Stsh's Book Corner: italo kalvino

Showing posts with label italo kalvino. Show all posts

Italo Kalvino (1923 - 1985) je italijanski književnik, esejista i novinar. Smatra se najznačajnijim italijanskim piscem 20. veka. Svoj prvi roman „Staza do paukovih gnezda“ objavio je 1946. godine, a iste godine dobija i prvu književnu nagradu. Nakon toga nastavlja da niže uspehe, ne zadržavajući se na jednom žanru – gotovo sve Kalvinove knjige su tematski, stilski i žanrovski potpuno različite. Neka od najpoznatijih dela ovog pisca su romani „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (1979), „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969), trilogija „Naši preci“ (1952-1959), zbirka pripovedaka „Kosmikomike“ (1965). Prethodne recenzije Kalvinovih knjiga možete pogledati OVDE.

,,Nevidljivi gradovi” su zbirka zamišljenih razgovora između mongolskog cara Kublaj Kana i mladpg Venecijanca Marka Pola. Kan je dostigao trenutak u životu koji postoji kod svih careva, koji nastupa ,,posle ponosa zbog beskrajne širine osvojenih teritorija, trenutak melanholije i olakšanja zbog saznanja da ćemo uskoro prestati da ih prepoznajemo i shvatamo”. Kako bi mu skrenuo misli i olakšao melanholično stanje, Marko Polo mu pripoveda o gradovima koje video na svojim proputovanjima. Na manje od 150 strana knjige, kroz reči čuvenog putnika, Kalvino čitaoce vodi kroz više od 50 izmaštanih gradova koje ne možemo pronaći ni na jednoj poznatoj mapi. Već iz njihovih imena se naslućuje da ta mesta ne postoje: Diomira, Isidora, Doroteja, Smeraldina, Otavija, a posebno ih uzbudljivim čine svojstva koja mladi putnik samo ovlaš pominje velikom vladaru.

Čitaocu ubrzo biva jasno, kao i Kanu uostalom, da nešto sa ovim opisima nije u redu. Već prva pričica, o Diomiri, zvuči neverovatno, ali može podsećati na zapise o grandioznim antičkim metropolama. To je grad sa šezdeset srebrnih kupola, bronzanim kipovima i pozorištem od kristala – svetsko čudo, moglo bi se reći. Ali to je ništa u odnosu na fantastične elemente koji se smenjuju u ovom izmaštanom putopisu: grad paučina, vodeni grad, grad u kojem možda stanuju samo mrtvi, i tako dalje. Iako je svaka priča originalna i svako novo mesto fantastičnije od prethodnog, Kan u jednom trenutku primećuje ,,da gradovi Marka Pola liče, kao da prelaz iz jednog u drugi ne predstavlja put već razmenu elemenata.” Ne može se reći da mu veruje, ali pušta ga da govori upijajući svaku reč i konačno zaključuje da je jedini grad o kojem nikad ne govori Venecija, dom mladog pripovedača, na šta Polo zagonetno odgovara da je ona u svakom od opisanih gradova.

Kalvino nikada ne piše direktno, sva njegova dela su metafore, pa tako i ovo. ,,Nevidljivi gradovi” se mogu čitati na nekoliko nivoa, kao izmišljeni putopisi, filozofske crtice ili alegorija o utiscima. Prolazeći kroz fantastična mesta koje Marko Polo opisuje, shvatamo da Kalvinovi gradovi obitavaju na nivou pre urbanističkih planova, građevinskih radova i konačno funkcionisanja, oni su ideje, utisci koje sa sobom iz njih nosimo, ono što ih čini živima. Njegovi gradovi su ,,kao i snovi sazdani od želja i strahova, iako je nit njihovog govora sakrivena, njihova pravila su apsurdna, perspektiva je varljiva, i svaka stvar sakriva neku drugu”. Ako je lepota u očima posmatrača, onda su i doživljaji u duši onoga ko doživljava, a samim tim za dotičnog i jedina istina. ,,Opisi gradova koje je Marko Polo posetio imali su tu vrlinu: mogao si da šetaš u mislima kroz njih, da se izgubiš, da se zaustaviš i ohladiš ili da brzo pobegneš.”

Kalvino često piše o pričama i pripovedanju i ova knjiga nije izuzetak. Njena suština leži u sposobnosti pripovedača da izmisli, poveže i povede čitaoca/slušaoca na putovanje vezanih očiju. Ma koliko priča bila neverovatna, ona se prihvata kao umetnička istina i bez tog poverenja umetnost ne može da živi. Kada vas Kalvino uhvati za ruku i povede na putovanje po stranicama svojih knjiga, znajte da ono neće biti jednodimenzionalno i dosadno. Prošetaće vas kroz istoriju, filozofiju, folklor, nauku, politiku (zavisno od toga u koju knjigu kročite), spakovaće vas u postmodernističko vozilo i pustiće vas da se sami snalazite. Ako se budete vraćali njegovim knjigama, vožnja nikada neće biti ista. I kao što mesta o kojima Marko Polo pripoveda ne liče ni na jedno mesto poznato čoveku, tako i Kalvinove knjige predstavljaju jedinstvene, fantastične oaze izgrađene dovitljivošću, beskonačnom maštom i nesvakidašnjom originalnošću.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Plato

,,Zamak ukrštenih sudbina” smešten je u srednji vek i prati nekolicinu putnika koji su se našli usred guste šume u kojoj se nalazi zamak. Umorni od puta, rešili su da unutra potraže konak, ali čim su stupili u velelepne prostorije zamka, primetili su da nisu u stanju da govore. Poželeli su da, ipak, sa svojim sapatnicima podele svoje priče a u tome im je pomogao špil tarot karata. Roman se sastoji iz dva prilično slična dela, u kojima putnici imaju identičan problem, s tim što koriste različite špilove karata i što se u prvom delu nalaze u zamku, a u drugom u krčmi.

,,Počesmo da razbacujemo karte po stolu, otvorene, kao da smo hteli da naučimo da ih prepoznajemo, da im damo pravu vrednost u igri, istinito značenje u čitanju sudbine. Pa ipak, nije izgledalo da bilo ko od nas želi da započne partiju, još manje da počne da ispituje sopstvenu sudbinu. Izgleda da smo bili lišeni svake budućnosti, uhvaćeni na putu koji nije završen, niti ga treba završiti. Nešto drugo smo videli u tim kartama, nešto što nam više nije dopuštalo da skinemo pogled s pozlaćenih kamičaka tog mozaika.”

Jedan mladić se ipak odlučio da počne prvi i izvukao je jednu kartu koju je stavio ispred sebe. Prisutni su shvatili da je tom kartom hteo da se predstavi, da im kaže nešto više o sebi. Izabrana karta je bila Konjanik pehara pa se pretpostavilo da mladić potiče iz imućne porodice. Nastavio je da niže karte kojima je pokušao da ispriča svoju priču koju je, shodno sopstvenim asocijacijama svako tumačio za sebe. Nakon njega su to uradili i drugi posetioci zamka koji su pomoću karata pokušali prisutnima da dočaraju svoja iskustva. Čitaocu ih tumači neimenovani narator koji se takođe našao u zamku i izgubio moć govora i koji će, takođe, u jednom trenutku u knjizi ispričati svoju priču.

,,Zamak ukrštenih sudbina” naizgled se čini kao delo koje se doslovno oslanja na srednjovekovnu tradiciju, pisano po ugledu na dela poput Čoserovih ,,Kanterberijskih priča” ili Bokačovog ,,Dekamerona” u kojima se smenjuju naratori okupljeni na jednom mestu. Ipak, Kalvinova priča je suštinski drugačija i samim tim slojevitija. Osnovna razlika je u tome što su Kalvinovi naratori nemi i što svoju priču čitaocima prenose posredstvom tumača.

Kalvino je poznat po pisanju simboličnih priča i gotovo svako njegovo delo treba shvatiti kao izvesnu parabolu. ,,Zamak ukrštenih sudbina” prema tome, ne treba čitati kao niz priča zalutalih putnika, već kao originalnu studiju recepcije književnosti. Slično kao u romanu ,,Ako jedne zimske noći neki putnik” i ,,Zamak” se bavi problematikom teksta, odnosno književne metakomunikacije u nizu autor-tekst-čitalac. Jednostavnije rečeno, Kalvino u ovom romanu problematizuje čuveno pitanje tumačenja koje postoji otkako postoji i pisani tekst, a to je ,,Šta je pisac hteo da kaže”. Iako se narator na početku svake nove priče trudi da bude objektivan i da čitaocu prikaže stvarno stanje stvari time što ga obaveštava koje karte svaki pripovedač bira za svoju priču (to isto radi i Kalvino, čitava knjiga je ,,ukrašena” slikama karata) njegovo lično tumačenje ubrzo prevladava, dotle da na osnovu karata i pantomime čitaocima ,,prenosi” i čitave dijaloge. S vremena na vreme će podsetiti čitaoca da je u pitanju samo njegovo tumačenje i da i ostali prisutni istovremeno rade isto što i on, ali čitaocu ne nudi njihova rešenja. Baš kao što jedna ista tarot karta može ukazivati na različite sudbinske putanje, zavisno od konteksta života onoga ko karte otvara, tako i jedan isti tekst može biti doživljen na onoliko načina koliko ima čitalaca tog teksta. Što je tekst bogatiji simbolima, to je situacija komplikovanija.

Na kraju romana dolazi red i na tumača da ispriča svoju priču. On je u prednosti, naravno, jer su njemu reči na raspolaganju, makar kada se obraća čitaocu. Perspektiva je promenjena i čitalac shvata koliko je teško odabrati pravu kartu za predstavljanje priče, kao i da kod pripovedača postoji bojazan da bi se neke karte mogle protumačiti na više načina, na primer karta ,,Đavo”.

,,Na ovo se može i dvojako gledati: demonsko komešanje u unutrašnjosti pojedinca ili mnoštva, komešanje učinjenog ili onog što smo mislili da smo učinili, i komešanje reči, izgovorenih ili onih koje mislimo da smo izgovorili, rđav je način da se dela i da se govori, i zato ga treba sputati; a možda je baš to ono najvrednije, pa kad već postoji, valja ga pustiti i napolje. Ova dva gledišta se međusobno prepliću, pa bi tako moglo biti da je negativno – negativno al ii neophodno, jer bez njega pozitivno ne bi bilo pozitivno, a možda i negativno nije sasvim negativno, sve dok se, u krajnjem slučaju, smatra pozitivnim.”

U poslednjem poglavlju izbija svađa među prisutnima koji se evidentno ne slažu oko tumačenja određenih karata i Kalvinov narator ponovo uzima ulogu posrednika. Moguća tumačenja nemih svađalica se nižu (onako kako ih, naravno, shvata tumač) i književne aluzije na koje nailazimo u čitavom tekstu se zgušnjavaju, svodeći se mahom na Šekspirova dela, jednog od najtumačenijih pisaca svih vremena. Roman se, naravno, završava bez konačnog rešenja jer konačno rešenje ni ne može da postoji – zna ga samo onaj koji pripoveda priču, a on je, kao što smo znali još prvih redova romana, nem. Baš kao i bezbroj drugih autora koji su položili karte na sto, ali koji više nikada neće progovoriti, a čija dela danonoćno tumače horde kritičara-svađalica.

Ocena: 4/5

Izdavač: Plato

„Baron na drvetu“ je druga knjiga trilogije „Naši preci“ (koju pored ove čine i „Raspolućeni vikont“ (KLIK za recenziju) i „Nevidljivi vitez“). Ove priče Kalvino je nazivao filozofskim bajkama.

„Baron na drvetu“ je životna priča italijanskog plemića iz 18. veka, koji se još kao dete nakon svađe sa roditeljima iz protesta popeo na drvo i do kraja svog života nije spustio stopala na zemlju. Razlog za ovaj dramatičan čin bili su puževi koje je njegova sestra pripremila za ručak, a Kozimo nije želeo da jede. Kako je Kozimo u to vreme bio samo dete, njegova porodica je smatrala da će se svojeglavi plemić brzo zasititi svoje pobune, Ipak, mali baron je ostao dosledan sebi i čitav svoj vek je proveo u krošnjama drveća.

„Kozimo se popeo sve do mesta gde se račvala jedna debela grana i gde je mogao udobno da se smesti, i tu je seo, s nogama koje su visile, sa prekrštenim rukama i šakama gurnutih pod pazuha, s glavom uvučenom u ramena i trorogim šeširom namaknutim na čelo.

Naš otac se nagnuo kroz prozor: „Predomislićeš se ti kad se umoriš od sedenja na tom drvetu!“ doviknuo mu je.

„Nikada se neću predomisliti“, odgovorio je moj brat sa grane.

„Dobićeš ti svoje, čim siđeš!“

„E pa, onda, neću ni da siđem!“ I održao je reč.“

Dogodovštine barona na drvetu pripoveda njegov mlađi brat, koji u svojoj pripovesti naizmenično koristi svoja sećanja i priče koje se su se o njegovom bratu ispredale, poneke realne, poneke nalik na legende. Prvi meštani koji su ga viđali kako trčkara sa grane na granu najpre su se pitali da li je pred njima čovek ili zver, ali priča o osobenjaku koji živi u krošnjama brzo se širila među svetom.

No, uprkos svojoj bizarnoj odluci, Kozimo uspeva da živi prilično normalan život među granama. On nije slika i prilika Rusoovog plemenitog divljaka (motiva popularnom u vremenu dešavanja radnje romana) – Kozimo zadržava svoje manire i dostojanstvo (nalazi načina da održava ličnu higijenu i da obavlja sve one radnje koje bi na prvu pomisao mogle delovati nezgodno), radi na svom obrazovanju, čita knjige i podstiče druge da čitaju (u Kalvinovim knjigama uvek ima knjiga), piše deklaracije, zaljubljuje se, održava vezu sa ženom, pa čak ima i svog psa koji ga prati sa zemlje.

Činjenica da je odlučio da živi drugačije nije ga izolovala od ljudi. Na početku on ne ide dalje od porodičnog vrta, a kasnije, kada malo odraste, on se često viđa i komunicira sa ljudima, sa vojskama, razbojnicima, seljacima, izbeglicama, čak i sa Napoleonom (koji je, uzgred izjavio da bi, da nije Imperator Napoleon, voleo da bude građanin Kozimo Rondo).

Trilogija „Naši preci“ jeste trilogija simboličnih likova i „Baron na drvetu“ u tom smislu nije izuzetak. Kozimo je simbol pobune i odricanja od ustaljenih sistema vrednosti. Činjenica da se u svojoj pobuni penje na drveće, još dramatičnije ukazuje na svojevrsnu uzvišenost tog čina. Iako osobenjak, Kozimo nije lud, mada njegov brat u nekoliko navrata u svojoj pripovesti ozbiljno sumnja u njegovu psihičku stabilnost. Zahvaljujući svojim postupcima, ali i pukom misterioznošću koju sa sobom nosi činjenica da je on čovek koji živi na drvetu, on među svetom dobija status heroja, čak i polubožanskog bića, njega hvale Napoleon i Volter, a susreti sa strancima priču o ovom neobičnom plemiću nose ka svim krajevima planete.

Kalvino je priče koje čine trilogiju „Naši preci“ nazivao bajkama, a upravo mu je ovaj žanr dozvolio da pisanju pristupa kao igri, pa u tom maniru i završava „Barona na drvetu“. Fantastičnost njegovog života nastavlja se i u njegovoj smrti i čitalac može da očekuje da Kalvino neće izneveriti svog junaka. U smrt će ga, sasvim prikladno, odneti balon, a Kozimo će prisutnima, kako kaže njegov brat „oduzeti čak i to zadovoljstvo da ga vidimo kako se makar mrtav vraća na zemlju. Na porodičnom grobu postavljena je ploča na kojoj je pisalo: Kozimo Pjovasko di Rondo – Živeo je na drveću – Uvek je voleo zemlju – Uzneo se na nebo“. I tako je mali plemić koji nije želeo da jede puževe za ručak održao svoju reč i širom sveta ostao upamćen kao čudak, ali čudak od principa.

Ocena: 5/5

Izdavač: Paideia

Italo Kalvino (1923 – 1985) je jedan od najznačajnijih italijanskih pisaca 20. veka, a verovatno i najoriginalniji: njegova dela je teško porediti sa bilo čim što ste čitali do sada, kako tematski, tako i stilski. Ono što ga odvaja od većine pisaca jeste što su mu dela međusobno neuporediva. Jedino što ih spaja jeste Kalvinov osobeni duh koji iz njih isijava. Kada pročitate više dela ovog pisca, shvatićete da po nečemu liče, iako će vam biti teško da objasnite po čemu.

Prvi roman Itala Kalvina koji sam pročitala jeste „Ako jedne zimske noći neki putnik“ i on je bio dovoljan da Kalvina uvrstim među svoje omiljene pisce; potom je usledila zbirka kratkih priča „Kosmikomike, stare i nove“. Treći, a svakako ne i poslednji, jeste kratak roman „Raspolućeni vikont“ (ili „Prepolovljeni vikont“, zavisno od prevoda, mada se meni više dopada onaj prvi), koji ću ovde ukratko predstaviti.

„Raspolućeni vikont“ je prvi od tri kratka romana koji čine trilogiju „Naši preci“ (zajedno sa romanima „Baron na drvetu“ i „Nepostojeći vitez“). Kalvino ove romane naziva „fiozofskim bajkama“ . „Raspolućeni vikont“ je naizgled detinjasta priča, ali je zapravo u pitanju jedna ozbiljna i slojevita priča o dobroj i lošoj strani svakog čoveka.

Priča o vikontu Medardu od Teralbe počinje na bojnom polju. Već na prvim stranama shvatamo da Medardo rat poznaje samo u teoriji i da nije vičan borbi, no to ga ne sprečava da isukanog mača pojuri u polje, gde će ga vrlo brzo dočekati tursko đule koje će ga pogoditi pravo u grudi i prepoloviti na pola.

Tu priči nije kraj, naime, priča ovde tek počinje. Na čuđenje i radost lekara, vikont Medardo od Teralbe je preživeo ovu povredu i nastavio da živi kao čovek sa pola tela, pola lica, jednom rukom i jednom nogom. Fizičko obličje vikonta nije, međutim, jedina stvar koja se promenila: prepolovljeni Medardo postaje iskonski zao. I dok zli Medardo muči ljude u svojoj okolini i za svojim zlodelima ostavlja svoj upečatljivi potpis (cveće, drveće, životinje presečene mačem po sredini), na istom onom bojnom polju, vojnici sakupljaju mrtve i ranjene. U svojoj potrazi za živima nailaze na čudo: na prepolovljenog čoveka koji je još uvek živ. Nakon oporavka i dugog hodočašća, druga polovina, dobri Medardo vraća se u svoj zavičaj.

U zemlji sada postoje dva vikonda Medarda: Dobar i Zao. Dok jedan pravi štetu svima, drugi je ispravlja i insistira da sve uvek bude po propisima. Iako Dobrog vikonta seljani na početku dočekuju sa oduševljenjem, njegova preterana dobrota i pravičnost uskoro nailaze na opštu netrpeljivost. Jedino rešenje jeste da se njih dvojica sretnu i konačno sjedine u starog, jedinstvenog, vikonta Medarda. Kako će se to dogoditi, videćete iz samog romana, to već ne želim da vam otkrivam.

U romanu nas obe strane Medarda ubeđuju da bi svako trebalo da se prepolovi, jer to dovodi do nove perspektive pri posmatranju sveta.

Zla strana vikonta se poziva na racionalno i kaže bi svaka prepolovljena osoba shvatila „stvari koje izmiču pameti celih mozgova“, ona bi time izgubila polovinu sebe i sveta, ali polovina koja bi preostala bila bi „hiljadu puta dublja i dragocenija“. U svom propovedanju nam objašnjava i zbog čega raspolućuje sva na šta naiđe: „lepota, mudrost i pravda postoje jedino u onome što je kuso“.

Dobra strana vikonta se poziva na osećanja i govori nam da je, otkako je raspolućen, shvatio da svaka osoba i stvar na ovom svetu pati zbog sopstvene manjkavosti i da oseća bliskost sa svim osakaćenima i nesrećnima na ovom svetu. To je razlog zašto pokušava svima da pomogne i ispravi svaku nepravdu na koju naiđe.

Kroz oprečne strane vikonta Medarda, Kalvino ilustruje dve suprotnosti u svakom čoveku koje moraju koegzistirati kako bi činile celinu. Potpuno zla osoba, koja za misiju ima da uništi sve pred sobom, na kraju će uništiti i samu sebe. Isto kao što će se uništiti i apsolutno nesebična osoba, koja se u potpunosti podređuje tuđim potrebama. Osoba koja je u potpunosti dobra ili u potpunosti loša ne može postojati.

Zbog toga je neophodno spojiti dobro i zlo i napraviti balans. I zaista, kada se to dogodi, u vikontovoj zemlji se sve polako vraća na staro i priča dobija optimističan kraj.

„I tako je […] Medardo ponovo postao ceo, ni zao niti dobar, jedna mešavina zla i dobrote, to jest naizgled ne mnogo drugačiji od onog kakav je bio pre nego što je prepolovljen. Ali, u sebi je imao iskustvo i jedne i druge polovine, i stoga je morao biti veoma mudar. Imao je srećan život, mnogo dece i bio je pravičan vladar. I naš život se takođe promenio nabolje. Možda je neko očekivao da će time što je vikont postao ceo započeti period nekog čudesnog blagostanja; ali jasno je da nije dovoljan jedan celovit vikont pa da čitav svet postane celovit.“

Ocena: 5/5

Reading challenge: Nepročitana knjiga od pisca kog voliš