Stsh's Book Corner

Home All post

Oktobar je jedan od onih meseci koji mogu da budu ili super ili nikakvi. U oktobru ili bude miholjsko leto ili bude ciča zima, ili upišeš godinu na fakultetu ili te čeka oktobar 2, ili odeš na Sajam ili sediš kod kuće i gledaš po netu tuđe hrpe knjiga.

Pošto je prošlo dosta vremena otkako mi oktobar nije obeležen stresnim ispitnim rokovima, kriterijumi su mi očigledno prilično opali, tako da je činjenica da još uvek nije bilo potrebe za dugačkim čarapama meni sasvim dovoljna da budem zadovoljna.

O Sajmu neću preterano da vas gnjavim, pošto sam o njemu detaljno pisala (KLIK), ali ma koliko da se proteklih dana isključivo ružno pisalo o ovoj manifestaciji, prevashodno zbog Sajma medija koji bolje da se održao pod nekom šatrom nego u susednoj hali, meni lično je ovogodišnja poseta Sajmu knjiga bila jedna od lepših i za to su zaslužni pojedini izdavači, koji, na kraju krajeva, i čine duh ove manifestacije.

Nego, da ostavimo mi lepo zvona i praporce tamo gde im je i mesto (u hali pored one nama važne) i da pređemo na pročitane knjige:

1. „Tuđinka“, Dajana Gabaldon

2. „Predivne ruševine“, Džes Volter

3. „Frajer sa susednog groba“, Katarina Mazeti

4. „Porodični kavez“, Katarina Mazeti

5. „Šum vremena“, Džulijan Barns

O prvoj knjizi iz serijala Outlander sam već pisala (KLIK) i pretpostavljam da ste već iz tog posta mogli da pretpostavite da će se ova knjiga naći među favoritima. I to jeste slučaj, ali nije usamljen. Moram da spomenem i Barnsov roman „Šum vremena“ koji me je potpuno oduševio, a uskoro ćete u zasebnom postu otkriti i zbog čega.

Zbog selidbe strašno kasnim sa recenzijama, a tome su doprineli i vanredni postovi u vezi sa sajamskim ulovom i Halloween specijalom, ali kako sam proteklog meseca više vremena provela u šetnjama sa Okijem po novom komšiluku nego u čitanju, trebalo bi da se uskoro vratimo na stari ritam. Barem dok se temperature malo ne spuste, pa se ponovo zalaufam.

Koje ste knjige vi čitali ovog meseca? Šta preporučujete? Podelite svoje favorite u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Stigao je sajam, stigao je sajam!

Ne znam za vas, ali ja se svake godine Sajmu knjiga obradujem kao dete seoskom vašaru, a ni ove godine nije bilo ništa drugačije. Namerno sam za dan posete izabrala sredu, kako bih izbegla gužve za vikend (i čuveni školski dan), jer je sreda nekako bezveze dan, ni tamo ni ovamo. I zaista, bilo je sasvim ok, mada smo jedva našli parking i omašili ulaz, pa smo morali da prolazimo kroz halu u kojoj je bio sajam medija, ali nekako smo se iskobeljali iz tog lavirinta i stigli na odredište.

Najpre neke osnovne informacije (koje nikoga ne zanimaju): u toku je 61. Međunarodni beogradski sajam knjiga, koji traje do nedelje, 30. oktobra. Zemlja počasni gost ove godine je Iran, čiji se štand nalazi u hali 2. Cena pojedinačne ulaznice je 250 dinara, svaki započeti sat parkinga je 100 dinara, a koliko sam čula (ovo nije proverena informacija) cena famozne sajamske pljeskavice je ove godine dogurala do 400 dinara, pa možda ne bi bilo loše da spakujete neku užinu (sokiće i ne morate, pošto na nekoliko štandova uz kupljenu knjigu dobijete osveženje).

Ja sam, tradicionalno, i ove godine krenula sa spiskom željenih knjiga i blesavim optimizmom da ću se držati tog spiska, a dogodilo se to da sam posle vrlo kratkog vremena provedenog u hali 1 već imala pun ranac u kojem nije bila ni jedna jedina knjiga koju sam nameravala da kupim. No, i to smo brzo ispravili.

Ove godine nisam obišla antikvare, niti štandove sa stranim izdanjima, iako sam htela da proverim neke cene (sećate se da sam prošle godine nabasala na štand sa knjigama koje su na sajmu bile skuplje nego u redovnoj prodaji?), tako da je sav moj ulov zapravo potekao direktno od izdavača. Nakon što sam obišla halu 1 i proćaskala sa nekim divnim ljudima koje dugo nisam videla ili koje sam tek upoznala, više nisam imala ni vremena (vreme leti u prijatnom društvu, to svi znamo), ni snage da se švrćkam dalje.

Kao što sam već objavila, vratila sam se kući sa ravno dvadeset knjiga, a pošto znam da vas to najviše zanima, prestajem da okolišam i prelazimo na ovogodišnji ulov.

Glavni razlog zbog kojeg nisam obilazila antikvare jeste taj što sam našla Kvaku 22 na štandu izdavača Filip Višnjić (hvala čitateljki koja mi je prosledila ovu informaciju!). U pitanju je nov prevod i tvrdokoričeno izdanje, a cena mu je 990 dinara. S obzirom na to da već duže vreme tražim ovu knjigu, vredi svakog dinara. Dakle, ukoliko tražite srpsko izdanje Kvake, pravac Filip Višnjić!

Još jedna knjiga koja mi je već duže vreme na spisku je roman „K.“ Roberta Kalasa i mogu vam reći da mi je drago što sam sačekala sa kupovinom. Naime, redovna cena ovog romana je 1012 dinara, a sajamska samo 400 dinara, što je fenomenalan popust (u pitanju je takođe tvrdi povez). Arhipelag je, pored ove, na sniženju imao još dosta malo starijih naslova, tako da vam preporučujem da posetite njihov štand.

Ne mogu da se otrgnem utisku da Kafka ima hitlerovske K brčiće :/

Nastavljamo sa planiranim knjigama i naslovima o kojima sam već pričala u intervjuu koji ste mogli pročitati u ČitamČitaš brošuri (ako niste, klik OVDE). Na štandu izdavačke kuće CLIO sam konačno kupila „Ugrađivanje straha“. Clio je takođe imao sasvim ok popust, u proseku oko 30%. Na primer, redovna cena „Ugrađivanja straha“ je 660 dinara, dok je na sajmu možete kupiti za 462 dinara. U pitanju je tvrdokoričeno izdanje, čisto da naglasim.

Na štandu izdavačke kuće Dereta je bilo knjiga po 100 i 200 dinara, kao i naslova koji su na akciji 3 za 999 (spisak naslova možete videti na njihovom sajtu). Najavljeni raspon popusta je od 30% do 70%. Ja sam kupila „Sitnice koje život znače“ (cena je bila oko 200 dinara niža od redovne), a muž se počastio romanom „Metro 2035“. Novi Metro se isplati kupiti na Sajmu, cena mu je čak 500 dinara niža nego u redovnoj prodaji, a još je isplativije kupiti komplet, koji je, ako se ne varam, koštao samo 2900 (što je redovna cena za dve knjige, pa treću faktički dobijate gratis). Takođe, dosta klasika i stručnih knjiga je na posebnom popustu, pa ukoliko vam je to cilj, nemojte ih zaobići.

Konačno sam ugrabila „Sopstvenu sobu“ Virdžinije Vulf. To je knjiga koju svake godine tražim i nikada je ne nađem, jer dok ja stignem, uglavnom je rasprodaju. Izdavač je Plavi jahač, a cena joj je 300 dinara. O „Sopstvenoj sobi“ sam naširoko pisala (KLIK da vidite o čemu se radi) i najiskrenije je preporučujem. Takođe, na njihovom štandu možete uzeti 3 knjige za 600 dinara (takoreći, na dve kupljene dobijete jednu gratis).

Ove godine sam kupila i „Šalu na stranu“ (umalo da kažem novi) roman Nika Hornbija na Vulkanovom štandu. Nisam se zadržavala kod njih, ali sam videla da imaju one standardne 3 za 500 i 3 za 1000 akcije, pa ko voli nek izvoli. Takođe, ponesite člansku karticu ako je imate, na nju ćete dobiti dodatni popust. Uz svaku kupljenu knjigu dobijate poklončić - ja sam dobila dve kesice instant kafe.

Neizbežna slika sa mačkom

Lepe vesti za ljubitelje Kišonove proze (kao da postoji neko ko ne voli Kišona): na štandu IP BOOK čekaju vas knjige Efraima Kišona po 300 dinara (čini mi se da se u knjižarama cene kreću od 500 do 600). Ja sam uzela, posle dužeg većanja sa mužem, „Kita boli more“ i „Nije fer, Davide“.

E sad, prijatno iznenađnje za mene i novina u našem izdavaštvu je izdavačka kuća Kontrast. Imaju vrlo zanimljiv izbor naslova (izbor možete pogledati na njihovom sajtu), a sve knjige su im na popustu od 30%. Dizajn korica im je prelep, i sreća moja pa imam većinu naslova koje su izdali, inače bih im odnela pola štanda. Ovako sam otišla kući sa ovim preeeedivnim (ilustrovanim) izdanjem Alise u zemlji čuda i romanom „Put“ Kormaka Makartija. Malo je falilo da uzmem i „Drakulu“, ali vežbala se samokontrola! Treba nešto ostaviti i za drugi put. Na poklon sam dobila ova dva fenomenalna orvelovska bedža (Orvel im je, inače, zvezda štanda). Obe knjige su koštale po 500 dinara. Obavezno ih posetite.

Preeeeeelepa Alisa

Na štandu Odiseje vas čekaju ozbiljni popusti. Na primer, Nabokova i Tabukija možete kupiti za samo 100 dinara! Ovo je jedan od štandova na kojima sam se najduže zadržala. Sa Odisejom imam divnu saradnju, a urednica Marija je jedna fenomenalna dama sa kojom se uvek rado ispričam. Ispratila me je sa poklon primerkom „Francuske dadilje“ (Bjanka Picorno) i gomilom preslatkih bedževa koje možete kupiti na njihovom štandu. Neke od odličnih naslova o kojima sam već pisala na blogu takođe možete nabaviti veoma povoljno, tako da obavezno svratite i vidite šta ima.

Naš najpoznatiji izdavač YA literature, Urban Reads, i ove godine je spremio štand koji nema šanse da ne primetite. Ukoliko to želite, možete se slikati u njihovom čuvenom Wall of Fame kutku, a kako fotke ne bi bile dosadne, na raspolaganju su vam i razni rekviziti. Sve knjige ovog izdavača se prodaju po specijalnoj ceni od 600 dinara, a svako ko kupi 5 knjiga dobiće i UR platneni ceger (onaj ko odluči da kupi 10 knjiga, dobiće dva različita).

Ja sam od Jasmine na poklon dobila jednu od najtraženijih knjiga na ovom sajmu uopšte, Illuminae, a na nagovor njenih koleginica i novi roman autorke Nikola Jun „I Sunce je zvezda“. Ukoliko niste sigurni šta bi vam se dopalo od njihovih izdanja, slobodno pitajte za preporuku, dame na štandu će vam vrlo rado pomoći da pronađete knjigu za sebe. Urban Reads izdaje neke od najpopularnijih knjiga iz žanra za omladinu, tako da ćete sigurno naći nešto zanimljivo.

Svratila sam i do EvroBooka, gde sam želela da pokupim roman Belgravia, koji, avaj, još uvek nije stigao iz štampe. Ali kao utehu sam dobila sokić i obećanje da će mi knjiga stići naredne nedelje. Na njihovom štandu vas čekaju knjige već od 99 dinara, kao i „kocka“ sa malčice oštećenim knjigama za decu koje možete uzeti po super cenama.

Za kraj ostavljam posetu štandu Urban Art. Juče sam dobila poziv od Tamare Kučan da ih posetim i vrlo rado sam to učinila. Tamo me je čekao paket (po njenim rečima „mali znak pažnje“) od čak pet knjiga ove izdavačke kuće! U pitanju su romani „Rekvijem za Adama“ (Aleksandar Eš Đuričić), „Svici u tegli“ (Slađana Kručinan), „Kada se ponovo sretnemo“ (Ranka Tanasić Barlov); kao i dva Tamarina romana: „Peščani sat“, do sada verovatno svima poznat i „Indigo“, koji je nedavno izašao iz štampe. Site smo se ispričale, saznala sam da Tamara redovno prati blog (što me je posebno obradovalo) i da o njemu ima samo reči hvale, tako da jedva čekam da vidim šta se to kuva u njenoj izdavačkoj kući. Dogovorile smo se da krenem sa „Rekvijemom“. Njeno mišljenje je da će mi ta knjiga najbolje leći, pa da vidimo da li je u pravu! Ukoliko posećujete ovaj štand (a nema razloga da ga ne posetite, Tamara je tamo svakoga dana i potpisuje knjige), obavezno se uslikajte, šerujte fotografiju na društvenim mrežama i učestvujte u nagradnoj igri – vlasnik pobedničke fotografije će dobiti vredan poklon.

Šta reći osim: <3

I na kraju, ali nikako najmanje bitno: ukoliko sretnete prodavce časopisa Liceulice, obavezno kupite primerak! Organizacija Liceulice od 2010. godine realizuje praktične programe direktne podrške marginalizovanim grupama, sa ciljem njihove veće ekonomske, kulturne i socijalne uključenosti. Program se realizuje kroz više aktivnosti, a najvidljivija od njih je izdavanje magazina Liceulice i njegova distribucija kroz mrežu prodavaca (socijalno ugrožene i marginalizovane osobe), koji zarađuju 50 procenata od svakog prodatog primerka. Osim što pomažete, u časopisu ćete pronaći zaista retko kvalitetan sadržaj po ceni od samo 150 dinara!

I evo, konačno završavam post! Zaista sam se divno provela ove godine, vrlo sam zadovoljna ponudom (mnogo je bolja nego na prošlom) i ostaje samo jedno pitanje: kad ću, pobogu, stići sve da iščitam i gde ću, zaboga, smestiti sve ove knjige??!

Još jednom želim da se zahvalim Odiseji, Urban Readsu, Ubran Artu i EvroBooku na gostoprimstvu, divnim poklonima i prijatnom ćaskanju. Zahvaljujući njima, poseta Sajmu mi je bila još lepša!

Nadam se da ste uživali u ovom podužem postu i da ste pokupili neke korisne preporuke i informacije. Obavezno mi šaljite slike svog ulova i pišite koje biste od navedenih knjiga najpre voleli da vidite na blogu. Ukoliko još niste bili na Sajmu, želim vam lep provod i mnogo kvalitetnih naslova!

Do sledećeg posta, pozdravljam vas sa ooogromnim osmehom na licu!

Vaša Stš <3

Dajana Gabaldon je američka autorka, rođena 1952. godine. Po struci je diplomirani zoolog, magistar biologije mora i doktor ekologije, pa je, pre nego što se posvetila pisanju, godinama radila kao univerzitetski profesor. Interesantno je da je prvi roman u serijalu „Tuđinka“ (Outlander) počela da piše iz razonode, zarad vežbe. Kako sama kaže, nije ni sanjala da će joj pisanje doneti svetsku slavu. Iako je prvu knjigu objavila 1991. godine, a nakon toga još sedam knjiga u serijalu, istinsku slavu je doživela tek nakon ekranizacije priče o Kler Rendal, 2014. godine. Serija Outlander je izuzetno dobro prihvaćena i Gabaldonovoj je donela na hiljade novih čitalaca koji možda pre toga nikada nisu čuli za nju. Serijal je širom sveta doživeo nova izdanja i trenutno je popularniji nego što je ikada bio otkako je objavljen.

Kler Rendal se, nakon što je nekoliko godina provela na frontu kao bolničarka, otisnula na drugi medeni mesec sa svojim mužem Frenkom. Odluka o destinaciji za odmor je pala na Škotsku, posebno interesantnu Frenku koji je po zanimanju istoričar, jer bi tu, uz pomoć određenih učenjaka, možda uspeo da sazna nešto više o svom poznatom pretku, Džonatanu Rendalu, koji je ostavio trag u istoriji po svom učešću u gušenju ustanka klanova Škotske u 18. veku. Oktobar je 1945. godine i oni saznaju da se u blizini mesta u kojem su odseli i dalje skupljaju žene kako bi proslavile Noć mrtvih i to je za Frenka retka prilika da (krišom) prisustvuje ovom neobičnom paganskom ritualu.

Sutradan će se Kler, u potrazi za retkim lekovitim biljem, vratiti na brdašce sa drevnim hramom koji čini kružno kamenje nalik na Stounhendž i, obuzeta neobičnom atmosferom mesta, dodirnuvši drevno kamenje, izgubiće svest. Probudiće se u tišini nezamislivoj za 20. vek, koju remeti bivšoj ratnoj bolničarki dobro poznata buka – uzrujani povici muškaraca u daljini i zvuk vatrenog oružja. Još uvek dekoncentrisana od gubljenja svesti, Kler kreće ka mestu na kojem je ostavila auto, ali njega nema. Ne samo da nema automobila, već nema ni puta, a šuma je mnogo gušća nego što je pamti. Uskoro će ugledati muškarce koje je maločas čula – u crvenim kaputima, sa starinskim puškama – i shvatiće sa olakšanjem da je upala na nekakav filmski set. Međutim, susret sa čovekom koji izgleda gotovo identično kao njen muž, a koji se predstavio kao Džonatan Rendal, nateraće je da posumnja da je u pitanju instalacija. A događaji koji će potom slediti – oteće je (ili bolje rečeno spasiti) grupa muškaraca obučena u škotsku narodnu nošnju, i odvešće je u kolibu bez struje i kanalizacije, gde će mladiću po imenu Džejmi previti rane delom sopstvene haljine – nateraće je da poveruje u neverovatno.

Legende su istinite, drevno kamenje je neka vrsta portala, i ona, Kler Rendal, vratila se 200 godina kroz vreme i našla se, sama i bespomoćna, u 1743. godini, u društvu pripadnika jednog škotskog klana.

I ja sam, kao i većina (da se ne lažemo), prvi put čula za Dajanu Gabaldon zahvaljujući seriji Outlander, koju pomno i pobožno pratim otkako je počela da se emituje. Ovo je zapravo bio redak slučaj da sam prvo odgledala adaptaciju, a tek nakon toga pročitala knjigu i mogu vam reći da je to redosled koji preporučujem, a evo i zbog čega.

Promotivni poster za prvu sezonu serije

Prvo i osnovno, prva sezona serije verno prati roman sve do poslednjih par poglavlja, uz nekoliko sitnih izmena pretežno nebitnih za razvoj radnje. Neke scene su izbačene, neke su dodate zarad dramatizacije, ali uprkos tome, ovo je jedna od najvernijih adaptacija koje sam ikada gledala. Drugo, kasting je odličan (nije se bez razloga pola svetske ženske populacije zaljubilo u Džejmija) i čitajući knjigu sam sve vreme u glavi imala likove iz serije, što mi u ovom slučaju uopšte nije bio problem. Treće, i najbitnije, ukoliko želite da čitate romane u originalu, a niste baš stručnjak glede škotskog dijalekta, serija će vam pomoći da savladate određene izraze i klizićete kroz roman lagano, kao da ste odrasli u škotskom kiltu (kao što rekoh, adaptacija je toliko verna da su čak i određeni dijalozi u potpunosti preneti na ekran).

Iako i sama volim da čitam srpske prevode romana (pod uslovom da su dobri), odlučila sam se za originalnu verziju iz nekoliko razloga. Prvi je prosto praktičan – još uvek nisu prevedeni svi delovi i nigde nisam našla informaciju o tome kada će se ostatak serijala naći na našem tržištu (moja pretpostavka je da će pratiti emitovanje serije, a ja ne želim da čekam toliko). I drugi je sasvim logičan – s obzirom na specifičan stil pisanja i još specifičniji način izražavanja većine likova u romanu, plašila sam se da će ova distinkcija ili izostati u prevodu, ili će biti karikirana, a nijedna verzija od te dve mi nije prihvatljiva u ovom slučaju (sve ovo pričam napamet, pošto nisam imala prilike da zavirim u bilo koje od naših izdanja).

Ukoliko niste upoznati ni sa serijom ni sa knjigom, reći ću vam samo da Kler najpre očajnički pokušava da se vrati u svet kojem pripada, ali situacije u kojima se zatiče to prosto ne dozvoljavaju. Kroz čitav roman Kler je rastrzana između dva sveta (i dva muškarca), ali i sama zna da može da izabere samo jedan. Kada joj okolnosti konačno dopuste da se vrati kroz portal, ona, potpuno neočekivano, bira da ostane sa Džejmijem, u okrutnom okruženju 18. veka. No, u svemu tome postoji jedan problem. Njeno poznavanje istorije Škotske, koje je stekla slušajući Frenkova oduševljena izlaganja, stavlja je u posebnu situaciju. Ona zna šta budućnost nosi njenim novim prijateljima, a budućnost svakako nije na njihovoj strani. Knjiga završava dobro poznatim pitanjem koje čoveka muči vekovima: da li bi, ukoliko bismo se vratili u prošlost, naši postupci mogli da izmene budućnost, odnosno sadašnjost kakvu znamo? Kler i Džejmi će upravo to pokušati da urade.

„Tuđinka“ je, kao i svaki naredni roman u serijalu, veoma obiman, ali se lako i brzo čita. Zbog toga vam, ako ste zavoleli seriju, preporučujem da čitanje serijala počnete od prve knjige, iako vam neće pružiti mnogo toga što već niste videli. Priča je takva da ćete uzbuđeno leteti kroz stranice iako znate šta vas čeka.

Dajana Gabaldon je izvrstan pisac koji vrlo vešto kombinuje žanrove, pa ćete u ovom istorijskom romanu pronaći pomalo fantastike, ljubavnog romana, brutalnih scena teških za osetljive stomake, ali i vesele komedije. Ono što ovaj roman čini izuzetnim jeste što je autorka izbegla većinu zamki u koje bi manje vešti pisci zasigurno upali. Njena obrada teme položaja žena u 18. veku (iz perspektive emancipovane žene koja stiže iz dvadesetog) je vrlo objektivna i ne zapada u napadan feminizam. Ideja da Kler bude baš žena istoričara je odlična: njeno poznavanje istorije je izvan prosečnog nivoa, ali opet ne preterano (prisustvovaćete situacijama kada se Kler nervira jer nije predanije slušala svog muža, i kada se kaje jer je njegovu opsednutost istorijom često smatrala dosadnom); kao i njeno poznavanje medicine, koje će, iako će joj obezbediti određeni položaj, u pojedinim situacijama biti potpuno beskorisno, jer ipak, pričamo o vremenu i mestu u kojem su antibiotici u ravni sa naučnom fantastikom, a na momente i opasno (istorija je često isceliteljke brkala sa vešticama).

Drugi roman u serijalu, Dragonfly In Amber (kod nas preveden kao „Vilin konjic u ćilibaru“) drugačiji je od druge sezone serije, tako da bi trebalo da bude još interesantniji za čitanje. No, o tome više u nekom narednom postu, kada stigne na red za čitanje (kako stvari stoje, to će biti vrlo, vrlo uskoro). A do tada, ukoliko već niste, obavezno pronađite svoj primerak ovog romana, garantujem vam da se nećete pokajati.

Ocena: 5/5

Mirjana Đurđević je srpska književnica, rođena 1956. godine. Napisala je više od 10 romana, među kojima su verovatno najpoznatiji oni koji pripadaju serijalu o detektivki Harijeti. Pored ovih, napisala je i nekoliko samostalnih romana, poput „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ i „Bremasoni“ (recenzije o „Bremasonima“ i „Deda Rankovim ribljimteorijama“ možete pročitati klikom na naslove).

„Treći sektor“ (ili „Sama žena u tranziciji“) je jedan od autorkinih samostalnih romana. Glavna junakinja, Rozalija Milić, portret je savremene, emancipovane žene koja, pored toga što predaje u jednoj beogradskoj gimnaziji, pokušava da opstane u tzv. trećem sektoru, odnosno u svetu nevladiniih organizacija.

Rozalija je sve ono od čega srpski patrijarhat strepi: samohrana majka (i to sopstvenom voljom; otac njenog šesnaestogodišnjeg sina Ace nikada nije bio u planu kao član porodice, ali je bio neophodan zbog... znate već), uspešna preduzetnica (ako uspeh posmatramo kao malo širi pojam) i inteligentna osoba sa dugačkim jezikom i još dužim spiskom planova za budućnost.

Ipak, nije sve tako divno kao što na prvi pogled deluje. „Treći sektor“ govori o izuzetno haotičnom periodu u Rozalijinom životu (mada se čini da joj je haos odavno postao stil života). Acu evidentno drma pubertet, njen projekat nikako da dobije zeleno svetlo i dugoočekivani budžet, a u zaključanoj sobi kancelarije u kojoj su još uvek stare stvari stanodavke, Roza pronalazi izgužvanu posteljinu i dve vinske čaše van kutije. Na sve to, uganula je i nogu i poprilično se teško kreće. I kako sa svim tim izaći na kraj?

No, na njenu sreću, tu je njen starmali Aca, koji će je hraniti brižljivo spremljenim jelima iz babine knjige sa receptima, i uz konstantno prevrtanje očima (koliko god bio zreo, ipak je tinejdžer) pomagati u dopisivanju sa Polom, potpredsednikom EEA, organizacije koja treba da joj odobri budžet za projekat. Kroz ovu korespodenciju, Rozalija će shvatiti da joj neko radi o glavi i na vreme će otkriti pokušaj krađe njenog dragocenog projekta, ali i da Pol nije samo tamo neki poslovni Švajcarac, već osoba (i to vrlo prijatna osoba!) od krvi i mesa.

„Treći sektor“ je veoma kratak roman koji se sa uživanjem čita u dahu. Đurđevićkini likovi su toliko dobro osmišljeni da će vam delovati neverovatno da su plod autorkine mašte; odnos Roze i Ace je takav da ćete u isto vreme priželjkivati isti za sebe i svoje dete, ali ipak se i nadati da vas tako nešto nikada neće zadesiti. Sada već prepoznatljivi stil Mirjane Đurđević teraće vas da se konstantno kikoćete (ne preporučujem čitanje na javnom mestu, ukoliko vam je stalo do mišljenja drugih o vašoj zdravoj pameti) i da zaboravite na okolinu sve dok ne sklopite korice ovog izuzetnog romana.

Moja preporuka je da ovaj roman sačuvate kao prvu pomoć za nadolazeće tmurne i depresivne dane, kao i to da ga čitate preko vikenda, kada dnevne obaveze i ljudi kojima ste inače okruženi ipak mogu malo da pričekaju.

Ocena: 5/5

Džodžo Mojes je britanska književnica, rođena 1969. godine u Londonu. Nakon završenih studija radila je kao novinar, a od 2002. godine se potpuno posvećuje pisanju. Objavila je više od deset knjiga, od kojih su na sprski jezik prevedene „Dok nisam srela tebe“, „Posle tebe“, „Ne oklevaj ni tren“, „Snovi u plavom“ i „Poslednje ljubavno pismo“.

„Posle tebe“ je nastavak „Dok nisam srela tebe“, autorkinog najpoznatijeg romana, koji je, po njenim rečima, napisan na zahtev čitalaca. Džodžo nije planirala nastavak, ali je, posle ogromnog broja pisama i mejlova u koima su se uporno ponavljala pitanja o sudbini Luize Klark, shvatila da čitaoci još uvek nisu spremni da se oproste od ove junakinje. I tako je nastao roman „Posle tebe“.

Pažnja: Ukoliko niste pročitali roman „Dok nisam srela tebe“ (klik OVDE za recenziju romana), u narednom delu teksta ćete naići na određene spojlere.

„Posle tebe“, kao što se naslućuje iz naslova, govori o životu Luize Klark godinu i po dana nakon Vilove smrti. Baš kao i u prvom delu, autorka se i ovde dotakla ozbiljnih tema, ovog puta govoreći o procesu žaljenja i o načinima da se prevaziđe smrt bliske osobe.

Uprkos „uputstvima“ za život koje joj Vil nakon smrti ostavlja, Luizin život nakon povratka iz Pariza jedva da može tako da se nazove. Iako joj Vil sugeriše da treba da živi život punim plućima, ona radi potpuno suprotno. Od para koje joj je ostavio, ona kupuje stan u Londonu, ali samo da bi se potpuno osamila. Ne trudi se čak ni da ga uredi, pa tako stan ostaje prazan i bezličan; a svoju veselu i ekscentričnu garderobu zamenjuje „dosadnim“ i neupadljivim odevnim kombinacijama. San o svetloj i kreativnoj budućnosti u modnoj industriji menja radom u kafiću na aerodromu, gde osim nepodnošljivog šefa, mora da trpi i groznu uniformu i sintetičku periku. Jedini ljudi sa kojima Luiza zaista komunicira jesu oni iz grupe za podršku ožalošćenima, koju, iako ni sama nije sigurna zbog čega, redovno posećuje.

Ali život ima svoje načine da nas podseti na sopstvenu vrednost, ponekad mnogo brutalnije nego što se čini da je to neophodno. Tako će Luiza, u jednom od svojih sanjarenja na krovu zgrade, doživeti nesreću – pašće sa krova, uprkos mišljenju okoline, sasvim slučajno, i zadobiće teške, mada ne i fatalne povrede. Ovaj pad doneće joj velike promene: mladu Lili kao deo prošlosti (ili bolje rečeno deo Vila) i Sema kao nadu za novi početak.

Pored novih likova koje autorka uvodi, a koji su ključni za priču, tu su i oni čitaocu poznati iz prvog dela, neophodni kako bi se roman zapravo mogao smatrati nastavkom: Vilovi (sada razvedeni) roditelji, kao i Luizina sestra i roditelji koji doživljavaju svoju prvu krizu u braku, izazvanu činjenicom da je gospođa Klark otkrila feminizam. Tu je, naravno, i uspomena na Vila, čije odustvo u ovom romanu igra jednako važnu ulogu kao i njegovo prisustvo u „Dok nisam srela tebe“.

No da li je prvom romanu uopšte bio potreban nastavak? Posle čitanja svake knjige koja na čitaoca ostavi veliki utisak, sasvim je normalno da se jave pitanja o budućnosti junaka, ali to ne znači da je autor dužan da na ta pitanja odgovori. U tome i jeste čar književnosti. Ne mora se svaka priča završiti sa „živeli su srećno do kraja života“ (što nije baš slučaj sa „Posle tebe“, s obzirom na to da je kraj prilično otvoren za još jedan nastavak) i ponekad je sasvim u redu da čitalac sam izmašta završetak priče (i tako, uostalom, poštedi sebe razočaranja).

Činjenica da sama autorka nije prvenstveno planirala nastavak se vrlo lako uočava pri čitanju. Luiza Klark je potpuno drugačija ličnost od one koju su mnogi zavoleli u „Dok nisam srela tebe“, i „Posle tebe“ bi se gotovo mogao čitati kao priča o potpuno drugoj devojci koja je proživela nešto slično kao i ona sama. Uvođenje Lili u priču je pomalo nategnuto (i ni na koji način sugerisano u prvoj knjizi), a poruka da život uvek ide dalje, da nada uvek postoji i da se svaka strašna tragedija može preživeti, gotovo da poništavaju suštinu prvog romana.

Samostalno posmatrano, „Posle tebe“ je pitak i (uprkos temama kojima se bavi) vedar vikend roman, i ništa više od toga. Prema tome, ukoliko ste se grcali uz „Dok nisam srela tebe“, nemojte očekivati da će vas ova knjiga uzdrmati koliko i prethodna (mene prva nije preterano dotakla, tako da nisam imala velika očekivanja ni od nastavka, pa sam zapravo dobila upravo ono što sam i očekivala). „Posle tebe“ je, uprkos autorkinim najboljim namerama, ipak dokaz da nešto treba ostaviti i čitaočevoj mašti.

Ocena: 2/5

Dario Fo je italijanski pisac, režiser, glumac i satiričar, rođen 1926. godine. Na književnu scenu stupa 1958. godine, od kada je napisao gotovo 50 književnih dela. 1997. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegovo delo obeleženo je metodama renesansne komedije del arte, a kao pisac i glumac se često oslanja na improvizaciju, koju svima toplo preporučuje.

„Papina kći“ je jedno od poslednje napisanih Foovih dela, objavljeno 2014. godine, i ujedno poseban kreativni izazov ovog pisca, koji u svojoj višedecenijskoj karijeri pre toga nikada nije napisao roman.

Ukoliko bismo pokušali da odredimo žanr ovog dela, mogli bismo reći da je „Papina kći“ romaneskna biografija Lukrecije Bordžije, obogaćena ličnim komentarima autora i njegovim ilustracijama pojedinih aktera relevantnih za priču, mahom zasnovanih na renesansnim originalima. Cilj ovog zanimljivog dela je, van svake sumnje, Foova želja da na čitaoce prenese svoju fasciniranost kćerkom pape Aleksandra VI i pruži im uvid u njenu ljudsku stranu, koju istorija često zaboravlja.

I zaista, Lukrecija Bordžija je bila fascinantna žena. Širom Italije poznata po svojoj neobičnoj lepoti, Lukrecija je rođena 1480. godine kao vanbračno dete Rodriga Bordžije i ostala je nepriznata (kao i njegova tri sina) sve dok Rodrigo nije postao poglavar katolične crkve. Uprkos tome, otac joj je obezbedio ugodno detinjstvo i obrazovanje o kojem su žene tog doba mogle samo da maštaju. Tečno je govorila latinski, a ostaje zabeležen i njen talenat za muziku, slikarstvo i poeziju. Kao takva, predstavljala je izuzetno političko oruđe za svog oca, i već u dvanaestoj godini svog života shvatila je šta znači biti papina kći – udata je, protiv svoje volje, za Đovanija Sforcu. Ovo joj neće biti jedini brak: Lukrecija se, za svojih 39 godina života, udavala tri puta, a svaki put su brakovi bili ugovoreni i okončani po nalogu pape.

Porodica Bordžija jedna je od najpoznatijih i najomraženijih papskih porodica u čitavoj istoriji, a Rodrigo Bordžija jedan od najmonstruoznijih katoličkih poglavara. Zahvaljujući reputaciji svoje porodice, ni Lukrecija nije bila omiljena među svetinom. U istoriji je ostala poznata kao trovačica, preljubnica i ljubavnica rođenog brata Čezarea. Ove glasine su, međutim, verovatno ipak samo glasine, s obzirom na to da ne postoje istorijski dokumenti koji bi potkrepili većinu ovih tvrdnji.

Dario Fo je, rešen da ispravi ovu nepravdu, ispričao manje poznatu priču o ovoj ženi, koja je, vrlo verovatno, bliža istini od one poznate svetu. Prikazao je Lukreciju kao nevino (ali veoma sposobno) biće, uhvaćeno u mašineriju sopstvenog oca.

Foov stil pisanja obiluje humorom i sarkazmom, dok objektivno sagledava političke poteze Lukrecijinih savremenika i čitaocu približava tadašnje prilike u Italiji. Informacije koje nam autor pruža (kao i bibliografija na kraju knjige) pokazuju da je proveo dosta vremena u ozbiljnom i detaljnom istraživanju ove teme, ali čitalac bi trebalo da bude oprezan: „Papina kći“ je, uprkos brojnim faktografskim podacima, ipak fikcija, a Fo nije odoleo da u svoje žanrovski nedefinisano delo uplete i metode svoje omiljene komedije del arte.

„Papina kći“ je prepuna subjektivnih komentara, a tamo gde je istorija pokleknula, na scenu stupa improvizacija i maštovitost autora, pa čitalac ima priliku da prisustvuje nikada izgovorenim dijalozima između Lukrecije i njenih najbližih, i da zaviri u nikada pomišljene misli ove mlade dame. Nedostatak istorijskih zapisa omogućili su Fou da neometano manipuliše čitaocem (iako treba biti fer, on ponekad naglašava da je u pitanju fikcija, pozivajući čitaoca da zajedno zamisle kako je mogao teći određeni razgovor), snabdevajući ih povremeno sačuvanim unosima iz Lukrecijinog dnevnika ili pouzdanim spisima iz tog vremena. Njegov ubedljivi stil i jasno izražena naklonost prema protagonistkinji, ubediće čitaoca da istorija nije baš uvek objektivna i nateraće ga da preispita ono što je mislio da zna.

Nakon što pročitate „Papinu kći“, sigurno ćete stati na Foovu stranu i bićete deo ponovog pisanja istorije. Fo je, svojim veselim pristupom uspeo da, na samo dve stotine strana, pretvori jednu od najomraženijih žena u istoriji u pogrešno shvaćenu marionetu, sačuvavši jednu jedinu osobinu po kojoj smatra da Lukrecija treba da se pamti: sposobnu i inteligentu femme fatale koja ne prestaje da intrigira čitaoce.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna