Hauard Džejkobson je engleski pisac rođen 1942. godine u Mančesteru. Pored pisanja,
bavio se novinarstvom i pisanjem TV scenarija, a radio je i kao predavač na
Univerzitetu u Sidneju i na Kembridžu. Svoj prvi roman, Coming From behind, napisao je 1983. godine, a do sada iza sebe ima
15 romana (od kojih je jedan dobio Bukerovu nagradu) i pet dela koja ne
potpadaju pod domen fikcije.
„Ime mi je Šajlok“ je moderna verzija „Mletačkog trgovca“, drugi roman u projektu Hogarth Shakespeare, pokrenutog u čast obeležavanja 400 godina od
Šekspirove smrti. Cilj projekta je približavanje Šekspira savremenoj publici, a
osim Džejkobsona, u projektu učestvuju i Dženet Vinterson (recenziju romana
„Procep u vremenu možete pročitati klikom OVDE), Margaret Atvud, Trejsi
Ševalije, Džilijen Flin, Ju Nesbe, Edvard Sent Obin i En Tajler.
Hauard Džejkobson se tokom života bavio
proučavanjem Šekspira (1978. godine je, zajedno sa Vilburom Sandersom objavio
knjigu Shakespeare's Magnanimity: Four
Tragic Heroes, Their Friends and Families), ali kako sam kaže, ideja o
ponovnom pričanju Šekspirovih drama isprva mu nije delovala privlačno. Kada je,
nakon što je ipak pristao da učestvuje u projektu, upitan koju dramu želi da
obradi, njegova prva misao je bila „Hamlet“, iako je dobro znao da su ga
pozvali zbog „Mletačkog trgovca“. I sam jevrejskog porekla (sebe je jednom u
šali nazvao jevrejskom Džejn Ostin), Džejkobson je poznat po romanima čiji su
protagonisti britanski Jevreji. Ideja o osavremenjivanju najpoznatijeg Jevrejina u istoriji književnosti, po svemu
sudeći, bila kao stvorena baš za njega.
„Ime mi je Šajlok“ nije toliko ponovno pričanje,
koliko preispitivanje originala, sa Šajlokom, pored Hamleta verovatno
najpoznatijim likom koga je Šekspir ikada stvorio, istovremeno u samom središtu
i potpuno izvan fabule dela.
U „Mletačkom trgovcu“ Šajlok je prikazan kao stereotipni Jevrejin i vekovima se postavlja
pitanje da li je Šekspir napisao antisemtisko delo ili delo o antisemitizmu.
Džejkobson Šajloku daje priliku da preispita sebe pred publikom, istovremeno
pokušavajući da odgovori na pitanje šta zaista znači biti Jevrejin i kako se
nositi sa tim obeležjem.
„Ti
Jevreji! Ne znaju da li da plaču za mnom, da me se odreknu ili da me objasne.
Baš kao što ne znaju da li da objasne ili da se odreknu sebe.“
Iako su svi elementi originala tu – funta mesa,
problematični porodični odnosi, izgubljeno prstenje, tri kovčežića (u duhu savremenog
doba predstavljena kao tri automobila) – svetlost pozornice je na Šajloku. Ko
je zaista taj čovek? Kakvi su njegovi motivi? Da li je de facto negativac? Sukob oca i kćerke prebačen je na Sajmona
Struloviča i njegovu kćer Beatrisu, dok je Šajlok u ulozi savetnika, ili bolje
rečeno savesti, na ivici realnosti i mašte, metafora za kolektivnu svest.
Pitanje pravde, jedna od centralnih tema „Mletačkog
trgovca“, prenosi se i na modernu verziju. Strulovičeva kćerka odlučuje da se
uda za fudbalera, poznatog najpre po tome što je jednom prilikom publiku
pozdravio pokretom koji je protumačen kao nacistički pozdrav. Strulovič, iako u
osnovi nije religiozan, u sebi oseća buđenje milenijumima stare pripadnosti i
više ne može da kontroliše bes. Baš kao što se i njegov otac (takođe
nereligiozan do ključnog momenta) odrekao njega kada je oženio ženu hrišćanske
veorispovesti, tako i Strulovič sada, otac i Jevrejin, doživljava istorijsku
razliku između Jevreja i „Gentila“ i zahteva ono što smatra pravdom. Dozvoliće
venčanje i preći će preko obeščašćenja Beatrise, ali fudbaler će morati da se
dokaže. Ni manje ni više nego činom obrezivanja. Baš kao ni Šajlok, 400 godina
ranije, ni Strulovič neće odustati od svoje fiksacije prema naplaćenom računu, oličenom
u famoznoj funti mesa, i baš kao i Šajlok, biće okrutno izigran.
U Džejkobsonovoj verziji, Strulovič je Šajlok
kakvog smo upoznali u „Mletačkom trgovcu“, pa i naslov, ukoliko nomen shvatimo kao omen, aludira na to. U jednom trenutku, Šajlok i sam insinuira na
tu činjenicu. Nakon samo nekoliko dana poznatstva sa Strulovičem, reći će mu: Gospodine Struloviču, ja te poznajem oduvek.
Šajlok je iskustvo, on je svoju priču proživeo i
sada, u nemim razgovorima sa svojom pokojnom suprugom, pokušava da na nju konačno
stavi tačku. Iako u ulozi „advokata“, on nema direktnog uticaja na ishod, a
njegova ravnodušnost koja raste kako se delo približava kulminaciji, jasan je
znak da on zna kako će se priča završiti, i ma koliko pokušavao, ne može da joj
promeni kraj.
Ali začarani krug se nastavlja i Šajlok ostaje
prokleti Jevrejin, seleći se iz jednog tela u drugo. On ostaje paradigma, večna
i nerešiva zagonetka:
„Za
mene lično ne postoji sada. Živim kada sam živeo. Tamo gde se priča završila,
ja sam se završio. Ali ponekad, iz čistog đavolskog zadovoljstva, zakotrljan po
ustima završne reči jedne druge žrtve budala. Čeznem, sigurno ti je jasno, za
zvonkim završnim rečima.“
I mada nestaje sa scene jednako neočekivano kao
što se i pojavio, njegovu priču nastavljaju drugi, priču koja nema kraj. Ipak, kroz
Struloviča, Džejkobson ispunjava želju Šajloku i završava roman nemim uzvikom,
naglašavajući postojanje još jedne šanse: „Osvetiću se bagri vašoj celoj!“
Ocena:
4/5
Izdavač:
Laguna
Posts
Definitivno zvuči kao knjiga vredna čitanja.
ReplyDeleteZanimljiva je. Nisam čitala Džejkobsona ranije, videću da li ima nešto njegovo prevedeno, dopada mi se stil :)
DeleteZnaš šta, mislim da postoji razlog što je Procep izašao prvi. Ova je definitivno mnogo bolja, meni barem, i u pravu si da je prva bila banalna, ali je pristup bio dosta bukvalan i onda tu nije bilo mnogo prostora za igranje. Ali ja sam nekako toliko bila oduševljena idejom da mi to nije smetalo, mada roman, ako se posmatra samostalno, stvarno nije ništa posebno. Sa Džejkobsonom je stvar drugačija, i mnogo mi se više dopada ovaj pristup. Jedva čekam da stigne sledeća, a Atvudovoj se najviše radujem. :)
ReplyDeleteEto, konačno i nas dve da se ne složimo u nečemu! Meni se ova više dopala od Procepa :) Ja svakako ne odustajem, toliko mi se dopada ideja da sam možda i popustljivija nego obično, pa malo progledam kroz prste. :D
ReplyDeleteShvatam kako nekoga mogu da razočaraju ove knjige. Ja sam se tako osećala posle "Procepa", nekako mi je priča bila previše obična, a onda sam shvatila da je to zaista nezahvalan zadatak, prepričati Šekspira i učiniti ga boljim i interesantnijim nego što jeste, ostati veran priči, a opet biti originalan. I baš je originalnost razlog zbog kog mi se "Šajlok" više dopao. Uopšte nisam očekivala takav pristup.
ReplyDeleteJa ne mogu da dočekam "Buru" Margaret Atvud, a kakve sam sreće, to će poslednje objaviti. :)