Stsh's Book Corner

Home All post

Pravite li spisak za sajam knjiga? I ako da – da li ga se pridržavate? Ja svake godine napravim spisak prioriteta za kupovinu i uglavnom ga donekle ispoštujem, ali ove godine bolje da se nisam ni trudila jer ono što sam planirala da kupim i ono što sam donela kući veze s vezom nema. Ni po naslovima ni brojčano. Za to nisam ja kriva, odmah da se zna, makar kada je u pitanju izbor. I ove godine sam radila na sajmu pa sam prvi dan iskoristila da procunjam sa spiskom u ruci i vidim kako stoje stvari sa ponudom i cenama. Polovinu ovogodišnjeg spiska činile su knjige na engleskom pa sam se zbog toga odmah uputila u halu 4. Prvo na makedonski štand sa knjigama na engleskom gde, verovali ili ne, nisu imali ni jednu jedinu knjigu koju sam htela, a onda i do štandova knjižara Vulkan i Delfi gde situacija nije bila ništa bolja. Od osam knjiga na spisku našla sam samo jednu (inače, moj spisak se ove godine sastojao od 16 knjiga a onu gomilicu koju ste mogli da vidite na društvenim mrežama je činilo tričavih 36). Dakle, ovoj gomili će se uskoro pridružiti još jedna tura koju ću poručiti sa stranih sajtova. Preselila sam se, imam novu biblioteku i ostala sam bez izgovora za zabrane kupovine. Što bi mladi rekli – stay tuned.

Zemlja počasni gost - Egipat

Hajde onda da krenemo od te počasne knjige koju sam uspela da ulovim (pa nek onda dušmani pričaju kako reč ulov nije adekvatan termin za knjige donete sa sajma). U pitanju je roman The Secret History Done Tart. Verujem da dosta vas zna o kojoj knjizi je reč, pa neću dužiti. Kod Makedonaca sam našla njen drugi, takođe veoma popularan roman, The Goldfinch, ali sam rešila da ga ipak ostavim za neku drugu priliku.

E sad, to što nisam našla knjige koje sam želela, naravno ne znači da nisam svakog svakcijatog dana obilazila makedonski štand. I nijednom se nisam vratila praznih ruku. Godinama unazad vam pričam kako su kod njih najpovoljnije knjige na engleskom i ove godine sam se opet uverila u to. Ako niste sigurni o kom štandu je reč, to je onaj koji je okružen klasicima za 250 dinara (koji su na drugim štandovima oko 300). Knjige su im sortirane po žanrovima i prilično je teško naći ono što vas interesuje, ali ako (kao neki) odete tamo zilion puta za nedelju dana, postoji šansa da ćete ući u štos. Tako sam jednog dana spazila policu sa predivnim klasicima britanskog izdavača Alma Books koji su koštali samo 400 dinara. Prvo sam uzela Virdžiniju Vulf i teška srca se odvojila od police, ali sam u narednim posetama poklekla i pazarila ukupno 8 knjiga iz ove edicije. Na moju nesreću ili sreću, zavisi iz kog ugla posmatramo situaciju, nisam jedina koja ih je spazila pa su neki od mojih omiljenih klasika već bili razgrabljeni, ali obećala sam sebi da ću sledeće godine otrčati tamo prvog dana čim se štand otvori i ispraviti tu kolosalnu nepravdu. Kao što vidite na slici, kući sam donela sledeće naslove: To the Lighthouse (Virginia Woolf); Sketches of Young Ladies, Young Gentlemen and Young Couples; George’s Silverman’s Explanation; The Mudfog Papers (Charles Dickens); Far From the Madding Crowd; Tess of the D’Urbervilles (Thomas Hardy); Northanger Abbey (Jane Austen); Agnes Grey (Anne Bronte). I svaka je lepša od prethodne.

Na jednoj skrivenoj poličici nalazila se još jedna predivna edicija clothbound klasika iz kolekcije Wordsworth Editions Limited. Cena im je bila 700 dinara (na štandu Oksforda su bile po 1150). Uzela sam Alisu i Dikensa a onda sam se sutradan vratila i po Anne of Green Gables, ali avaj, već je bila rasprodata (utešila sam se tako što sam uzela nekoliko gorepomenutih). Dakle i ona sledeće godine ide na vrh liste. A možda dodam i još koju.

Na istom štandu sam pazarala još jednu Virdžiniju za 250 dinara: Night and Day & Jacob’s Room, čisto da me ne bije maler, i poslednjeg dana Roadside Picnic za Dušana (kada sam takođe ošacovala neke od gorepomenutih Alma klasika – naravoučenije, treba me lancem vezati za štand na kojem radim).

Prelazimo na domaće izdavače, bez nekog određenog reda pošto pojma nemam kog dana sam šta uzimala. Jedna od knjiga sa spiska je roman ,,Medved i slavuj” Ketrin Arden, koji sam htela da kupim još na prošlom sajmu, ali ne znam ni sama zašto nisam. Fun fact: vrlo kratko sam radila kao agent za prava i to baš u vreme nastanka izdavačke kuće Dibidus kojoj je ova knjiga ujedno bila i prvenac. I pogodite ko je bio posrednik u pregovorima? Naravno, to nije jedini razlog za kupovinu, čula sam sa više strana da su sve knjige u trilogiji odlične i čim malo zazimi bacam se na čitanje.

Na spisku su mi bili i Sabatovi romani ,,Tunel” i ,,O junacima i grobovima” u izdanju Platoa. Obe knjige sam čitala i volim ih. ,,Tunel” imam u izdanju Novosti (znate šta nosim na sledeću trampu knjiga), ali želela sam da ukompletiram Sabata u ovom divnom izdanju pošto ,,Abadona” već imam i red bi bio da budu lepi ovako zajedno.

I sledeća dva romana su sa spiska, a na spisku su baš, baš dugo. ,,U kafeu izgubljene mladosti” Patrika Modijana (Akademska knjiga) i Kunderina ,,Nepodnošljiva lakoća postojanja” (Gramatik). Malo je falilo da opet odem kući bez Kundere jer je na štandu Kosmos izdavača popust bio... pa, hajde da kažemo da je bio simboličan, ali onda mi je Slavka (pre svega jedan dobar čovek), koju znate sa bloga Nemam ime, imam komentar, rekla da je tu negde u našem komšiluku spazila poster sa ovim naslovom. I nađosmo mi taj poster, a samim tim i štand Gramatika, i zamislite, Kundera skoro duplo jeftiniji nego kod Kosmosa.

Kad smo već kod Slavke, da pređemo na Štrik. Kupila sam roman Maje Anđelou ,,Znam zašto ptica u kavezu peva” i dobila neka nova zanimljiva izdanja: ,,Kuća u plamenu” (Kamila Šamsi) koja je, ako se ne varam, ponela titulu najprodavanije knjige na Štrikovom štandu; ,,Mini je potreban prostor za vežbu” Dorte Nors o kojoj sam čula samo pohvale, ali nisam još imala prilike da je čitam, što ćemo brzo ispraviti; i ,,Dvadeset stepenika”, zbirku priča portugalske autorke Elije Koreje. Negde sam načula da priče liče na Saramaga i već sam bila kupljena. Dakle, Elija, imam velika očekivanja! Dobila sam i bedžiće i bukmarkiće (sad stvarno nemam pojma gde su, ali tu su negde) i divnu majicu koju možete videti na fotki. Volim da mislim za sebe da mahom širim dobru književnost, tako da je kao poručena.

Na sajmu uglavnom ne pazarim na Laguninom štandu, njih uvek ostavim za Noć knjige kada su popusti daleko veći. Ove godine jesam i to dva puta. Prvi put, zato što sam sasvim slučajno prošla pored Lagune baš kada je Mirjana Đurđević potpisivala knjige. Nedavno je objavljen njen novi roman ,,Bunker patka” i to je bila idealna prilika da dobijem autogram i konačno je upoznam. I baš mi je drago! Ne samo što smo se upoznale već mi je na knjizi nacrtala i mačku. Ako niste znali, nas dve se pratimo na instagramu i redovno jedna drugoj lajkujemo mačke, pa je red bio da se to i ovekoveči.

Druga poseta Laguni je bila u onom delu s akcijama. Raspitala sam se o ceni romana ,,Crvene duše” koji sam utefterila zbog Isidorine preporuke (link ka njenoj recenziji OVDE) i saznala da je na akciji 3 za 999 koju inače izbegavam. Mogu vam reći da je ove godine bilo odličnih naslova na toj akciji, većinu imam i volim. Ja sam, pored ,,Crvenih duša” izabrala ,,Muzu” i ,,Uhvatiti ono što se ne može zadržati”. Ako i nisu neke, nema veze, poslužiće za razmenu.

Tokom švrćkanja po areni hale 1 perifernim vidom na Vulkanovom štandu spazim Ruždija za 240 dinara (uz Vulkanovu karticu) i odlučim da se vratim i kupim ga. Na istom tom delu sa popustima vidim i roman ,,Poslednji dani noći” Grejama Mura o kojem je takođe pisala Isidora (link OVDE) i odlučim da kupim i njega. A onda mi, baš dok sam merkala korice romana ,,Edgar Alan Po i zagonetka iz kutije”, devojka iza štanda kaže da na tri kupljene knjige dobijam još 10% popusta, pa odlučim da uzmem i njega (kao što rekoh, ako se zeznem ide na razmenu) i tako platim sve tri knjige 660 din.

Šta je sajam bez Loma? Ništa, kao da ga nije ni bilo. Ovde godine sam uzela samo tri knjige jer, iskrena da budem, nisam sasvim sigurna šta sve imam a knjige i dalje nisu kod mene (biblioteka još zvrji prazna) pa ne mogu da proverim. Uzela sam, dakle, Kafkin ,,Proces” (da se rešim izdanja iz Novosti) i Floberova ,,Pisma” i ,,Novembar” (za koje sam 90% sigurna da ih nemam, ali ako grešim, nije važno, odlične su knjige i mogu da posluže kao poklon).

Na štandu Evolute sam pazarila knjigu ,,Evropski feminizmi” i jedva čekam da počnem da je čitam. Nisam ni znala da je objavljena, ali Slavka mi se pohvalila čim ju je kupila... i ja šta ću, odmah izvadim pare.

Svratila sam i do Derete, naravno, ali njihove novitete ostavljam za posle sajma. Merkala sam novog Maronea i Judžinisa, a kupila samo ,,Priručnik plaćenog ubice za čišćenje kuće”. Ovu knjigu godinama gledam a sad je koštala samo 200 dinara, što će reći da smo opet dokazali da se strpljenje isplati.

Dobila sam ovde godine i neke poklončiće. Na štandu Danasa uz kupljene novine već tradicionalno dele knjige. Izbor nije bogzna kakav, a moj je pao na ,,Mašinu” Petera Adolfsena. Opis deluje zanimljivo, javljam utiske kada dođe na red za čitanje. Od drage Vedrane, koja je i ove godine ulepšala atmosferu na Odisejinom štandu maskiranjem u likove iz romana, dobila sam roman ,,Kameni anđeo” Margaret Lorens. Kaže da ju je podsetio na mene i da misli da bi mi se svideo pa jedva čekam da vidim da li je bila u pravu.

Ove godine sam uspela da ugrabim još dva autograma, pored onog od Mirjane Đurđević. Gošća Štrika bila je autorka romana ,,Disanje u mermer” Laura Sintija Černjaustajte o čijoj ćete knjizi na blogu čitati veoma uskoro, a na Odisejinom štandu je gostovala Jasminka Petrović čiji novi roman ,,Mene je teško ne voleti” treba da pročita svako ko ima psa, bez obzira na godište. Molim vas, pogledajte samo kako je ilustratorka Ana Petrović ,,skinula” Okija! Nemam reči koliko je sve preslatko a bolje da ne krećem da vam opisujem koliko sam počastvovana što sam imala priliku da učestvujem u stvaranju ove knjige, ovaj post se ionako prilično odužio.

Ali to nije sve! Na sajmovima uglavnom kupujem samo knjige, ali ove godine sam uspela čak i to pravilo da prekršim i da kupim i jednu majicu, šolju i ceger. Majicu sam uzela na Makartovom štandu (imaju divan gift program, kako čovek da odoli) i dobila sam ceger na poklon.

A poslednjeg dana, dok sam sa Dušanom trčala ka Makedoncima da mu uzmemo nešto da čita (izjede me savest, sebi sam nakupovala ovoliko a njemu ništa) videla sam štand sa raznim bookish sitnicama koji uopšte nisam videla do tada (a bog sveti zna da sam halu 4 obišla 400 puta). Te stvarčice sam viđala po (čini mi se) Delfi knjižarama, ali ovde su bile dosta povoljnije. Posle dužeg premišljanja odlučila sam se za Hamlet šolju (a šta bih drugo) i Alisa ceger. Ja lepo non stop pričam da sam klasična žrtva konzumerizma, ne znam dokle će ljudi misliti da se šalim.

Verovali ili ne, stigosmo do kraja sajamske gomilice! Kao i prethodnih godina, i ove je sajam bio jedno divno, uzbudljivo i iscrpljujuće iskustvo. Glasa nemam, sve me boli i jedva sam se nakanila da sednem i napišem post, a sad me čeka slaganje knjiga po novim policama i prođu me žmarci čim pomislim kako će sve da bude lepo i puno!

Kako ste se vi proveli na sajmu? Šta ste sve kupili? Jeste li čitali neke od knjiga sa mog spiska? Šta prvo da čitam? Pišite, pišite, pišite!

Do sledećeg posta,

Vaša (puštena s lanca) Stš <3

Prošle subote je u Beogradu održana još jedna razmena knjiga. Znate da mislim da je to idealan način da se rešite knjiga koje vam nisu potrebne i u isto vreme nabavite neke nove a da pri tom ne pipnete novčanik niti promenite broj knjiga u biblioteci. Za nas koji se često mašimo za novčanik kako bismo dodali još knjiga na gomile za koje nemamo mesta, ovo je zaista odlična stvar.

Razmena se održava na sada već uobičajenom mestu, u kafeu A7 na Vračaru, a u njemu su me dočekala sada već poznata lica članova čitalačkog kluba No Spoilers. Kao i uvek, pravila su jednostavna: imate pravo da uzmete onoliko knjiga koliko ste doneli a na razmeni ima mesta za sve osim za stare udžbenike, manifeste i ostalu literaturu stvarno niko ne želi, baš kao ni vi.

Na ovu razmenu uvek krećem optimistično, pa sam i ovog puta ponela šest knjiga i isto toliko sam vratila! Na početku mi se činilo da izbor baš i nije neki iako je na stolovima bilo više knjiga nego inače, a onda me je sačekalo iznenađenje (FOTO)! Da skratim priču, evo mog ulova sa poslednje trampe:

Počeću sa knjigom koju sam videla (i zamalo uzela) i na prethodnoj razmeni: Till September Petronella. Kratka i mint slatka knjižica koja sadrži četiri priče o ženama. S obzirom na to kako stojim s koncentracijom poslednjih dana, duža knjiga od ove mi ni ne treba.

Kada sam stigla na razmenu ponuda mi nije delovala primamljivo pa sam zbog toga uzela roman ,,Ana u haljini od krvi”. Čula sam za ovu knjigu još davno, ali utisci su prilično podeljeni. To baš i nije žanr koji ja često čitam (mada jesam gotičarka u duši) i izbegavam hrvatske prevode, ali knjiga je toliko lepa, sve sa krvavim ukrasima unutra, da sam prosto morala da je prisvojim.

I taman kad sam pomislila da ova razmena baš i neće biti plodna kao što sam se nadala, stiže ono iznenađenje koje sam najavila na početku posta. Neko je zapravo odlučio da na razmenu ponese sva tri toma Radefurdovog ,,Londona”! Morala sam malo da se borim za ove lepotice, ali moj urođeni šarm je odradio svoje i evo, sad konačno više nemam opravdanja da se upoznam sa opusom ovog pisca. I to ba kroz ,,London”, delo koje me je najviše i interesovalo. Pa vi posle nemojte da dolazite na trampe knjiga.

Ove godine je ekipa iz No Spoilers Book Club rešila da određene knjige stavi na prodaju i ja sam rešila da malo i pazarim kako bih ih podržala. Uzela sam roman ,,Božji dar” Rui Zinka, autora ,,Ugrađivanja straha” (odlična knjiga, recenziju možete pročitati OVDE). I baš tog dana kada sam u prethodnim favoritima pisala kako više neću kupovati knjige bez dodatnog informisanja o njima, samo zato što je njihov autor napisao neku super knjigu – uradila sam upravo to. Ali, bože moj, ako mi se ne dopadne završiće nazad na razmeni.

Jeste li možda bili na razmeni u subotu? Da li posećujete ovakve događaje? Ako ne, šta više čekate? Ja se već radujem narednoj!

Do sledećeg posta,

Vaša (rekla pa porekla) Stš <3

Preselila sam se! Odmah to da skinemo s dnevnog reda. Pomislila sam da ste se možda uplašili jer sam u prošlom postu ovog tipa pretila nekakvim crkavanjem ako vam se u oktobru ne javim iz novog stana pa me onda neko vreme nije bilo jer sam se zaista i selila (opet s kašnjenjem, ali danas smo pozitivni). Zamislite, konačno ću prestati da kukam. Ali ne skroz – to što sam ušla u stan, naravno ne znači da je stan skroz gotov. Svakog dana se družim s majstorima. To je tek posebna priča. Ali o tome ćemo nekom drugom prilikom. Malo sam umorna, pravo da vam kažem. Zato ćemo odmah da pređemo na pregled pročitanih knjiga.

1. Fabrika lutaka, Elizabet Maknil - ,,Fabrika lutaka” je jedan od onih romana koji smo dugo čekali i o kojem smo slušali samo reči hvale. Generalno za takve romane gajim bojazan da možda baš i nisu nešto posebno. U pitanju je viktorijanska priča s primesama trilera o Ajris, devojci koja dobija šansu da ispuni svoj san da postane slikarka. Ona će privući pažnju Sajlasa, povučenog taksidermiste čija će opsesija devojkom iz dana u dan postajati jača i jača. Roman se preporučuje ljubiteljima ,,Alijeniste” (koji je meni, iskreno, mnogo bolji) i priča o Džeku Trboseku (koji je, moguće, poslužio kao inspiracija), a najavljena je i ekranizacija koja bi, čini mi se, mogla čak i da bude bolja od romana.

2. Today Will Be Different, Marie Sample – Ovu knjigu sam stavila na spisak za kupovinu čim sam pročitala roman po kojem je Marija Sempl poznata kod nas, ,,Gde si nestala Bernadeta” (recenziju možete pročitati OVDE) i tek je nedavno stigla na red za kupovinu i čitanje. Polagala sam velike nade u ovaj roman i, na moju još veću žalost, prilično sam se razočarala. Roman prati jedan dan u životu Elenor Flad, žene koja je na ivici nervnog sloma i koja odlučuje da je baš danas taj dan kada će se stvari promeniti. U načelu dosta podseća na Bernadetu, ali se po kvalitetu suštinski razlikuje. Već nakon pedesetak strana sam shvatila da to prosto nije to i završila sam je bez trunke interesovanja, čisto da je završim. A toliko sam se radovala!

3. Mladi trogloditi, Emanuela Pagano – Roman ,,Mladi trogloditi” je dobio prestižnu EUPL nagradu 2009. godine (ovih dana imamo priliku da čitamo dosta dobitnika). Priča prati Adel, trans ženu koja se nakon operacije vraća u svoje malo rodno mesto gde vozi školski autobus. Narativ je podeljen na dva dela: u jednom se Adel priseća svog detinjstva i odnosa sa bratom koji ne može da prihvati njenu operaciju, a u drugom kontemplira o sadašnjosti dok vozi klince u autobusu. Pa iako je u pitanju veoma važna i aktuelna tema, moj utisak o romanu je da mu nedostaje dubina, nešto za šta čitalac može da se veže. S druge strane, u srpsko izdanje je uključen kratak priručnik koji objašnjava kako govoriti o transrodnim osobama, kristališe određene pojmove i skreće pažnju na uvredljive izraze. Veoma poučno štivo za one koje ova tema interesuje (i za svakoga ko se nađe u prilici da o ovoj temi piše).

4. Sto sati mraka, Ana Volc – Znate da ja baš i nisam fan tinejdžerskih romana, ali ,,Sto sati mraka” mi se baš dopao. Ana Volc je ovaj roman napisala inspirisana sopstvenim iskustvom, kada je, tokom kratkog boravka u Njujorku, prebrodila uragan Sendi koji je 2012. godine pogodio Njujork. U ,,Sto sati mraka” glavna junakinja Emilija odlučuje da nakon skandala u koji se upleo njen otac, napusti Holandiju i bez ičijeg znanja odleti u Njujork. Naravno, ma koliko pažljivo planirala putovanje, dosta toga kreće po zlu. Na primer, stan koji je iznajmila preko neta ne postoji, a kada stigne na ,,nepostojeću” adresu, shvata da gradu preti opasna oluja. Emilija će imati tu sreću da upozna Džima, problematičnog tinejdžera koji je i sam došao u Njujork u potrazi za boljim i životom i Seta i Ebi, brata i sestru koji žive na adresi koja joj je data, i koji će je primiti u svoj stan koji će postati ,,uraganski azil”. Ovu knjigu sam čitala i tokom avgusta jer sam imala priliku da radim realizaciji srpskog izdanja i verujte mi kada vam kažem da je ovo roman koji bez oklevanja možete da poklonite bilo kom tinejdžeru. Časna pionirska!

5. Život vilenjaka, Mjuriel Barberi – Svi volimo ,,Otmenost ježa”, naravno (ako još niste čitali roman recenzija vas čeka OVDE). Na prošlom sajmu sam zato otrčala da vidim koje knjige Mjuriel Barberi se još mogu naći i naletela sam na ovu. Nisam čitala sinopsis niti obraćala pažnju na naslov. ,,Otmenost ježa” nije knjiga o ježevima, pa možda i ,,Život vilenjaka” nije o vilenjacima. E pa, jeste. Baš o vilenjacima. Baš. I potpuno je drugačija od ,,Otmenosti ježa”. I jedva sam je završila. Na preskok. Dakle, ne budite kao ja. Ako vam se neka knjiga mnogo dopadne, nemojte trčati po sledeću knjigu istog autora bez ikakvog prethodnog znanja o drugim knjigama. Tu praksu ipak ostavite za neke omiljene, privilegovane pisce.

To vam je to! Ne baš sjajan čitalački mesec, ali knjige ovog puta ionako nisu bile u fokusu. Titulu favorita odnosi ,,Sto sati mraka” Ane Volc. Za ovaj roman sam posebno vezana iz opravdanih razloga, ali verujte mi kad vam kažem da je stvarno dobar i vredan čitanja, čak iako niste tinejdžer. Lepo je napisan, zabavan, duhovit, a najmlađa junakinja Ebi je dete koje bih usvojila bez razmišljanja. Ako volite YA, eto preporuke kao vrata!

Šta ste vi čitali tokom septembra? Koje knjige su na vas ostavile najjači utisak? Jeste li naišli na neku koju treba izbegavati? Kako ide pravljenje spiska za sajam? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša (konačno skućena) Stš <3

Ćersti Anesdater Skomsvol (1979) je norveška književnica. Svoj prvi roman ,,Što brže idem sve sam manja” objavila je 2009. godine i za njega dobila prestižnu debitantsku nagradu ,,Tarjej Vesos”. Po njemu je napisana i pozorišna predstava čija je premijera odigrana 2014. godine u Oslu. Ćersti je nakon toga napisala zbirku pesama, tri romana i nekoliko eseja i pripovedaka.

,,Što brže idem sve sam manja” je roman o Matei Martinsen, ekscentričnoj starici koja u životu nije imala mnogo dodira sa drugim ljudima i zbog toga je sada, u poznim godinama, opseda strah da će umreti sama i da je tako mrtvu niko neće pronaći nedeljama. Racionalna bojazan će nadvladati iracionalan strah od drugih ljudi i Matea će rešiti da konačno izađe među svet.

Matea svaki dan počinje prelistavanjem umrlica u dnevnim novinama i taj njen pomalo morbidni dnevni ritual samo je jedan od brojnih pokazatelja njenog duševnog stanja: ,,Danas mi je laknulo što moje ime nije među njima; mada, to bi bio dokaz da sam živela, pa se dvoumim da li da pošaljem sopstvenu umrlicu i zamolim novine da je objave kada za to dođe vreme. Nekad sam ih čitala samo da bih se sladila što sam živela duže od onih zbog kojih su objavljene, ali sad mislim da to nema nikakve veze, svi mi ionako živimo samo jedan tren.” Njen tren polako prolazi i ona je toga svesna, prema tome, trebalo bi da iskoristi ostatak života na najbolji mogući način, da učini nešto da je ljudi primete. Samo kad bi znala kako, kad bi znala šta. Čitav život je imala problema sa komunikacijom sa ljudima. Nikada nije radila van kuće, osim jednom, ali to je trajalo toliko kratko da nije vredno spominjanja. Svakoga dana pažljivo gleda kroz špijunku kako slučajno ne bi nabasala na nekoga od komšija dok uzima novine sa otirača. Svakodnevno kupuje novu teglu džema nadajući se da će sledeću moći da otvori sama jer nema hrabrosti da pita radnike u prodavnici za pomoć. Izuzetno je ponosna na činjenicu da svaku rolnu toilet papira može da načne perfektno, bez cepanja. Opsednuta je rimama i sa zadovoljstvom smišlja nove kombinacije koje se rimuju iako nema nikoga ko bi ih čuo. Jedina osoba sa kojom je mogla da razgovara je njen muž, Epsilon, ali on više nije tu, iako je u romanu sveprisutan i Matea o njemu govori u sadašnjem vremenu. Uostalom, i dalje plete trake za uši koje mu je namenila zbog zdravstvenih problema, iako više nema nikoga da ih nosi.

Matea živi u svom malom apsurdnom svetu i gotovo svaki njen potez je potpuno apsurdan, mada ih ona (roman je ispripovedan u prvom licu) predstavlja kao potpuno racionalne. Kako bi ostavila trag na ovom svetu, odlučuje da u dvorištu zgrade zakopa vremensku kapsulu, krišom, naravno, kako je neko slučajno ne bi video. Njeni pokušaji da na nekoga ostavi utisak, istovremeno bežeći od svakog živog stvora kog vidi, istovremeno su i komični i srceparajući. Kao da je čitavog života bila sama i neshvaćena, čak i dok je živela sa Epsilonom. U njenim sećanjima uvek je ona ta koja samu sebe hvali (u nekoliko navrata ona njemu saopštava da je najbolja supruga na svetu) i nikada ne dobija nikakvu reakciju, ma koliko se trudila. Zato sada čini sve da ne ode neprimećeno: ,,Razmišljam da napišem poruku koju ću ubaciti u vremensku kapsulu. Valjda mogu da napišem nešto o sebi što neće zvučati kao oglas lične prirode, iako će na neki način to i biti. Jedino što mi pada na pamet je da sam ja neko ko se zove Matea, pa to i zapisujem. Kada pročitam brzo čini mi se da piše ,,sama je Matea”, pitam se da li Epsilon to zna. Ispod rečenice ostavljam otisak prsta zbog DNK, a onda kijam po papiriću čisto za svaki slučaj.”

Ovaj kratak roman bez konzistentne fabule, sav satkan od toka misli žene kojoj su misli pomalo zbrkane, može biti prava poslastica za ljubitelje apsurda i filozofije egzistencijalizma. Sinopsis na poleđini knjige obećava još jednu priču u nizu onih o starenju i starcima koji na rubu života kreću u avanturu, ali ,,Što brže idem sve sam manja” nije jedan od njih. U njemu nema prave avanture, nema odgovora na velika pitanja i nema pobede nad životom. Ili ima. Zavisno od toga na koji način posmatrate sam život.

Izdavač: Dereta

Ocena: 4/5

,,Furam feminizam” je priručnik koji se, zahvaljujući združenim snagama Lamije Begagić i Marine Veličković, pojavio 2016. godine u Sarajevu. Godinu dana nakon toga, adaptaciju teksta za srpsko tržište uradila je Ana Pejović, pa sada i srpske tinejdžerke (a, što da ne, i tinejdžeri) mogu da furaju feminizam.

Priručnik se sastoji iz tri dela: Predgovora srpskom izdanju, u kojem autorke objašnjavaju kako su došle na ideju da napišu ovu knjigu, koja je njena svrha i zbog čega je bilo neophodno prilagoditi sleng ciljnoj grupi; centralnom delu u formi bloga glavne junakinje knjige – Likice; i pojmovnika koji je izveden iz savremene feminističke teorije, ali skraćen i prilagođen tako da posluži kao uvod u ključne pojmove o kojima se raspravlja u knjizi.

Likica je učenica sedmog razreda, svoj blog piše anonimno (nadimak je izvedenica od imenice ,,lik” za koji, kao što znate, ne postoji ženski rod, iako ženskih književnih likova ima koliko vam duša poželi), a razlog za pokretanje bloga je ujedno i prva ,,škakljiva” tema kojom se ova knjiga bavi – prva menstruacija. Sa tom promenom u ženskom telu dolaze i brojne druge, podjednako neprijatne, koje su, iz nekog razloga, i dalje neka vrsta tabua. Likica ima tu privilegiju da živi u funkcionalnoj porodici, da ima majku koja sa njom želi da razgovara o takvim stvarima i sestru koja joj se uvek nađe kada zatreba. Sestru koja je, uzgred budi rečeno, feministkinja, pa Likica ima od koga da čuje i nauči neke stvari – što, da se razumemo, u Srbiji u 21. veku zaista jeste privilegija. Otud ovoj mladoj devojci inspiracija i motivacija da glasno (ali ipak anonimno) postavi pitanja koja se u tom trenutku verovatno vrzmaju po glavama svih njenih vršnjakinja, pa i onima mnogo starijim od nje.

Kroz svakodnevna iskustva Likica zapaža određene društvene fenomene koji, iako su odavno ustaljeni, zaista nemaju smisla, naročito kada su predstavljeni na tako banalan način, jezikom trinaestogodišnjakinje. Prva ovakva zapažanja slede kada Likica sa svojom majkom provede čitav dan u potrazi za prvim brushalterom, ,,omiljenim” odevnim komadom svake žene: ,,scena – ja hodam s mamom i isprobavam skalamerije koje su mi neudobne i koje neću da nosim da neki tamo tip ne bi imao neku tamo reakciju na činjenicu da se meni ispod majice vidi obris bradavice, je l’ vi kapirate koliko je to suludo? mene ceo život treba da bode žica u rebra, jer ne zahtevamo od tipova da jednostavno nauče da to što ih privlače ženske bradavice ne znači da treba skloniti bradavice, već da oni treba da nauče kako da žene tretiraju kao nešto više od vlasnica bradavica.” Ovo je veoma tačna i dobra konstatacija i može se primeniti na još neke stvari (na primer na ,,provokativno odevanje”). Zdravstvene razloge za nošenje brushaltera ćemo ovog puta ostaviti po strani i usredsredićemo se na činjenicu da je i dalje ,,sramota” ako žena na ulicu izađe bez istog i da se mnogo nas, zbog nekih društvenih normi, bez brushaltera oseća neprijatno.

U tekstu ima mnogo ovakvih zapažanja o temama koje su večiti predmet rasprave, kao što je na primer feministička lingvistika na čiji pomen mnogi kolutaju očima, braneći se argumentima poput ,,silovanja jezika”. Likica, zapravo, vrlo plastično dočarava logiku primene rodno korektnog jezika: ,,setila sam se još kako su jedne sezone u sestrin klub došli neki profi fotografi da naprave fotke za pano i ispod grupne slike, na kojoj je bilo šest devojčica i četiri dečaka, napisali članovi stonoteniskog kluba topspin, a pored njenog imena i prezimena stavili kadet, a ne kadetkinja. nju je to naljutilo, pa je trener to ispravio. ja na početku nisam u tome videla ništa čudno, al’ sam onda razmislila da bi sigurno svima bilo urnebesno smešno da su uz ime nekog dečaka stavili da je kadetkinja ili juniorka. stvarno, zašto žena može da bude doktor, a muškarac ne može doktorka?” Ako ste na strani rodno korektnog jezika, a u raspravi vam ponestane argumenata, iskoristite ovaj. I obavezno mi javite koji ste odgovor dobili na postavljeno pitanje.

Priručnik se, naravno, bavi i prvim ljubavima, drugarskim odnosima, kontracepcijom i sličnim stvarima koje prate adolescenciju. Kako je feminizam, pre svega, pokret koji se bori za ljudska prava, u priručniku je bilo mesta i za priču o seksualnoj orijentaciji i pogledu na brak. Akcenat je, ipak, razume se, stavljen na probleme žena i na rodne uloge. Na primer, na pitanje zbog čega su žene, kada se naljute, obavezno histerične (a muškarci temperamentni) i zašto su kućni poslovi i dalje ,,ženski”, čak i kada žena ima posao na kojem provodi jednako vremena koliko i muškarac, i zbog čega na ženu uvek pada ono što Likičina sestra zove ,,emocionalnim radom” – na primer, pravljenje spiskova za nabavku, kupovina poklona za rođendane i praznike, itd (odličan je primer kada tata pita mamu šta treba da sredi u kući, kao da on ne živi tu i nije u stanju da vidi prljavštinu, dok žena evidentno ima neki super vid specijalno namenjen za opažanje prašine i paučine). Stvari o kojima verovatno ni ne razmišljate pošto potiču od vaspitanja i, kada u životu dođe do takve ,,podele uloga” već se potpuno podrazumevaju.

Ipak, priručnik nije savršen. Na momente upada u zamku u koju često upadaju feministički traktati i gubi dodir sa realnošću, pojedina zapažanja su isuviše nategnuta i prosto ne piju vodu. Na primer, Likica opisuje scenu u kojoj joj kasirka u prodavnici sugeriše da kupljene uloške spakuje u kesu jer je sramota da ih nosi u ruci. Ne znam kakav je odnos prema ulošcima u Bosni, ali ja kupujem uloške pola svog života i ovo mi se nikada nije dogodilo. S druge strane, dogodilo se mom mužu i to baš pre neki dan kada sam ga zamolila da skokne do radnje i kupi mi jedno pakovanje. Osim što su ga malo čudno gledali dok je upoređivao fotku na telefonu s pakovanjima na rafu (kao da nije očigledno da njemu nisu potrebni, ali ta ,,sramota” kada muškarac kupuje uloške za ženu je posebna tema i još jedan dokaz zašto feminizam nije potreban samo ženama), kasirka ga je zaista začuđeno pitala zar neće uzeti kesu. Nije baš rekla da je sramota, ali nije ni morala da kaže. Spoiler alert: nije uzeo kesu.

Drugi primer, koji mi je zasmetao mnogo više nego ovaj sa ulošcima (možda prosto nikada nisam naišla na tako brižnu kasirku koja se interesuje za moju dobru reputaciju među slučajnim prolaznicima), jeste kada se Likica žali da je u školi zezaju da je štreber, na šta ona žustro odgovara da nije štreber nego štreberka, a onda joj sestra objašnjava da nema ničeg lošeg u tome što je pametna i što želi da uči. Nakon toga se Likica pita zbog čega je loše što ona želi da posveti svoje vreme učenju i dolazi do, blago rečeno, potpuno besmislenog zaključka: ,,jedino što mi pada na pamet jeste da je to zato što društvo misli da postoji nešto što bi bilo prikladnije da radim, umesto da učim. pretpostavljam da me niko ne bi zvao štreberkom kada bih umesto istorije učila da kuvam, da razvijam kore ili da smotam sarmu. pritom ja uopšte ne mislim da te stvari ne treba znati, ali mi užasno ide na nerve ta pretpostavka da dečacima istorija prirodno upada u mozak, a meni sarma!” Ovakvo učitavanje je, drage moje i dragi moji, jedan od osnovnih razloga zašto ljudi prevrću očima na sam pomen feminizma. Prvo i osnovno, vršnjačko nasilje je ozbiljna tema koja ne bira žrtve po polu, drugo, ovakvo vađenje iz konteksta je, s jedne strane, obesmišljavanje problema i zaista, zaista, nije fer prema dečacima koji itekako trpe iste uvrede, ako ne i gore (jer se od devojčice nekako očekuje da bude odličan i uzoran đak, dok su dečaci iz prvih klupa po pravilu ismevani, a ponekad i fizički maltretirani, od strane ,,kul” i problematične dece). Ovakvo izvrtanje činjenica je nedopustivo, naročito u priručniku čija je svrha da decu nauči boljem i ravnopravnijem ophođenju prema ljudima.

Ako izuzmemo ove sitne nedostatke i usredsredimo se na dobre strane ove knjige (kojih ipak ima više), ako prepoznamo sebe u većem delu primera koje Likica izlaže u svojim postovima na blogu a odavno smo izašli iz puberteta, lako ćemo doći do zaključka da je ,,Furam feminizam” zaista neophodna literatura za mlade, i zaista ne samo za devojčice (što je presudilo da knjizi na kraju dam veću ocenu). Ako naučimo devojčice da se ne stide svog tela, one neće izrasti u kasirke koje crvene na samu pomisao nošenja pakovanja uložaka u ruci. Ako vaspitavamo decu da mogu da budu sve što požele, bez obzira na to kog su pola, nećemo više voditi rasprave tipa ,,zašto može sluškinja a ne može hirurškinja”. Ako podučimo devojčice da zamene osigurač, a dečake da naprave kolače, neće više biti ,,muških i ženskih poslova” po kući, niti će muškarci živeti u uverenju da čista, ispeglana odeća raste sa ofingera kao voće sa grana. Dečak koji voli balet neće biti ,,ženski petko”, devojčica koja voli da igra fudbal neće biti ,,muškarača”. Svima će biti bolje. Ali da bi svima bilo bolje, moramo da se vratimo na suštinu i da se setimo da je feminizam samo jedan od brojnih pokreta za ljudska prava i da osnovna prava jedne manjine nisu važnija od osnovnih prava drugih ljudi. Nije to ništa teško. Tada će zaista svima biti bolje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Kreativni centar

Dok vi ovo čitate ja sa majstorom merim kuhinju (ako me ne ispali) i još jednom budnim okom proveravam da li u stanu ima još koja skrivena polomljena pločica (začudili biste se koliko sam ih našla), iskrivljena lajsna ili bilo koji vid aljkavosti srpskih majstora (asortiman je prilično šarenolik). Sledeći mesečni favorit ću, nadam se, stvarno se iskreno nadam, konačno pisati iz svog stana. Takođe se nadam da ovim nisam urekla datum selidbe jer ako sledeći mesečni favorit ne budem pisala iz svog stana, onda ih više neću ni pisati jer će mi ruke biti svezane na leđima (ako me razumete). Avgust je, dakle, obeležilo svađanje sa majstorima, završavanje poslova pre uzimanja godišnjeg odmora zbog selidbe (haha, odmora) i jurcanje na trista strana, pa za knjige baš i nije bilo mnogo vremena. Ipak sam nekako na mišiće uspela da pročitam četiri, i evo o kojim naslovima je reč:

1. Why Mummy Drinks, Gill Sims – Ako vam treba lagana a pametna knjiga za razbibrigu, na pravom ste mestu. Why Mummy Drinks je roman u vidu dnevnika koji vodi Elen, tridesetdevetogodišnja majka dvoje dece koja je odlučila da je krajnje vreme da sredi svoj život. Za početak, trebalo bi malo disciplinovati decu a početak školske godine je idealno vreme za to. Jutra pred polazak u školu više ni slučajno ne smeju da liče na hitne evakuacije zbog prirodnih katastrofa, niti bi trebalo da budu razlog za otvaranje još jedne flaše vina. Naravno, sređivanje haotičnog života u praksi nije tako lako u praksi kao na papiru, naročito kada se u celu priču umeša i šira rodbina (među kojima ima superposlovnih sestara, ali i hipi sestara sa čoporom dece) i famozno pitanje ,,šta će na to reći okolina?”. Why Mummy Drinks je duhoviti prikaz jedne (ne)obične porodice iz srednjeg staleža koji po stilu i humoru podseća na dnevnike Bridžet Džouns i sa kojim se, na momente, može poistovetiti svaka žena, bez obzira na to da li je do ivice nervnog sloma dovode ta divna mala stvorenja zvana deca ili nešto sasvim drugo. A nešto, naravno, uvek postoji.

2. Disanje u mermer, Laura Sintija Černjauskajte – Ako imate želju da pročitate makar jednu knjigu iz svake zemlje sveta, roman ,,Disanje u mermer” vam može pomoći u tom poduhvatu jer zaista nemamo priliku da često čitamo litvanske autore. Ovo je prvi roman Laure Sintije Černjauskajte, za koji je dobila prestižnu Evropsku nagradu za književnost. Na nekoliko mesta sam videla da ga porede sa romanom ,,Moramo da razgovaramo o Kevinu”, ali osim motiva ,,zlog deteta”, ne bih rekla da ima mnogo sličnosti. ,,Disanje u mermer” je izuzetno spor i melanholičan psihološki triler, sav satkan od simbola pa ako volite ovakve knjige, pravac u knjižaru po svoj primerak.

3. Nevidljivi akademici, Teri Pračet – Ne pamtim da me je Pračet nekada ovako namučio. Znate koliko volim romane o Disksvetu i koliko se radujem svakom novom prevodu čim ga vidim u pripremi, ali sa ,,Nevidljivim akademicima” je negde zapelo. Prvo, čini mi se da je roman mnogo duži nego što je morao da bude, drugo, mnogo važnije, čini mi se poznatim (a nisam ga čitala, to vam garantujem). Svi Pračetovi romani o Disksvetu liče jedan na drugi, što je i normalno kada pišete više desetina knjiga o jednom svetu, ali nekoliko puta sam pomislila da je ovaj skrojen od delova koji se nekako nisu uklopili u prethodne priče. Naravno, kao i svaki drugi roman o Disksvetu, ,,Nevidljivi akademici” su obavezno štivo za Pračetove fanove, ali ako niste ljubitelji fudbala i malo vam je dosadila priča o Romeu i Juliji (u ovom slučaju, doduše, nisu problem zaraćene porodice već zaraćene navijačke grupe), onda prosto smanjite očekivanja i uživajte u epizodama sa večito gladnim čarobnjacima koji su, kao i uvek, garancija za višesatno kikotanje. Ipak nam ih nije još mnogo ostalo.

4. Moj sin Mio, Astrid Lindgren – Mesec sam zatvorila dečjom knjigom, manje poznatim romanom autorke ,,Pipi Duge Čarape”. Za razliku od blesavih avantura devojčice sa kikicama, ,,Moj sin Mio” je lirska bajka o usvojenom dečaku koji je pronašao put do svog pravog oca, kralja Daleke zemlje u kojoj vladaju mir, sloga i sreća. Pa ipak, čak i u tako idiličnoj zemlji postoji zlo, otelotvoreno u liku viteza Katoa koji krade decu i mladunčad životinja i pretvara ih tužne ptice. Mio će, kao pravi mali kraljević, zajedno sa svojim najboljim drugom i konjem zlatne grive, krenuti u nepoznatu zemlju da pobedi viteza kamenog srca i vrati spokoj svom bajkovitom kraljevstvu.

Titulu ovomesečnog favorita bez razmišljanja odnosi Gil Sims. Izgleda da mi čitanje o tuđim nervnim slomovima pomaže da lakše prebrodim svoje (zato sam u paketu sa ovom kupila još jednu na sličnu temu, samo da se zna). Šta ste vi čitali prethodnog meseca? Koja knjiga je na vas ostavila najveći utisak? Pišite mi u komentarima.

Do sledećeg posta,

Vaša (još malo pa preseljena, pu, pu da ne ureknem) Stš <3