Ja, bot – Bojan Medić

Bojan Medić je srpski pisac, rođen 1975. godine u Beogradu. Po struci je ekonomista. Autor je romana „Čajni klub profesora Nikolića”, eseja „Čuvari palog kraljevstva” i zbirke priča „Ja, bot”. Trenutno radi na svom drugom romanu.

„Ja, bot” je zbirka sastavljena od šest, kako ih je autor nazvao, tranzicionih priča. Svaka priča u fokusu ima drugog junaka i opisuje jednu specifičnu životnu situaciju. Čitaoci sa prostora van Srbije, u kojoj se radnja svake priče odvija, ili, bolje rečeno, van prostora bivše Jugoslavije, verovatno bi u Medićevom delu naslutili tračak fantastike i pozdravili njegovu maštovitost, međutim, svi mi koji smo živeli ovde tokom perioda koji zbirka obuhvata, prepoznaćemo ovu zbirku kao delo surovog realizma. To je ono što ove priče čini izuzetno bliskim domaćim čitaocima i što, iako je teško zamislivo da se svako od nas našao u svim (pa i u bilo kojoj) od opisanih situacija, izaziva poistovećivanje sa junacima i događajima o kojima čitamo. U tom smislu je zbirka „Ja, bot” prilično realan prikaz onoga što se često naziva mentalitetom jednog naroda (sa akcentom na one njegove elemente na koje nismo preterano ponosni), a njena struktura pokazatelj posledica koje na jednu naciju ostavljaju decenije obeležene rasulom, sankcijama i siromaštvom, ali i sposobnosti te iste nacije da se, kako zna i ume, snađe u periodu tranzicije.

Priče nisu obavezno poređane hronološki, ali to je utisak kog jednostavno ne mogu da se otresem. Prva priča u zbirci, „Izvini, Panini”, odiše atmosferom devedesetih, ispripovedana od strane junaka koji je našao način da se obogati skupljanjem, preprodajom i, naravno, falsifikovanjem popunjenih Paninijevih albuma sa sličicama fudbalera; dok je poslednja priča „BusMinus” iskorak u blisku budućnost – opis aplikacije koja korisnicima gradskog prevoza pomaže da se besplatno prevezu sa tačke A do tačke B, bez bojazni da će ih u tome osujetiti kontrolori.

Priča po kojoj je zbirka dobila ime, „Ja, bot”, opisuje složeni sistem konstruisanja javnog mnjenja koji se ogleda u strateškom komentarisanju aktuelnih vesti od strane stranačkih aktivista, u narodu poznatijih kao botovi. Pripovedač je upravo šef internet tima vladajuće stranke, a priča je konstruisana kao uputstvo za obavljanje posla komentatora. Svaki segment je pokriven, od imena, preko sadržaja poruke, do ocenjivanja komentara. Iako je nesumnjivo u pitanju složena mašinerija, sa ogromnim brojem zaposlenih, ono što čitamo u ovoj priči ne podudara se u potpunosti sa onim što imamo prilike da vidimo po različitim internet portalima. Ali pripovedanje u prvom licu dopušta autoru ovakav raskorak i zapravo demonstrira ono čemu svedočimo iz dana u dan – uverenje pojedinaca u izmaštane kvalitete, osobinu koja krasi nemali broj aktera aktuelne političke scene. Naravno, posle određenog vremena, pripovedač moć koju mu je donela „fotelja” upravlja u sopstvenu korist, što je scenario koji nam je takođe veoma dobro poznat.

Slična je i situacija sa pričom „Bihejvioralni intervju”, još jednom kratkom studijom sveprisutnog oportunizma, ali i rešenosti da se zadatak obavi po svaku cenu, bez preteranog promišljanja o rezultatima delovanja (osim, opet, sopstvene koristi). Ovakvo automatsko delanje po komandi, posle određenog vremena stvara isto tako automatsko uverenje o ispravnosti čina i obe priče, a ova naročito, prizvale su mi na pamet čuvenu teoriju Hane Arent o banalnosti zla, koja polazi od pretpostavke da najveća zla u istoriji nisu počinili ideološki fanatici i sociopate, već naprotiv, obični ljudi koji su prihvatili stav da je ono što čine sasvim normalno i prosto se trudili da svoj posao dobro obave.

I čitava ova zbirka bi mogla tako da se okarakteriše. Medićevi junaci su daleko od idealnih (oni su zapravo antijunaci) i to je ono što ih čini realističnim i bliskim čitaocima. To su naše komšije, sugrađani, ljudi koje svakodnevno srećemo po ulicama, ljudi o kojima slušamo u razgovorima sa svojim prijateljima. Prema nekima ćete osetiti empatiju, prema nekima odbojnosti, ali jedno im je zajedničko: svako od njih je skliznuo na ovaj ili onaj način, sa ove ili one strane sistema – kako bi sebi omogućio ono što smatra boljim životom – dodatnu zaradu, bolju poziciju, mirnu savest. „Ko se snađe u Srbiji, snaći će se bilo gde”, početne su reči priče „ Zbogom lopurdijo”, a Medićeva zbirka je upravo kolaž snalaženja – osobine neophodne za preživljavanje u tranziciji.

Ocena: 3/5