Stsh's Book Corner: knjige za decu

Showing posts with label knjige za decu. Show all posts

Kejleb Krisp je zapravo pseudonim australijskog pisca Stivena M. Džajlsa pod kojim su objavljene avanture devojčice Ajvi Poket. Stiven M. Džajls se u Australiji proslavio avanturističkim knjigama za decu pisanim po uzoru na gotske romane, od kojih su najpoznatiji serijali Sajlas i Vinterbotomovi i Ajvi Poket.

Svetsku slavu je stekao upravo knjigama o doživljajima neobične devojčice i širom sveta je poznat po pseudonimu. Retko se pojavljuje u javnosti i o njegovom životu se ne zna mnogo. Samo šaljiva biografija u kojoj se predstavlja kao osobenjak. Kako kaže, rođen je u Australiji gde su ga odgajali strastveni bibliotekari koji su ga hranili književnošću 19. veka i mlakom kašom. Period detinjstva mu se tragično i prevremeno završio kada je baku Mejbl prodao za šaku običnih semenki bundeve. Diplomirao je na Univerzitetu Tihe patnje na odseku za Ćudljivu misao. Čvrsto je odlučio da će ostaviti trag u svetu svojim pisanjem. Naravno, usledio je period teškog truda, neuspeha i razočaranja koji je trajao sve dok se Krisp nije preselio u napuštenu kolibu u šumi i posvetio se pisanju o Ajvi Poket, ni po čemu posebnoj dvanaestogodišnjoj sobarici. Sa spoljašnjim svetom Krisp komunicira isključivo Morzeovom azbukom ili lupkanjem po timpanima. Ne podnosi poslastičare i određene vrste kućnih zečeva. U jednom od retkih intervjua, Kejleb Krisp je otkrio da najradije provodi vreme u dugim šetnjama po mašti, da je najsrećniji kada napiše savršenu rečenicu, da je izuzetno nestrpljiv i da retko odgovara na pozive. Kada bi mogao da putuje kroz vreme, istog časa bi se uputio u London 19. veka, mesto i vreme koje je vrlo autentično dočarao čitaocima Ajvinih doživljaja.

Na pitanje kako je dobio inspiraciju za lik Ajvi Poket, Krisp odgovara: „Želeo sam da napišem priču o dvanaestogodišnjakinji koja povremeno gubi dodir sa stvarnošću, nije baš preterano bistra, ali je ubeđena da je svi obožavaju. Inspiracija mi je, zapravo, bila svaka dvanaestogodišnjakinja na svetu”. I zaista, mašta i samopouzdanje Ajvi Poket ne poznaju granice. Ona ne izgleda kao sluškinja – pre kao princeza, poseduje gipku hitrost preplašenog zeca i urođeni instinkt Šerloka Holmsa. I gorštaka. I krave na sedativima. Ukratko, ako pitate Ajvi, ona je sposobna da se snađe u svakoj prilici i da se prilagodi svakoj situaciji. Ako pitate ljude koji je poznaju, na primer groficu Karbankl čijim pismom počinje prvi roman u serijalu, Ajvi je sve suprotno tome. Ona je hodajuća katastrofa od koje treba bežati glavom bez obzira. Ipak, Ajvi je svojim nepokolebljivim optimizmom, odlučnošću i stavom da će sve biti u redu očarala čitaoce širom sveta (bez obzira na uzrast). Predivni, izuzetno duhoviti romani Kejleba Krispa prevedeni su u više od dvadeset zemalja.

Avanture ove neobične devojčice koja po karakteru podseća na mešavinu Pipi Duge Čarape i Srede Adams počinju kada je gazdarica bez upozorenja napusti, ostavivši joj samo kratko pismo koje završava rečima „Daleko vam lepa kuća”. Ajvi je u potpunoj neverici: „Bila sam zatečena. Šokirana. Zgrožena. Nisam li bila lojalna i brižna sluškinja grofici? Nisam li? Dobrano sam se zamislila nad svojim vladanjem i nisam mogla sebi da pronađem nikakvu manu. Ako mi je i bio potreban još neki dokaz da je grofica Karbankl skrenula s uma, sada sam ga imala. Žena je bila potpuni fijuk.” Čitaoci, naravno, na samom početku ne mogu doneti nikakav sud, ali vrlo brzo će shvatiti da grofica ipak nije baš potpuni fijuk. Ipak, Ajvi, čini se, baš ima sreće (a ispostaviće se da je sreća često prati) i u trenutku kada je prepuštena na milost i nemilost okrutnog viktorijanskog sveta, poveren joj je neverovatno važan zadatak – da ogrlicu od neprocenjive vrednosti odnese jednoj devojčici kao poklon za rođendan. Pravila su vrlo jednostavna: ogrlicu sa čudnovatim Satnim dijamantom ne sme nositi oko vrata, ne sme je nikome pokazati i mora je predati određenog dana određenoj osobi. Vrlo brzo će se Ajvi naći u središtu komplikovane zavere i avanture ispunjene intrigama, zločincima, čudnim bićima, destrukcijom i gomilom nesporazuma.

Na prvi pogled, Ajvi zaista nije devojčica koju krase vrline uobičajene za junake knjiga za decu. Naprotiv, pre bi se mogla okarakterisati kao antijunak. No, uprkos tome što se često zapetlja u sopstvenim iluzijama, što nema ni osnovne manire, ne ume uvek da održi obećanje i apsolutno ne ume da shvati kada je nepoželjna, Ajvi se uvek nekako snađe i izvuče iz svake neprijatne situacije, kao da je rođena pod srećnom zvezdom. Njeno poreklo i rano detinjstvo takođe su deo komplikovane slagalice koju treba da složi i važan su faktor u formiranju njene ličnosti. Ajvi je samo dete, i to siroče koje je odrastalo bez roditeljske ljubavi, smucajući se po ozloglašenim viktorijanskim domovima za nezbrinutu decu. Otuda i njena naivnost koja, istovremeno, budi nevericu i izaziva kikotanje – zbog duboko ukorenjene čežnje za toplim domom i ljubavlju koja joj je čitavog života bila uskraćena, Ajvi se lako vezuje za druge ljude potpuno nesvesna da neki od njih mogu imati loše namere. Jer Ajvi polazi od sebe. Ma koliko bila trapava, hvalisava i nepromišljena, Ajvi je u suštini dobra devojčica koja nikome ne želi da učini nažao. Njena vernost je na momente srceparajuća, kao i upornost da reši svaki problem koji joj se nađe na putu, čak i da rizikuje sopstveni život (mada uglavnom toga nije svesna) kako bi ispunila poslednju želju grofice koju vidi prvi put u životu. Šarm Ajvi Poket nije u potpunosti neobjašnjiv i zaista je krasi mnoštvo urođenih instinkata, iako možda ne baš onih kojima se u romanu hvali.

Kejleb Krisp je pokazao izuzetan dar za pisanje napete avanture prepune obrta i misterija koja će vas terati da se naglas smejete. Osobenjaka kao što je Ajvi Poket zaista može stvoriti samo osobenjak poput Krispa. Ilustracije Barbare Kantini savršeno su se uklopile u gotsku atmosferu romana zbog čega Samo ne Ajvi Poket predstavlja i poseban vizuelni užitak.

Većina junaka u romanu očajnički pokušava da pobegne od Ajvi, ali ja vam toplo preporučujem da je upoznate. Istina je da je Ajvi daleko od savršenstva, ali – uverićete se i sami – čitanje o njenim avanturama predstavlja nezaboravno iskustvo.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

*Tekst je prethodno objavljen kao pogovor srpskom izdanju.

R. H. Palasio je američka autorka i dizajnerka korica za knjige. Dvadeset godina je radila kao dizajner korica za knjige, sve vreme maštajući da napiše i ilustruje sopstvenu knjigu. Nakon debitantskog romana Čudo (2012), po kome je 2017. snimljen i istoimeni film, autorka je objavila i romane Agi & ja: tri priče o čudu (2015), 365 Days of Wonder: Mr. Browne’s Precepts (2016) i We’re All Wonders (2017). Za izuzetno kratko vreme njena dela dostigla su ogromnu popularnost kod čitalaca svih uzrasta.

Ubrzo nakon objavljivanja „Čuda” (recenziju romana možete pročitati OVDE) fanovi su poželeli nastavak romana u kom će pratiti dalje dogovštine Agija Pulmana i njegove porodice i prijatelja. Autorkin odgovor na molbe čitalaca dugo je bio kategoričan: „Ne, žao mi je. Smatram da takva knjiga ne bi trebalo da ima nastavak”. Pa ipak, upravo ovim rečima R. H. Palasio otvara uvod knjige koja je na prvi pogled upravo to – nastavak „Čuda”. Ali samo na prvi pogled.

Knjigu „Agi i ja” čine tri nezavisne priče junaka čiji glas nismo imali prilike da čujemo u „Čudu”, a koje su prethodno bile objavljene kao kratke e-knjige. U pitanju su priče Julijana (školskog siledžije), Kristofera (Agijevog prvog i najboljeg prijatelja) i Šarlote (devojčice koja je prema Agiju uvek bila fina, ali nikada ništa više od toga). Ispripovedani događaji odvijaju se u isto vreme kada i radnja „Čuda”, ali sa osnovnom pričom nemaju mnogo dodirnih tačaka. To nisu priče o Agiju, on je tu prisutan samo kao sporedan lik, ali objašnjavaju određene postupke likova, njihov odnos sa njim i osnovnu ideju prvobitnog romana.

Prva priča, nazvana „Julijanovo poglavlje” ima najviše dodirnih tačaka sa originalom i zaista deluje kao izgubljeno poglavlje „Čuda”. U njoj bolje upoznajemo Julijana i pratimo priču iz „Čuda” iz njegove perspektive. Interesantan je pristup koji autora bira za ovo poglavlje. Za nasilno ponašanje ne postoji opravdanje, ali uvek postoji uzrok. Pozadina Julijanove priče čitaocu otkriva uzrok za njegovo ponašanje i nakon pročitane priče moguće je naći razumevanja za siledžuju i prema njemu osetiti empatiju. Julijanova perspektiva jasno nam stavlja do znanja da on sebe ne vidi kao negativca, naprotiv, negativac je Agi. Njegov dolazak u školu ima ogroman uticaj na Julijanovu psihu. On zbog Agija ostaje bez najboljih drugara, a njegovo lice u njemu budi iskonski strah zbog kog dečak dobija napade anksioznosni i ima noćne more zbog kojih noćima ne može da spava. Ponos mu ne dozvoljava da ikome prizna razlog zbog kog se to dešava i njegova prirodna reakcija na Agijevu pojavu je čist bes.

Drugu priču („Pluton”) pripoveda Kristofer, Agijev prvi drug. Kristofer je uz Agija bio od samog početka i njegovo lice mu, prema tome, uopšte nije čudno. Kako je Kristofer rastao, međutim, shvatio je da se Agi itekako razlikuje od druge dece i da njegova pojava kod ostalih izaziva nelagodu. Nakon što se njegova porodica odselila, Agi i on su se mnogo ređe viđali, a Kristofer je postajao sve svesniji Agijevog defekta, do te mere da je od drugova počeo da krije njegovo postojanje i da zbog njihovog prijateljstva oseća stid.

Treća priča („Šingaling”) ispričana je iz Šarlotine perspektive i sa osnovnom pričom „Čuda” gotovo da nema nikakve veze, što možda najbolje pokazuje odnos koji je Šarlota imala sa Agijem. U ovoj priči je osnovna tema takođe drugarstvo, ali problem grupisanja dece u klike (po popularnosti, ocenama, itd). Kada Šarlota bude izabrana kao jedna od tri devojčice za priredbu, ona će biti primorana da se zbliži sa devojčicama sa kojima se do tada nije družila, a prema kojima njene drugarice ne osećaju naklonost. Svakodnevne probe i vežbe doprineće tome da se tri devojčice zbliže, iako će se u školi pretvarati da osim obaveznih treninga nemaju ništa zajedničko.

„Agi i ja”, dakle, nije nastavak „Čuda”, već pre njegova dopuna, pa se u tom smislu ni ne mogu porediti po kvalitetu. Iako neke od priča nemaju direktne veze sa Agijem, on je u njima itekako prisutan i za ove junake predstavlja bitan faktor u životu (čak i u Šarlotinoj priči, u kojoj se Agi jedva i spominje, samo njegovo postajanje može se tumačiti kao bitno). Sve tri priče bave se istom temom kao i originalni roman: pre svega prijateljstvom i svim problemima koje ono može nositi sa sobom (sva tri junaka u nekon trenutku doživljavaju epifaniju u vezi sa pojmom prijateljstva), empatijom, prihvatanjem drugačijih od sebe i hrabrošću koja je za to ponekad potrebna; i podvlače osnovnu poruku „Čuda” koja se osim životne pouke može čitati i kao kritika savremenog društva: „Kada imaš izbor da budeš fin ili da budeš u pravu, budi fin.“

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Dereta

Gžegož Kazdepke (1972) je poljski pisac, scenarista i novinar. Studirao je novinarstvo i političke nauke na Univerzitetu u Varšavi. Napisao je više od 50 knjiga za decu i mlade. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, a njegova najpoznatija knjiga „Kasperijada - Priče za mangupe i one druge” se 2001. godine našla na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY, a iste godine je dobila i nagradu „Dečji bestseler”. Po njoj je snimljena i istoimena animirana serija.

Za svoju najpoznatiju knjigu „Kasperijada”, Gžegož Kazdepke je našao inspiraciju u svom roditeljskom iskustvu. Kao otac malog deteta, Kazdepke zna da je svaki dan nova avantura, kao i da pitanja koja mala deca postavljaju često mogu zateći roditelje nespremne i zahtevati snalažljivost i domišljatost u svakom trenutku. „Kasperijada” je niz kratkih priča u kojima se pripoveda o upravo takvim događajima. Događajima koji čine svakodnevnicu svake porodice i ma koliko delovali beznačajno i malo, ostaju među najlepšim uspomenama.

„Kasperijada” će decu koja je pročitaju naučiti mnogočemu: čemu služi peščani sat, da je uvek najbolje biti to što jesi, da ne treba dugo sedeti u kadi, ali i da treba koristiti svoje uši, kako roditelji ne bi odlučili da ih prodaju. Pa ipak, uz „Kasperijadu” i roditelji mogu naučiti mnogo toga, a pre svega to da slušaju svoju decu i da zajedno sa njima uživaju u povremenim nestašlucima svojih mališana.

Kasper i njegov otac doživljavaju brojne avanture, ali avanture u prozi Gžegoža Kazdepkea nisu one velike avanture o kojima obično čitamo. Oni ne odlaze na daleka putovanja, niti zapadaju u opasne situacije. „Kasperijada” pokazuje da svakodnevni život takođe sa sobom nosi različita iznenađenja. Koliko će nam dani biti zanimljivi zavisi upravo od nas i od načina na koji posmatramo svet. Tako se čak i odlazak u vrtić može pretvoriti u takmičenje između roditelja, a ako roditelji imaju viška takmičarskog duha kao Kasperov tata, onda to postaje trka koja se mora dobiti po svaku cenu! Odlazak po sladoled sa Kasperovim ocem vrlo lako može razvedriti tmuran dan, naročito kada usput sretnete još jednog ljubitelja sladoleda koji će vas svojim lavežom naterati da se popnete na najbliže drvo. Odlazak na igralište uz malo mašte postaje ozbiljna potraga za zakopanim blagom. Mogućnosti su bezgranične, sve što nam je potrebno jeste malo mašte i snalažljivosti. Kada tako posmatramo svet, dani odmah postaju vedriji i zabavniji, baš kao u „Kasperijadi”.

Iako je glavna odlika „Kasperijade” vedar humor i obilje komičnih situacija, u njoj ima mesta i za malo ozbiljnije teme. U epizodi u kojoj se Kasper i njegov otac igraju porodice, oni odlučuju da usvoje malog plastičnog klovna kog je neko ostavio da leži ispod drveta na igralištu. Kako Kasper ne zna šta znači usvojiti dete, tata daje sve od sebe da mu to i objasni: „Da postanemo njegovi roditelji! Ne rođeni, ali isto pravi – živeli bismo zajedno, brinuli bismo o njemu, voleli bismo našeg malog klovna!“ Tako igra postaje prilika da se razgovara o ozbiljnim temama, prilika da se nauči nešto novo.

Ipak, detinjstvo i roditeljstvo ne čini samo igra i zabava. Mama Magda je tu da na to povremeno podseti. Iako nekada nema razumevanja za detinjaste situacije u kojima se Kasper i njegov tata nalaze, mama Magda nikada ne sputava njihov duh. Ona učestvuje u njihovim igrarijama i predstavama, uz povremeno kolutanje očima, doduše, ali nikada na silu. Njen lik nije prikazan negativno, naprotiv, ona je glas razuma koji podvlači činjenicu da deca ponekad umeju da budu ozbiljnija i pametnija od roditelja, a Magda ne preza da to ponekad kaže i naglas: „Kaspere, ne čudi me to što se tata glupira, ali zašto ti radiš to isto?”

Iako je „Kasperijada” namenjena deci, autor je kroz priče o ovoj porodici jednako obraća i roditeljima. Ovo dvojako obraćanje čini „Kasperijadu” knjigom za celu porodicu uz mogućnost da se roditelji čak i više smeju dok je čitaju svojoj deci. Vaspitne cake koje Kasperovi roditelji smišljaju u hodu, poput epizode u kojoj se dogovore da prodaju Kasperove uši, pošto ih dete ionako ne koristi, prepoznaće svaki roditelj (a možda čak i dobiti ideje); baš kao i mnoge stvari kojih se zbog svoje dece ponekad moraju odreći (poput sladoleda od čokolade koji Kasperov tata nevoljno žrtvuje uz komentar „A zašto ja?! I Kasper ima sladoled!”). Upravo činjenica da je Kazdepke pisao priče inspirisane vlastitom porodicom čine ovu knjigu prijemčivom, a likove nesavršenim, i upravo zbog toga tako realnim i dragim. Kazdepkeovo pisanje me je na momente neodoljivo podsetilo na knjige Efraima Kišona, naročito svojim nenametljivim humorom i jednostavnim stilom (i strahom od rođene supruge). Baš kao i Kišonove knjige, „Kasperijada” se uvukla pod kožu ogromnom broju čitalaca, kako onim malim, tako i onima koji ne žele baš uvek da budu odrasli, i mada tek kreće na put do publike van granica Poljske, pitanje je vremena kada će postati sastavni deo biblioteka širom planete. Ja iskreno navijam da se to dogodi što pre.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

R. H. Palasio je američka autorka i dizajnerka korica za knjige. Njen prvi, i za sada jedini roman „Čudo“, koji je napisala 2012. godine, odmah je postao bestseler i doneo joj je niz priznanja i nagrada.

Autorka je odlučila da napiše ovaj roman nakon jednog incidenta koji se odigrao kada je njen sin imao tri godine. U jednoj običnoj šetnji sa sinom je u redu za kupovinu sladoleda ugledala devojčicu sa urođenom deformacijama lica. Njena instinktivna reakcija je bila da skloni sina od devojčice, jer nije znala kako će reagovati. Ubrzo je shvatila da je upravo takva njena reakcija više zabolela i devojčicu i njene roditelje nego čuđenje ili strah trogodišnjeg deteta.

I tako je nastao glavni junak romana „Čudo“, desetogodišnji Avgust Pulman, dečak sa retkom, genetski izazvanom deformacijom lica (Tričer Kolinsov sindrom) zbog koje nikada nije išao u školu, niti je imao mnogo prijatelja. Uprkos tome, Agi je svoje detinjstvo provodio bezbrižno, ispunjeno ljubavlju i toplinom roditeljskog doma. Kada, međutim, njegovi roditelji odluče da je vreme da Agi konačno krene u školu, on će biti primoran da iskorači iz staklenog zvona pod kojim je živeo, potpuno svestan činjenice da inkluzija neće biti prijatno iskustvo.

„Inače, zovem se Avgust. Neću se opisivati. Kako god da ste me zamislili, verovatno izgledam još gore.“

Agijev polazak u školu i sticanje novih poznanika nije tipična stresna situacija koja može pogoditi svako dete. Agi je u potpunosti svestan svog izgleda i utiska koji ostavlja na ljude. Do te mere svestan da je još kao vrlo mali odbijao da izađe iz kuće bez astronomske kacige koja mu je prekrivala lice. Iako je naučio da živi sa pogledima i zgražavanjem na koje je nailazio, sa nadimcima poput „nakaza“ i „Fredi Kruger“, to su situacije na koje jedan dečak ne može, i nikada ne bi trebalo da se navikne.

Česte promene naratora romanu daju širu sliku i pokazuju čitaocu da Agi nije jedina osoba pogođena deformacijom sa kojom je rođen, pa tako čitalac bliže upoznaje i Agijevu najbližu okolinu. Osim proste promene perspektive, ovaj postupak ima ulogu i u razvoju same fabule, jer se poglavlja međusobno dopunjuju i pomažu čitaocu da razreši nedoumice i donese sud o određenim događajima i nesporazumima koji se odvijaju među likovima.

Romani za mlade u kojima mladi ili deca doživljavaju tragične sudbine ili žive u nezamislivim okolnostima, u poslednje vreme su stekli popularnost koja ne jenjava. Iako se slobodno može reći da se „Čudo“ bavi tabu temom, ono ipak nije nalik nijednom od takvih romana. Prvenstveno, „Čudo“ je namenjeno dosta mlađoj publici i objavljeno je kao roman za decu, mada ga mogu čitati i stariji. U tome i jeste lepota stila kojim je napisan ovaj roman. Autorka je uspela savršeno verno da prenese osećanja i zapažanja desetogodišnjaka, tinejdžera i odraslih i na taj način se obrati čitaocima svih starosnih grupa. Ovo je veoma poučna knjiga za decu iz koje odrasli mogu mnogo toga da nauče.

Sam Agi je izuzetno harizmatičan i iznad svega maestralno satkan junak kojeg ćete obožavati. Autorka je pokazala svoj talenat za pisanje i nedvosmisleno prenela poruku koju je želela: onog trenutka kada malo bolje upoznate Agija, zaboravićete njegove fizičke nedostatke.

Ono što ovaj roman takođe razlikuje od većine sličnih jeste bajkovito srećan kraj kojim autorka nagrađuje svoje likove i čitaoce. S obzirom na društvo u kakvom živimo, ovakav kraj bi mnogima mogao delovati nerealno i sladunjavo, međutim, kraj je upravo onakav kakav bi trebalo da bude. A „Čudo“ nam pokazuje da je dovoljan samo jedva primetan trud svakoga od nas da srećni krajevi u ovakim slučajevima izađu iz domena fikcije i da svet u kojem živimo postane mnogo bolje i lepše mesto nego što je danas.

Ukoliko se još uvek niste upoznali sa Agijem, obavezno to učinite. Ma koliko ozbiljna bila tematika koju autorka obrađuje, ovaj roman će vas provozati kroz mnoštvo emocija, ali ćete ga sigurno završiti sa ogromnim osmehom na licu. Verujte mi na reč.

„Kada imaš izbor da budeš fin ili da budeš u pravu, budi fin.“

Ocena: 5/5