Kalja
Papadaki (1978) je grčka književnica i scenaristkinja. Studirala je ekonomiju u
SAD, na Bard koledžu i Brandajs univerzitetu, a zatim se vratila u Grčku i
završila studije filma na Filmskoj akademiji Stavraku u Atini, gde danas
predaje scenario. Piše kratke priče, poeziju, scenarije za dugometražne filmove
i romane. Dobitnica je nekoliko nagrada i priznanja, među kojima se izdvaja
prestižna Nagrada za književnost Evropske unije koju je 2017. godine dobila za
roman ,,Dendriti”.
Fabula
,,Dendrita” grana se, baš kao što naslov to i sugeriše, kroz nekoliko
generacija američkih doseljenika, počev od dvadesetih godina 20. veka do
osamdesetih kada se u školskom toaletu sretnu dve devojčice, Leta i Mini. Mini
je tužna jer upravo mora da odseče kiku kako bi je izjednačila sa drugom koju
joj je malo pre toga odsekao brat, i mora da bude pažljiva jer će joj se majka
ljutiti, kao da je to, uostalom njena krivica. Leta je besna na čitav svet jer,
osim što je u godinama kada su deca generalno besna na čitav svet, želi da se
uklopi u društvo iz kog štrči svojom visinom kao motka, i idiotskim imenom koji
joj je dala majka: ,,Ima toliko đaka sa čudnijim takođe neuobičajenim imenima,
isto tako antipatičnim i teškim za izgovor. Međutim, njeno je sa sobom vuklo i
tamni satelit, rep komete koji ju je pratio još od rođenja, jednu napomenu i
zvezdicu uz glupo i nepodesno ime, kako je to samo smislila njena majka da joj
prilepi i broj 68, da se razlikuje i do kraja života je proganja”.
Devojčice
su već i na prvi pogled sušte suprotnosti, karakteri su im različiti gotovo
koliko i delovi grada Kamdena u kojima stanuju. Ali sudbinske kockice ne padaju
uvek onako kako bismo želeli, naprotiv, i sudbina će hteti da ove dve devojčice
uskoro budu primorane da dele krov nad glavom. Nakon što Minin brat nestane bez
traga, zbog čega će njena majka doslovno umreti od tuge, Letina majka će je
pokupiti i dovesti kući, taman na vreme da zapečati svoj brak i doprinese
egzistencijalnoj krizi kroz koju prolazi njen muž Bejzil.
Na
drugoj grani ,,Dendrita”, dvadesetih godina prošlog veka, Novi kontinent je
glavna luka migranata koji žele da ostvare famozni američki san. Među njima je
i Grk Adonis, upravo iskrcan sa broda zajedno sa hiljadu i trista drugih
gladnih uspeha i boljeg života. Čim je stigao u Ameriku, po hladnom i vlažnom
novembarskom danu, pljunuo je tri puta kako bi oterao maler, ,,to je obećao
majci, koja je imala čudne ideje i stavove i govorila da samo pljujući i s
mukom možeš da napreduješ i ustališ se na jednom mestu”. Pljuvanje očigledno
nije bilo dovoljno da otera maler sirotog Adonisa kom je u životu zagarantovana
bila samo muka, bez ikakvog napredovanja.
Za
mesto zbivanja radnje autorka bira Kamden u Nju Džerziju, jedan od američkih
gradova koji je, nakon uspona koji je doživeo početkom prošlog veka, u
potpunosti propao. U Kamdenu je zapucao prvi serijski ubica u istoriji Amerike,
korupcija je postala sinonim za gradske vlasti a kriminal sinonim za
preživljavanje. Kamden je, faktički, metafora za sudbinu likova koje Kalja
Papadaki u ovom romanu opisuje, a ,,Dendriti” oda neuspehu i srušenim snovima.
Termin
,,oda” nisam izabrala slučajno. Pre nego što je napisala svoj prvi roman,
autorka je objavila zbirku poezije i njena sklonost ka poetskom evidentna je u
ovom romanu. Osim što svako poglavlje otvaraju stihovi Nikole Virgilija i Volta
Vitmana (koji su takođe živeli u Kamdenu), stil pisanja odiše lirskim. Njene
duge, foknerovske rečenice dovoljno su ritmične da posle određenog vremena teku
s lakoćom koja podseća na skandiranje antičkih epova. Na trenutke možda čak i
previše ritmične, tako da hipnotišu čitaoca i skreću mu pažnju s radnje romana.
Ovo, dakle, nije knjiga koju bi trebalo da čitate kada niste dovoljno
koncentrisani.
U
jednom od intervjua, autorka je objasnila naslov romana govoreći da je na umu
imala obe definicije dendrita koje nalazimo u rečniku. Reč je potekla od grčke
reči za drvo, a odnosi se na nervne završetke koji se nalaze u telu neurona i
zaduženi su za sećanja i primanje draži, odnosno informacija. Dendriti su
takođe i šare koje obrazuju kristali leda a koje zimi viđamo na prozorima –
uvek jedinstvene i neponovljive, ali osuđene na kratak život nakon kog zauvek
nestaju, kao da ih nikada nije ni bilo, ne ostavljujući ništa iza sebe. Mnogo
ljudi zapravo doživljava istu sudbinu – malo je onih koji iza sebe ostave
nekakav trag vredan sećanja. ,,Dendriti” su roman o takvim ljudima, onima koji
su sanjali snove (konkretno u ovom slučaju jedan te isti – američki san), ali
ih nikada nisu ostvarili. Sve velike priče govore o uspesima malobrojnih, dok
milioni priča o onima koji su se jednako trudili, ali im sudbina nije podelila
dobre karte, ostaju zaboravljene i neispričane.
,,Posmatrajući
ih mikroskopom, zaključio sam da su snežne pahulje čudo lepote i da je šteta
što tu lepotu ne mogu videti i ostali. Svaki kristal je crtež i remek-delo,
nikada se ne može ponoviti i biti isti. Kad se pahulja istopi, crtež nestaje
zauvek. Tolika lepota nestaje ne ostavljajući nikakav trag za sobom.”
Ocena:
3.5/5
Izdavač:
Štrik
Posts
Hvala!
ReplyDeleteJa sam ,,Dendrite" uzela na EUPL festivalu kad je Kalja bila u Beogradu, čisto da maznem autogram i sad mi je baš drago što je potpisana, iako pojma nemam šta piše u posveti. Rukopis joj je prilično nečitljiv, a i napisana je na grčkom što baš i ne pomaže :D