Stsh's Book Corner

Prvi post sa nove adrese!

Uspeli smo, preselili smo se, nismo se poubijali, ništa nismo izgubili (valjda). Poslednjih nekoliko dana sam bila nedostupna za ceo svet, jer je projekat „prokrči stan tako da kroz njega može da se prođe, a da se ništa ne preskače“ bio apsolutno na prvom mestu. Taj projekat je uspešno završen i sada je na redu onaj manji, zvani „skloni te kutije iz ćoškova i povadi stvari iz njih, inače će večno ostati tu gde jesu“, ali on ima duži rok za izradu.

Ovo, naime, nije bila obična selidba, jer su se sa nama selili i kućni ljubimci (da preciziram: pas, mačka i četiri mačeta), pa je pored uobičajenog fizičkog umora tu bio i onaj psihički prouzrokovan Okijevim konstantnim „hajdemo kući“ cviljenjem ispred vrata i Ćipikinim besnim negodovanjem jer ne može da se švrćka po komšiluku (mislim da je neophodno da napomenem da smo se preselili iz kuće u stan, i da mačka zbog toga pati više nego pas).

Prošlo je skoro nedelju dana, stan polako poprima odlike doma; pas nije depresivan (više nego obično), a mačka deluje kao da više ne želi da nas ubije, i evo konačno imam vremena i snage da sednem i napišem post.

Čitava frka oko selidbe se, na moju veliku žalost, odrazila na aktivnost na blogu, ali nekim čudom, ipak sam našla vremena da čitam. Uglavnom u onim trenucima kada sam bila toliko umorna i rame mi nije dopuštalo da podignem ništa teže od knjige. Inače, povreda je i dalje aktuelna, ali to verovatno nije baš začuđujuća vest. Kada bi ekipa sa fizikalne znala šta radim u slobodno vreme, verovatno bi mi ukinula zdravstveno osiguranje (ali, eto, ne znaju, pa sledeće nedelje krećem na treći krug terapija, i ovog puta se zapravo radujem tome).

U septembru sam pročitala čak šest knjiga i to:

1. Noćni cirkus – Erin Morgenstern

2. Sve ptice pevaju – Ivi Vajld

3. Procep u vremenu – Dženet Vinterson

4. Posle tebe – Džodžo Mojes

5. Papina kći – Dario Fo

6. Treći sektor – Mirjana Đurđević

Apsolutni favorit ovog meseca je „Treći sektor“, veoma kratak roman moje (definitivno) omiljene domaće autorke, Mirjane Đurđević. Ovu knjigu sam pronašla na festivalu ČitamČitaš i ovom prilikom želim da se zahvalim osobi koja ju je tamo ostavila, pošto nisam ni znala da knjiga postoji, a toliko mi je dobro došla posle selidbe, kao štivo koje se brzo i lako čita, opušta i zasmejava. Ako do sada niste čitali knjige ove autorke, obavezno ispravite tu kobnu grešku. Kome god da sam je preporučila (a preporučujem je svima), niko se nije razočarao. Ukoliko ste nestrpljivi da sačekate recenziju „Trećeg sektora“, možete baciti pogled na recenzije drugih romana o kojima sam pisala (OVDE i OVDE), čisto da vidite o čemu je tačno reč.

E sad, pošto poprilično kasnim sa recenzijama (od svih knjiga pročitanih u septembru, na blogu je osvanuo samo „Noćni cirkus“, a ukoliko ste to propustili, tekst vas čeka OVDE), rešila sam da iskoristim novonastalu prednost i konačno se bacim na čitanje „Tuđinke“ (Outlander) Dajane Gabaldon. Seriju obožavam, a pre njenog prikazivanja nisam ni znala za postojanje ovih knjiga, pa je moja sreća bila neopisiva jer ne moram da čekam godinu dana do sledeće sezone, već lepo mogu da se uhvatim ukoštac sa knjigama i saznam šta će se događati. Serijal je veoma obiman, za sada je napisano osam knjiga, od kojih svaka ima gotovo hiljadu stranica, tako da imam dovoljno vremena da do leta sustignem seriju (pošto, naravno, planiram da osim toga čitam još nešto).

I eto, uplivasmo u oktobar, Beogradski sajam knjiga samo što nije, vreme je da se pravi spisak (ja uveliko radim na tome). Imate li plan za kupovinu? Šta ste čitali u septembru? Jeste li pročitali neku od knjiga sa mog spiska? Pišite u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Erin Morgenstern je američka autorka rođena 1978. godine. Završila je pozorišnu umetnost. Pored pisanja, bavi se i slikanjem, a omiljena tehnika joj je akvarel. Roman „Noćni cirkus“ je njen prvi i za sada jedini roman, koji je, posle više od trideset odbijanja, konačno uspela da objavi 2010. godine. Roman je ubrzo nakon objavljivanja dostigao ogromnu popularnost koja ni danas ne jenjava, dospevši i na listu bestselera Njujork Tajmsa na kojoj se zadržao čitavih sedam nedelja.

„Noćni cirkus“ je roman o dvoje mladih iluzionista, čija je sudbina određena još u detinjstvu – Silija i Marko su izabrani da se takmiče jedno protiv drugog u tajanstvenom izazovu, o kojem ne znaju gotovo ništa, osim da moraju dati sve od sebe da pobede protivnika.

Ali pre svega, ovo je priča o neobičnom cirkusu, koji se otvara u sumrak a zatvara u zoru, koji se pojavljuje bez bombastične najave, a isto tako tiho i nestaje.

„Cirkus stiže bez upozorenja. Ne prethode mu nikakva obaveštenja, nema plakata po stubovima u centru grada i bilbordima, nema pomena ni reklama u novinama. Jednostavno je tu, a juče ga nije bilo.“

Cirque des Rêves, odnosno Cirkus Snova, nije običan cirkus sa klovnovima, životinjama i vratolomijama na trapezu. On je mnogo više od toga. Kada prođu kroz glavnu kapiju, posetioci stupaju u misteriozan svet crno-belih šatri od kojih svaka skriva poseban spektakl. Na granici između stvarnosti i magije, poseta Noćnom cirkusu je nalik na iskorak u drugu dimenziju, a čak i kada ga napuste, posetioci nisu sigurni sa koje strane ograde je san, a sa koje realnost.

Erin Morgenstern je svojim romanom očarala čitaoce širom sveta, jednako kao i njen cirkus svoje posetioce. S obzirom na to da ja, eto, ne spadam u većinu oduševljene publike, ovo će biti malo drugačija recenzija, pošto imam potrebu da objasnim zbog čega mislim da je ovaj roman ipak precenjen (dakle, očekujte malo spojlera).

Najveća slabost romana je, objektivno gledano, fabula, odnosno nedostatak dinamičnog razvoja radnje. Noćni cirkus je vizuelno maestralno dočaran i osmišljen do najsitnijeg detalja, tako da čitalac ima utisak kao da se zaista nalazi u njemu. Autorkin talenat za deskripciju je izvanredan i to se verovatno može objasniti činjenicom da je Morgensternova talentovana slikarka, te joj je vizuelni aspekt sam po sebi veoma važan i prirodno se nameće (s tim u vezi valja napomenuti i to da su korice „Noćnog cirkusa“ jedne od najlepših koje sam videla u poslednje vreme, i to u svakom izdanju). Sam narativ je, međutim, u drugom planu, i čitav roman je poprilično statičan. Kao što posetioci cirkusa pod utiskom iluzija zaboravljaju na realnost, tako i autorkini beskrajni opisi šatri čine da čitalac (a i sama autorka) zaboravlja da dobar roman mora imati nekakvu fabulu.

I dok plovimo kroz opise cirkusa, u kojima nas autorka neretko direktno ubeđuje u njegovu magičnost (kao neko ko ga je posetio, ali se plaši da neće uspeti da dočara sve što je tamo doživeo), srećemo širok asortiman likova koji su mogli biti spektakularni, ali u većini slučajeva im nedostaje dublja karakterizacija, kao i motivacija za određene postupke. Baš kao i radnja, i likovi su podređeni deskripciji šatre, što dovodi do zaključka da je sam Cirkus zapravo glavni lik u romanu.

To takođe važi i za Siliju i Marka i njihov izazov. Umesto veličanstvenog magijskog sukoba za kakav nas autorka sprema još od prvih stranica romana, na kraju nas dočekuje potpuni antiklimaks. Pokušaj originalnog rešenja – da je svaki korak koji protivnici naprave zapravo potencijalni korak ka pobedi u izazovu – neslavno se završava motivom zabranjene ljubavi (koja pobeđuje sve). Ostaje otvoreno nekoliko krucijalnih pitanja: šta izabranik zapravo treba da uradi da bi pobedio i ko uopšte odlučuje u toj pobedi? Priča o prethodnom izazovu, u kojem je učestvovao jedan od likova iz romana, takođe ne daje odgovor na to pitanje, s obzirom da se borba završila predajom jednog od učesnika.

Vremenski tok romana obuhvata period od 30 godina, s tim da je po određenim detaljima (poput email adrese na posetnici) jasno da se priča pripoveda u savremenom dobu. Autorka se odlučila da odbaci linearni vremenski tok, a skakanje iz vremenskog perioda u vremenski period je do te mere nasumično, da vrlo lako može da zbuni i dezorijentiše čitaoca. U nekoliko navrata sam morala da se vraćam na početak poglavlja i pogledam o kom vremenskom periodu je reč (svako poglavlje je obeleženo datumom), jer iz samog pripovedanja to često nije bilo potpuno jasno.

Morgensternova u zahvalnici spominje svog agenta koji je, kako sama kaže, „prepoznao potencijal u nečemu što je nekada bio zbilja strašan haos“, i to je generalno moj utisak o ovom romanu. Potencijal je očigledan, ali je „Noćni cirkus“ i dalje ipak prilično haotičan i čini se kao projekat koji je u datom trenutku bio prevelik zalogaj za autorku. Preterano bi bilo reći da je roman loš, jer to prosto nije istina. Opisi cirkusa su izvanredni i autorkin talenat u tom pogledu je neprikosnoven. Međutim, kada se zatvore korice i malo slegnu utisci, ostaje jak utisak neispričane priče i gomila pitanja koja ostaju bez odgovora. Možda baš onaj osećaj koji sa sobom ponesu i posetioci cirkusa, kada magija šatri izgubi svoje očaravajuće dejstvo.

Ocena: 3/5

Lorenco Karkatera je rođen 1954. godine u Njujorku. Na početku karijere radio je kao reporter Dejli Njuza, a zatim i kao scenarista za brojne televizijske emisije i filmove. Napisao je šest romana i autobiografsku knjigu „Spavači“, koja ga je proslavila. Postala je bestseler Njujork Tajmsa, prevedena je na 32 jezika i prodata u milionskim tiražima širom sveta. Po njoj je 1996. godine snimljen istoimeni film.

„Spavači“ su priča o četiri prijatelja koji odrastaju u Paklenoj kuhinji, ozloglašenom kraju Njujorka u kojem vlada zakon kriminala. Pod uticajem okoline, a i pritisnuti siromaštvom, kao i većina dece, i sami se bave sitnim kriminalom – krađom slatkiša i stripova, uličnim tučama, ali prenosom novca za mnogo krupnije ribe u kraju. U jednom od oprobanih nestašluka, dok su krali viršle od uličnog prodavca, nesrećne okolnosti dovele su do toga da teško povrede slučajnog prolaznika. Zbog nanošenja teških telesnih povreda, Šeks, Džon, Tomi i Majkl osuđeni su na izdržavanje kazne u Vilkinsonovom popravnom domu, ozloglašenoj ustanovi za maloletne delikvente. Boravak u popravnom domu će učiniti da prevremeno odrastu i ostanu zauvek obeleženi zlostavljanjem koje su tamo doživeli. A upravo će ta zlostavljanja njihovo prijateljstvo ojačati do te mere da će biti spremni da daju život - kako jedni za druge, tako i za osvetu nad svojim dželatima.

Roman je podeljen na tri celine: u prvom autor opisuje prilično bezbrižno detinjstvo u opasnom kraju koje se završava nesrećnim slučajem, drugi obuhvata horor koji je, zajedno sa svojim prijateljima preživeo tokom boravka u popravnom domu, a treći opisuje pažljivo osmišljenu osvetu na koju su čekali više od decenije.

Sam termin iskorišćen za naslov knjige, spavači (sleepers) jeste sleng koji se odnosi na maloletnike osuđene na izdržavanje kazne duže od devet meseci.

„Spavači“ su objavljeni kao istinita priča i knjigu su okružile kontroverze istog momenta kada je objavljena, dok je film koji je snimljen godinu dana kasnije još više podigao prašinu. U samom delu autor naglašava da je iz očiglednih razloga morao da izmeni imena likova, mesto dešavanja kao i pojedine detalje, ali da je zlostavljanja opisana u svom delu zaista doživeo kao dečak u popravnom domu. Javnost je bila opravdano uznemirena, ali kako se ispostavilo, takav slučaj nije zabeležen u sudstvu Menhetna, pa se može reći da je poslednji deo romana, onaj koji se bavi suđenjem ipak fikcija, ili prosto Karkaterin odraz želje za pravdom. Na to upućuje i sam razvoj suđenja, koji je, uprkos autorovim namerama da priču učini autentičnom, ipak previše „filmski“.

Bio ovo roman ili autobiografija, Karkatera u „Spavačima“ skreće pažnju na dva bitna pitanja: na loše uslove u ustanovama poput one opisane u knjizi, ali i o razlici između zakona i pravde.

„Spavači“ nisu novina kada je reč o raskrinkavanju ustanova ovog tipa, romani sa ovom tematikom pisani su vekovima, međutim, slikovitost kojom je boravak dečaka u Vilkinsonu opisan, kao i znanje čitaoca da im te opise pruža svedok brutalnih zlostavljanja koja su nad njemu činila lica čiji je posao da čuvaju red u domu, dovoljni su razlozi da se javnost uznemiri toliko da je neophodno da sam vrh sudstva odreaguje.

Isti ovi razlozi čine da u poslednjem delu romana čitalac stane na stranu četvorice prijatelja i da se oseća kao da je sa njima u sudnici. Iako bi, objektivno gledano, trebalo da budu kažnjeni za ono što čine, čitalac na kraju romana oseća izrazito zadovoljenje zbog presude, čime Karkatera pokazuje da pravda ponekad stoji iznad zakona i da nije uvek sa njim na istoj strani.

„Spavači“ su mučno štivo za čitanje, a iako su na momente prožeti humorom i toplinom, ipak se ne mogu okarakterisati kao knjiga za svakoga, mada bi svako trebalo da je pročita. Ovaj roman, zasnovan na nezamislivim događajima za prosečnog čitaoca, provocira javnost i tera publiku da se zapita o stvarima o kojima se ćuti. „Spavači“ su šokantno delo koje nećete zaboraviti dugo nakon što završite sa čitanjem, posle kojeg nećete moći tek tako da utonete u san, ali šok je ponekad preko potreban kako bismo se trgnuli iz udobne svakodnevnice i zamislili nad onim što nam se svakodnevno dešava u okolini, iza dobro zatvorenih vrata. Jer kada se takva vrata jednom otvore, možda je i moguće promeniti stvari na bolje.

Ocena: 4/5

Arto Pasilina je finski pisac, rođen 1942. godine. Vrlo rano je počeo da piše, već sa 10 godina je napravio svoje novine koje je delio ukućanima (kasnije se i bavio novinarstvom). Njegov prvi književni pokušaj nije dobro prošao: izdavač je toliko izmenio roman, da je Pasilina odlučio da spali rukopis. Svoju prvu knjigu „Lovac na medvede“, objavio je dve godine nakon tog incidenta, 1964. godine, a prvi roman „Operacija Finlandija“ 1972. godine. Danas iza sebe ima 35 napisanih romana, kao i nekoliko knjiga van domena fikcije i važi za jednog od najznačajnijih i najprevođenijih finskih pisaca.

„Godina zeca“ je Pasalinin treći roman, napisan 1975. godine, a ujedno je i roman koji ga je proslavio kao pisca.

Pasalinini junaci su mahom autsajderi i čudaci koji raskidaju veze sa dotadašnjim životom i beže od civilizacije. Upravo je to slučaj i sa junakom „Godine zeca“, Karlom Vatanenom, novinarom koji nakon saobraćajne nezgode u kojoj njegov kolega kolima udara malog divljeg zeca, uzima životinju, zavija joj povređenu nogu i bez ikakvog plana i objašnjenja, zajedno sa zecom, odlazi u šumu. Od tog trenutka, Vatanen i zec su nerazdvojni i kroz sve avanture na putu prolaze zajedno. Od pecanja i života u kampu, preko svečanih banketa i gašenja šumskih požara, do danonoćnog lova na jednog određenog medveda.

Od trenutka kada su se sreli, Vatanen i njegov zec postali su skitnice. Njihovo putovanje nema nikakav cilj, osim da ga provedu zajedno, i Vatanenova briga za zeca je dirljiva koliko i simbolična. To putovanje se nastavlja i nakon što se roman završi, jednako neobjašnjivo kao što je i počelo. Ono što naizgled deluje kao misteriozan i magičan kraj, dokaz je zapravo Pasilininog talenta. Ukoliko se malo vratite unazad, dobro promislite i potražite najlogičnije moguće rešenje za završetak romana, setićete se jednog detalja koji pruža potpuno racionalno objašnjenje (naravno da vam neću pokvariti ugođaj i reći o čemu se radi, ali slobodno se javite da prodiskutujemo).

U „Godini zeca“ nema mistifikacija, nema magije, nema pastorale. Priroda nije prikazana kao obećani raj, naprotiv, niti je Vatanen prikazan kao neshvaćeni pojedinac kojem se svet zamerio. Karlo Vatanen je everyman sa prosečnim životom i prosečnim nezadovoljstvima. Ne postoji nekakav viši cilj kojem stremi. Pasilinin junak prosto odbacuje svet i kreće u osamljenost. Na tom putu, međutim, nailazi na pregršt komično obojenih likova i apsurnih situacija. Tako će sresti sveštenika Lajmanena koji je u pokušaju da upuca zeca u crkvi, upucao sebe u stopalo, ali uprkos tome uspeo da bez problema održi ceremoniju venčanja. Na svom putovanju će voditi rat sa lukavim gavranom koji mu krade hranu, ali će i nekoliko puta morati da spasava zeca od ljudi koji će iz ovog ili onog razloga pokušati da ga ukradu.

Vatanen nije ni dobar ni zao, ni izrazito velikodušan, ni potpuno sebičan, on je prosto čovek. Pasilina je u ovom kratkom romanu nepristrasno izneo jednu neobičnu priču (mada se simpatije ka junaku ipak osećaju) bez preteranog komentarisanja ili opravdavanja junakovih postupaka. „Godina zeca“ je roman u kojem ćete uživati, smejući se apsurdnim situacijama koje su pred vama, ali se na trenutak možda i zamisliti nad idejom koja je pokrenula samu priču. Kako bi to izgledalo kada bismo ostavili sve za sobom i otišli? Vatanen je pokazatelj da ne postoji pravi trenutak za tako nešto, jer svaki trenutak je onaj pravi da se nešto uradi povodom nezadovoljstva koje osećamo u životu ili njegovim pojedinim segmentima. Njegov podvig je prilično radikalan, ali predstavlja simbol raskida sa nezadovoljstvima u životu koje svako od nas ponekad oseća. Sve što nam je potrebno jeste da nađemo svog „zeca“ i krenemo na put ka sreći.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Selest Ing je američka autorka kineskog porekla. Književno iskustvo je stekla pišući kratku prozu, za koju je dobila Pushcart Prize 2012. godine. „Sve što ti nikada nisam rekla“ je njen prvi roman, objavljen 2014. godine, koji je dobio nekoliko nagrada i vrlo brzo se našao na listi najprodavanijih knjiga. Postoji informacija da je autorka na ovom romanu radila čitavih šest godina.

„Sve što ti nikad nisam rekla“ je rendgenski snimak jedne porodice koja doživljava tragediju, koji čitaocu otkriva sve detalje, čak i one najskrivenije i najintimnije, koji su mogli biti uzrok te tragedije. Radnja romana je smeštena u 1977. godinu i prati porodicu Li, koja tog kobnog trećeg maja saznaje da je prerano izgubila jednog svog člana.

„Lidija je mrtva. Ali oni to još ne znaju.“

Neobičan početak romana čitaoca može navesti da očekuje triler, ali „Sve što ti nikad nisam rekla“ ne pripada ovom žanru i nema elemente trilera, osim u tom smislu što veoma sporo razmotava klupko činjenica i drži čitaoca u konstantnom nestrpljenju da sazna šta je to zapravo dovelo do Lidijine smrti.

Lidija Li je srednje dete Džejmsa, američkog profesora kineskog porekla i Merilin, plavooke amerikanke koja se usudila da se, protivno željama svoje majke, upusti u mešoviti brak, koji je sedamdesetih godina 20. veka još uvek bio društveno neprihvatljiv. Kao omiljeno dete u porodici, Lidija je platno za iscrtavanje neispunjenih snova roditelja. Sve što otac želi za svoju kćer jeste da bude „prava Amerikanka“, voljena i popularna u društvu, dok je majka opsednuta Lidijinim uspehom u školi i karijerom u oblasti prirodnih nauka, koju je sama zauvek odbacila zarad braka.

„Sve što ti nikad nisam rekla“ je roman koji sugeriše na probleme rasne i rodne razlike koje su bile itekako izražene sedamdesetih godina, a čiji se obrisi uočavaju i danas. Ovo je roman o teretu očekivanja porodice, ali i društva uopšte, a porodica Li je jasan primer da takav teret ne može svako da ponese. Džejms, iako rođeni Amerikanac, nikada se nije osećao kao ravnopravan član društva (njegova želja da se uklopi toliko je jaka da kao životno opredeljenje bira izučavanje američkih kauboja), dok Merilin čitav svoj život provodi u žaljenju zbog propuštene karijere. Oboje svoje frustracije i nezadovoljstvo sopstvenim životom prenose na Lidiju, dok su Nejtan i Hana, drugo dvoje dece, potpuno u drugom planu. Nejtan, briljantan mladić, primljen je na Harvard, ali ta vest prolazi gotovo neopaženo jer Lidija u tom trenutku popušta u školi. Hana, najmlađe dete, konstatno je u ulozi nemog (i za roditelje neprimetnog) posmatrača.

Originalni naslov (Everything I’ve Never Told You) podvlači misteriju romana i odnosi se na svakog člana porodice ponaosob. Svako od njih čuva neku tajnu, a promena fokusa sa jednog na drugog člana porodice polako čitaocu te tajne i otkriva. Uprkos dramatičnom početku, ovo nije knjiga o smrti već, naprotiv, o životu jedne, naizgled sasvim obične porodice, koja iza zatvorenih vrata krije nepremostivu nefunkcionalnost. Nestabilni temelji koji drže porodicu Li na okupu, jednom su morali popustiti i dovesti do potpunog razaranja porodičnog doma.

„Sve što ti nikad nisam rekla“ je roman ispripovedan mirnim, gotovo monotonim tonom, koji je dinamičnost radnje zamenio detaljnom karakterizacijom likova i stilom pisanja koji se na trenutke graniči sa poezijom u prozi. Ovo nije roman koji će se naći na mnogo lista koje preporučuju lako štivo za plažu, jer u pitanju nije jedan od takvih romana. I trebalo bi ga čitati pažljivo i neometano, a jesen se čini kao savršeno vreme za takav izazov.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Leto polako ali sigurno odmiče i dok je većini ljudi to godišnje doba koje se pamti po plažama, sunčanju i brćkanju, moje leto su obeležile selidba (koja nikako da se završi) i fizikalna terapija (koja takođe nikako da se završi). Najavila sam prošlog meseca kako ću vreme provedeno u Domu zdravlja iskoristiti za čitanje, međutim, to nije bilo moguće, kako zbog dužine same terapije, tako i zbog konstantne buke koja vlada na odeljenju za fizikalnu medicinu (što zbog prepirki između pacijenata i osoblja, što zbog ćaskanja, zavisno od raspoloženja zaposlenih koje izrazito varira). Sledeće nedelje me očekuju vežbe (zabava zagarantovana) i iskreno se nadam da je to kraj i da ću uspeti da zbrišem negde na jug i da vam vratim za sve zazubice izazvane morskim fotkicama. Na kraju krajeva, svi lekari su mi preporučili plivanje kao terapiju (isključivo leđno, ni slučajno prsno), a lekare treba slušati.

Epizoda „Selidba (je dugo trajala)“ je i dalje aktuelna, i ovo je prvi put da ne delim životni prostor sa svojim knjigama, što zna da bude problem kada vam je dnevna zanimacija fotkanje knjiga, ali i ta tužna priča će uskoro da dobije svoj hepi end. A kad smo već kod srećnih završetaka, da pređemo na apsolutni favorit ovog meseca.

Najpre, kratak spisak knjiga koje sam stigla da pročitam:

1. „Čudo“ – R. H. Palasio

2. „Godina zeca“ – Arto Pasilina

3. „Sve što ti nikada nisam rekla“ – Selest Ing

4. „Spavači“ – Lorenco Karkatera

Ako ništa drugo, ovog meseca je kvalitet prevladao nad kvantitetom, ali kao što možda već možete da pretpostavite ako me pratite na društvenim mrežama, favorit bez konkurencije je „Čudo“, debitantski roman autorke R.H. Palasio, koji sam vam već u nekoliko navrata preporučila kao prosto „divan“. Potpuno je prikladno, složićete se, da avgustovski favorit bude baš priča o jednom Avgustu. I zaista, knjiga je mnogo lepa i ne samo da je najlepša knjiga koju sam pročitala ovog meseca, već verovatno i najlepša knjiga (mada ne obavezno i najbolja) koju sam pročitala čitave godine. Već sam pisala o njoj na blogu, ali verujte mi, recenzija nije dovoljna da prenese utisak koji je knjiga na mene ostavila, pa i dalje mislim da je najbolji način da se roman opiše kao prosto „divan“. I nisam usamljena po tom pitanju, očigledno, pošto često viđam ovaj epitet u vezi sa ovim romanom. Odmah moram da napomenem da od „Čuda“ ne treba očekivati neku duboku filozofiju, niti je ovo jedna od onih knjiga koje će vam „promeniti život“ ili kako to već izdavači imaju običaj da formulišu. U pitanju je prosto feel good priča koja će vas garantovano ostaviti sa osmehom na licu. A meni je baš tako nešto bilo potrebno.

Koje ste vi knjige pročitali ovog meseca? Jeste li čitali "Čudo"? Kako ste proveli avgust? Imate li neku „divnu“ knjigu da mi preporučite? Pišite u komentarima!

Do sledećeg posta,

Stš <3

Juče se dogodila jedna veoma neobična stvar. Naime, poštar je došao u popodnevnim časovima. Kako se nije pojavio ranom zorom, kao što to obično biva, bila sam uverena da ću kutiju dobiti tek danas, kad ono, potpuno neočekivano, Okijev grlati lavež najavi dolazak paketa (i novi poštar je primetio disproporcije u dubini glasa i veličini tela mog psa). Pitaćete se onda gde je post do sada? Kao što rekoh, nisam planirala da kutija uopšte stigne, a onda kad je stigla bilo je strašno oblačno i svetlo je bilo nikakvo za fotkanje (a i ja sam bila nešto oblačna i nikakva), pa rekoh, da ostavimo mi to lepo za sledeće jutro i otkucamo post uz kaficu, kako dolikuje.

Ako ste prvi put ovde, da malo pojasnim o čemu se radi. KZM kutija je projekat Knjižare za mlade, a u pitanju je kutija iznenađenja koju možete poručiti jednom mesečno. U njoj ćete dobiti jednu knjigu (ako imate sreće, možda i dve) i nekoliko propratnih stvarčica koje mogu ili ne moraju imati veze sa knjigama. Ovo je već šesta kutija po redu, a sadržaj ostalih možete pronaći na blogu tako što ćete na vrhu posta kliknuti na tag „kzm kutija“.

Ovog meseca je glavni saradnik bila izdavačka kuća Odiseja, a roman koji sam ja dobila je „Kraj zime“ (Žan-Klod Murleva). U pitanju je ya distopija, a opis kaže sledeće: „U fantastičnom svetu koji se po mnogo čemu razlikuje od našeg, neke stvari su ipak iste: potreba za slobodom ne može se ugušiti, a ljubav je najsnažnija pokretačka snaga. Kad četvoro tinejdžera saznaju da je njihove roditelje likvidirao okrutni autoritarni režim Falange, koji vlada gvozdenom pesnicom, beže iz internata u kome su zatočeni i pridružuju se Otporu. Proganjaju ih okrutni ljudi-psi, pomažu retki odvažni ljudi i plemeniti ljudi-konji, a na svakom koraku pojavljuju se neočekivane prepreke ili iznenada pružena prijateljska ruka. Sigurni su samo u jedno: za slobodu se moraju izboriti, po svaku cenu. Milos će se boriti u gladijatorskoj areni, Bartolomeo na bojnom polju a Milena će svojim magičnim glasom pozvati čitav svet da im se pridruži u borbi za slobodu. Knjiga Kraj zime osvojila je preko dvadeset nagrada u Francuskoj i širom sveta, i očarala čitaoce svih generacija“.

Pored knjige, od izdavača su nam stigli i promotivni obeleživači i dva bedža.

U kutiji je bio i notes, koji je došao zajedno sa stikerima kojima se može ukrasiti, kao i „reckave“ makaze koje ću odmah proslediti mami, pošto ona nosi titulu kreativca u porodici, a znam da već ima nekoliko sličnih. Tu se našla i miršljava kesica, osveživač prostora, koji ću vrlo verovatno tutnuti u ormar ili neku fioku, pošto miriše (u nedostatku boljeg izraza) na čisto.

Interesantna stvar koja mi je odmah privukla pažnju je mini planer, za koji sam prvo mislila da je u vidu nalepnica (ali nije). Vizuelno je mnogo lep, i idealan je, recimo, za raspored časova, ali s obzirom na to da meni raspored časova oooodaaavno više ne treba, još uvek mu nisam smislila namenu. Previše je lep da bih prosto nažvrljala neke planove na njega (koje generalno pišem po papirićima koje gubim po kući), a onda ga bacila, a previše jednokratan za bilo šta drugo. Javljam vam čim smislim šta ću s njim.

I na kraju, tu je i „knjižica“ sa spiskom čini za ljubitelje Hari Potera. Potera sam čitala kada je prvi put objavljen kod nas, tu negde oko 2000. godine i stala sam na četvrtoj, pa se ne može reći da sam baš fan (mada nemam ništa protiv serijala), tako da me je ovaj detalj ostavio potpuno ravnodušnom. ALI, kako znam da je Hari Poter i dalje itekako popularan, naročito pošto je nedavno objavljena nova knjiga, i da dosta vas voli serijal, pokloniću knjižicu prvoj osobi koja mi se javi u facebook ili instagram inbox i ostavi svoju adresu. Knjižica je samo jedna, prema tome, budite brzi. :)

Sve to na gomilici izgleda ovako:

To je to! Priznajem da mi ovaj paket nije baš omiljeni. Knjiga spada u žanr sa kojim nisam baš u najboljim odnosima, a ni propratni predmeti me nisu oduševili. No, već smo nekoliko puta pričali o tome kako je kupovina ovakvih kutija uvek bila kocka, tako da je nemoguće očekivati da će svima biti po volji.

Jeste li vi naručili svoju kutiju? Pišite u komentarima utiske!

EDIT: Knjižica je već poklonjena!