devojčicu već buduću zvezdu, ponos grada, dečka iz dobre porodice koji nikada ne bi mogao da uradi tako nešto.

Hokej jeste neodvojiv deo romana (na žalost svih nas koje ovaj, ili bilo koji drugi sport ne zanima preterano), ali ,,Medvedgrad” nije roman o sportu. To je roman o zajednici koja ne može da funkcioniše bez pojedinaca, ali i odgovornosti koju ima prema svakom članu. O nejednakosti, o strahu da se nećemo uklopiti, o razlici između zakona i morala, o hrabrosti da istupimo i učinimo pravu stvar. Možda je Bakman zagrizao preveliko parče i želeo da u jednom romanu (ili, preciznije, u dva, s obzirom na to da postoji i nastavak) obradi isuviše tema: korupciju, vršnjačko nasilje, pritisak izazvan prevelikim očekivanjima, homoseksualnost i predrasude prema ljudima koji su drugačiji, ali jedna se, verovatno ne slučajno, izdigla iz zbrke Medvedgrada. Ne samo po mestu koje zauzima u romanu već po važnosti (što, naravno, ne umanjuje značaj ostalih problema). Dobro je znati da je Bakman rešio da iskoristi popularnost da progovori o ovoj temi. Možda njegovo pisanje neće promeniti svet, ali možda će trgnuti bar nekog čitaoca i naterati ga da prvi put zaista razmisli o razlozima zbog kojih žrtve ne prijavljuju silovanje, o stigmi koja se na njih obrušava nakon što to učine i naporu da se posle tako traumatičnog iskustva nastavi sa životom.

,,Samo moraju da prikupe sve informacije, govorili su pošto su postavili isto pitanje deset puta na različite načine, kako bi videli da li će promeniti svoju verziju. Ovo je ozbiljna optužba, podsećali su, kao da je optužba tu glavni problem. Saznala je šta nije trebalo da učini: nije trebalo da čeka nedelju dana pre nego što je podnela prijavu policiji. Nije trebalo da baci odeću koju je imala na sebi. Ni da se tušira. Ni da pije alkohol. Ni da dovede sebe u tu situaciju. Ni da uđe u tu sobu na spratu i navede ga na pogrešan utisak. Da uopšte ni ni postojala, ništa od ovoga se ne bi dogodilo, zar joj to nikada nije palo na pamet?”

Čitajući ,,Medvedgrad”, prokomentarisala sam kako isuviše liči na druge Bakmanove romane, ali ovog puta moram da se ispravim i ipak vam preporučim da ga pročitate, ako ni zbog čega drugog, makar da bi nam se svima samo dve rečenice iz romana zauvek urezale u mozak: ,,Za silovatelja silovanje traje nekoliko minuta. Za žrtvu ne prestaje nikada.”

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

,,Uznemireni ljudi” (2019) je najnoviji Bakmanov roman. To je priča o neuspeloj pljački nesuđenog pljačkaša koji, nakon što kao svoj cilj odabere baš bezgotovinsku banku, u panici trči do najbrže kuće koju u tom trenutku razgleda nekoliko potencijalnih kupaca. I svi oni postaju taoci osobe koja se baš i ne snalazi najbolje u takvim situacijama.

,,Ovo je priča o pljački banke, razgledanju stana i talačkoj krizi. Mada je možda pre svega toga priča o idiotima. Mada možda nije baš samo to, uprkos svemu.”

Na scenu stupaju dva policajca, otac i sin, koji treba da reše ovaj neobični slučaj. Naime, talačka kriza je okončana, nema povređenih, ali nema ni pljačkaša. Kao da je u zemlju propao. Ovakve stvari se ne događaju često u malom švedskom gradu u kojem je priča smeštena i sve oči su uprte u ovaj slučaj. Ne bi trebalo da bude teško rešiti ga – evidentno je da pljačkaš nije profesionalac. Nije, međutim, pljačkaš problem, već svedoci. Kao da baš i ne žele da sarađuju. Među taocima-svedocima imamo zanimljivu skupinu ljudi: stariji bračni par koji se baš nameračio na stan; još jedan bračni par koji (kako prethodni bračni par voli a kaže, liči na nešto što biste videli u Stokholmu) čine dve mlade žene koje nikako da se slože oko savršenog budućeg doma za njihovu bebu; jedna simpatična starica koja ima skrivene motive za razgledanje baš tog konkretnog stana i jedna hladna, cinična žena koja evidentno nikada ne bi živela u takvoj ,,rupi”. Tu je i neki nesrećnik zaglavljen u kostimu zeca i agentkinja koja zaista ne shvata da njene igre rečima uopšte nisu smešne i domišljate. I sve njih, naravno, povezuje mnogo dublja priča od slučajnog razgledanja stana i još slučajnije talačke situacije. Tu je jedan most, idealan da se s njega skoči u smrt, tu su terapeutske seanse, odnosi sa decom i supružnicima. I kao u svim Bakmanovim delima: odnosi sa drugim ljudima, naročito sa strancima. A tu je i istina. Ljudska težnja da je sazna po svaku cenu i njena nezgodna osobina da nam se sakrije pred nosem.

,,Istina? Istina nikada nije onako komplikovana kao što mi mislimo. Samo se nadamo da je tako jer se osećamo pametnijim ako uspemo da je predvidimo. Ovo je priča o jednom mostu i o idiotima, i talačkoj krizi i razgledanju stana. Ali ovo je i ljubavna priča. U stvari, više njih.”

Ovo je prvenstveno priča o ljudima. O ljudima i predstavama koje imamo o tim ljudima. O predstavama koje ti ljudi svesno ili nesvesno igraju pred publikom. Priča o izborima koje svakodnevno pravimo. O poslovima koje biramo. O bračnim partnerima sa kojima zasnivamo porodicu. O prijateljima koje prisvajamo kao produženu ruku te porodice. O uspesima i neuspesima. Priča o razlozima koje svako od nas ima a koji neretko mogu biti nejasni drugima, čak nejasni i nama.

Bakman za ovaj roman bira mustru detektivske misterije, s tim što misterija ne leži u tome ko je pljačkaš i gde se kog đavola denuo (mada u pitanju jeste jedna vrlo zamršena zagonetka) već u tome zbog čega se ljudi ponašaju onako kako se ponašaju i šta ih zaista navodi da pljačkaju banke, lažu strance o tome gde im je suprug ili idu na seanse kod psihologa iako zapravo ne žele pomoć. Kao što naslov kaže, ovo je priča o grupi uznemirenih ljudi, ali ti ljudi su bili uznemireni i pre nego što je pomahnitali pljačkaš uleteo u stan i počeo da maše pištoljem koji možda čak i nije pravi. To je priča o svetu koji nas je dresirao da budemo ono što nismo kako bismo opravdali ogromna očekivanja tog istog sveta. Paradoks leži u tome što što mi sami činimo taj svet i niko ne zna ko je zapravo postavio takva očekivanja. Začarani krug modernog doba iz kojeg, čini se, nema izlaza.

,,Istina je naravno u tome da ljudi, da su zaista toliko srećni kao što izgledaju na internetu, uopšte ne bi provodili to silno vreme na internet, jer nijedna osoba koja je provela zaista lep dan neće polovinu tog dana posvetiti fotografisanju sebe. Svako može odgajiti mit o sebi ako ima dovoljno đubriva, pa ako trava izgleda zelenija sa druge strane ograde, to je verovatno zbog toga što je puna sranja. Ali to nije ni važno, jer smo sada naučili da zahtevamo da svaki dan mora biti poseban. Svaki dan.”

Bakmanove knjige popularne su širom sveta zbog jednostavnih poruka koje nose. To su tople, emotivne priče o sasvim običnim ljudima koji su se našli u pomalo neobičnim situacijama. On zapravo piše o onome što svi u dubini duše negde ipak znamo. Ništa nas ne košta da budemo ljubazni, da pokušamo da zaboravimo na predrasude, da se naučimo razumevanju. On vešto barata stereotipima i floskulama koje vekovima pomažu ljudima da ne polude: posle kiše ipak dođe duga, postoji svetlost na kraju tunela, itd; i propagira optimizam i veru u ljude u trenutku kada su cinizam i pesimizam poslednji modni krik.

Bakman nije pisac koji će ući u književne kanone, njegove knjige neće biti u trci za prestižne nagrade i fakat je da će svaka naredna ličiti na prethodnu do te mere da postoji bojazan da ih par godina nakon čitanja nećete ni razlikovati. Ali postoje trenuci kada su ljudima potrebne ovakve priče, mali podsetnik na već pomenute floskule koje čuvaju ljudski razum vekovima, da je sutra novi dan i da nikada ne treba gubiti nadu. A jedan od takvih trenutaka je možda baš ovaj do juče nezamislivi scenario u kakvom se danas nalazi čitav svet.

,,Možda smo se danas žurno mimoišli u gužvi i nijedno od nas nije to primetilo, a tkanina vašeg kaputa se preplela s mojom samo na tren, a zatim smo se udaljili. Ja ne znam ko ste vi.

Ali kada večeras budete stigli kući, kada se ovaj dan bude završio i noć nas obavila, dozvolite sebi da duboko udahnete. Jer uspeli smo da savladamo i ovaj.

A sutra dolazi sledeći.”

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

,,Poslednja prilika” je još jedna Bakmanova novela, veoma kratka priča o čoveku koji shvata smisao života baš u trenutku kada mu život izmiče. Predstavljena je kao božićna priča jer se radnja događa uoči Božića a možda i zbog toga što se malčice oslanja na motive Dikensove ,,Božićne priče”. Bakman je ,,Poslednju priliku” napisao u dahu, jedne večeri kada je stres koji je proživljavao zapretio da postane nesnosan. Razmišljao je tada, dok su mu žena i deca spavali u susednoj sobi, o svim izborima pred kojima se čovek nađe na životnom putu.

,,Kako svakog dana, svakog trenutka krećemo jednim putem umesto nekim drugim. Ustajemo, zastajemo, igramo se, skrivamo, zaljubljujemo, napuštamo jedni druge ili zaspimo što je moguće bliže nekome. I onda spavamo osećajući dah jedno drugom. Nekima od nas je možda potreban neko da nas obori s nogu svakog jutra, da bismo shvatili šta vreme zaista predstavlja. I da bi nas podsetio na to šta propuštamo kada ne pazimo dobro.”

Narator ,,Poslednje prilike” je otac koji piše oproštajno pismo svom sinu. On je uspešan, ostvaren muškarac koji je odabrao da novac i karijeru stavi ispred porodice. Sada ima rak i kaje se zbog određenih izbora koje je tokom života napravio. Kasno, pomislili biste, i izlišno – kajanje nekako dođe uvek kada je šteta nepopravljiva. Narator ove priče ipak dobija vanrednu, poslednju priliku da pojedine stvari ispravi. U bolnici susreće petogodišnju devojčicu koja takođe ima rak i nema izgleda da preživi. Susret sa njenim vedrim licem slama mu srce i budi snažan osećaj nepravde.

,,Novine su pisale o mom novcu, niko još nije znao da sam bolestan, ali ja sam jedan od onih čija se dijagnoza pojavi u vestima. Ja nisam običan čovek, i kada ja budem umro, svi će znati za to. Kada petogodišnje devojčice umru, o tome se nigde ne piše, i u večernjim novinama ne osvanu osvrti na njihov život, jer i nisu stigle da dožive dovoljno da bi na to neko obratio pažnju.”

Susret sa njom dovodi do još jednog susreta – susreta sa Smrću. A Smrt mu, nepristrasna kakva nikako ne bi smela da bude, nudi neverovatan predlog – da žrtvuje svoj život za život devojčice. Zvuči bolje nego što jeste – on je ionako na samrti, prema tome, nema šta da izgubi. Ali Smrt ne nudi lake trampe. Da bi sačuvao devojčicu, moraće potpuno da izgubi sebe. Doslovno. Stvari će se udesiti tako kao da nikada nije ni postojao. Njegov sin će imati druge roditelje, njegovu kompaniju će voditi drugi ljudi, njegovo ime u novinskim člancima zameniće druga imena.

Ljudi uglavnom nemaju svest o tome koliko su sebični. Uvek pomislimo kako bismo drage volje dali žrtvu za ljude, stvari, stavove do kojih nam je stalo, ali koliko smo zaista spremni da žrtvujemo za dobrobit sveta? Počnimo od malih stvari, svakodnevnih navika. Znamo da se planeta guši u plastici, ali ipak je koristimo. Znamo da možemo da živimo bez hrane životinjskog porekla, ali ipak nastavljamo da se gostimo raznoraznim specijalitetima, znamo da pojedine navike izuzetno loše utiču na naše zdravlje, ali ipak ih se teško odričemo. Šta ako bismo znali da bi svet bez nas bio drastično bolje mesto? Koliko ljudi bi bilo spremno da žrtvuje svoje postojanje za dobrobit sveta? Vrlo malo, razume se.

Bakman ponovo preuzima ulogu dežurnog podsetnika na to koliko je život vredan i koliko ga često uzimamo zdravo za gotovo. Koliko grešimo, svesno ili nesvesno i koliko zaista marimo zbog takvih grešaka. Recept kojim piše ostaje nepromenjen, sve priče liče jedna na drugu, rasplet se nazire već na prvim stranama i već postaje evidentno da je ,,Čovek po imenu Uve” domet koji verovatno neće ponovo dostići (mada uvek ostaje nada). Ipak, Bakmanova proza je topla, emotivne ljude gađa pravo u srž i, ako je čitate u pravom trenutku, možda vas može naterati da se zapitate o greškama koje svakodnevno činite, svesno ili nesvesno, i malim žrtvama koje bi vas učinile boljim, a vaše prisustvo (bolje nego odsustvo) ovaj svet malo lepšim mestom za život.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije objavljenih Bakmanovih romana možete pročitati OVDE.

,,Put do kuće svakog jutra sve je duži” je novela koja, kako Bakman kaže u uvodu, nikada nije ni trebalo da postane knjiga. ,,Da budem sasvim iskren sa vama, ovo u stvari i nije trebalo da bude knjiga. Ovo je bio samo pokušaj da razjasnim nešto što se događalo u meni, a pošto sam od onih koji se više osećaju kao svoji na svome kada pišu nego kada govore, ponekad moram da vidim svoje misli ispisane slovima da bih shvatio šta osećam.” Tekst je prvenstveno objavljen na Bakmanovom blogu uz poziv čitaocima da doniraju iznos po svom izboru u dobrotvorne svrhe. A sada, kada je ipak ,,postao” knjiga, sav Bakmanov autorski prihod odlazi ,,Fondaciji za mozak”, organizaciji koja prikuplja novac za istraživanja o oboljenjima mozgda.

U svojoj kratkoj, dirljivoj priči o porodičnim odnosima Bakman se usredsređuje na odnos dede i unuka. Noa i njegov deda su bili najbolji prijatelji otkako Noa zna za sebe. Imaju mnogo toga zajedničko i odlično se razumeju, bolje nego što se Noa razume sa roditeljima. Ali deda je u poslednje vreme počeo da se menja i te promene zbunjuju dečaka.

Pred čitaocem je slika ljupkog trga na kom Noa i deda provode vreme. Trg se, međutim, svakog dana pomalo smanjuje, a njegove nekada jasne ivice obavijene su maglom. Nije teško zaključiti da je trg metafora za ono o čemu je autor govorio o uvodu: ,,Želja mi je bila da pokušam da ispričam nešto o tome šta se događa kada mozak napusti zemlju pre nego što to učini naše telo”. Trg je dedino bezbedno mesto, mesto u kom čuva uspomene na svoju jedinu i najveću ljubav – Noinu baku. Zamagljene linije i sužavanje bezbednog mesta metaforički prikazuju okrutnost starenja i senilnosti koju starost ponekad nosi sa sobom. I kao da to nije samo po sebi dovoljno, tu je i Noa, dete kom treba objasniti šta se događa.

,,Da li se bojiš?”

,,Malo, a ti?”

,,Malo”, priznaje dečak.

,,To će držati medvede podalje od nas.”

,,A kada zaboraviš nekog čoveka, da li onda zaboraviš i to da si ga zaboravio?”

,,Ne. Ponekad se sećam da sam ga zaboravio. To je najgora vrsta zaboravljanja.”

Deda zbog toga sve češće putuje na sigurno mesto, tamo gde njegova ljubav i dalje živi i daje mu savete kako da prebrodi ovo strašno putovanje. Trg, ipak, nije mesto koje ga čuva od kajanja i prihvatanja sopstvenih grešaka. Grešaka koje je činio kao roditelj, pre svega, prema sinu sa kojim nije provodio dovoljno vremena a kog sada jedva prepoznaje. Grešaka koje sada pokušava da ispravi starajući se o dečaku, tako što će rastanak učiniti što bezbolnijim.

Iako je glavna tema Bakmanove novele demencija i suočavanje sa smrću voljenje osobe, ovo je ujedno i knjiga koja slavi ljubav i život. Dedina ljubav i dalje živi u mislima i u poslednjim trenucima postaje slamka za koju se čvrsto drži. Kada ga obuzme očajanje zbog odnosa sa sinom, ona je tu da ga uteši i uveri ga da nije bio toliko loš koliko misli. Njihov zajednički život nije bio kao onaj iz bajke – bilo je tu i razmirica i neslaganja, ali je baš zbog svega toga bio savršen. Razgovori dede sa bakom su prilično dirljivi, na momente i sladunjavi, ali zar nisu takve sve lepe uspomene koje imamo sa svojim voljenima?

,,On ju je nekoliko minuta posmatrao. Zatim joj je rekao da je voli. To je bio prvi put. Nikada nisu prestali da se svađaju i nikada nisu spavali razdvojeni, on je čitav radni vek posvetio izračunavanju verovatnoće, a onda je bila nešto najverovatnije sa čim se susreo. Uzdrmala ga je iz korena.”

Kao i svaka druga Bakmanova priča, i ,,Put do kuće svakog jutra sve je duži” jasno poručuje koliko je važno da vreme posvetimo ljudima koje volimo. Ova kratka novela na to ukazuje možda više od svih, podsećajući nas da postoji stvar strašnija od gubljenja života – a to je gubljenje uspomena, osećaj bespomoćnosti kao da ,,stalno nešto tražiš po džepovima. Prvo gubiš sitnice, zatim i krupnije stvari. Počinje s ključevima, a završava se s ljudima”. I stilski je ova priča slična onome na šta su Bakmanovi fanovi već navikli, s tom razlikom što je veoma kratka pa samim tim i kompaktnija. Pročitaćete je dok trepnete i neće vam oduzeti mnogo vremena, tu dragocenu stvar o kojoj zapravo i govori. ,,Ako vam se nešto bude dopalo u ovoj knjizi, onda će korist biti dvostruka, a opet, ako vam se u ovoj knjizi ne bude dopalo baš ništa, novac će ipak biti iskorišćen za dobar cilj. Nadam se da vam ova pogodba zvuči prihvatljivo.” Ja mislim da je sasvim ok.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve” (recenziju možete pročitati OVDE). Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana (recenziju romana ,,Moja baka vam se izvinjava” možete pročitati OVDE), takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike.

,,Brit-Mari je bila tu” (2016) je treći Bakmanov roman a može se čitati kao spin-off romana ,,Moja baka vam se izvinjava”. Naime, tu smo upoznali Brit-Mari, glavnu junakinju romana, džangrizavu komšinicu u kojoj je autor video potencijal za novu priču. Nakon dešavanja u prethodnom romanu, Brit-Mari odlučuje da ostavi svog nevernog supruga i u šezdeset trećoj godini života počne svoj život iznova.

Srećemo je u prostorijama Zavoda za zapošljavanje i već na prvim stranicama romana, kroz razgovor sa službenicom, shvatamo da je Brit-Mari svoje novo životno poglavlje shvatila veoma ozbiljno. Naime, Brit-Mari mnoge stvari shvata veoma ozbiljno, stvari za koje drugi ljudi obično ne mare (na primer raspored pribora za jelo u fiokama – viljuške, noževi, kašike. I nikako drugačije. Pa, nismo valjda životinje??). Brit-Mari, takođe, teško razume druge ljude i njihov nehajan stav prema tako važnim stvarima. Zbog toga je ljudi smatraju teškom i često joj zameraju da zvoca. Ni izraz lica joj baš ne ide u korist, ljudi često misle da ih osuđuje. A to zapravo nije slučaj, ne, nikako. Brit-Mari samo skreće ljudima pažnju na stvari koje rade pogrešno (mnogo direktnije nego što bi ljudi želeli) i ne osuđuje nikoga, ali pobogu, valjda jedna civilizovana osoba ume da razlikuje ispravno od pogrešnog. Ako niste dovoljno civilizovani po njenim merilima, ne brinite, Brit-Mari će se postarati da to postanete, ali neće vas osuđivati, to nikako.

Brit-Mari, dakle, vrlo ozbiljno shvata stvari. Zato će se, nakon prvog razgovora sa službenicom Zavoda za zapošljavanje koji je završen jednim ljubaznim ,,Javićemo vam se”, već sutradan pojaviti u istoj toj kancelariji dva minuta nakon početka radnog vremena (jer ne želi da bude nametljiva) i zahtevati nove informacije. Svako ko je ikada kročio u Zavod za zapošljavanje zna da stvari ne funkcionišu baš tako, ali ne i Brit-Mari. No da skratimo priču – nakon nekoliko upornih telefonskih razgovora upućenih nesrećnoj službenici, Brit-Mari će dobiti posao (što je neće sprečiti da nastavi da je zivka). U Varoši, gradiću koji je i bog zaboravio, a ekonomska kriza dovela do izgleda grada duhova. Ipak, u njemu živi nekoliko individua koje su grad uzele pod svoje, nezakonite radnje cvetaju, a deca... nekolicina dece koja tu i dalje živi, samo žele da igraju fudbal. I da im Brit-Mari bude trener.

,,Brit-Mari je bila tu” je tipičan bakmanovski roman pisan po sada već dobro znanom receptu. U centru zbivanja je jedan, naizgled sasvim običan junak, ni po čemu poseban, ne tako omiljen u društvu koji zbog neke vanredne životne situacije biva primoran da se uklopi u zajednicu. Čitanjem romana čitalac shvata razloge zbog kojih je junak postao takav kakav je. Do kraja romana zajednica ne samo da prihvata junaka sa svim njegovim bubicama i manama (iako, gledano sa strane, baš i nemaju razloga za to), već im junak svojim postupcima menja život, baš kao i oni njemu. Prisutna je, naravno, i neka prepreka koju junaci treba da prevaziđu na svom putu do srećnog kraja, kao i jedna izuzetno emotivna scena koja bi trebalo da dirne čitaoca. Stil takođe ostaje nepromenjen: shematski pisana poglavlja i sklonost ka ponavljanju. Ovlaš gledano, recept koji se prepoznaje u pisanju bajki.

Kao i u svojim prethodnim romanima, Bakman je pokazao izuzetnu veštinu da osmisli svog glavnog junaka i natera čitaoce da ga zavole, ali baš kao i u prethodnim romanima, pokazao je i nedostatak veštine da razvije priču, preterano se oslanjajući na karaktere junaka. Brit-Mari je izuzetno dopadljiva, uprkos svojim bubicama, ali dobro osmišljen junak jednostavno nije dovoljan za dobro napisan roman. Ovoga puta Bakman odlučuje da svoje junake karakterizuje kroz poštapalice koje koriste u govoru. Interesantno rešenje ukoliko se vešto izvede, što u ovom romanu nije slučaj jer se poštapalice ponavljaju iznova i iznova, u gotovo svakoj rečenici koju junaci izgovaraju, što posle određenog vremena postaje naporno, neprirodno pa čak i iritantno. Naime, veća je verovatnoća da ćete junake upamtiti po poštapalicama koje koriste nego po njihovim imenima. Tako imamo Brit-Mari i ,,ne, to nipošto” i ,,ha”; Osobu (koja čak ni nema ime iako je jedna od glavnih junakinja u romanu) i njeno ,,kako se kaže”; policajca Svena i njegovo ,,hoću reći” itd.

Bakmanov jednostavan stil pisanja koji uljuljkuje, veština da stvori nezaboravnog glavnog junaka i izmami osmeh i suze kod čitalaca učinili su ga slavnim, a njegov prvenac ,,Čovek po imenu Uve” omiljenom knjigom čitalaca širom sveta. Ipak, u ,,Brit-Mari” emocija koju autor oseća prema svom junaku nije toliko vidljiva. Baš kao što Brit-Mari koristi sodu bikarbonu da očisti svet oko sebe od prljavštine i frustracija, tako je i ovaj roman pisan sterilno i mehanički. Usudiću se da kažem da mislim da to nije bila namera autora. Za razliku od stanovnika Varoši, čitaocima možda neće biti tako lako da se emotivno vežu za ovu junakinju (čitaocima koji nisu fanovi fudbala preporučujem da fudbal shvate kao metaforu).

Ipak, ,,Brit-Mari je bila tu” je roman idealan za dane kada želite da se odmorite i oslobodite od stresa. Opustiće vas i nasmejati (iskreno govoreći, u nekoliko navrata sam se, naročito na početku romana, naglas zakikotala) i podsetiti da malo empatije nad čudacima iz komšiluka nije naodmet. Kao i Bakmanovi prethodni romani, i ,,Brit-Mari” se može podvesti pod sekciju feel-good literature. Tako da, ukoliko volite romane koji prate asocijalne čudake i laganu literaturu koja ne opterećuje previše, Bakman je stanica za vas.

Ocena: 2.5/5

Izdavač: Laguna

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve” (recenziju možete pročitati OVDE). Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još tri romana, takođe bestselera, i jedno delo iz oblasti publicistike.

Glavna junakinja romana „Moja baka vam se izvinjava” je Elsa, sedmogodišnja devojčica kojoj je baka najbolji – i jedini – prijatelj. I više od toga. Elsina baka je superheroj, a „svi sedmogodišnjaci zaslužuju superheroje. Jednostavno je tako. A onome ko tako ne misli fali neka daska u glavi”. Baka je uvek na Elsinoj strani, čak i kada Elsa nije u pravu. Elsa je povučena devojčica, drugačija od svojih vršnjaka i zato joj je teško da se uklopi u društvo. Svi to znaju, i često joj govore da mora malo da se prilagodi. Svi osim bake, naravno, koja nikada nije bila veliki fan prilagođavanja i koju je okolina takođe smatrala, blago rečeno, drugačijom. Zbog toga je baka za Elsu stvorila mnogo bolji svet, Mijamu, Zemlju skoro budnih, u kojoj nisu važila dosadna pravila ograničenih ljudi i u kojoj Elsa makar za trenutak nije morala da brine o siledžijama u školi, o svojoj trudnoj mami i „Polovčetu” koje će svi više voleti kada se rodi, o svom tati koji stalno okleva, o njihovim novim supružnicima. A onda je baka umrla i ostavila Elsu samu na svetu koji je ne razume. Samu, tužnu, besnu i razočaranu.

Ali Elsina baka ne bi bila njena baka da čak i period žaljenja nije pretvorila u neobičnu avanturu za svoju unuku. Elsa će od bake dobiti pismo koje će morati da uruči u njeno ime. Pismo u kojem se izvinjava. I to pismo neće biti jedino, štaviše postoji niz pisama koje će Elsa morati da uruči različitim ljudima, uvek sa istim ciljem, ali će pre toga morati i da ih pronađe. Baka će ovaj zadatak nazvati lovom na blago i Elsa će, zajedno sa čitaocima, shvatiti da na kraju tog puta zaista leži neprocenjivo blago – ljudi koji su, baš kao i Elsa, pomalo drugačiji, i koji će biti tu za nju kada joj budu potrebni. Na početku će to biti prava grupa autsajdera, „oštrodlak, dete i čudovišni grmalj sa potrebom za čistoćom koja nije baš dobro prilagođena društvu oštrodlaka i dece”, a potom i čitava zgrada u kojoj Elsa živi.

„Moja baka vam se izvinjava” je još jedna Bakmanova priča o predrasudama, komplikovanim međuljudskim odnosima i ljudskosti na koju nailazimo tamo gde je najmanje očekujemo. Ali pored toga, ovo je priča o važnosti mašte u životu svakoga od nas. Bakino i Elsino tajno carstvo, Mijama, zapravo je svet satkan od stvarnih likova i događaja; svet u kom žive princeze i vitezovi, ali i svakojaka čudovišta (moje omiljeno je Odmaodma, „drevno čudovište koje je htelo da se sve događa bez ikakvog odlaganja. Svaki put kada bi neko dete reklo „sad ću” ili „posle” ili „samo da pre toga”, Odmaodma bi zaurlao orijaškom snagom: „Neee! Odma! MORA DA SE URADI ODMAAA!””).

Bakman je uspeo da stvori još jednog junaka koga će čitaoci voleti i dugo pamtiti. Baka je zaista heroj, i ne samo u očima deteta. Kao mlada, bila je doktor, putovala je po celom svetu i uvek pomagala ljudima u nevolji, uvek je bila na raspolaganju onima kojima je bila najpotrebnija. Kao takva, za života je stekla brojne prijatelje i dužnike, ali je pored toga bilo i onih koji su zbog njenog nestalnog duha ispaštali, ponajviše Elsina majka. Žar mladosti nije je napustio s godinama, pa su je mnogi ljudi smatrali neozbiljnom, problematičnom, čak i ludom. Na početku knjige srećemo je u zatvoru (zajedno sa unukom) nakon što je pokušala da preskoči ogradu zoološkog vrta, nakon radnog vremena… a to čak i nije najluđa stvar koju je za života uradila. Ali ipak, nijedan superheroj nije savršen. I upravo je baka, tačnije „nedovoljna količina” bake, najveći problem u ovom romanu. Stvoriti jedan tako genijalan lik i ne iskoristiti njegov potencijal deluje kao propuštena prilika. Pa ipak, bakino sveprisustvo u romanu dodeljuje joj neku vrstu glavne uloge u priči – ona je mozak čitave operacije i povezuje sve sporedne likove u jednu celinu. Iako se čitaocu na početku romana može činiti da ih je previše, svaki od njih igra važnu ulogu u priči i na kraju Elsine avanture dobija svoje mesto (jedna od njih je čak dobila i zaseban roman).

Iako nema smisla porediti ovaj roman sa „Uveom”, jer ovo je sasvim druga, zasebna priča, znam da će mnogi od vas to očekivati, pa ću to ipak uraditi. Baka nije drugi Uve, štaviše, Uvea bi dovodila do ludila. Romani su pisani istim stilom i odlikuje ih Bakmanov vedar humor, kao i nekoliko situacija namerno umetnutih da vam izmame suze. Pa ipak, kao celina, roman nije na mene ostavio isti utisak kao njegov prethodnik. No, to je zaista stvar ličnog senzibiliteta. Na primer, ako treba da biram između sedmogodišnjeg i sedamdesetogodišnjeg protagoniste (iako Uve nema sedamdeset godina, složićemo se da se tako ponaša), svakako ću izabrati ovog drugog. Takođe, deonice sa Zemljom skoro budnih su bile prečeste za moj ukus, a kao što već rekoh, deonica sa bakom je moglo biti više.

Uprkos tome, „Moja baka vam se izvinjava” je jedna lepa, topla životna priča, koja će vas nasmejati i dirnuti. Bakmanovo glavno oružje je pitak, opuštajući stil pisanja, spontan smisao za humor, dobra karakterizacija likova i teme koje čitaocima vraćaju veru u ljudski rod. A ako nastavi ovim tempom, nesumnjivo će postati jedan od onih pisaca čije se knjige kupuju bez potrebe da se dodatno informišete o njihovoj radnji.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

Frederik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve“, koji je preveden na 40 jezika, prodat u više od tri miliona primeraka širom sveta, a 2017. godine je po njemu snimljen istoimeni film, nominovan za Oskara. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još dva romana, takođe bestselera, i jedno delo iz oblasti publicistike.

Uve je glavno džangrizalo u komšiluku. Svi to znaju. Svakoga dana, u isto vreme, on kreće u svoju inspekciju po naselju: šutne tablu sa natpisom o zabranjenom saobraćaju u naselju, proverava da neko slučajno nije obio neku od garaža (to se nikada nije dogodilo, ali niko ne može da tvrdi da nikada neće), popisuje registarske tablice sa parkinga za goste (ukoliko je neko na parkingu ostao duže od 24 časa, koliko je predviđeno, Uve bi od Saobraćajne uprave tražio kontakt, pozvao vlasnike i saopštio im da su „proklete nesposobne vucibatine koje ne umeju da čitaju table napisane na švedskom“), nadgleda kante za reciklažu đubreta i tri puta proverava da li su vrata zaključana.

Svi u kraju znaju ko je Uve: „Uve ima pedeset devet godina. Vozi Sab. Ima običaj da u ljude koji mu se ne dopadaju upire prstom i to tako kao da su oni provalnici, a Uveov kažiprst policijska džepna lampa“. Ali oni isto tako znaju da Uve nije uvek bio toliko ogorčen (mada nikada nije bio ni posebno vedar). A znaju i zbog čega je sada takav.

Pravila su za Uvea jako bitna. Da nema pravila, nastao bi opšti haos, njemu je to jasno. On je u svom životu sve radio po pravilima: zaposlio se, oženio se, redovno plaćao poreze. I život prosto nije trebalo da bude ovakav. Život bez Sonje. Pre nego što se ona pojavila, on kao da nije ni živeo („Ranije su ljudi tvrdili da Uve posmatra život kao crno-beo. Ona je donela boje. Sve boje u njegovom životu.“), a nakon svih godina provedenih sa njom, život bez nje prosto nema smisla. I zbog toga je Uve odlučio da umre.

Ali onda se pred njegovim vratima pojavila jedna ofucana mačka, koja nikako da ode, a u naselje se doselila nova porodica. I sve se poremetilo. Uve prosto nije imao vremena da obavi ono što je namerio. Prvo su ga prekidali kad god bi rešio da završi sa tim, a onda je postepeno postao strašno zauzet rešavanjem tuđih problema. I tako je, malo po malo, čovek po imenu Uve od glavnog džangrizala u komšiluku postao neizmerno voljen i cenjen, kako od strane svojih komšija, tako i od čitalaca.

„Čovek po imenu Uve“ je zaista divan roman. I postoji razlog što je baš ovo jedna od onih knjiga koju svi vole. Svaki junak u knjizi ima svoje mesto u priči i doprinosi joj svojim prisustvom. Sećanje na Sonju, koja je Uveovom životu dala smisao, i njena smrt koja ga je oduzela; odnos Uvea i Runea, dva prijatelja i rivala, kojima je povod za dugogodišnji „rat“ bio neslaganje oko marke automobila („Sonja je jednom rekla da onaj ko želi da razume Uvea i Runea mora da shvati kako su to ljudi rođeni u pogrešno vreme. Ljudi poput njih traže samo nekoliko jednostavnih stvari od života, govorila je. Krov nad glavom, tihu ulicu, određenu marku automobila i ženu kojoj će biti verni. Posao na kom imaju funkciju. Kuću u kojoj se različite stvari kvare u ravnomernim intervalima, tako da imaju šta da popravljaju.“); Parvani, njen muž „nesposobnjaković“ Patrik i njihova deca, čiji će dolazak u naselje Uveu indirektno dati razlog da nastavi da živi.

Priča o lokalnom zanovetalu koji je izgubio volju za životom i kroz čitav roman razmišlja o načinima na koje bi konačno mogao da ga okonča, u osnovi obećava depresivan ton, ali ovaj roman je izuzetno duhovit (za čitaoce koji uživaju u specifičnom skandinavskom humoru) i zrači nesvakidašnjom toplinom. Reminiscencije na Uveovu mladost izazvaće u vama razumevanje za njegovo ponašanje, a uz pomoć vedre Parvani i svojeglave ofucane mačke (i zajedno sa njima), postepeno ćete se vezivati za ovog ćudljivog starca ogromnog srca (bukvalno ogromnog, to će vam potvrditi njegov lekar), sve dok ne sklopite korice knjige i kraj ove priče dočekate obuzeti miksom emocija – sa toplinom u grudima i suzama u očima. Kratko poznanstvo sa Uveom vas neće ostaviti ravnodušnim (mene svakako nije) i sigurno ćete poželeti da mu se u nekom trenutku ponovo vratite. I ponovo. I da ga preporučite svima. Jer ipak postoji dobar razlog što je ova priča, ispisana pitkim, jednostavnim stilom, opčinila i najizbirljivije čitaoce širom sveta.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna