Stsh's Book Corner

Home All post

Ćersti Anesdater Skomsvol (1979) je norveška književnica. Svoj prvi roman ,,Što brže idem sve sam manja” objavila je 2009. godine i za njega dobila prestižnu debitantsku nagradu ,,Tarjej Vesos”. Po njemu je napisana i pozorišna predstava čija je premijera odigrana 2014. godine u Oslu. Ćersti je nakon toga napisala zbirku pesama, tri romana i nekoliko eseja i pripovedaka.

,,Što brže idem sve sam manja” je roman o Matei Martinsen, ekscentričnoj starici koja u životu nije imala mnogo dodira sa drugim ljudima i zbog toga je sada, u poznim godinama, opseda strah da će umreti sama i da je tako mrtvu niko neće pronaći nedeljama. Racionalna bojazan će nadvladati iracionalan strah od drugih ljudi i Matea će rešiti da konačno izađe među svet.

Matea svaki dan počinje prelistavanjem umrlica u dnevnim novinama i taj njen pomalo morbidni dnevni ritual samo je jedan od brojnih pokazatelja njenog duševnog stanja: ,,Danas mi je laknulo što moje ime nije među njima; mada, to bi bio dokaz da sam živela, pa se dvoumim da li da pošaljem sopstvenu umrlicu i zamolim novine da je objave kada za to dođe vreme. Nekad sam ih čitala samo da bih se sladila što sam živela duže od onih zbog kojih su objavljene, ali sad mislim da to nema nikakve veze, svi mi ionako živimo samo jedan tren.” Njen tren polako prolazi i ona je toga svesna, prema tome, trebalo bi da iskoristi ostatak života na najbolji mogući način, da učini nešto da je ljudi primete. Samo kad bi znala kako, kad bi znala šta. Čitav život je imala problema sa komunikacijom sa ljudima. Nikada nije radila van kuće, osim jednom, ali to je trajalo toliko kratko da nije vredno spominjanja. Svakoga dana pažljivo gleda kroz špijunku kako slučajno ne bi nabasala na nekoga od komšija dok uzima novine sa otirača. Svakodnevno kupuje novu teglu džema nadajući se da će sledeću moći da otvori sama jer nema hrabrosti da pita radnike u prodavnici za pomoć. Izuzetno je ponosna na činjenicu da svaku rolnu toilet papira može da načne perfektno, bez cepanja. Opsednuta je rimama i sa zadovoljstvom smišlja nove kombinacije koje se rimuju iako nema nikoga ko bi ih čuo. Jedina osoba sa kojom je mogla da razgovara je njen muž, Epsilon, ali on više nije tu, iako je u romanu sveprisutan i Matea o njemu govori u sadašnjem vremenu. Uostalom, i dalje plete trake za uši koje mu je namenila zbog zdravstvenih problema, iako više nema nikoga da ih nosi.

Matea živi u svom malom apsurdnom svetu i gotovo svaki njen potez je potpuno apsurdan, mada ih ona (roman je ispripovedan u prvom licu) predstavlja kao potpuno racionalne. Kako bi ostavila trag na ovom svetu, odlučuje da u dvorištu zgrade zakopa vremensku kapsulu, krišom, naravno, kako je neko slučajno ne bi video. Njeni pokušaji da na nekoga ostavi utisak, istovremeno bežeći od svakog živog stvora kog vidi, istovremeno su i komični i srceparajući. Kao da je čitavog života bila sama i neshvaćena, čak i dok je živela sa Epsilonom. U njenim sećanjima uvek je ona ta koja samu sebe hvali (u nekoliko navrata ona njemu saopštava da je najbolja supruga na svetu) i nikada ne dobija nikakvu reakciju, ma koliko se trudila. Zato sada čini sve da ne ode neprimećeno: ,,Razmišljam da napišem poruku koju ću ubaciti u vremensku kapsulu. Valjda mogu da napišem nešto o sebi što neće zvučati kao oglas lične prirode, iako će na neki način to i biti. Jedino što mi pada na pamet je da sam ja neko ko se zove Matea, pa to i zapisujem. Kada pročitam brzo čini mi se da piše ,,sama je Matea”, pitam se da li Epsilon to zna. Ispod rečenice ostavljam otisak prsta zbog DNK, a onda kijam po papiriću čisto za svaki slučaj.”

Ovaj kratak roman bez konzistentne fabule, sav satkan od toka misli žene kojoj su misli pomalo zbrkane, može biti prava poslastica za ljubitelje apsurda i filozofije egzistencijalizma. Sinopsis na poleđini knjige obećava još jednu priču u nizu onih o starenju i starcima koji na rubu života kreću u avanturu, ali ,,Što brže idem sve sam manja” nije jedan od njih. U njemu nema prave avanture, nema odgovora na velika pitanja i nema pobede nad životom. Ili ima. Zavisno od toga na koji način posmatrate sam život.

Izdavač: Dereta

Ocena: 4/5

,,Furam feminizam” je priručnik koji se, zahvaljujući združenim snagama Lamije Begagić i Marine Veličković, pojavio 2016. godine u Sarajevu. Godinu dana nakon toga, adaptaciju teksta za srpsko tržište uradila je Ana Pejović, pa sada i srpske tinejdžerke (a, što da ne, i tinejdžeri) mogu da furaju feminizam.

Priručnik se sastoji iz tri dela: Predgovora srpskom izdanju, u kojem autorke objašnjavaju kako su došle na ideju da napišu ovu knjigu, koja je njena svrha i zbog čega je bilo neophodno prilagoditi sleng ciljnoj grupi; centralnom delu u formi bloga glavne junakinje knjige – Likice; i pojmovnika koji je izveden iz savremene feminističke teorije, ali skraćen i prilagođen tako da posluži kao uvod u ključne pojmove o kojima se raspravlja u knjizi.

Likica je učenica sedmog razreda, svoj blog piše anonimno (nadimak je izvedenica od imenice ,,lik” za koji, kao što znate, ne postoji ženski rod, iako ženskih književnih likova ima koliko vam duša poželi), a razlog za pokretanje bloga je ujedno i prva ,,škakljiva” tema kojom se ova knjiga bavi – prva menstruacija. Sa tom promenom u ženskom telu dolaze i brojne druge, podjednako neprijatne, koje su, iz nekog razloga, i dalje neka vrsta tabua. Likica ima tu privilegiju da živi u funkcionalnoj porodici, da ima majku koja sa njom želi da razgovara o takvim stvarima i sestru koja joj se uvek nađe kada zatreba. Sestru koja je, uzgred budi rečeno, feministkinja, pa Likica ima od koga da čuje i nauči neke stvari – što, da se razumemo, u Srbiji u 21. veku zaista jeste privilegija. Otud ovoj mladoj devojci inspiracija i motivacija da glasno (ali ipak anonimno) postavi pitanja koja se u tom trenutku verovatno vrzmaju po glavama svih njenih vršnjakinja, pa i onima mnogo starijim od nje.

Kroz svakodnevna iskustva Likica zapaža određene društvene fenomene koji, iako su odavno ustaljeni, zaista nemaju smisla, naročito kada su predstavljeni na tako banalan način, jezikom trinaestogodišnjakinje. Prva ovakva zapažanja slede kada Likica sa svojom majkom provede čitav dan u potrazi za prvim brushalterom, ,,omiljenim” odevnim komadom svake žene: ,,scena – ja hodam s mamom i isprobavam skalamerije koje su mi neudobne i koje neću da nosim da neki tamo tip ne bi imao neku tamo reakciju na činjenicu da se meni ispod majice vidi obris bradavice, je l’ vi kapirate koliko je to suludo? mene ceo život treba da bode žica u rebra, jer ne zahtevamo od tipova da jednostavno nauče da to što ih privlače ženske bradavice ne znači da treba skloniti bradavice, već da oni treba da nauče kako da žene tretiraju kao nešto više od vlasnica bradavica.” Ovo je veoma tačna i dobra konstatacija i može se primeniti na još neke stvari (na primer na ,,provokativno odevanje”). Zdravstvene razloge za nošenje brushaltera ćemo ovog puta ostaviti po strani i usredsredićemo se na činjenicu da je i dalje ,,sramota” ako žena na ulicu izađe bez istog i da se mnogo nas, zbog nekih društvenih normi, bez brushaltera oseća neprijatno.

U tekstu ima mnogo ovakvih zapažanja o temama koje su večiti predmet rasprave, kao što je na primer feministička lingvistika na čiji pomen mnogi kolutaju očima, braneći se argumentima poput ,,silovanja jezika”. Likica, zapravo, vrlo plastično dočarava logiku primene rodno korektnog jezika: ,,setila sam se još kako su jedne sezone u sestrin klub došli neki profi fotografi da naprave fotke za pano i ispod grupne slike, na kojoj je bilo šest devojčica i četiri dečaka, napisali članovi stonoteniskog kluba topspin, a pored njenog imena i prezimena stavili kadet, a ne kadetkinja. nju je to naljutilo, pa je trener to ispravio. ja na početku nisam u tome videla ništa čudno, al’ sam onda razmislila da bi sigurno svima bilo urnebesno smešno da su uz ime nekog dečaka stavili da je kadetkinja ili juniorka. stvarno, zašto žena može da bude doktor, a muškarac ne može doktorka?” Ako ste na strani rodno korektnog jezika, a u raspravi vam ponestane argumenata, iskoristite ovaj. I obavezno mi javite koji ste odgovor dobili na postavljeno pitanje.

Priručnik se, naravno, bavi i prvim ljubavima, drugarskim odnosima, kontracepcijom i sličnim stvarima koje prate adolescenciju. Kako je feminizam, pre svega, pokret koji se bori za ljudska prava, u priručniku je bilo mesta i za priču o seksualnoj orijentaciji i pogledu na brak. Akcenat je, ipak, razume se, stavljen na probleme žena i na rodne uloge. Na primer, na pitanje zbog čega su žene, kada se naljute, obavezno histerične (a muškarci temperamentni) i zašto su kućni poslovi i dalje ,,ženski”, čak i kada žena ima posao na kojem provodi jednako vremena koliko i muškarac, i zbog čega na ženu uvek pada ono što Likičina sestra zove ,,emocionalnim radom” – na primer, pravljenje spiskova za nabavku, kupovina poklona za rođendane i praznike, itd (odličan je primer kada tata pita mamu šta treba da sredi u kući, kao da on ne živi tu i nije u stanju da vidi prljavštinu, dok žena evidentno ima neki super vid specijalno namenjen za opažanje prašine i paučine). Stvari o kojima verovatno ni ne razmišljate pošto potiču od vaspitanja i, kada u životu dođe do takve ,,podele uloga” već se potpuno podrazumevaju.

Ipak, priručnik nije savršen. Na momente upada u zamku u koju često upadaju feministički traktati i gubi dodir sa realnošću, pojedina zapažanja su isuviše nategnuta i prosto ne piju vodu. Na primer, Likica opisuje scenu u kojoj joj kasirka u prodavnici sugeriše da kupljene uloške spakuje u kesu jer je sramota da ih nosi u ruci. Ne znam kakav je odnos prema ulošcima u Bosni, ali ja kupujem uloške pola svog života i ovo mi se nikada nije dogodilo. S druge strane, dogodilo se mom mužu i to baš pre neki dan kada sam ga zamolila da skokne do radnje i kupi mi jedno pakovanje. Osim što su ga malo čudno gledali dok je upoređivao fotku na telefonu s pakovanjima na rafu (kao da nije očigledno da njemu nisu potrebni, ali ta ,,sramota” kada muškarac kupuje uloške za ženu je posebna tema i još jedan dokaz zašto feminizam nije potreban samo ženama), kasirka ga je zaista začuđeno pitala zar neće uzeti kesu. Nije baš rekla da je sramota, ali nije ni morala da kaže. Spoiler alert: nije uzeo kesu.

Drugi primer, koji mi je zasmetao mnogo više nego ovaj sa ulošcima (možda prosto nikada nisam naišla na tako brižnu kasirku koja se interesuje za moju dobru reputaciju među slučajnim prolaznicima), jeste kada se Likica žali da je u školi zezaju da je štreber, na šta ona žustro odgovara da nije štreber nego štreberka, a onda joj sestra objašnjava da nema ničeg lošeg u tome što je pametna i što želi da uči. Nakon toga se Likica pita zbog čega je loše što ona želi da posveti svoje vreme učenju i dolazi do, blago rečeno, potpuno besmislenog zaključka: ,,jedino što mi pada na pamet jeste da je to zato što društvo misli da postoji nešto što bi bilo prikladnije da radim, umesto da učim. pretpostavljam da me niko ne bi zvao štreberkom kada bih umesto istorije učila da kuvam, da razvijam kore ili da smotam sarmu. pritom ja uopšte ne mislim da te stvari ne treba znati, ali mi užasno ide na nerve ta pretpostavka da dečacima istorija prirodno upada u mozak, a meni sarma!” Ovakvo učitavanje je, drage moje i dragi moji, jedan od osnovnih razloga zašto ljudi prevrću očima na sam pomen feminizma. Prvo i osnovno, vršnjačko nasilje je ozbiljna tema koja ne bira žrtve po polu, drugo, ovakvo vađenje iz konteksta je, s jedne strane, obesmišljavanje problema i zaista, zaista, nije fer prema dečacima koji itekako trpe iste uvrede, ako ne i gore (jer se od devojčice nekako očekuje da bude odličan i uzoran đak, dok su dečaci iz prvih klupa po pravilu ismevani, a ponekad i fizički maltretirani, od strane ,,kul” i problematične dece). Ovakvo izvrtanje činjenica je nedopustivo, naročito u priručniku čija je svrha da decu nauči boljem i ravnopravnijem ophođenju prema ljudima.

Ako izuzmemo ove sitne nedostatke i usredsredimo se na dobre strane ove knjige (kojih ipak ima više), ako prepoznamo sebe u većem delu primera koje Likica izlaže u svojim postovima na blogu a odavno smo izašli iz puberteta, lako ćemo doći do zaključka da je ,,Furam feminizam” zaista neophodna literatura za mlade, i zaista ne samo za devojčice (što je presudilo da knjizi na kraju dam veću ocenu). Ako naučimo devojčice da se ne stide svog tela, one neće izrasti u kasirke koje crvene na samu pomisao nošenja pakovanja uložaka u ruci. Ako vaspitavamo decu da mogu da budu sve što požele, bez obzira na to kog su pola, nećemo više voditi rasprave tipa ,,zašto može sluškinja a ne može hirurškinja”. Ako podučimo devojčice da zamene osigurač, a dečake da naprave kolače, neće više biti ,,muških i ženskih poslova” po kući, niti će muškarci živeti u uverenju da čista, ispeglana odeća raste sa ofingera kao voće sa grana. Dečak koji voli balet neće biti ,,ženski petko”, devojčica koja voli da igra fudbal neće biti ,,muškarača”. Svima će biti bolje. Ali da bi svima bilo bolje, moramo da se vratimo na suštinu i da se setimo da je feminizam samo jedan od brojnih pokreta za ljudska prava i da osnovna prava jedne manjine nisu važnija od osnovnih prava drugih ljudi. Nije to ništa teško. Tada će zaista svima biti bolje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Kreativni centar

Dok vi ovo čitate ja sa majstorom merim kuhinju (ako me ne ispali) i još jednom budnim okom proveravam da li u stanu ima još koja skrivena polomljena pločica (začudili biste se koliko sam ih našla), iskrivljena lajsna ili bilo koji vid aljkavosti srpskih majstora (asortiman je prilično šarenolik). Sledeći mesečni favorit ću, nadam se, stvarno se iskreno nadam, konačno pisati iz svog stana. Takođe se nadam da ovim nisam urekla datum selidbe jer ako sledeći mesečni favorit ne budem pisala iz svog stana, onda ih više neću ni pisati jer će mi ruke biti svezane na leđima (ako me razumete). Avgust je, dakle, obeležilo svađanje sa majstorima, završavanje poslova pre uzimanja godišnjeg odmora zbog selidbe (haha, odmora) i jurcanje na trista strana, pa za knjige baš i nije bilo mnogo vremena. Ipak sam nekako na mišiće uspela da pročitam četiri, i evo o kojim naslovima je reč:

1. Why Mummy Drinks, Gill Sims – Ako vam treba lagana a pametna knjiga za razbibrigu, na pravom ste mestu. Why Mummy Drinks je roman u vidu dnevnika koji vodi Elen, tridesetdevetogodišnja majka dvoje dece koja je odlučila da je krajnje vreme da sredi svoj život. Za početak, trebalo bi malo disciplinovati decu a početak školske godine je idealno vreme za to. Jutra pred polazak u školu više ni slučajno ne smeju da liče na hitne evakuacije zbog prirodnih katastrofa, niti bi trebalo da budu razlog za otvaranje još jedne flaše vina. Naravno, sređivanje haotičnog života u praksi nije tako lako u praksi kao na papiru, naročito kada se u celu priču umeša i šira rodbina (među kojima ima superposlovnih sestara, ali i hipi sestara sa čoporom dece) i famozno pitanje ,,šta će na to reći okolina?”. Why Mummy Drinks je duhoviti prikaz jedne (ne)obične porodice iz srednjeg staleža koji po stilu i humoru podseća na dnevnike Bridžet Džouns i sa kojim se, na momente, može poistovetiti svaka žena, bez obzira na to da li je do ivice nervnog sloma dovode ta divna mala stvorenja zvana deca ili nešto sasvim drugo. A nešto, naravno, uvek postoji.

2. Disanje u mermer, Laura Sintija Černjauskajte – Ako imate želju da pročitate makar jednu knjigu iz svake zemlje sveta, roman ,,Disanje u mermer” vam može pomoći u tom poduhvatu jer zaista nemamo priliku da često čitamo litvanske autore. Ovo je prvi roman Laure Sintije Černjauskajte, za koji je dobila prestižnu Evropsku nagradu za književnost. Na nekoliko mesta sam videla da ga porede sa romanom ,,Moramo da razgovaramo o Kevinu”, ali osim motiva ,,zlog deteta”, ne bih rekla da ima mnogo sličnosti. ,,Disanje u mermer” je izuzetno spor i melanholičan psihološki triler, sav satkan od simbola pa ako volite ovakve knjige, pravac u knjižaru po svoj primerak.

3. Nevidljivi akademici, Teri Pračet – Ne pamtim da me je Pračet nekada ovako namučio. Znate koliko volim romane o Disksvetu i koliko se radujem svakom novom prevodu čim ga vidim u pripremi, ali sa ,,Nevidljivim akademicima” je negde zapelo. Prvo, čini mi se da je roman mnogo duži nego što je morao da bude, drugo, mnogo važnije, čini mi se poznatim (a nisam ga čitala, to vam garantujem). Svi Pračetovi romani o Disksvetu liče jedan na drugi, što je i normalno kada pišete više desetina knjiga o jednom svetu, ali nekoliko puta sam pomislila da je ovaj skrojen od delova koji se nekako nisu uklopili u prethodne priče. Naravno, kao i svaki drugi roman o Disksvetu, ,,Nevidljivi akademici” su obavezno štivo za Pračetove fanove, ali ako niste ljubitelji fudbala i malo vam je dosadila priča o Romeu i Juliji (u ovom slučaju, doduše, nisu problem zaraćene porodice već zaraćene navijačke grupe), onda prosto smanjite očekivanja i uživajte u epizodama sa večito gladnim čarobnjacima koji su, kao i uvek, garancija za višesatno kikotanje. Ipak nam ih nije još mnogo ostalo.

4. Moj sin Mio, Astrid Lindgren – Mesec sam zatvorila dečjom knjigom, manje poznatim romanom autorke ,,Pipi Duge Čarape”. Za razliku od blesavih avantura devojčice sa kikicama, ,,Moj sin Mio” je lirska bajka o usvojenom dečaku koji je pronašao put do svog pravog oca, kralja Daleke zemlje u kojoj vladaju mir, sloga i sreća. Pa ipak, čak i u tako idiličnoj zemlji postoji zlo, otelotvoreno u liku viteza Katoa koji krade decu i mladunčad životinja i pretvara ih tužne ptice. Mio će, kao pravi mali kraljević, zajedno sa svojim najboljim drugom i konjem zlatne grive, krenuti u nepoznatu zemlju da pobedi viteza kamenog srca i vrati spokoj svom bajkovitom kraljevstvu.

Titulu ovomesečnog favorita bez razmišljanja odnosi Gil Sims. Izgleda da mi čitanje o tuđim nervnim slomovima pomaže da lakše prebrodim svoje (zato sam u paketu sa ovom kupila još jednu na sličnu temu, samo da se zna). Šta ste vi čitali prethodnog meseca? Koja knjiga je na vas ostavila najveći utisak? Pišite mi u komentarima.

Do sledećeg posta,

Vaša (još malo pa preseljena, pu, pu da ne ureknem) Stš <3

Džulijan Barns je britanski pisac, rođen 1946. godine. Nakon školovanja u oblasti savremenih jezika i rada na položaju leksikografa na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“, počeo je da se bavi književnom kritikom i uređivanjem književne rubrike u pojedinim časopisima. Svoj prvi roman napisao je 1980. godine, a do danas iza sebe ima više od 10 romana, 3 zbirke pripovedaka i pregršt dela van domena fikcije. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se ističu Bukerova nagrada za roman „Ovo liči na kraj“ (za koju je pre toga bio nominovan čak tri puta), kao i nagrada „Dejvid Koen“ za životno delo. Neka od najpoznatijih Barnsovih dela su „Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 ½ poglavlja“, „Sto od limunovog drveta“, „Nije to ništa strašno“, itd. Recenziju romana ,,Šum vremena“ možete pročitati klikom OVDE.

,,Jedina priča“ je Barnsov najnoviji roman, objavljen 2018. godine i u njemu se pisac ponovo vraća ljubavnoj temi, u pokušaju da odgovori na pitanje: Šta je ljubav zapravo? Narator romana je Pol, protagonista koji pokušava da osveži sećanja na svoju ,,jedinu priču”, ljubavnu vezu sa dvadeset godina starijom Suzan koju, sasvim slučajno, kao devetnaestogodišnjak sreće u teniskom klubu predgrađa u kojem živi. Priča je smeštena u šezdesete godine 20. veka kada je ovakva veza bila, blago rečeno, skandal, naročito ako se u obzir uzme činjenica da je Suzan udata. I možda je upravo to i bila varnica koja je na početku održala njihovu tajnu, zabranjenu vezu. Vezu koja će obeležiti Polov život zauvek.

,,Da li biste voleli mnogo, pa onda i mnogo patili, ili voleli malo, pa i patili malo? Smatram da je to, naposletku, jedino pravo pitanje.

Možete istaći – s pravom - da to i nije pravo pitanje. Jer nije baš da možemo da biramo. Kad bismo mogli da biramo, onda bi to postalo pitanje. Ali ne možemo, pa i nije. Ko može da kontroliše to koliko voli? Ako možete da kontrolišete količinu svoje ljubavi, onda to i nije ljubav. Ne znam kako bi se to onda zvalo, ali ljubav ne.”

Roman je podeljen u tri dela. Prvi, pisan u prvom licu, opisuje susret Pola i Suzan, njihovo upoznavanje i započinjanje tajne veze. Atmosfera je donekle idilična, kao što su to obično prvi dani zaljubljenosti, a njihovi tajni sastanci, interne šale i pakt ,,mi protiv celog sveta” jednako potpuno sumanut i beskrajno romantičan. Veza koja bi se mogla protumačiti kao lek za dosadu sredovečne žene iz predgrađa, međutim, kreće neočekivanom putanjom: Suzan će napustiti muža i odseliti se sa Polom u London. Pol sada ima dvadeset jednu godinu, sebe smatra odraslim muškarcem i uveren je da mu je čitav svet pod nogama. Dobio je ono što zaista želi. Dobio je nju i šansu da sa njom provede čitav svoj život, ili makar čitav njen život. A onda nas Barns, prelaskom na drugi deo priče, ponovo vraća u stvarnost: ,,Na ovaj način bih voleo da se svega sećam, kad bih mogao. Ali ne mogu”.

Drugi deo romana ispripovedan je u drugom licu, kao da Pol samom sebi prepričava šta se zaista dogodilo. U tome je problem sa sećanjem, kaže on, varljivo je. Pamtimo stvari koje želimo da pamtimo, onako kako želimo da ih zapamtimo. Naročito kada je u pitanju ljubav. Ponekad iz memorije izbrišemo sve ružne trenutke, ponekad namerno potisnemo one lepe – po potrebi. Pol se, ipak, trudi da bude objektivan, ma koliko to bilo teško nekoliko decenija nakon odigranih događaja. U njegovom pripovedanju se oseća anksioznost, nervoza, strah od osude ili neverice onog ko čita, potreba za pravdanjem, čestim obraćanjem čitaocu kako bi ga uverio da je priča istinita.

,,Razumete, nadam se, da vam izlažem sve onako kako mi se vraća u sećanje? Nikada nisam vodio dnevnik, i većina učesnika u ovoj priči – mojoj priči! mom životu! – mrtva je ili otišla kud koji. Tako da ne zapisujem baš sve onim redom kojim su se događaji i odigrali. Verujem da sećanje ima jednu posebnu autentičnost, koja nipošto nije inferiorna u odnosu na stvarnost. Sećanje razvrsta i proseje događaje prema zahtevima onoga koji se priseća. Imamo li pristup algoritmu ovog procesa? Odgovor je najverovatnije ne. Ali pretpostavljam da sećanje na prvo mesto stavlja ono što najefikasnije može da se iskoristi kako bi vlasnik sećanja mogao da nastavi da se priseća. Tako da tu postoji nekakav lični interes da prvo izrone srećna sećanja. Iako, ipak, samo nagađam.”

Polov lični interes je, u tom smislu evidentan, jer nam ružna sećanja ostavlja za kraj. Na početku je želeo da nikada ne ostane bez Suzan i ta želja će mu se, donekle, i ostvariti. Nikada je se neće osloboditi, čak i nakon njene smrti, o čemu uostalom i svedoči njegova ispovest. Nakon što su zakoračili u zajednički život koji je Pol smatrao utopijom, stvari su krenule nizbrdo. Suzan polako ali sigurno klizi u alkoholizam, do trenutka kada potpuno izgubi kontrolu nad svojim životom i razumom. Idilu postepeno izjeda mrak, a ono što je Pol nekada smatrao ispunjenjem jedinog sna, pretvara se u svakodnevnu noćnu moru.

,,Jedina priča” nije svakidašnji ljubavni roman, ali to ga ne čini ništa manje stvarnim, naprotiv. Nemaju sve velike ljubavne priče srećan kraj. Tragedija ne umanjuje ljubav. Ponovo se vraćamo na početno pitanje: šta je ljubav zaista? To pitanje sa sobom vuče bezbroj drugih. Koliko ona traje? Šta je definiše? Da li zaista može biti večna? Zbog čega se bajke završavaju floskulom ,,živeli su srećno do kraja života”? Zašto nikada ne vidimo taj ever after? Da li je prava ljubav samo ona koja je dugotrajna, mirna, poslednja, ili tu titulu sme da ponese i neki kratkotrajan nalet osećanja koji, iako se odigrao tako davno, ponekad ispliva na površinu s pitanjem ,,šta bi bilo”?

,,Svako ima svoju ljubavnu priču. Svako. Može da ispadne fijasko, može da se izjalovi, neka možda nikad i ne započne već se sve odigra u nečijoj glavi, ali to je ne čini ništa manje stvarnom. Ponekad je zbog toga još i stvarnija.”

Ljubav se ne može definisati i možda je upravo to razlog zašto ovo nije jedan od uspešnijih Barnsovih romana. Stilski je, očekivano, na pragu savršenstva, ali ma koliko lepo istkana, priča ostaje bleda, potencijal likova nedovoljno iskorišćen. Uprkos očekivanjima koje nameće naslov, ovo nije jedna od velikih ljubavnih priča koja će ući u anale. U njoj nema veličine, nema prave tragedije, samo nekoliko svetlih trenutaka koji za sobom ostavljaju mučnu prazninu. Možda to ima veze sa varljivošću sećanja na kojoj protagonista insistira, a možda upravo u tome i jeste stvar – u tome da priča ne mora biti velika da bi bila jedna od jedinih.

Ocena: 3/5

Izdavač: Geopoetika

Mirjana Đurđević je srpska književnica, rođena 1956. godine. Napisala je više od 10 romana, među kojima su verovatno najpoznatiji oni koji pripadaju serijalu o detektivki Harijeti. Pored ovih, napisala je i nekoliko samostalnih romana, poput „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, „Bremasoni“ i „Treći sektor”. Prethodne recenzije njenih knjiga možete pogledati OVDE.

,,Jacuzzi u liftu” je roman objavljen 2005. godine, međutim, ako ga čitate ovog leta, na primer, a niste upoznati sa datumom objavljivanja, mogli biste se prevariti i pomisliti da je napisan pre samo nekoliko meseci. U četvrtom romanu u serijalu o detektivki Harijeti Mirjana Đurđević se obračunava sa gradskom upravom srpske prestonice čije ulice, zbog nešto malo kiše i nešto malo više nestručnosti i bahatosti, postaju blatnjave reke koje je lakše preplivati nego prepešačiti. Prilično aktuelna tema, složićete se.

Priča počinje kada Hari jednog dana dobije ponudu da reši slučaj divlje gradnje. Ne bi ni u ludilu prihvatila takav posao, naročito ne kada je angažuje neka energična bakica, ali njena privatna agencija „Lucky Charm“ ne posluje baš najbolje. Pomenuta bakica od Harijete traži da umesto nje proveri da li izvesni Emir Biberović (od vrste investitor) ima sve potrebne dozvole za gradnju, u šta ona iskreno ne veruje, ali nije dovoljno luda (ma šta drugi mislili) da se s takvim tipovima ,,sudi napamet”. Zbog Biberovićeve velelepne zgrade proradilo je klizište i gospođi Mileni napravilo popriličnu štetu na kući (na koju je, uzgred, gospodin investitor bacio oko, ali ona ne da li, ne da) koju niko ne žuri da sanira pa sad gospođa Milena kroz procep na zidu ima odličan uvid u prljave radnje stanara zgrade pored. Hari će prihvatiti slučaj, povezaće se s nekim starim vezama i otkriće da je Milenin problem mnogo ozbiljniji od uobičajenog muljanja s papirima.

Biberovićeva velelepna zgrada će u međuvremenu napraviti pravi pravcati karambol na beogradskim ulicama, tačnije jedan ne baš dobro isprojektovan (još tačnije, ako pitate projekat – nepostojeći) džakuzi nabudžen na mesto lifta, pa će taj, do sada samo Milenin problem, postati problem i nekih ljudi na funkcijama: ,,Da skratimo, do sada je izvršio veći broj krivičnih dela, potpisivanjem lažnih projekata, lažnog izvedenog stanja, lažnog... I sad se ta stvar koja ne postoji skršila, u zgradi koja nema upotrebnu dozvolu ali ima divlji priključak na vodu, to nije potpisao, ali je našao ljude... I zašto sve to? Zašto lepo nije ostao u svojoj dragoj državnoj firmi, u kojoj nije imao potrebe da vrši nikakva krivična dela, jer ništa nisu ni radili? Pa valjda zato što je tamo, do prelaska kod Emira, pet godina primao samo markicu za prevoz, a ponekad i topli obrok...” Kako bi haos bio što potpuniji, neposlušnom džakuziju i zgradi na klizištu pridružiće se i čitav niz političara, činovnika, savetnika, upravnika, i ludi patriota bagerista Srba koji će presuditi beogradskom vodovodu.

Haos koji Mirjana Đurđević opisuje – grad bez vode i struje, bujice vode na ulicama, sukob bespomoćnih stanara i zaštićenih kriminalaca – ovenčan je tipičnim humorom koji odlikuje sve njene romane. Dijalozi su duhoviti, satira je sveprisutna, likovi su dovoljno karikirani da poprime odlike stereotipa a opet toliko specifični da njihova imena lako možemo zameniti imenima postojećih ličnosti, kako onih koji su paradirali pre petnaestak godina tako i onih koji paradiraju danas. I možda bi neko sa strane opravdano mogao opisati radnju romana kao apsurdnu i urnebesno smešnu, ali kada ga čitate danas i ovde, skoro 15 godina nakon što je napisan, dok blatnjave bujice napuštaju domen fikcije i izlivaju se na beogradske ulice, roman poprima gorku, tragičnu notu. Ništa se nije promenilo, neke stvari iz romana su, potpuno neverovatno, ali doslovce iste. Mirjana je u ovom romanu predvidela ne samo gejzir u Cvijićevoj kom smo svedočili pre nekoliko meseci već i jedan okršaj o kojima su mediji brujili danima, a koji vam ipak ne bih otkrila kako vam ne bih pokvarila iznenađenje, mada vas, nakon što uplivate u vodene stihije romana ,,Jacuzzi u liftu” malo šta što njima dopliva zaista može iznenaditi.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Ejmi Majerson je američka književnica. Živi u Los Anđelesu i predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Njen jedini roman ,,Knjižara jučerašnjih dana” (2018) postao je svetski bestseler nedugo nakon objavljivanja.

,,Knjižara jučerašnjih dana” je roman o Mirandi Bruks, mladoj nastavnici istorije koja, baš nakon što se preseli u stan svog momka i počne da razmišlja o novom razdoblju u svom životu, prima vest o smrti svog ujaka Bilija koji joj u nasleđe ostavlja svoju knjižaru ,,Prospero”. Bili je, baš kao i knjižara, bio važan deo Mirandinog detinjstva – često su provodili vreme zajedno među policama ispunjenim knjigama, igrali originalne igrice i rešavali zagonetke koje bi Bili smišljao. Bili je, međutim, iz njenog života nestao pre punih 16 godina, nakon jedne kasnovečernje svađe s Mirandinom majkom. Od tada nije čula ništa o njemu, a sada joj je ostavio svoju knjižaru. Malo pre toga stigla joj je i neobična pošiljka: primerak Šekspirove ,,Bure” i razglednica s nejasnom porukom: ,,Razumevanje nas priprema za budućnost”. Čim je prođe prvobitni šok, Miranda će sabrati dva i dva i shvatiti da je u pitanju još jedna, ovog puta poslednja Bilijeva igra zagonetki.

Zaintrigirana ujakovim postupkom, Miranda će se zaputiti u Los Anđeles i saznaće da je knjižara ,,Prospero” na ivici bankrota. U njoj će je, međutim, čekati sledeći trag u ,,lovu na zagonetke” zahvaljujući kom će do kraja romana otkriti mračnu tajnu svoje porodice... a usput pronaći i novu ljubav i nove prijatelje.

,,Knjižara jučerašnjih dana” je pravi mamac za ljubitelje knjiga o knjigama. Roman je pun citata i aluzija na klasike svetske književnosti, počev od ,,Bure” koja je veoma važna za čitavu fabulu, preko ,,Džejn Ejr”, ,,Frankenštajna” i drugih, i krcat zagonetkama koje možete rešavati zajedno sa glavnom junakinjom (ali ne morate ako ne biste da se mučite jer znate da će ona svakako rešiti sama). Roman je, međutim, jednako krcat i nelogičnostima i situacijama koje je, van fikcije, zaista teško zamisliti. Na primer, činjenica da Mirandin ujak rizikuje da neke tragove ostavi na mestima na kojima bi lako mogli nestati (kao što je knjiga na polici u knjižari koja svakog dana može biti prodata, ali eto, nije). Zašto bi uopšte rizikovao da tako važnu tajnu podeli na tako nepouzdan način? Tu na scenu, naravno, stupa deus ex machina rešenje – Miranda dolazi do svakog sledećeg traga baš kada pomisli da je naišla na ćorsokak. Dakle, ako želite da uživate u ovom romanu, trudite se da ne razmišljate previše o njegovim nedostacima i samo se prepustite priči. ,,Knjižara jučerašnjih dana” je prilično dinamičan roman, sa misterijom koja, mada u nekom trenutku postaje očigledna, sadrži delove koji to ipak nisu, sa realističnom glavnom junakinjom i potpuno nerealističnim zapletom i sa podtekstom o krizi malih, nezavisnih knjižara koje su nekada bile duša velikih gradova, a sada su, zahvaljujući knjižarskim lancima i knjigama dostupnim u elektornskom formatu, na rubu nestajanja. Ako ste se zainteresovali za ovaj roman jer volite izazovne priče pune intertekstualnosti i pametnih aluzija, bojim se da biste se mogli razočarati. Ako vam, pak, treba lagano štivo za odmor, onda slobodno zakoračite u ,,Knjižaru jučerašnjih dana”.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

Kalja Papadaki (1978) je grčka književnica i scenaristkinja. Studirala je ekonomiju u SAD, na Bard koledžu i Brandajs univerzitetu, a zatim se vratila u Grčku i završila studije filma na Filmskoj akademiji Stavraku u Atini, gde danas predaje scenario. Piše kratke priče, poeziju, scenarije za dugometražne filmove i romane. Dobitnica je nekoliko nagrada i priznanja, među kojima se izdvaja prestižna Nagrada za književnost Evropske unije koju je 2017. godine dobila za roman ,,Dendriti”.

Fabula ,,Dendrita” grana se, baš kao što naslov to i sugeriše, kroz nekoliko generacija američkih doseljenika, počev od dvadesetih godina 20. veka do osamdesetih kada se u školskom toaletu sretnu dve devojčice, Leta i Mini. Mini je tužna jer upravo mora da odseče kiku kako bi je izjednačila sa drugom koju joj je malo pre toga odsekao brat, i mora da bude pažljiva jer će joj se majka ljutiti, kao da je to, uostalom njena krivica. Leta je besna na čitav svet jer, osim što je u godinama kada su deca generalno besna na čitav svet, želi da se uklopi u društvo iz kog štrči svojom visinom kao motka, i idiotskim imenom koji joj je dala majka: ,,Ima toliko đaka sa čudnijim takođe neuobičajenim imenima, isto tako antipatičnim i teškim za izgovor. Međutim, njeno je sa sobom vuklo i tamni satelit, rep komete koji ju je pratio još od rođenja, jednu napomenu i zvezdicu uz glupo i nepodesno ime, kako je to samo smislila njena majka da joj prilepi i broj 68, da se razlikuje i do kraja života je proganja”.

Devojčice su već i na prvi pogled sušte suprotnosti, karakteri su im različiti gotovo koliko i delovi grada Kamdena u kojima stanuju. Ali sudbinske kockice ne padaju uvek onako kako bismo želeli, naprotiv, i sudbina će hteti da ove dve devojčice uskoro budu primorane da dele krov nad glavom. Nakon što Minin brat nestane bez traga, zbog čega će njena majka doslovno umreti od tuge, Letina majka će je pokupiti i dovesti kući, taman na vreme da zapečati svoj brak i doprinese egzistencijalnoj krizi kroz koju prolazi njen muž Bejzil.

Na drugoj grani ,,Dendrita”, dvadesetih godina prošlog veka, Novi kontinent je glavna luka migranata koji žele da ostvare famozni američki san. Među njima je i Grk Adonis, upravo iskrcan sa broda zajedno sa hiljadu i trista drugih gladnih uspeha i boljeg života. Čim je stigao u Ameriku, po hladnom i vlažnom novembarskom danu, pljunuo je tri puta kako bi oterao maler, ,,to je obećao majci, koja je imala čudne ideje i stavove i govorila da samo pljujući i s mukom možeš da napreduješ i ustališ se na jednom mestu”. Pljuvanje očigledno nije bilo dovoljno da otera maler sirotog Adonisa kom je u životu zagarantovana bila samo muka, bez ikakvog napredovanja.

Za mesto zbivanja radnje autorka bira Kamden u Nju Džerziju, jedan od američkih gradova koji je, nakon uspona koji je doživeo početkom prošlog veka, u potpunosti propao. U Kamdenu je zapucao prvi serijski ubica u istoriji Amerike, korupcija je postala sinonim za gradske vlasti a kriminal sinonim za preživljavanje. Kamden je, faktički, metafora za sudbinu likova koje Kalja Papadaki u ovom romanu opisuje, a ,,Dendriti” oda neuspehu i srušenim snovima.

Termin ,,oda” nisam izabrala slučajno. Pre nego što je napisala svoj prvi roman, autorka je objavila zbirku poezije i njena sklonost ka poetskom evidentna je u ovom romanu. Osim što svako poglavlje otvaraju stihovi Nikole Virgilija i Volta Vitmana (koji su takođe živeli u Kamdenu), stil pisanja odiše lirskim. Njene duge, foknerovske rečenice dovoljno su ritmične da posle određenog vremena teku s lakoćom koja podseća na skandiranje antičkih epova. Na trenutke možda čak i previše ritmične, tako da hipnotišu čitaoca i skreću mu pažnju s radnje romana. Ovo, dakle, nije knjiga koju bi trebalo da čitate kada niste dovoljno koncentrisani.

U jednom od intervjua, autorka je objasnila naslov romana govoreći da je na umu imala obe definicije dendrita koje nalazimo u rečniku. Reč je potekla od grčke reči za drvo, a odnosi se na nervne završetke koji se nalaze u telu neurona i zaduženi su za sećanja i primanje draži, odnosno informacija. Dendriti su takođe i šare koje obrazuju kristali leda a koje zimi viđamo na prozorima – uvek jedinstvene i neponovljive, ali osuđene na kratak život nakon kog zauvek nestaju, kao da ih nikada nije ni bilo, ne ostavljujući ništa iza sebe. Mnogo ljudi zapravo doživljava istu sudbinu – malo je onih koji iza sebe ostave nekakav trag vredan sećanja. ,,Dendriti” su roman o takvim ljudima, onima koji su sanjali snove (konkretno u ovom slučaju jedan te isti – američki san), ali ih nikada nisu ostvarili. Sve velike priče govore o uspesima malobrojnih, dok milioni priča o onima koji su se jednako trudili, ali im sudbina nije podelila dobre karte, ostaju zaboravljene i neispričane.

,,Posmatrajući ih mikroskopom, zaključio sam da su snežne pahulje čudo lepote i da je šteta što tu lepotu ne mogu videti i ostali. Svaki kristal je crtež i remek-delo, nikada se ne može ponoviti i biti isti. Kad se pahulja istopi, crtež nestaje zauvek. Tolika lepota nestaje ne ostavljajući nikakav trag za sobom.”

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Štrik