Stsh's Book Corner

Home All post

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Šmrk” je je 39. roman u serijalu o Disksvetu i deveti roman u serijalu o straži.

U prostorijama Gradske straže Ank-Morporka vlada neobična atmosfera. U toku je dan koji će se dugo pamtiti i niko nije sasvim siguran kako da se ponaša. Čak je možda i lordu Vetinariju malčice nelagodno, i to ne samo zbog još jedne izuzetno teške ukrštenice koja mu je pred očima. Sve je spremno. Kerot će preuzeti Vajmsovu značku u podne. Ne, Vajms nema prava na žalbu. Da, svi znaju koliko je ponosan i koliko mu je teško palo da doslovno moli da ga poštede. Sve je uzalud. Sem Vajms prosto mora da ode na dvonedeljni godišnji odmor. Njegove kolege su prikupile novac i kupile mu oproštajni poklon – kanticu i lopaticu za pesak. Ali Vajms ne ide na more već na selo, na imanje ledi Sibil gde će morati da se susreće sa plemstvom i gde će mu supruga brojati svaki svakcijati zalogaj. Ako pitate bilo koga drugog, to baš i nije tako strašno. Ako pitate Vajmsa, lepše bi se proveo na vešalima. Ma koliko obožavao suprugu i sina, treba da znate nešto o ledi Sibil: ona je smatrala ,,kako je reč njenog dragog muža zakon za Gradsku stražu, dok je za nju samu bila tek uljudan predlog koji će ona iz učtivosti uzeti na razmatranje”. Zapravo, da biste razumeli čitav zaplet, treba dobro da poznajete Sema Vajmsa, jer ,,Šmrk” nije toliko roman o straži, koliko roman o baš njemu.

U standardnom pračetovskom maniru pratimo Vajmsov boravak na selu, susrete sa plemstvom i zbunjenost nad opsesijom njegovog sina životinjskim govancima. Srećom, tu je Vilkins, Vajmsov lični batler kojem komandir s vremena na vreme može da se izjada. Srećom, takođe, Vajms je bio u pravu kada je rekao da ,,Gde ima policajca ima i zločina” pa boravak na selu neće biti baš onako dosadan kao što je zamišljao.

Ukoliko ste redovno pratili serijal o Disksvetu, znate da su, uprkos Pračetovom prepoznatljivom humoru, kasniji romani dosta mračniji od prvih, a to je slučaj i sa ,,Šmrkom”. Zločin koji Vajms čvrsto odluči da reši nije bilo kakvo ubistvo. Žrtva je goblin, što ne izaziva veliku pažnju javnosti jer se goblini smatraju nižom vrstom, maltene štetočinama. Pračet na ovaj način u roman uvodi važnu temu diskriminacije manjina, ali joj dodaje i malo začina: jasno je već na samom početku da je u zločin upleteno plemstvo i da povod za ubistvo nije prosta netrpeljivost već da se iza svega krije čitava mreža organizovanog kriminala – trgovina drogom i ljudima (u ovom slučaju goblina, ali svakako mislećim bićima). Vajmsov osećaj za pravdu je neprikosnoven i za njega zaštićeni pojedinci ne postoje (što će kasnije stvoriti omanje neprilike Vetinariju) a vapaj goblina ,,mili-caji” kojim zahtevaju ,,pravu avdu” dodatno će ga motivisati da zločincima stane na put i ispravi nepravdu od koje čitav Disksvet prosto okreće glavu.

Ovo nije prvi put da Pračet u svoj, prvenstveno komični serijal, upliće važne socijalne teme, iako se čini da je to ranije radio suptilnije i manje nametljivo a opet, jednako upečatljivo. Čitajući romane o Disksvetu samo bi najpovršnijim čitaocima promaklo da su u pitanju aktuelne priče o svetu u kojem živimo. ,,Šmrk” međutim, nije komična fantastika sa aluzijama na goruće socijalne problem – to je roman o diskriminaciji i organizovanom kriminalu koji je, eto, sticajem okolnosti, smešten u izmišljeni univerzum. Za ljubitelje Pračetovih serijala, posebno romana o Vajmsu, ovo će zasigurno biti poslastica (jer svaki Pračetov roman je poslastica, samo drugačije vrste), ali ako kojim slučajem tek treba da se upoznate sa Disksvetom, ostavite ,,Šmrk” za kasnije jer ne samo da se nadovezuje na prethodne romane (što nije slučaj sa svim knjigama), ovaj roman zahteva i već postojeće razumevanje Pračetove netolerancije na nepravdu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Kejleb Krisp je zapravo pseudonim australijskog pisca Stivena M. Džajlsa pod kojim su objavljene avanture devojčice Ajvi Poket. Stiven M. Džajls se u Australiji proslavio avanturističkim knjigama za decu pisanim po uzoru na gotske romane, od kojih su najpoznatiji serijali Sajlas i Vinterbotomovi i Ajvi Poket.

Svetsku slavu je stekao upravo knjigama o doživljajima neobične devojčice i širom sveta je poznat po pseudonimu. Retko se pojavljuje u javnosti i o njegovom životu se ne zna mnogo. Samo šaljiva biografija u kojoj se predstavlja kao osobenjak. Kako kaže, rođen je u Australiji gde su ga odgajali strastveni bibliotekari koji su ga hranili književnošću 19. veka i mlakom kašom. Period detinjstva mu se tragično i prevremeno završio kada je baku Mejbl prodao za šaku običnih semenki bundeve. Diplomirao je na Univerzitetu Tihe patnje na odseku za Ćudljivu misao. Čvrsto je odlučio da će ostaviti trag u svetu svojim pisanjem. Naravno, usledio je period teškog truda, neuspeha i razočaranja koji je trajao sve dok se Krisp nije preselio u napuštenu kolibu u šumi i posvetio se pisanju o Ajvi Poket, ni po čemu posebnoj dvanaestogodišnjoj sobarici. Sa spoljašnjim svetom Krisp komunicira isključivo Morzeovom azbukom ili lupkanjem po timpanima. Ne podnosi poslastičare i određene vrste kućnih zečeva. U jednom od retkih intervjua, Kejleb Krisp je otkrio da najradije provodi vreme u dugim šetnjama po mašti, da je najsrećniji kada napiše savršenu rečenicu, da je izuzetno nestrpljiv i da retko odgovara na pozive. Kada bi mogao da putuje kroz vreme, istog časa bi se uputio u London 19. veka, mesto i vreme koje je vrlo autentično dočarao čitaocima Ajvinih doživljaja.

Na pitanje kako je dobio inspiraciju za lik Ajvi Poket, Krisp odgovara: „Želeo sam da napišem priču o dvanaestogodišnjakinji koja povremeno gubi dodir sa stvarnošću, nije baš preterano bistra, ali je ubeđena da je svi obožavaju. Inspiracija mi je, zapravo, bila svaka dvanaestogodišnjakinja na svetu”. I zaista, mašta i samopouzdanje Ajvi Poket ne poznaju granice. Ona ne izgleda kao sluškinja – pre kao princeza, poseduje gipku hitrost preplašenog zeca i urođeni instinkt Šerloka Holmsa. I gorštaka. I krave na sedativima. Ukratko, ako pitate Ajvi, ona je sposobna da se snađe u svakoj prilici i da se prilagodi svakoj situaciji. Ako pitate ljude koji je poznaju, na primer groficu Karbankl čijim pismom počinje prvi roman u serijalu, Ajvi je sve suprotno tome. Ona je hodajuća katastrofa od koje treba bežati glavom bez obzira. Ipak, Ajvi je svojim nepokolebljivim optimizmom, odlučnošću i stavom da će sve biti u redu očarala čitaoce širom sveta (bez obzira na uzrast). Predivni, izuzetno duhoviti romani Kejleba Krispa prevedeni su u više od dvadeset zemalja.

Avanture ove neobične devojčice koja po karakteru podseća na mešavinu Pipi Duge Čarape i Srede Adams počinju kada je gazdarica bez upozorenja napusti, ostavivši joj samo kratko pismo koje završava rečima „Daleko vam lepa kuća”. Ajvi je u potpunoj neverici: „Bila sam zatečena. Šokirana. Zgrožena. Nisam li bila lojalna i brižna sluškinja grofici? Nisam li? Dobrano sam se zamislila nad svojim vladanjem i nisam mogla sebi da pronađem nikakvu manu. Ako mi je i bio potreban još neki dokaz da je grofica Karbankl skrenula s uma, sada sam ga imala. Žena je bila potpuni fijuk.” Čitaoci, naravno, na samom početku ne mogu doneti nikakav sud, ali vrlo brzo će shvatiti da grofica ipak nije baš potpuni fijuk. Ipak, Ajvi, čini se, baš ima sreće (a ispostaviće se da je sreća često prati) i u trenutku kada je prepuštena na milost i nemilost okrutnog viktorijanskog sveta, poveren joj je neverovatno važan zadatak – da ogrlicu od neprocenjive vrednosti odnese jednoj devojčici kao poklon za rođendan. Pravila su vrlo jednostavna: ogrlicu sa čudnovatim Satnim dijamantom ne sme nositi oko vrata, ne sme je nikome pokazati i mora je predati određenog dana određenoj osobi. Vrlo brzo će se Ajvi naći u središtu komplikovane zavere i avanture ispunjene intrigama, zločincima, čudnim bićima, destrukcijom i gomilom nesporazuma.

Na prvi pogled, Ajvi zaista nije devojčica koju krase vrline uobičajene za junake knjiga za decu. Naprotiv, pre bi se mogla okarakterisati kao antijunak. No, uprkos tome što se često zapetlja u sopstvenim iluzijama, što nema ni osnovne manire, ne ume uvek da održi obećanje i apsolutno ne ume da shvati kada je nepoželjna, Ajvi se uvek nekako snađe i izvuče iz svake neprijatne situacije, kao da je rođena pod srećnom zvezdom. Njeno poreklo i rano detinjstvo takođe su deo komplikovane slagalice koju treba da složi i važan su faktor u formiranju njene ličnosti. Ajvi je samo dete, i to siroče koje je odrastalo bez roditeljske ljubavi, smucajući se po ozloglašenim viktorijanskim domovima za nezbrinutu decu. Otuda i njena naivnost koja, istovremeno, budi nevericu i izaziva kikotanje – zbog duboko ukorenjene čežnje za toplim domom i ljubavlju koja joj je čitavog života bila uskraćena, Ajvi se lako vezuje za druge ljude potpuno nesvesna da neki od njih mogu imati loše namere. Jer Ajvi polazi od sebe. Ma koliko bila trapava, hvalisava i nepromišljena, Ajvi je u suštini dobra devojčica koja nikome ne želi da učini nažao. Njena vernost je na momente srceparajuća, kao i upornost da reši svaki problem koji joj se nađe na putu, čak i da rizikuje sopstveni život (mada uglavnom toga nije svesna) kako bi ispunila poslednju želju grofice koju vidi prvi put u životu. Šarm Ajvi Poket nije u potpunosti neobjašnjiv i zaista je krasi mnoštvo urođenih instinkata, iako možda ne baš onih kojima se u romanu hvali.

Kejleb Krisp je pokazao izuzetan dar za pisanje napete avanture prepune obrta i misterija koja će vas terati da se naglas smejete. Osobenjaka kao što je Ajvi Poket zaista može stvoriti samo osobenjak poput Krispa. Ilustracije Barbare Kantini savršeno su se uklopile u gotsku atmosferu romana zbog čega Samo ne Ajvi Poket predstavlja i poseban vizuelni užitak.

Većina junaka u romanu očajnički pokušava da pobegne od Ajvi, ali ja vam toplo preporučujem da je upoznate. Istina je da je Ajvi daleko od savršenstva, ali – uverićete se i sami – čitanje o njenim avanturama predstavlja nezaboravno iskustvo.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

*Tekst je prethodno objavljen kao pogovor srpskom izdanju.

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

Roman ,,Medvedgrad” nosi naziv po malenom, izmišljenom gradu koji ,,nije blizu ničega” i ,,čak na karti deluje neprirodno”. ,,Kao da je neki pijan džin pokušao da pišajući ispiše svoje ime u snegu.” Grad iz kojeg sve više ljudi odlazi, a sve manje dolazi. Na ulazi u grad stoji stara tabla sa sloganom ,,Dobrodošli u Medvedgrad – Mi želimo malo više”, ali je okrutnom zimskom vetru trebalo svega nekoliko godina da sa table izbriše reč ,,više”. No, Medvedgrad je ipak po nečemu poseban – to je hokejaški grad čije srce kuca u ritmu udaranja pakova na ledu. Grad koji malo-malo iznedri svetsku zvezdu i u kojem dečaci sanjaju velike snove. Žene u ovom gradu nemaju baš mnogo izbora osim da sanjaju snove dečaka, jedna od stanovnica će vam ćak reći da se u Medvedgradu ne može živeti, samo preživljavati, ali tad neće biti svesna koliko je u pravu.

,,Medvedgrad” sadrži sve Bakmanove omiljene teme i već nekoliko stranica je dovoljno da znate da čitate baš njegov roman: male zajednice, porodične tragedije, sport, (ne)pripadanje... Novina je, međutim, da je akcenat romana stavljen na tinejdžere i izuzetno važnu temu o kojoj se ne govori dovoljno: vršnjačko nasilje i silovanje.

Iako je tema silovanja najupečatljivija (ili bi bar morala biti), Bakman bira da je uvede tek na polovini romana. Početak je posvećen hokeju (poznato je da Bakman obožava sport) i mnoštvu likova koji su sa njim povezani na razne načine: mladim hokejašima, njihovim porodicama, prijateljima, sponzorima i komšijama. Svaki od njih dobija prostor u romanu i stvara, po mom mišljenju, nepotrebnu gužvu. No, tema silovanja je ta koja ,,Medvedgrad” zapravo odvaja od ostalih Bakmanovih romana pa ćemo se posvetiti upravo njoj.

,,Svi pričaju o tome kako to izgleda. Ceo život vas obaveštavaju o tačnim pojedinostima. Napadnu vas na stazi za džoging, obore vas pa vas odvuku u neku uličicu na odmoru, drogiraju vas u baru, pa vas onda nepoznati ljudi drže zaključanu u siromašnoj četvrti nekog velikog grada. Svi vas stalno iznova upozoravaju, oni upozoravaju sve devojke: To se može desiti. I to na ovaj način! Samo niko ne kaže da može biti i ovako: s nekim koga poznajete. Kome verujete. S kim ste se smejali. U njegovoj dečačkoj sobi, ispod postera hokejaša, dok je celo prizemlje puno vaših drugova iz škole.”

Ukoliko pogledate statistike o silovanju, naići ćete na poražavajuće podatke. Takozvani date rape odnosno silovanje od strane poznate osobe događa se češće nego što se misli, a žrtve su uglavnom tinejdžeri ili osobe u ranim dvadesetim godinama. Jedno istraživanje u Americi je pokazalo da se 13% silovanja od strane poznate osobe i 35% pokušaja silovanja događa na sastancima, a drugo da je čak u 22% slučajeva gde je žrtva žena, silovatelj bio (trenutni ili bivši partner) a u 20% (trenutni ili bivši) muž. Kada se tome doda činjenica da pojedina društva i dalje streme ka opravdavanju silovatelja jer je žena to na neki način tražila ili zaslužila ili da se žrtvama silovanja ponekad prosto ne veruje (ova tema je, uzgred, odlično obrađena u seriji Unbeliavable), problem postaje još gori. Posebno ako je silovatelj poznata (ili na neki način značajna) ličnost, kao što je u ovom slučaju najbolji hokejaš Medvedgrada od koga zapravo zavisi budućnost grada.

,,Jedino što će je pitati o toj večeri bilo je koliko je popila. Da li je bila pijana. Da li ga je držala za ruku. Davala mu signale. Da li je svojevoljno otišla gore na sprat (...) Pitaće je za alkohol i marihuanu. Neće je pitati za beskrajni strah koji je nikad neće napustiti. I za tu sobu sa gramofonom i posterima iz koje nikada zaista neće izaći. Sa dugmetom sa bluze negde na podu i panikom koja će je pratiti zauvek.”

Devojčica iz Medvedgrada odlučuje da nikome ne kaže šta se dogodilo: ,,Nije mogla da ispriča istinu svojim roditeljima, nije imala srca da im to učini, znala je da neće preživeti. Nije rezonovala kao žrtva zločina, već kao njegov počinilac: bila je u stanju da razmišlja samo o tome kako niko nikada ne sme da sazna i kako mora sakriti sve dokaze”. Istina će na kraju ipak isplivati na videlo i to baš uoči važne utakmice. Ceo grad će stati na noge. Ali ne. Ne da odbrane petnaestogodišnju devojčicu već buduću zvezdu, ponos grada, dečka iz dobre porodice koji nikada ne bi mogao da uradi tako nešto.

Hokej jeste neodvojiv deo romana (na žalost svih nas koje ovaj, ili bilo koji drugi sport ne zanima preterano), ali ,,Medvedgrad” nije roman o sportu. To je roman o zajednici koja ne može da funkcioniše bez pojedinaca, ali i odgovornosti koju ima prema svakom članu. O nejednakosti, o strahu da se nećemo uklopiti, o razlici između zakona i morala, o hrabrosti da istupimo i učinimo pravu stvar. Možda je Bakman zagrizao preveliko parče i želeo da u jednom romanu (ili, preciznije, u dva, s obzirom na to da postoji i nastavak) obradi isuviše tema: korupciju, vršnjačko nasilje, pritisak izazvan prevelikim očekivanjima, homoseksualnost i predrasude prema ljudima koji su drugačiji, ali jedna se, verovatno ne slučajno, izdigla iz zbrke Medvedgrada. Ne samo po mestu koje zauzima u romanu već po važnosti (što, naravno, ne umanjuje značaj ostalih problema). Dobro je znati da je Bakman rešio da iskoristi popularnost da progovori o ovoj temi. Možda njegovo pisanje neće promeniti svet, ali možda će trgnuti bar nekog čitaoca i naterati ga da prvi put zaista razmisli o razlozima zbog kojih žrtve ne prijavljuju silovanje, o stigmi koja se na njih obrušava nakon što to učine i naporu da se posle tako traumatičnog iskustva nastavi sa životom.

,,Samo moraju da prikupe sve informacije, govorili su pošto su postavili isto pitanje deset puta na različite načine, kako bi videli da li će promeniti svoju verziju. Ovo je ozbiljna optužba, podsećali su, kao da je optužba tu glavni problem. Saznala je šta nije trebalo da učini: nije trebalo da čeka nedelju dana pre nego što je podnela prijavu policiji. Nije trebalo da baci odeću koju je imala na sebi. Ni da se tušira. Ni da pije alkohol. Ni da dovede sebe u tu situaciju. Ni da uđe u tu sobu na spratu i navede ga na pogrešan utisak. Da uopšte ni ni postojala, ništa od ovoga se ne bi dogodilo, zar joj to nikada nije palo na pamet?”

Čitajući ,,Medvedgrad”, prokomentarisala sam kako isuviše liči na druge Bakmanove romane, ali ovog puta moram da se ispravim i ipak vam preporučim da ga pročitate, ako ni zbog čega drugog, makar da bi nam se svima samo dve rečenice iz romana zauvek urezale u mozak: ,,Za silovatelja silovanje traje nekoliko minuta. Za žrtvu ne prestaje nikada.”

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Markus Zusak (1975) je australijski pisac nemačkog porekla. Svetsku slavu je stekao romanom ,,Kradljivica knjiga” za koji je dobio brojne nagrade. Napisao je šest romana, od kojih je poslednji ,,Klejov most” (2018). Živi i piše u Sidneju.

,,Klejov most” je priča o porodici Danbar u čijem središtu su deca ostavljena da se staraju sami o sebi, tačnije petorica braće: Metju, koji pripoveda priču, Rori, Henri, Tomi i Klej, centralna figura po kojoj roman nosi ime. Klej je brat od kog se ništa nije očekivalo, ali koji se čitavog života za nešto spremao. Ispostaviće se da je to nešto dan kada će otići sa ocem kako bi sagradio most.

Prilično konfuzan početak romana oca dečaka predstavlja kao Ubicu, figuru čije je fizičko odsustvo zamenjeno apstraktnim prisustvom koje je obeležilo život dečaka. Postepeno nas Zusak uvlači u istoriju porodične sage koja treba da objasni očev nesvakidašnji nadimak, kao i situaciju u kojoj su se dečaci našli. Kao centralna figura Kleju se pridružuje Penelopa, majka dečaka čija je životna priča vredna posebnog romana.

Penelopa dolazi iz Istočne Evrope, kao izbeglica. Potpuno sama, bez ijednog prijatelja i člana porodice, naoružana samo Homerovim epovima i obećanjem ocu da će jednog dana postati virtuoz na klaviru. Svog budućeg muža srešće slučajno (ako slučajnosti uopšte postoje) kada transporteri klavira za koji je jedva uštedela omaše adresu i paket isporuče Majklu Danbaru. Njihova ljubav epskih razmera razviće se postepeno, poput cveta i završiti tragično: preranom smrću Penelope i Majklovom nemogućnošću da se izbori sa takvim ishodom.

Ako ste čitali ,,Kradljivicu knjiga” poznato vam je da je Zusak majstor prelepih opisa i oneobičavanja, autor koji je u stanju hiljadu puta ispričanu priču stilski uzvisi tako da ste uvereni da čitate nešto sasvim novo. To se vidi i u ,,Klejovom mostu”. Roman je prilično obiman, satkan od unakrsno isprepletanih priča od kojih neke zaista nisu nužne za tok priče, od kojih su neke konfuzne i nepamtljive. Ono što ih vezuje i što ovaj roman čini upečatljivim upravo je Zusakov stil koji nesmetano teče, poput divne melodije koja vam dugo neće izbiti iz glave.

Zusak hoda po tankoj žici između emotivnog i patetičnog pripovedanja, ali baš kada pomislite da će skliznuti ka potonjem, shvatite da vrlo dobro drži balans. Romantizovati smrt voljene osobe i borbu sa takvim gubitkom nije lako, i iako se ovaj roman predstavlja kao kontrast ,,Kradljivici knjiga” jer na svakoj stranici slavi život, Smrt ostaje Zusakov omiljeni junak. Možda ne pripoveda priču, ali konstantno je prisutna i vreba: viri iz frižidera i čuči na zavesi u kupatilu. Možda je upravo zbog toga narativ koji prati Penelopu najsnažnije i najuspešnije izveden. Sve u vezi sa njenom pričom je idealno osmišljeno, do poslednjeg detalja. Od njenog ranog detinjstva i nadimka Grešilica koji joj je nadenuo otac, preko emotivnog napuštanja domovine, značaja Homerovih epova koji do te mere obeležavaju život porodice da po njegovim junacima dečaci nazivaju svoje ljubimce, snalaženja u novom svetu, do prosidbe – još jednog životnog događaja koji flertuje sa patetikom a koji Zusak maestralno predstavlja:

,,Otišla je do klavira i sela - ali ovog puta je nešto bilo drugačije. Otvorila je poklopac i ugledala reči na dirkama, jednostavno prelepo oslikane:

P|E|N|E|L|O|P|A L|E|Š|Ć|U|Š|K|O

U|D|A|J S|E Z|A| M|E|N|E

...

Uključila je svetlo.

Onda je okrenula prekidač da soba potone u senke pa je sela za klavir. Ruka joj se polako pomerila i blago je pritisnula visoke note. Dodirnula ih je mekano ali tačno i ispravno i iskoristila je preostalu boju.

Odsvirala je dirke D|A."

I kao što je ,,Kradljivica knjiga” zapravo roman o Smrti, tako je i ,,Klejov most” za mene zapravo Penelopina odiseja. Da je ovu priču napisao neko drugi, roman bi verovatno prošao neprimećeno, ali Zusak ima taj dar koji se ne viđa često – kada ih ogolite na puko prepričavanje, njegove priče deluju neupečatljivo, ali kada ih on ispripoveda nastaje magija. Baš poput (u ovom slučaju sekvence) lepe, nežne melodije koja vam dugo ne izbija iz glave.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna

Živojin Petrović rođen je u Beogradu 1969. godine. U ranoj mladosti pokazuje interesovanje za elektroniku i kibernetiku, a već sa 18 godina registruje samostalnu delatnost, kao svoje dopunsko zanimanje, i osniva servis za popravku TV, audio i video tehnike. Osnovao je firmu „Processor Commerce“, izdavačku kuću „GSM Public“ i prvi srpski časopis namenjen telekomunikacijama – „Mobilni magazin“, a zatim i „e magazin“, izdanje usmereno ka polju savremenih komunikacija, digitalne ekonomije i finansija. Osnivač je TV stanice Srpska naučna televizija, danas Brainz TV, čiji je direktor i glavni i odgovorni urednik. Autor je knjiga ,,Do viđenja” i ,,Nestvarno, a stvarno”.

,,Do viđenja” je prvi srpski dokumentarni triler zasnovan na misterioznom zločinu o kojem je brujao čitav Beograd tridesetih godina prošlog veka. Centralna figura romana i zločina je Draga Mitrićević, ekscentrična bogatašica iz ulice Kralja Milana, kojoj se jednog dana gubi svaki trag. Pisac ovaj neobičan slučaj dodeljuje Radi Popoviću, tadašnjem načelniku Odeljenja beogradske kriminalističke policije i uz pomoć brojnih novinskih članaka, policijskih zapisnika, fotografija i ostalih dokumenata čitaocima pruža zanimljivu priču o još zanimljivijoj beogradskoj milionerki.

Draga Mitrićević je zaista bila ekscentrik. Živela je u samom centru grada, u ogromnoj zapuštenoj kući čiji su lokali (nesumnjivo vredni) stajali zakatančeni. Živela je sama, uz povremenu poslugu, a društvo su joj pravila dva nemačka ovčara, nekoliko kokošaka i gusan. Rodbinu je zaobilazila u širokom luku, a nije imala ni mnogo prijatelja. Iako je bila nezamislivo bogata, nije živala raskalašno, naprotiv, pričalo se da je bila prilično škrta a sav novac i dragocenosti je čuvala u sefovima banaka. Uprkos neuglednom izgledu (pričalo se da je imala samo jednu haljinu i nosila ofucane, rasparene vunene čarape) i kupovine ,,na crtu” jer kod sebe ponekad nije imala dovoljno novca ni za hleb (dugove je, doduše redovno izmirivala), čitav Beograd je znao koliko je bogata. Draga je toga bila i te kako svesna i evidentno vidno zabrinuta za sopstvenu bezbednost: imala je oružni list za 12 komada oružja – pištolji, revolveri puške, karabini, dvocevke, a jedan revolver je stalno nosila za pojasom. Nije otvarala vrata nepoznatima, a i sa poznatima je nerado razgovarala. Za njen nestanak (a ubrzo i ubistvo) prema tome, mogao se sumnjičiti bilo ko.

,,Da je Draga Mitrićević bila bogata, veoma bogata – naročito za one koji nemaju novca a željni su ga – znao je Rada Popović i pre nego što je misteriozno nestala. Tajnu kuće u Kralja Milana 5, večito zaključane, prazne, znali su mnogi. Kada se ispred nje pojavi starica sa ključevima da nekom posetiocu koji zvoni na ulazu da objašnjenje, ili da zagleda nisu li možda otvoreni godinama neizdati njeni lokali, i nervozno se okreće oko sebe, nepoverljiva valjda i prema ravnodušnom prolazniku sa druge strane ulice – znalo se da je to čudna multimilionerka Draga Dimitrijević Mitrićević. I ko zna koliko je njih, po prirodi skloni zločinu, u fantaziji davilo bogatu rentijerku, odnoseći pune ruke njenog novca.”

Spisak svedoka nema kraja a svedočanstva komšija, rodbine, poznanika i zabrinutih građana bolje od svega pokazuju karakter našeg naroda. Rada Popović će čuti neverovatne priče (u neke je zaista teško poverovati) o Draginom karakteru, odnosu sa članovima porodice... pa čak i informaciju koju ipak nije znao svako – da je bila udata, ali da se ,,razvela pre nego se udala”. Po svedočenju Draginog advokata, bila je to ljubav na prvi pogled. Dragin muž bio je kapetan (a kasnije i major) Paunović a razlog ljubavnom krahu bila je, ni manje ni više jedna Mađarica koju je nesrećni major video samo jednom u životu i to kada se, džentlemenski, pomerio da joj napravi malo mesta u skloništu od oluje koja ih je zadesila. Draga je bila prisutna i pobesnela je jer je njen muž toliko slobodan sa nepoznatom ženom: ,,Sikćući od besa, tako je snažno počela da ga udara kišobranom po glavi da joj je u ruci ostao samo držač”. Odmah po dolasku u Beograd tražila je razvod i od tada je, svedoči advokat, omrznula muškarce i ,,sasvim se povukla od ljudi i okružila samoćom”. Njena pojava je privlačila radoznale poglede poznanika i stranaca, ali pažnju Draga nije baš najbolje podnosila. Evo kako svoj poslednji susret s njom opisuje jedan od svedoka čija je supruga bila zaposlena kod Dragine sestre: ,,Poštapala se i nezainteresovano prošla pored mene. Nisam izdržao a da ne zastanem i pogledam je, jer zaista, ona je žena čudnog držanja. Međutim, ako primeti da je posmatrate, hoće i štap da digne na vas, a uz sve to i da se razviče. Tako i tada, kad je spazila da je gledam, u sekundi se namrštila, razrogačila oči, pa poletela za mnom mlatarajući štapom uz, da se tako izrazim, bogat rečnik. Sreća te umakoh među tramvaje".

Sahrana ekscentrične tvrdice iz Beograda privukla je raju iz čitave Srbije o čemu svedoče fotografije sa naslovnih strana tadašnjih novina. Svako je želeo da prisustvuje događaju, da se uveri da je bogatašica zaista mrtva, da dodirne jedan od najskupljih kovčega koji je Beograd ikada video (a za koji posle niko nije platio).

,,Ceo prostor od kapele do crkve bio je potuno ispunjen svetom. Oi koji su došli ranije i bili bolje sreće prodefilovali su pored bogatog sarkofaga u kojem je ležalo unakaženo telo ubijene multimilionerke i zauzeli mesto odmah do samog izlaza iz kapele. Radnici i trgovci, žene i deca, stari i mladi, sve se to okupilo da vidi pratnju obavijenu strašnom tajanstvenošću koja se širila od onog dana kada je otkriven nestanak beogradske milionerke i kada se zločin već mogao donekle naslutiti... Kada su automobili u kojima je bila rodbina stigli na groblje, u gomili je zavladao žagor. Članovi porodice jedva su probili sebi put do kapele u kojoj je ležalo pokojničino telo. Razdragani svet je hteo svakoga od njih dobro da zagleda...”

A rodbina je tek posebna priča. Kao da pritisak javnosti i medija nije dovoljno stresan za načelnika Popovića, tu je i čitava zbrka oko nasledstva ogromnog bogatstva pokojnice koja, razume se, samo širi spisak osumnjičenih.

Inspiracija za naslov ove zanimljive priče dolazi od zapisa na nadgrobnom spomeniku Drage Mitrićević koji je, u skladu sa svojom ekscentričnom prirodom, sama sebi podigla. Ukoliko se malo bolje zagledate u korice romana, videćete da je na njima upravo fotografija spomenika što vaskrsenju njene zaboravljene priče daje dodatnu dimenziju. No, priča o ubistvu Drage Mitrićević nije samo slika jednog karaktera (iako se Draga bez preterivanja može nazvati beogradskom verzijom Ebanezera Skrudža) već i prikaz karaktera čitavog srpskog naroda opisan u gotovo nušićevskom maniru. Da je u pitanju fikcija, ova priča možda ne bi bila toliko zanimljiva i knjiga verovatno ne bi dostigla ovoliku popularnost, ali sama činjenica da je roman prilično veran prikaz istinitih događaja i srpskog građanskog društva s početka 20. veka, samo potvrđuje da je život najtalentovaniji pisac neverovatnih priča.

Ocena: 4/5
Izdavač: Laguna

Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama. Usledili su romani ,,Plavetnilo” (2017) i Przewalskis hest (2019) a Maja trenutno radi na završnici tetralogije koja će se, nezvanično, baviti biljkama. Recenziju romana ,,Istorija pčela” možete pročitati OVDE.

Maja Lunde u ,,Plavetnilu” nastavlja da skreće pažnju na nemarnost modernog čoveka prema prirodi, a akcenat u ovog puta stavlja na značaj sveže vode i činjenicu da će u bliskoj budućnosti nešto bez čega ne možemo da zamislimo život postati luksuz. Roman je podeljen na dva narativa, smeštena u savremeno doba (2014) i budućnost (2041) u kojoj se ova mračna prognoza već ostvarila.

U prvom narativu pratimo Signe, aktivistkinju koja na pragu sedamdesete godine kreće na poslednje putovanje u borbi za očuvanje životne sredine. Ovog puta Signe ima lični motiv: njena nekadašnja ljubav – Magnus, čovek sa kojim je neumorno protestovala okrenuo joj je leđa prešao na stranu onih protiv kojih su se nekada zajedno borili. Dok plovi svojom barkom po kojoj roman nosi ime, Signe se priseća odrastanja u porodici u kojoj su klimatska pitanja bila izvor glavnih sukoba. Otac joj je bio aktivista a majka je radila u firmi koja je od narušavanja klimatskog sklada imala finansijsku korist. Signe ponovo proživljava nesuglasice svojih roditelja, ovog puta u sopstvenoj koži. Magnus je jedan od odgovornih za seču lednika koji se pretvaraju u luksuzne, vrlo isplative kockice leda i završavaju u skupim koktelima. Signe se odlučuje za nezamisliv podvig: ukrašće sanduke leda, preploviće burne vode i sa sanducima će doći do Francuske gde će Magnusu na prag istovariti teret zbog kojeg ju je izdao.

,,Sav život je voda, sav moj život je bio voda, gde god da se okrenem bilo je vode, padala je s neba kao kiša ili sneg, punila je planinska jezera, počivala je u ledniku, slivala se niz strme padine u hiljadama potočića, sakupljala se u reku Breju, ravno se prostirala pred selom u fjordu, fjordu koji se pretvarao u more kad se zaplovi na sever. Ceo moj svet bio je voda. Kopno, planine, pašnjaci, bila su to samo ostrvca u onome što je pravi svet; nazivala sam svoj svet Zemljom, ali smatrala sam da treba da se zove Voda.”

U drugom narativu se selimo u Francusku. Godina je 2041. i Evropom hara strahovita suša koja tera ljude da migriraju na sever u potrazi za boljim uslovima za život. Na kapiji izbegličkog kampa srećemo Davida i njegovu ćerkicu Lu. Odvojili su se od ostatka porodice i nadaju se da će u kampu dobiti nekakve vesti o njima. Prolaze dani i nedelje, ali nikakvih novosti nema. I taman kada će izgubiti nadu da je ikakav život, posebno ne u krugu porodice, uopšte moguć, David i Lu tokom šetnje van kampa pronalaze barku pokrivenu ciradom. Barku koja je nekada pripadala Signe.

,,Neverovatno je koliko se brzo stvari dešavaju. Jednog dana probudi te budilnik, doručkuješ, odeš na posao, svađaš se, smeješ, voliš, pereš, brineš da li će ti se račun isprazniti pre kraja meseca… ne pomišljaš da sve oko tebe može nestati. Iako čuješ da se svet menja. Iako gledaš termometar. Ne pomišljaš na to sve do dana kada te ujutru umesto budilnika ne probude krici. Plamen je stigao do tvog grada, do tvoje kuće, do tvog kreveta, do tvojih voljenih. Soba ti gori, posteljina ti se zapalila, jastuk ti se dimi, i samo možeš da pobegneš.”

Baš kao i ,,Istorija pčela” i ,,Plavetnilo” prikazuje jedan od najgorih mogućih scenarija koji se mogu odigrati u budućnosti ukoliko pod hitno ne promenimo način na koji se odnosimo prema prirodi. Zbog teme kojom se bavi, ovaj roman je možda i važniji od ,,Istorije pčela” jer se tiče apsolutno svakog pojedinca na zemlji. Seča lednika možda ne deluje kao univerzalni problem, na kraju krajeva, lednika koji se mogu iskorišćavati na ovaj način nema u svim delovima sveta, ali Maja Lunde se osvrće na još jedan problem koji je i te kako aktuelan i kod nas: mini hidroelektrane, odnosno ozloglašeno ,,zatvaranje reka u cevi”. I u ovom romanu autorka uspeva da edukuje čitaoca kroz priče svojih junaka i čini to usput, nenametljivo: Signe je ekološka aktivistkinja a David je radio na postrojenju za desalinizaciju morske vode. Prisećanjem na život pre velike suše, autorka kroz kratke epizode, nenametljivo upoznaje čitaoca sa pogubnim posledicama kroćenja reka i seče lednika, ali i sa posledicama manipulisanjem morskom vodom. Pogubnim posledicama za koje niko ne mari sve dok ima struje za škole i vrtiće, sve dok ima pijaće vode. Sve dok ne bude kasno: ,,Izumiru, žabe, tiho nestaju, a svet ne mari, trećina životinjskih vrsta na svetu ozbiljno je ugrožena, ali na nju niko ne misli, na žabu, dok pliva svetskim ritovima, uvek u dodiru s vodom, sluzava, neznatna, nedovoljno gadna da bude jeziva, nedovoljno bizarna da bude zanimljiva, samo čudna, sa svojim kreketanjem, svojim skokovima, svojim begom od ljudi.”

Ipak, treba naglasiti da ,,Plavetnilo” nije samo priča o vodi. Da, roman jeste uznemirujuća opomena o Planeti koja će jednog dana prosto dići ruke od nas i pustiti nas da se sami snalazimo, ali u njegovom središtu su ljudi satkani od emocija, briga i nade. Kao i ,,Istorija pčela”, ,,Plavetnilo” je pre svega priča o ljudskim, porodičnim odnosima, o ljubavi, zajednici i sposobnosti da oprostimo – kako drugima tako i sebi. To je priča o važnosti individue u pojavama koje izgledaju kao da su mnogo veća od pojedinca. Šokantne vizije budućnosti u kojoj nema života Maja ponovo ublažava optimizmom i podseća da svaka akcija, ma koliko se činila nebitnom, ima svoju reakciju i da sve što radimo danas utiče na sutra, prema tome ne bi bilo loše da na trenutak razmislimo o sopstvenim postupcima.

Romani Maje Lunde su izuzetno važni i trebalo bi da ih pročita svako. Ne samo oni koji se već interesuju za ekološke teme, možda zvuči čudno, ali ovi romani nisu namenjeni njima. Budućnost planete ne sme da ne spada u našu sferu interesovanja. Romani Maje Lunde su pri tome i lepi, dobro napisani. ,,Plavetnilo” čak i bolje od ,,Istorije pčela”. Dok se u prvom romanu jasno primećivalo da svaki narativ piše jedan pisac, u ,,Plavetnilu” su oni stilski jasno odvojeni. Signe odlikuju duge, gotovo foknerovske rečenice, misao koja je nezaustavljiva poput toka reke, dok je Davidov narativ ispresecan, pripovedanje skrhano umorom, gubitkom volje i snage.

Čitajte romane Maje Lunde. Možda je baš to način da klimatsku fikciju smestimo u žanr naučne fantastike od kog je, nažalost, svakog dana sve udaljenija.

Ocena: 5/5
Izdavač: Odiseja

Kamila Šamsi (1973) je britanska književnica pakistanskog porekla. Rođena je u Karačiju, a studirala i magistrirala u Americi. Njen prvi roman In the City by the Sea osvojio je pakinstansku nagradu Prime Minister’s Award for Literature. Posle objavljivanja drugog romana našla se na listi 21 književni glas za 21. vek. Napisala je sedam romana, a poslednji ,,Kuća u plamenu” (2017) ušao je u širi izbor za nagradu Buker i doneo joj Žensku nagradu za književnost. Godine 2019. dodeljena joj je nagrada ,,Neli Zaks”, međutim odluka je opozvana zbog autorkine javne podrške palestinskom pokretu BDS. Kamila Šamsi živi u Londonu, predaje kreativno pisanje na Hamilton koledžu i povremeno piše kolumne za ,,Gardijan”.

,,Kuća u plamenu” je savremena obrada Sofoklove ,,Antigone”, jedne od najpoznatijih antičkih tragedija o sukobu pojedinca i sistema u kojoj se Antigona, Edipova ćerka, suprotstavlja zakonu (oličenom u liku Kreonta) koji zabranjuje sahranjivanje neprijatelja države. Pred Antigonom je nezamisliva dilena: da li da se povinuje zakonu i ostavi telo svog brata da truli ili da posluša svoje srce i sahrani brata i tako sebe osudi na smrtnu kaznu. Kamila Šamsi u potpunosti preuzima matricu Sofoklove tragedije i premešta je u 21. vek a Antigoninu dilemu nasleđuje Anika čiji je brat blizanac Parvez ubijen nakon što se priključio ozgloglašenom ISIS-u.

Roman otvara poglavlje iz perspektive starije sestre blizanaca, Isme i nelagoda koju oseća na aerodromu, dok joj službenici pretresaju kofere i sumnjičavo slušaju njenu priču o putovanju u Ameriku zbog doktorskih studija iz sociologije. Strah koji oseća dublji je od uobičajenog, izazvanog prostom diskriminacijom sa kojom se susreću žene koje nose hidžab. Njen otac je džihadista, a sada se i njen mlađi brat Parvez odmetnuo na mračnu stranu, omađijan obećanjima da će dobiti priliku da radi posao koji voli. Isma ne želi još jedan žig te vrste u svom životu, naročito ne sada kada ima priliku da preokrene život, te bez Anikinog znanja prijavljuje bara policiji. U Americi upoznaje Emona prema kojem odmah počinje da gaji osećanja, ali Emon se zaljubljuje u njenu sestru koja, fundamentalno privržena bratu, pokušava da iskoristi činjenicu da je Emonov otac ministar policije i da na taj način pomogne bratu da se vrati u London.

Stvari, naravno, kreću naopako. Parvez gine i tu otpočinje prvi čin antičke tragedije. Anika je rešena da njen brat bude sahranjen kako dolikuje, ali javnost ga više ne vidi kao ljudsko biće već samo kao teroristu i država nema sluha za njene vapaje.

Čitaoci koji su upoznati sa Antigonom lako će uočiti veze između ,,Kuće u plamenu” i drame kojom je roman inspirisan. Autorka svojim likovima čak (kao što je to često slučaj u savremenim verzijama klasika) daje imena slična Sofoklovim junacima i gotovo da uopšte ne odstupa od zapleta originala. Kraj, samim tim, ne bi trebalo da bude iznenađenje, ali to ne kvari utisak koji delo ostavlja, naprotiv – kao da ga pojačava. Od samog početka nad redovima koji su pred nama lebdi saznanje da je sudbina likova o kojima čitamo zapisana u kamenu i da se, iako je od nastanka originalnog teksta prošlo više od 2000 godina, neke stvari prosto nisu promenile. Fanatizam i fundamentalizam i dalje su tu, pitanje morala ostaje jedno od vodećih filozofskih pitanja, a jaz između ,,prirodnog” i ,,čovekovog” zakona i dalje zjapi, uprkos civilizacijskom napretku. Bilo da redove ,,Antigone” znate napamet ili ste, nekim čudom, uspeli da se izvučete na časovima srpskog i nikada je niste pročitali - ,,Kuća u plamenu” Kamile Šamsi čita se kao dvoglas. Ovaj roman je izuzetno savremen bez obzira na to što se bazira na tekstu starom milenijumima i upravo je to ono što ga čini toliko snažnim. Ne samo što podvlači činjenicu da su neka dela s razlogom večna, ,,Kuća u plamenu” podseća da jednako večni mogu biti i sukobi.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik