Stsh's Book Corner: hogarth shakespeare

Showing posts with label hogarth shakespeare. Show all posts

Ju Nesbe (1960) norveški je pisac i muzičar. Smatra se najpopularnijim norveškim piscem svih vremena. Kao dečak je maštao da bude fudbaler, ali je zbog povrede morao da odustane od tog sna. Školovao se za ekonomistu, a nakon završenih studija se bavio trgovinom akcijama i novinarstvom. Počeo je da piše romane kasno – njegov prvi roman objavljen je 1997. godina. To je ujedno i prvi roman o detektivu Hariju Huleu, najpoznatijem autorovom serijalu. Nesbe iza sebe danas ima dvadesetak kriminalističkih romana i brojne nagrade i priznanja. Osim detektivskog žanra, Nesbe je otkrio i dar za pisanje dečjih knjiga. Njegov serijal o Doktoru Proktoru spada među najčitanije norveške knjige za decu.

Kada mu je prvi put predloženo učešće u projektu Hogart Šekspir, malo je nedostajalo da odbije saradnju jer, kako kaže, nikada nije bio dobar u pisanju tuđih ideja. Brzo se, međutim, predomislio i pitao da li može da se pozabavi „Magbetom”. Lik Magbeta je, rekao je Nesbe u jednom od intervjua povodom ovog projekta, „njegova drama”. Njegov najpoznatiji junak, detektiv Hari Hule, inspirisan je upravo Magbetovim likom.

Nesbeov „Magbet” smešten je u sedamdesete godine 20. veka u neuglednom britanskom gradiću koji izjeda kriminal. Pisac nije odustao od žanra po kom je poznat širom sveta, pa je čuvenu „škotsku dramu” obradio u maniru skandinavskog trilera. Deluje kao da nije pogrešio u izboru: političke ambicije ljudi željnih vlasti tema su koja nikada ne zastareva i na koju vreme nema nikakvog uticaja. Samim tim, nije bilo potrebno mnogo toga menjati. U Nesbeovoj verziji, nakon smrti korumpiranog zapovednika policije konačno postoji nada da će se gradska vlast izboriti sa kriminalom koji godinama vlada u Kapitolu. Mestu novog zapovednika nadaju se dvojica prijatelja koji će baš zbog ove pozicije postati rivali: Magbet i Daf.

Nesbe se pri osavremenjivanju Šekspirove drame držao originalne građe. Svi najvažniji likovi su tu, više-manje onakvi kakve ih znamo iz originala, čak isto i nazvani. Pisac je posebnu pažnju posvetio Magbetovoj slepoj ambiciji koja ga postepeno uvlači sve dublje u bezdan: ne samo u kriminal, već i u paranoju. Jedna od najpoznatijih Šekspirovih junakinja, Ledi Magbet, takođe je tu, svedena ovog puta na prosto Ledi. Ona je vlasnica kockarnice kojoj preti ozbiljna konkurencija, pa njeni motivi za Magbetovo unapređenje prevazilaze one koje u originalu ima Ledi Magbet, dobijajući jedan sasvim praktičan aspekt. Ono što im je zajedničko, međutim, jeste činjenica da je njihov uticaj na glavnoj junaka od ogromnog značaja za potonje događaje, kao i to da čitalac stiče utisak da je im je do unapređenja stalo mnogo više nego samom Magbetu. Kao što je već rečeno, Nesbeova Ledi ima više nego dobre razloge za to. Plan Magbeta i Ledi da se otarase Dankana isti je kao u originalu: Magbet će (inače nesvakidašnje vešt sa bodežima) ga izbosti i okriviti njegove telohranitelje za zločin.

Kako bi ostao u okviru realizma, Nesbe likove čuvenih veštica iz Šekspirove drame menja Hekatom, tajanstvenim, nedodirljivim narko bosom i ženama koje za njega rade. Simbolika ovih likova ostaje ista, pa oni i u obradi predstavljaju podzemlje, iskušenje, sklonost ljudske duše da skrene na stranputicu, ali pre svega mračne delove Magbetove duše.

Korupcija igra važnu ulogu u ovoj priči. Nesbe, slikajući Kapitol, pokazuje kakve posledice može imati povezanost policije sa onima protiv kojih bi trebalo da se bore. Pa ipak, korumpiranost sistema samo je podloga za slikanje pojedinca u tom sistemu. Jer čovek je taj koji odlučuje da krene tim putem. A jednom kada se tim putem krene, nema povratka, ide se sve dalje i dalje, a savest se već nekako da umiriti.

„Ima mnogo sivih zona, šefe. Po pravilu, svako za sebe zna da li je korumpiran ili nije.”

„Hoćete reći da je to pitanje osećaja?” – Magbet sede, a Lenoks učini isto kako mu ne bi stajao nad glavom. „Dakle, ako se ne osećaš korumpirano zato što od takvih prihoda zavisi tvoja porodica, onda i nisi korupmiran? Ako je motiv dobar – dobrobit porodice, dobrobit celog grada – onda taj izraz možemo zameniti, recimo, praktičnom politikom?”

„Mislim da je obratno”, reče Lenoks. „Kad čovek zna da je u osnovi svega pohlepa i ništa osim nje, onda on smišlja druga imena za sebe. Moralno opravdani zločin ne zahteva preimenovanje, možemo živeti s njim i ako ga nazovemo pravim imenom – korupcija, pljačka, ubistvo.”

Nesbeov „Magbet” nije i ne može biti zamena za Šekspirovo delo, ali upoređivanje ova dva dovodi do zanimljivih zaključaka. Nakon čitanja ove Nesbeove obrade, možda i najviše od svih obrada u projektu, nameće se jeziv utisak aktuelnosti originala. Interesantno je da je to slučaj baš sa jednom od najsurovijih i najkrvavijih bardovih tragedija. Ma koliko da su se vremena promenila, neke stvari ostale su iste. Čoveka i dalje pokreću iste ambicije i proganjaju isti (mada u Nesbeovoj verziji daleko opipljiviji) demoni. Glad za moći nemoguće je zasititi, a prodaja duše đavolu često se može završiti kao izuzetno nepromišljena investicija.

Kao neko ko nije pročitao nijedan Nesbeov roman pre čitanja „Magbeta”, ne mogu ga porediti sa ranijim delima pisca. Kao neko ko ne čita trilere često, ne mogu da kažem da li ispunjava uslove kvalitetne krimi priče. Ono što mogu da garantujem, međutim, jeste da ćete nakon čitanja savremene verzije „Magbeta” dobro promisliti o originalu i shvatiti (ako to do sada niste) zbog čega Šekspirova dela vreme nikada neće pregaziti.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, jeste zbirka pesama Double Persephone, a već za drugu zbirku, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Atvudova je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”, „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koja joj je 2000. godine dodeljena za roman „Slepi ubica”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom klikom OVDE.

Njen najnoviji roman „Đavolji nakot”, deo je projekta Hogart Šekspir i predstavlja savremenu verziju „Bure”, jedne od poslednjih drama koje je Šekspir napisao. U tekstu koji je Margaret Atvud napisala povodom učestvovanja u ovom projektu, naglasila je da je „Bura” bila njen prvi, automatski izbor. Ono što joj je kod ove drame delovalo posebno privlačno, kaže, jeste veliki broj otvorenih pitanja u tekstu, kao i izuzetno kompleksni likovi koji pružaju mogućnost za nove interpretacije. Kada je trebalo da počne da piše, uhvatila ju je panika. Kako osavremeniti „Buru” i od nje napraviti realnu priču? Više ne postoje neotkrivena ostrva, a tehnologija je toliko uznapredovala da je teško pomisliti da bi neka važna ličnost mogla godinama ostati nasukana na pustom ostrvu. Posle nekoliko čitanja originala, gledanja modernih ekranizacija i čitanja drame od pozadi, Atvudova je dobila ideju: radnja će biti smeštena u zatvoru.

„Đavolji nakot” je priča o Feliksu Filipsu, nekada važnom i priznatom pozorišnom reditelju koji je na vrhuncu svoje slave doživeo strašnu izdaju svojih kolega i završio sam, zaboravljen, na ivici očaja. Dvanaest godina nakon sloma karijere, Feliksu se pruža bedna prilika da bude vođa pozorišne trupe u zatvoru. Prilika koju će on iskoristiti da se osveti onima koji su ga izdali, ali i da konačno na scenu postavi Šekspirovu „Buru”, predstavu koja je trebalo da predstavlja vrhunac njegove karijere.

Za razliku od većine njenih kolega koji su učestvovali u ovom projektu, Margaret nije odlučila da doslovno prenese priču originala u savremeno doba. Ona je, umesto toga, „Buru” raslojila i čitaocima pružila priču u priči u priči. Da, dobro ste pročitali. Prvi sloj čini priča o Feliksu koji doživljava nešto slično Prosperovoj sudbini, drugi sloj je original umetnut u roman, odnosno tumačenje „Bure” od strane zatvorenika, i njihovo izvođenje predstave (koja je ujedno i Feliksova osveta) i na kraju, veoma zanimljivo, svojevrstan nastavak originalne priče, dat kroz eseje zatvorenika o sudbini likova koje su tumačili nakon radnje odigrane u originalu.

Odabir režisera za junaka koji bi trebalo da predstavlja Prospera je veoma inteligentan. Nešto slabiji pisci bi možda upali u klopku pisanja o mađioničaru, ali ne i Atvudova. Ona lukavo primećuje da je upravo Prospero taj koji je izrežirao čitavu dramu koja se odvija u „Buri”:

„Je li ostrvo čudesno?, pita se Feliks. Ostrvo je mnogoštošta, ali i između ostalog i nešto što on nije spomenuo: ostrvo je pozorište. Prospero je režiser. On na pozornicu postavlja komad, u kojem se krije drugi komad. Ako njegova čarolija uspe i komad dobro prođe, dobiće ono za čim mu srce žudi. Ali ako ne uspe…”

Feliksova situacija je identična, a vodi ga ista sila koja vodi i Prospera: osveta. Prosperova ćerka, Miranda, implementirana je u roman u dva nivoa. Feliksova ćerka, takođe nazvana Miranda, nije među živima, ali je sveprisutna (njena smrt može aludirati na dubok san iz originala, a njen duh se lako može povezati sa Arijelom), ali Mirandin lik u predstavi tumači mlada glumica koja i sama igra ulogu u onoj većoj, Feliksovoj životnoj predstavi. Zatvor je, takođe simbolički posmatrano, idealno mesto za smeštanje modernu verzije „Bure”, jer ostrvo je, kako Atvudova primećuje u romanu, jedna velika tamnica, ne samo za Prospera, već i za likove poput Kalibana i Arijela, koji žude za slobodom.

Jednom od glavnih odlika pozorišta, još od vremena Aristotela, smatrala se katarza koju gledaoci tokom gledanja predstave proživljavaju. Ta ista katarza je upravo ono čemu streme i Feliks i Prospero, dok dirigentskim palicama upravljaju događajima oko sebe. Pozorište ima i vaspitan momenat i zbog toga je preporučen zatvorenicima, ali Margaret Atvud ide korak dalje, pa Feliks svojim zatvorenicima ne samo da brani vulgarnosti i psovke, već ih ohrabruje da koriste uvrede i psovke koje je u delu koristio sam Šekspir. Ovo se pokazuje kao izuzetno zabavna zamisao, ne samo za likove u romanu, već i za čitaoca. Naslov koji Atvudova bira za svoj roman, „Đavolji nakot”, upravo je jedna od tih psovki.

Iako nema sumanje da bi Margaret Atvud mogla da obradi bilo koju od Šekspirovih drama, „Bura” se nekako čini kao idealan izbor, s obzirom na to da je kao autorka verovatno najpoznatija upravo po svojim distopijskim romanima (a „Bura” zapravo jeste distopija). Ipak, Atvudova je odlučila da fantastiku ostavi po strani, ali tako da magija ipak bude prisutna u romanu i to ona po kojoj je Šekspir slavan – magija pozorišta. Sa druge strane, njeno tumačenje drame, dato kroz rasprave zatvorenika o delu, kao i u esejima o onome što se moglo dogoditi Šekspirovim junacima nakon što se zavesa spusti, nateraće svakog ljubitelja „Bure” da ponovo pročita dramu i iznova promisli o onome što je u njoj napisano.

„Đavolji nakot” verovatno nije najbolji roman koji je Margaret Atvud ikada napisala, ali je zasigurno najbolji (barem za sada) u ediciji modernih verzija Šekspirovih dela.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Trejsi Ševalije (1962) je britanska autorka američkog porekla. Napisala je osam romana, a slavu je stekla romanom „Devojka sa bisernom minđušom“, koji je odmah po objavljivanju dospeo na listu bestselera Njujork Tajmsa, a do danas je preveden na 36 jezika i prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta. Nakon toga usledili su hitovi „Pali anđeli“, „Dama i jednorog“, itd. Njen najnoviji roman, „Novi učenik“, deo je projekta Hogart Šekspir i predstavlja savremenu verziju Šekspirovog „Otela“.

Kada je upitana zbog čega je odlučila da ponovo ispriča baš ovu dramu, Trejsi je izjavila da su je privukli večno aktuelni motivi ljubomore i diskriminacije, kao i to da je oduvek volela da piše o autsajderima. Školsko dvorište joj se, kako kaže, učinilo kao idealno mesto gde se svakodnevno mogu pronaći baš ovi problemi, a sedamdesete godine dvadesetog veka kao vreme u kojem je politička korektnost bila nepoznat pojam, pa je, prema tome, rasna diskriminacija bila u punom procvatu.

Ne samo da je Osei Kakota, dečak koga je autorka izabrala za protagonistu romana, novi učenik jedne vašingtonske osnovne škole, već je i jedino crno dete u očigledno rasističkom okruženju. Niko ne krije netrpeljivost prema novom dečaku – kako učenici, tako ni nastavnici – pa ipak, Osei će privući pažnju Di, omiljenoj devojčici u školi, i momentalno steći njenu naklonost. Ovo prijateljstvo će većina gledati sa negodovanjem, čak i prezirom, a posebno Ijan, dežurni siledžija škole, postaraće se da Oseijev prvi dan u novoj školi pretvori u pakao.

Trejsi Ševalije je u svojoj verziji ostala verna originalu, preuzevši zaplet doslovno, čak i dajući svojim likovima imena koji se odmah mogu povezati sa likovima iz originala. Kivan na Otela zbog toga što ga nije unapredio, Jago će skovati plan kako da uništi brak Otela i Dezdemone, tako što će ga naterati da poveruje da ga supruga vara. U „Novom učeniku“ Ijan, iako nema konkretan motiv, kuje jednako makijavelistički plan kako bi razdvojio Oseija i Di, a ulogu čuvene maramice iz Šekspirove tragedije preuzima pernica sa jagodama koju je Osei dao svojoj novoj simpatiji. Pa iako je čitaocima „Novog učenika“ preneta suština jedne od najpoznatijih priča o pogubnosti ljubomore, uspeh autorke da prenese duh Šekspirovog dela, nažalost, izostaje.

Jedan od najvećih problema u ovoj izvedbi jeste rizična odluka da se priča o ljubomori u odnosu supružnika prenese na jedanaestogodišnju decu. Iako dečje ljubavi mogu biti burne i duboko proživljene, teško je shvatiti ih ozbiljno, što je očigledno bila dilema na koju je naišla i sama autorka, jer njeni likovi u većini slučajeva deluju daleko zrelije od jedanaestogodišnjaka. Niko ne spori da pojedina deca u određenim situacijama mogu biti itekako zrela, kao i izuzetno okrutna, ali način na koji se Trejsini junaci u ovom delu izražavaju i artikulišu svoje emocije, u potpunosti je neuverljiv. Školsko dvorište može biti prava pravcata „arena“ i u tom smislu je dobar izbor, ali bi malo stariji uzrast likova svakako bio daleko bolje rešenje.

Drugi problem jeste odluka da se čitav roman svede na jedan školski dan, potpuno nepotrebna, s obzirom na to da se događaji u originalnoj drami odigravaju u nekoliko dana. Čak iako u razmatranje uzmemo mogućnost da je baš ovaj dan bio vrhunac nerazumevanja na koje je tokom života Osei nailazio, njegov postupak s kraja romana zahteva određenu motivaciju koja autorka tokom razvoja fabule ne daje, naprotiv, čitaocima je predstavljen dečak koji je apsolutno spreman na tretman koji dobija u novoj školi. Zbog diplomatskog posla oca, Osei vrlo često menja škole i to uvek one u elitnom, belom okruženju, i svakog puta, bez izuzetka, dočekivan je od strane ljudi koji ne kriju svoju nelagodu, pa čak i strah ili otvoreno gađenje.

Zamisao koju je Trejsi Ševalije imala za obradu „Otela“ u osnovi je dobra, što se ne bi moglo reći i za njenu izvedbu. Koncentrisana na problem rasizma, i nemogućnost junaka da se uklopi u sredinu koja ljude deli na crne i bele – problem kom je dodala i politički kontekst, uvevši lik starije sestre glavnog junaka, koja u potpunosti prihvata svoje poreklo i odbija da se povinuje pravilima američkog rasističkog okruženja, autorka je drugi aspekt „Otela“, po kojem je Šekspirova tragedija zapravo i poznata, stavila u drugi plan.

Interesantno je, međutim, da Trejsi Ševalije nije usamljena kada je u pitanju ne baš uspešno učešće u ovom projektu. Mnogi pisci, svi do jednog poznati, koje smo imali prilike da čitamo do sada, spotakli su se u pokušaju da osavremene Šekspirove drame. Da li je problem u tome što ove priče bolje funkcionišu u formi drame, čije se zakonitosti ne mogu uvek uspešno preneti u formu romana, ili je u pitanju samo još jedan dokaz Šekspirove veličine, pitanja su o kojima se može polemisati, ali ono što je sigurno jeste da veliki bard postavlja očekivanja koja čak ni neka od najpoznatijih imena u savremenoj književnosti ne mogu da ispune.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

En Tajler (1941) je američka književnica. Pored pisanja romana i kratkih priča, bavi se i književnom kritikom. Do sada je objavila dvadesetak romana, od kojih su tri nominovana za Pulicerovu nagradu (koju je 1989. godine dobila za roman Breathing Lessons). Teme po kojima je poznata uglavnom se svode na porodični život u Americi (brak, odnosi između bračnih partnera i između roditelja i dece), pa je zbog toga, kao i zbog sklonosti ka realizmu, često porede sa Džejn Ostim i Džonom Apdajkom.

U jednom od retkih intervjua koje je dala povodom učestvovanja u projektu Hogarth Shakespeare, En Tajler je izjavila nešto što mnogi čitaoci nisu očekivali. Ona, naime, prezire Šekspirova dela, a „Ukroćenu goropad“ više od svih ostalih. Upravo je to bio razlog zbog kojeg je odlučila da „ponovo ispriča“ baš tu dramu. Logično pitanje koje je usledilo bilo je zbog čega je uopšte pristala na učešće u projektu, na šta je Tajlerova kratko odgovorila da su je urednici „zatekli u trenutku slabosti“.

Hogarth Shakespeare je projekat koji za cilj ima promovisanje i upoznavanje savremene publike sa likom i delom Šekspira i to kroz ponovo ispričane verzije nekih od njegovih najpoznatijih dela. Projekat je pokrenut povodom 400. godišnjice od Šekspirove smrti, a priključili su mu se, pored En Tajler, neki od najčitanijih pisaca današnjice: Jo Nesbe, Margaret Atvud, Trejsi Ševalije, i drugi. „Prznica“ je treći roman u ediciji, a prethodili su mu romani „Procep u vremenu“ i „Ime mi je Šajlok“, iza kojih stoje Dženet Vinterson i Hauard Džejkobson.

„Prznica“ je moderna verzija „Ukroćene goropadi“, jedne od najpoznatijih Šekspirovih komedija. Tajlerova u svom romanu akcenat stavlja na problematiku „kroćenja“ prgave žene, motiva čestog u istoriji književnosti i pre Šekspirovog vremena, i priču o Katarini i Petručiju prebacuje u savremenu Ameriku, predstavljajući publici dosta blažu varijantu originalnog zapleta, kroz likove Kejt i Pjotra.

Kejt Batista živi sa ocem i mlađom sestrom u porodičnom domu. Nakon što joj je majka preminula, ona je preuzela upravljanje domaćinstvom i brigu o porodici: o ocu koji je slika i prilika zaluđenog naučnika i o mlađoj sestri, tipičnoj tinejdžerki koja ne ispušta mobilni telefon iz ruku. Kejt je pomalo na svoju ruku - neko bi rekao rasejana, neko drska – sama, bez želje za udajom i decom, iako radi u predškolskoj ustanovi. Deca sa kojom radi je obožavaju, mada njeni nadređeni, kao i roditelji te iste dece, često nemaju razumevanja za njen pristup rešavanju problema, kao uostalom i njena rodbina. S obzirom na njen karakter, Kejtinom ocu sigurno nije bilo lako da je zamoli za jednu nesvakidašnju uslugu. Naime, on je na pragu revolucionarnog otkrića u svom istraživanju, otkrića do kojeg sigurno neće moći da dođe bez svog pomoćnika koji samo što nije deportovan u svoju rodnu zemlju. Pa, da li bi Kejt bila ljubazna da se uda za njega, i time mu obezbedi legalan boravak u zemlji (drugih prosaca, ruku na srce, ionako nema na vidiku)?

Kejt će, naravno, isprva kategorično odbiti ovaj predlog, ali malo po malo, očeva upornost i Pjotrov šarm će je naterati da razmisli još jednom.

Uklopiti zaplet „Ukroćene goropadi“ u kontekst savremene američke porodice nije nimalo lako. Sam pojam žene „problematičnog karaktera“ koji treba krotiti je poprilično zastareo (bar u nekim delovima sveta) i mogao bi se posmatrati kao politički nekorektan, što je nešto o čemu Šekspir nije morao da brine. Sa druge strane, običaj da se starija deca venčavaju prva po svaku cenu, kao i odabir dostojnog prosca, stvar su prošlosti u modernom društvu. En Tajler je shodno svemu tome izabrala najprihvatljiviju varijanu – brak zbog papira – ali i pored toga je nemoguće ne primetiti lenjost u pristupu obradi originalnog dela. Uvod iz „Ukroćene goropadi“ je, kako deluje kao višak, prosto izbačen i drama je svedena na ne preterano ubedljivu romantičnu komediju koja se zasniva na lažnom braku iz kog se razvija ljubav.

Kejt zaista nije „prznica“. Ona je emancipovana žena, u najgorem slučaju pomalo namćorasta i malo dužeg jezika. Ali, ako u obzir uzmemo okolnosti u kojima živi kako ne bi bila? Šekspirova verzija goropadne žene sigurno ne bi trpela ono što Kejt svakodnevno podnosi – očev „sistem“ pranja sudova i ostale peripetije, kao i sestrino ponašanje koje bi svakoga izvelo iz takta. Ona čak nije ni „ukroćena“, već se postepeno zaljubljuje u Pjotra, čoveka koga do neobične ponude prosto nije posmatrala na taj način. Ukratko, ukoliko biste likovima iz „Prznice“ promenili imena, zaista bi bilo teško povezati ovaj roman sa Šekspirovim komadom.

U istom intervjuu u kojem je izjavila da prezire Šekspira, Tajlerova se požalila kako je pri pisanju romana morala da uključi brojač reči, kao i da je jedva uspela da ispuni minimum koji su urednici odredili. To se, nažalost, vidi. Jedan od glavnih problema koji je autorka imala sa komadom jeste evidentna mizoginija koja iz njega isijava. Umesto da ovu priliku iskoristi, problemu pristupi kao kritičar i neopisivo doprinese kako ovoj ediciji, tako i feminističkom pismu uopšte, ona je prosto odlučila da problem ignoriše.

Ukoliko volite romantične komedije, „Prznica“ je sasvim solidan roman – kratak, dinamičan, čitljiv. Ukoliko ste, ipak, rešili da pročitate ovu knjigu jer vas je privukao smisao projekta, bojim se da ćete ostati uskraćeni za ono najvažnije: prepoznatljivu podlogu. „Prznica“ je mnogo toga, ali moderna „Ukroćena goropad“ svakako nije. Razlog zbog kojeg je En Tajler odlučila da učestvuje ostaje nepoznat (mada možemo da pretpostavimo da ima veze sa finansijama), ali činjenica da je pisala ovaj roman, kako sama priznaje, na silu, deluje kao protraćena šansa da jedna od najpoznatijih Šekspirovih komedija dobije novo ruho kakvo zaslužuje.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna