Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama. Usledili su romani ,,Plavetnilo” (2017) i Przewalskis hest (2019) a Maja trenutno radi na završnici tetralogije koja će se, nezvanično, baviti biljkama. Recenziju romana ,,Istorija pčela” možete pročitati OVDE.

     U drugom narativu se selimo u Francusku. Godina je 2041. i Evropom hara strahovita suša koja tera ljude da migriraju na sever u potrazi za boljim uslovima za život. Na kapiji izbegličkog kampa srećemo Davida i njegovu ćerkicu Lu. Odvojili su se od ostatka porodice i nadaju se da će u kampu dobiti nekakve vesti o njima. Prolaze dani i nedelje, ali nikakvih novosti nema. I taman kada će izgubiti nadu da je ikakav život, posebno ne u krugu porodice, uopšte moguć, David i Lu tokom šetnje van kampa pronalaze barku pokrivenu ciradom. Barku koja je nekada pripadala Signe.

     ,,Neverovatno je koliko se brzo stvari dešavaju. Jednog dana probudi te budilnik, doručkuješ, odeš na posao, svađaš se, smeješ, voliš, pereš, brineš da li će ti se račun isprazniti pre kraja meseca… ne pomišljaš da sve oko tebe može nestati. Iako čuješ da se svet menja. Iako gledaš termometar. Ne pomišljaš na to sve do dana kada te ujutru umesto budilnika ne probude krici. Plamen je stigao do tvog grada, do tvoje kuće, do tvog kreveta, do tvojih voljenih. Soba ti gori, posteljina ti se zapalila, jastuk ti se dimi, i samo možeš da pobegneš.”
     
     Baš kao i ,,Istorija pčela” i ,,Plavetnilo” prikazuje jedan od najgorih mogućih scenarija koji se mogu odigrati u budućnosti ukoliko pod hitno ne promenimo način na koji se odnosimo prema prirodi. Zbog teme kojom se bavi, ovaj roman je možda i važniji od ,,Istorije pčela” jer se tiče apsolutno svakog pojedinca na zemlji. Seča lednika možda ne deluje kao univerzalni problem, na kraju krajeva, lednika koji se mogu iskorišćavati na ovaj način nema u svim delovima sveta, ali Maja Lunde se osvrće na još jedan problem koji je i te kako aktuelan i kod nas: mini hidroelektrane, odnosno ozloglašeno ,,zatvaranje reka u cevi”. I u ovom romanu autorka uspeva da edukuje čitaoca kroz priče svojih junaka i čini to usput, nenametljivo: Signe je ekološka aktivistkinja a David je radio na postrojenju za desalinizaciju morske vode. Prisećanjem na život pre velike suše, autorka kroz kratke epizode, nenametljivo upoznaje čitaoca sa pogubnim posledicama kroćenja reka i seče lednika, ali i sa posledicama manipulisanjem morskom vodom. Pogubnim posledicama za koje niko ne mari sve dok ima struje za škole i vrtiće, sve dok ima pijaće vode. Sve dok ne bude kasno: ,,Izumiru, žabe, tiho nestaju, a svet ne mari, trećina životinjskih vrsta na svetu ozbiljno je ugrožena, ali na nju niko ne misli, na žabu, dok pliva svetskim ritovima, uvek u dodiru s vodom, sluzava, neznatna, nedovoljno gadna da bude jeziva, nedovoljno bizarna da bude zanimljiva, samo čudna, sa svojim kreketanjem, svojim skokovima, svojim begom od ljudi.”

     Ipak, treba naglasiti da ,,Plavetnilo” nije samo priča o vodi. Da, roman jeste uznemirujuća opomena o Planeti koja će jednog dana prosto dići ruke od nas i pustiti nas da se sami snalazimo, ali u njegovom središtu su ljudi satkani od emocija, briga i nade. Kao i ,,Istorija pčela”, ,,Plavetnilo” je pre svega priča o ljudskim, porodičnim odnosima, o ljubavi, zajednici i sposobnosti da oprostimo – kako drugima tako i sebi. To je priča o važnosti individue u pojavama koje izgledaju kao da su mnogo veća od pojedinca. Šokantne vizije budućnosti u kojoj nema života Maja ponovo ublažava optimizmom i podseća da svaka akcija, ma koliko se činila nebitnom, ima svoju reakciju i da sve što radimo danas utiče na sutra, prema tome ne bi bilo loše da na trenutak razmislimo o sopstvenim postupcima.

     Romani Maje Lunde su izuzetno važni i trebalo bi da ih pročita svako. Ne samo oni koji se već interesuju za ekološke teme, možda zvuči čudno, ali ovi romani nisu namenjeni njima. Budućnost planete ne sme da ne spada u našu sferu interesovanja. Romani Maje Lunde su pri tome i lepi, dobro napisani. ,,Plavetnilo” čak i bolje od ,,Istorije pčela”. Dok se u prvom romanu jasno primećivalo da svaki narativ piše jedan pisac, u ,,Plavetnilu” su oni stilski jasno odvojeni. Signe odlikuju duge, gotovo foknerovske rečenice, misao koja je nezaustavljiva poput toka reke, dok je Davidov narativ ispresecan, pripovedanje skrhano umorom, gubitkom volje i snage. 

     Čitajte romane Maje Lunde. Možda je baš to način da klimatsku fikciju smestimo u žanr naučne fantastike od kog je, nažalost, svakog dana sve udaljenija.

     Ocena: 5/5
     Izdavač: Odiseja