Stsh's Book Corner: zbirka priča

Showing posts with label zbirka priča. Show all posts

Lana Bastašić (1986) je književnica rođena u Zagrebu. Objavila je zbirke kratkih priča Trajni pigmenti (2010) i Vatrometi (2013), knjigu priča za decu Nastja crta sunce (2015) i zbirku poezije Naivni triptih o Bosni i umiranju (2014). Njen prvi roman, Uhvati zeca, osvojio je Evropsku nagradu za književnost 2020. godine, a uvršten je i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Dobila je nekoliko nagrada za kratku priču, dve nagrade za poeziju, i nagradu za neobjavljenu dramu. Priče su joj objavljene u nekoliko regionalnih časopisa i antologija kratke priče, uključujući Pucanja i Pristojan život. Jedna je od osnivača škole književnosti „Bloom“ u Barseloni i članica PEN centra u BiH. Ponekad živi u Beogradu.

Zbirka ,,Mliječni zubi” (2020) sastoji se od dvanaest kratkih priča čiji su protagonisti deca koju povezuje odrastanje na Balkanu. Balkan u ovom slučaju nije samo geografska odrednica već kulturološki pojam. Priče su se mogle odigrati bilo gde, u bilo koje vreme, ali vezuje ih famozni balkanski mentalitet i tema na kojoj autorka insistira u svim intervjuima o novoj knjizi – uticaj patrijarhata na odrastanje i formiranje ličnosti.

Prva priča ,,Šuma” u tom smislu i simbolično otvara zbirku i to rečenicom ,,Trebalo mi je dosta vremena da zadavim tatu”. Poslednja priča ,,Tata stiže kući” završava smrću oca i tako zatvara krug. Između te dve priče čitamo o deci koja prolaze kroz različite vidove traume: fizičko i psihičko nasilje, nedostatak roditeljske brige i ljubavi, nerazumevanje... Detinjstvo je u pričama deromantizovano, dekonstruisano i svedeno na mučne i neprijatne, ali vrlo realne epizode. Srećni ljudi se detinjstva sećaju kao najlepšeg perioda života – perioda bez briga čiji se problemi i boljke, ako postoje, posmatraju kroz smeh. Ali nisu svi ljudi srećni i nisu sva detinjstva bajkovita.

,,Djetinjstvo se često u javnom diskursu romantizuje, posmatra se kao neki nevini i slatki uvod u pravi život koji dolazi kasnije, a pritom zaboravljamo da je tim ljudima njihov trenutni život jedini pravi život, i da i oni osjećaju sve one emocije s kojima se suočavamo i mi odrasli. Ne vidim zašto je problem na poslu važniji od problema u školi. Zašto je problem u braku važniji od problema u školskoj klupi. Smeta mi ta snishodljivost prema dječijem iskustvu budući da su upravo ta iskustva ono na čemu će se izgraditi kao osobe.” (Iz intervjua za City Magazine)

Ako je ideja ,,podrivanja patrijarhata” u središtu zbirke, ne bi trebalo da čudi što su žrtve nekih situacija opisanih u pričama devojčice. Jednu od njih maltretira nastavnik fizičkog, jednoj zvižde na ulici. Ali Lana Bastašić ističe važnu poruku koja se često zaboravlja kada je u pitanju ova tema: patrijarhat nije poguban samo za žene već i za muškarce. U prvoj, već pomenutoj priči, otac je glavna tema čaršije jer ide naokolo suvonjav i neopeglan. Niko njemu ništa ne zamera, njegov izgled je odraz njegove žene. Jedna žena iz komšiluka pronicljivo primećuje: ,,Vidi se to na čovjeku, kakvo žensko ima kod kuće”. U priči ,,Dan na bazenu” dečak trpi uvrede oca i njegovo psihičko stanje odražava se nemirima u stomaku, a bezizlaznost situacije maštanjem o Spajdermenu koji se pojavljuje kao heroj, ironično jer otac koji bi trebalo da bude heroj svakog srećnog deteta – to nije. Druga tema je neupitni autoritet odraslih, prikazan u primerima kroz odnos nastavnika i učenika, tačnije dve učenice koje nisu posebno dobre u tome što nastavnici predaju pa samim tim i nezainteresovane. Neuspeh i moranje se preslikavaju na osobe koje ih primoravaju i, vrlo interesantno, obe svoju mržnju prema njima projektuju nazad na sebe, maltene istim rečima: možda sam je podsjećala na besmislenost njenog posla (priča ,,Recital”).

Tonalitet priča je sumoran (kao što to često biva kada je tema taj naš vajni balkanski mentalitet, čak i kada je prikazan kroz humor) a pripovedanje često faktografsko, bez stilskih ukrasa, ulepšavanja, u službi prenošenja informacije. Junaci nemaju imena jer im ni ne trebaju, a ono što im se događa može brzo iščileti iz sećanja – i može se steći utisak da je sve to nebitno (ko, gde, kada i šta), suština je u osećaju koju zbirka treba da prenese.

U ,,Mliječnim zubima” nisu samo muškarci negativci. Loše roditeljstvo po pravilu ne poznaje pol, baš kao ni dobro. Autorka poručuje da smo svi jednake žrtve i ta njena poruka je zacementirana poslednjom pričom. Teret patrijarhata na leđima nose svi, posebno muškarci koji u svakom trenutku moraju biti jaki, samostalni, racionalni. A deca sve posmatraju i upijaju obrasce poput sunđera jer neretko ne znaju za drugačije. I time se zatvara krug.

Izdavač: Booka

Ocena: 3.5/5

Rumena Bužarovska (1981) je makedonska književnica. Objavila zbirke priča Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), kao i studiju o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012). Platforma Literary Europe Live, u okviru organizacije Literature Across Frontiers, uvrstila je 2016. godine Rumenu Bužarovsku među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca. Bužarovska predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju , a bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik. Koautorka je i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.

,,Osmica” je zbirka koju čini devet kratkih priča u kojima zavirujemo u život sasvim prosečnih žena, bilo da su u pitanju adolescentkinje, devojčice ili one u zrelim godinama, bilo da same pripovedaju svoje priče, da to čini sveznajući pripovedač ili nam o njima govori neko drugi. Zajedničko im je, dakle, to da su u pitanju isečci iz života žena, naizgled nasumično odabrani, ali svaki od njih čitaocu pruža uvid u intimne, neizgovorene probleme i strahove sa kojima se junakinje priča suočavaju.

Zbirku otvara priča ,,Tinin problem” koja opisuje prvu posetu ginekologu dvadesettrogodišnje devojke. Nakon što je izgubila nevinost, Tina odlazi na pregled jer oseća neugodnost koju ne ume da definiše. Čekajući da je doktor prozove, ćaska sa ženom koju upoznaje u čekaonici i koja (a svako je makar jednom sreo jednu takvu) ne preza od postavljanja neugodnih pitanja i još neugodnijih dijagnoza. Tina je, za svoje godine, neobično neiskusna i odlazak kod ginekologa na neki način označava još jedno gubljenje nevinosti. Osramoćena samom činjenicom što je tu, Tina doživljava izuzetno neprijatno i traumatično iskustvo. Događaj koji bi trebalo da bude intiman u sekundi se pretvara u farsu i Tinina intima je izložena pogledu i neumesnim komentarima ne samo brojnog medicinskog osoblja već i pacijenata koji su se zadesili u ordinaciji. Njeno lično iskustvo seli se kroz ovu priču u domen opšteg i na samo nekoliko stranica objašnjava mnogo toga trulog u našem društvu. Da, autorka je iz Makedonije, ali čitateljke iz Srbije sigurno će se poistovetiti sa ovom pričom, setiće se svojih ne baš prijatnih iskustava iz državnih medicinskih institucija i frknuće na ljutita lica sa televizora koja komentarišu kako žene ne brinu o svom zdravlju i apeluju da češće posećuju ginekologa, ne pomislivši ni na trenutak (ili makar se ne usuđujući da to javno priznaju) da problem možda leži u činjenici da je prva asocijacija na ginekološki sto nešto nalik spravi za mučenje koje viđamo u muzejima. Kraj priče jasno sugeriše da Tina neće potrčati da se na tu spravu vrati ma koliko je lica sa televizora opominjala.

U zbirci se dalje nižu slična, neprijatna iskustva, ispripovedana jednostavnim stilom, bez komentara, tumačenja i suda autorke. Svaka priča se završava naglo, baš kao što i počinje, i ostavlja čitaocima da zamisle njihov nastavak. Veže ih konstantna napetost, baš poput one koju oseća Tina dok čeka da je prozovu, ili naratorka priče ,,Ne plači tata” koja užasnuta čeka da se njen muž vrati nakon što je saznao da mu je komšijsko dete udarilo sina, ili narator priče ,,Uoči velikog takmičenja” koji se, u gostima svoje tetke čistunice koja riba toalet čim neko iz njega izađe, ne usuđuje da obavi veliku nuždu – i eksplozija koja neminovno dolazi nakon nakupljenog pritiska.

Svaka od priča na čitaoca prenosi taj dosadni, tupi, pulsirajući bol kakav zbog zubobolje oseća junakinja priče ,,Osmica” po kojoj, prikladno, zbirka i nosi ime, i drži čitaoca na ivici stolice, mahnito okrećući stranice i očekujući najgore koje nikada ne dolazi. Makar ne na papiru. Na ovaj način Bužarovska iz čitaoca čupa ono što kvalitetna književnost i treba da iščupa: čitajući ove priče, mi vrlo dobro znamo šta će se dogoditi kada se završe, nema potrebe da nam iko kaže, i to je ono što ih čini toliko provokativnim i nesvakidašnjim. Neće vas svaka priča ,,upecati” na ovaj način, ali neka sigurno hoće i to je dovoljno. Ako je cilj savremene književnosti da provocira na razmišljanje o problemima savremenog društva, Rumena Bužarovska se već jednim od prvih objavljenih dela opasno približila tom cilju.

Ocena: 4/5

Izdavač: Booka

Karmen Marija Mačado (1986) američka je književnica, esejistkinja i književna kritičarka. Zbirka priča ,,Njeno telo i druge žurke” (2017) uvrštena je na listu kritičara Njujork tajmsa među 15 izvanrednih knjiga koje oblikuju način na koji čitamo i pišemo fantastiku u 21. veku. Zbirka je dobila nagradu ,,Širli Džekson” i našla se u užem izboru za National Book Award for Fiction. Prva priča u zbirci, ,,Muževljev šav” nominovana je za nagradu ,,Nebula”. Godine 2019. Mačado je objavila memoare ,,In the Dream House”. Živi u Filadelfiji sa svojom suprugom.

,,Njeno telo i druge žurke” je zbirka koja se sastoji od osam kratkih priča različitog kvaliteta koje veže homogena smeša realizma i fantastike i ženski pripovedni glas. Žanrovski ih je teško odrediti (srećom pa moderna književnost nije sputana žanrovskim odrednicama): u njima ima elemenata realizma, fantastike, apsurda, erotske priče, komedije i horora. Autorkin pristup pisanju fantastičnih priča je zaista originalan: često će ispričati potpuno realističnu priču u kojoj će postojati samo jedan jedini fantastični element, tako dobro ukrojen u realnost koja nam je poznata da istovremeno služi kao element šoka i simbol koji naglašava sve ono što nije u redu s društvom u kojem živimo.

U prvoj priči u zbirci ,,Muževljev šav” taj element sačuvan je za sam kraj i u njoj je možda i najefektniji (ali kako je u pitanju ozbiljan spojler, ostaviću vama da vidite o čemu je reč). Naratorka pripoveda jednu, naizgled ni po čemu posebnu ljubavnu priču između muškarca i žene: upoznali su se, zavoleli su se, venčali su se. Ipak, naratorka ima jednu tajnu, odnosno traku oko vrata koju njen muž ne sme da dodirne. Tako zabranjena, naravno, traka postaje opsesija i snažan simbol identiteta u vezi u kojoj neimenovana naratorka nema mnogo kontrole. Čitava priča je ispripovedana bez trunke emocija iako je naglasak na životno važnim događajima, od prvog seksualnog odnosa, preko venčanja do porođaja. Umesto da je za te događaje asociraju srećne, nežne uspomene, naratorka ih vezuje za groteskne folklorne priče, na primer o devojčici koja je prihvatila izazov da po mraku ide na groblje ili ženi koja je, želeći da uštedi na kupovini venčanice, umrla od trovanja tečnošću za balsamovanje leševa. Čak je i rođenje deteta, događaj koji se odauvek nazivao najvažnijim i najsrećnijim događajem u životu žene, bolno iskustvo u senci razgovora muža i lekara:

– Koliko košta taj dodatni šav? – pita. – Radite to, zar ne?

– Molim te – obraćam mu se, ali reči zvuče nerazumljivo, kao neko mrmljanje, zapravo kao blagi jauk. Nijedan od njih dvojice me nije ni pogledao.
Doktor se kikoće.

– Niste prvi...

Kada se probudi iz anestezije, doktor joj je najzad obraća: Ušili smo vas, bez brige. Lepo je i tesno, svi će biti zadovoljni. Po tom, dodatnom šavu, priča i nosi ime – muževljev šav na njenom telu, za svačije zadovoljstvo.

Njeno telo je, kako se može naslutiti iz naslova zbirke, lajtmotiv čitave zbirke. Ta tela su predmet požude i podsmeha, doživela su fizički bol, transformacije i zlostavljanje, ona su ubijena i dematerijalizovana. Svetovi u koje su smeštena su izmaštani, ali samo donekle. U priči Inventar hara smrtonosni virus koji se prenosi dodirom: Kad bi se ljudi samo držali podalje jedni od drugih... dok naratorka nabraja ljude sa kojima je imala seksualne odnose (ovu priču u celosti možete pročitati na Štrikovom sajtu – klik OVDE). U priči Majke dve žene uspevaju da naprave bebu, ili možda ne? U priči Prave žene imaju telo žene doslovno postaju deo modne industrije, a u Nepodnošljiva na žurkama naratorka nakon doživljene seksualne traume dobija sposobnost da ,,čita misli” pornoglumcima.

Priče Karmen Marije Mačado zaista menjaju način na koji čitamo fantastiku. Njene priče su uznemirujuće, žuljaju kao kamenčić u cipeli. Elementi fantastičnog koji ubacuje u inače realistične priče samo naglašavaju grotesknu realnost koju smatramo normalnom. Njene priče vrcaju telesnim, seksualnim, neugodnim i neprijatnim, svaka je kao žurka posle koje znate da vas očekuje mamurluk. Neke su potpuno apsurdne, neke prilično strašne. No, najstrašnije od svega je ono na šta zbirka upućuje – da njeno telo i dan danas nije zaista njeno.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Gast Greber (1960) luksemburški je pisac. Pre nego što se posvetio pisanju radio je u prosveti, najpre kao nastavnik a potom na raznim drugim funkcijama u obrazovnom sistemu. Napisao je nekoliko romana i zbirki pripovedaka (Gris, Man, Vikend s pogledom na slobodu) i nominovan je za brojne prestižne književne nagrade. Na svetsko tržište se probio zbirkom priča ,,Dani” za koju je 2014. dobio Luksemburšku nagradu za knjigu godine, a 2016. i Evropsku nagradu za književnost (EUPL).

Zbirku ,,Dani” čini devet kratkih priča o devet različitih protagonista koji na prvi pogled nemaju mnogo toga zajedničkog. Sve ih, međutim, vezuje neko određeno životno iskustvo zbog kog su primorani da preispitaju svoj život i promene pogled na svet. Svaki od protagonista u ovim pripovetkama stiže do prekretnice svog života. Nekad su to zaista traumatični, nezamislivi događaji poput bolesti ili silovanja, a nekad naizgled bezazlene situacije zbog kojih junaci doživljavaju epifaniju.

Priča ,,Ples do daske” jedna je od onih koje opisuju traumatična iskustva od kojih čitaoca podilazi jeza. Čitalac se obreo u noćnom klubu sa protagonistkinjom koja je, čini se, malo više popila i rešila da se te večeri ludo zabavi, iako je prijateljica uporno savetuje da je vreme da krenu kući. Bučna muzika i velike količine alkohola pomažu joj da preboli buran raskid koji je nedavno doživela i večeras više nego ikad ne želi da sluša pridike svojih bližnjih. Kada konačno odluči da je vreme da krene, jedva će se oteturati do parkinga gde će joj se dogoditi ono čega se svaka žena pribojava dok sama korača mračnim ulicama.

Još jedna od priča koje ostavljaju knedlu u grlu je ,,Seoska idila”, priča koja otvara zbirku, o čoveku koji je učestvovao u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je poginulo jedno dete. Policija je izvršila uviđaj i sud je doneo odluku: vozač nije kriv, ali to naravno ne znači da ga je okolina oslobodila krivice: ,,Zajednici je potrebno utvrđivanje krivice. Ako već ne pred sudom, onda u selu. Odsustvo krivice ugrožava osećaj zajedništva. Proglašenje krivca pomaže zajednici da bude jedistvena.” U očima sela, krivac je jasan i to je krst koji je on primoran da ponese. No čitalac će na kraju priče shvatiti da odluka protagoniste da nastavi da živi na istom mestu nije najteža odluka koju je doneo. I najednom će u njihovim očima postati heroj.

Kritičari su Grebera hvalili zbog inovativnog stila kojim su priče napisane. Na primer, priču ,,Nepodnošljiva težina čekanja” koja opisuje situaciju u kojoj pacijent čeka rezultate u holu bolnice verovatno je najlakše doživeti lično. U originalu je ova priča napisana u infinitivu (koji je potpuno bezličan oblik) dok je prevod, vrlo interesantno, dat u drugom licu jednine, najličnijem obliku koji se može sresti u književnosti. Zanimljivo je da je potpuno različitim pristupima dostignut sličan efekat. Original opisuje situaciju čekanja u kojoj se može naći svako ko priču čita, dok prevod direktno uvlači čitaoca u atmosferu sterilne bolničke čekaonice i tako ga tera da zajedno s protagonistom nestrpljivo iščekuje rezulatate testa.

Priča koja se meni najdublje urezala u sećanje takođe je pisana u drugom licu jednine, ali ne bavi se posebno teškim temama, naprotiv. U priči ,,Kraljevsko plava” opisana je pomalo komična situacija – trenutak piščevog zanosa u kom penkalo odbija saradnju, zbog čega pisac revoltirano odlazi u knjižaru da ga reklamira. Ova situacija bi svakog nervčika sigurno izbacila iz takta, ali gledano sa strane, po važnosti ne bi mogla da se poredi sa situacijama iz drugih priča. Pa ipak, susret sa ljubaznom prodavačicom nešto menja u protagonisti: on iz radnje izlazi raspoložen, pun elana a kroz njegovu glavu ,,teku nove reči i sastavljaju se u rečenice”. Rezultat je, naravno, ostavljen čitaočevoj mašti na volju. Možda je novim penkalom napisao knjigu koja je višestruko nagrađena. Možda je stigao kući, penkalo opet nije htelo da sarađuje, pa je to shvatio kao znak i rešio sebi da okonča život. Ne znamo.

,,Dani” nisu mračna hronika zastrašujućih iskustava već niz priča o životnim promenama. Mi ne znamo kakvi su životi Greberovih protagonista nakon ovih prelomnih trenutaka, ali znamo da ne odustaju, uprkos preprekama na koje nailaze. Pa iako ne bih svaku priču ocenila kao remek-delo, postoji nešto u njima što vas, baš kao i junake, natera da razmislite o životu a možda vam i razmrda davno uspavanu empatiju. Tu prvenstveno mislim na priče koje se ne bave velikim traumama (jer bolest, smrt deteta ili silovanje moraju fundamentalno promeniti pojedinca), već kao ona o pokvarenom penkalu, govore o malim stvarima koje u nečijem životu mogu izazvati ogroman potres i radikalnu promenu, ma koliko se to nekome sa strane činilo nelogično ili nerazumljivo. Zastrašujuća zamisao, ukoliko vam na pamet padnu samo ružne stvari, ali ako malo bolje razmislite, istovremeno i perspektiva koja daje nadu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Odiseja

Zorica Alempijević je svoj radni vek provela kao novinarka i urednica na Prvom programu Radio Beograda u zabavno-humorističkoj redakciji, pa joj je pisanje čitavog života bilo u opisu zanimanja. Nakon što se penzionisala, na nagovor prijatelja i kolega, rešila je da objavi knjigu ,,Mala terasa – nesređene priče” koja predstavlja svojevrsni presek njenog životnog stvaralaštva.

Kako podnaslov knjige i sam nagoveštava, u pitanju je zbirka kratkih priča koje je autorka godinama pisala. Većina ovih priča pisana je ciljano za emisiju ,,Zabavnik” čiji je urednik autorka bila tokom više od 500 objavljenih epizoda. Uprkos tome što je zbirka podeljena na tri celine (,,Osvrti”, ,,Igre” i ,,Salon O.”), čitanjem priča se stiče utisak da su raspoređene nasumično, na šta i može ukazivati podnaslov ,,nesređene priče”. Pa ipak, iako opisuju različite ljude, događaje i pojave, u celinu ih spaja sažetost i direknost izraza, jednostavan stil i budno oko pisca koji primećuje i ono što običnim ljudima olako promakne.

Neke priče u ovoj zbirci imaju imenovane junake, dok je većina priča bezlična. Iako autorka u njima govori o nekoj određenoj osobi, karakteri koje pri tome opisuje toliko su univerzalni da gotovo svaki čitalac može da stekne utisak da i sam poznaje baš takvu osobu ili da je nekoga sličnog već negde sreo. U tom smislu su pojedine priče ,,Male terase” priče o karakteru, naravi, mentalitetu, o ljudima generalno. Jedna od takvih je ,,Kad je malo mnogo”:

Daš mu jabuku – kao da si mu poklonio voćnjak.

Odneseš mu knjigu – biblioteku je dobio.

Pokloniš kravatu, a on – obučen od glave do pete.

Častiš ga jednim pićem – pijan od sreće.

Povedeš ga u bioskop – na filmskom festivalu bio.

Uplatiš mu vikend u banji, njemu put oko sveta.

Tako se on raduje.

Čak i kada je junak u priči imenovan, situacija je slična. Kao da je ime dato reda radi, možda da se neko blizak ne prepozna. Jedna od takvih priča u zbirci, ,,Stole” čak i nosi naziv svog junaka, čoveka poznatog po devizi ,,Što, šta mi fali?”. Autorka na samom početku potvrđuje prethodnu tvrdnju o univerzalnosti njenih karaktera i priču započinje rečima: ,,Možda ne poznajete Stoleta, ali sigurno znate nekoga ko veoma liči na njega”, baš kao što možda ne poznajete ljude ili niste posmatrali iste prizore koji su je inspirisali da napišu ove priče, ali ne možete reći da su vam oni potpuno strani.

Pojedine priče, čak i kada su koncentrisane oko jedne osobe, jednako govore o okolini junaka koliko i o samom junaku, kao u priči ,,Jeste htela”:

Nije htela da joj to bude običaj, ali niko je ništa nije pitao.

Uostalom, dešava se da ne možeš da budeš ono što jesi nego ono što drugi misle da jesi.

Htela je ponekad da ćuti u društvu, ali su joj rekli da je uobražena.

Htela je, takođe ponekad, da ne bude u društvu, a svi rekoše da je namćorasta.

Htela je da se ne složi sa ostalima, ali kazaše da je tvrdoglava i netolerantna.

Htela je ,,rukom o sto”, ali izmakoše sto.

I vratima je htela da tresne, ali vrata bila staklena, razbi se staklo i eto troška.

Ni glavom kroz zid nije mogla, mada je htela.

I tako, iako nije htela, morala je da bude ono što su drugi mislili o njoj.

A onda je naišao on.

Pustio ju je da ćuti u društvu, da se ne slaže sa ostalima, podmetao sto kada je htela da udari rukom, plaćao polomljena stakla na vratima, zidao kartonske zidove da bi mogla glavom kroz zid, itd… Sve do matičara. Neki to zovu ljubav.

Autorkina moć zapažanja i sposobnost da u vrlo malo reči oživi određeni trenutak i približi nepoznatu osobu ili osećanje koje je primetila kod drugog, prenosi se i na neživo. Bilo da piše o ogradama, stolicama, vozovima ili nekim drugim stvarima, to nikada nisu samo bezlični predmeti, već ogledala dubokih ljudskih osećanja koje toliko govore o ljudima koje okružuju (Neke, i same od sebe nepomične, stvari baš znaju da iznerviraju čoveka).

Mnoge od priča prožete su humorom, neke su dovoljno kratke da bi se mogle svrstati u aforizme i sigurno će vam neka od njih izmamiti osmeh, ali opšti utisak koji sam ja nakon čitanja zbirke imala jeste blaga seta i sećanje na neka prošla, jednostavnija vremena. Možda je takav utisak opravdan, izazvan prostom činjenicom da su priče pisane decenijama unazad, ali tonalitet čitave zbirke blago je melanholičan, bilo da su opisane situacije tužne ili komične (ili kolizija oba). Jedna od priča koja je na mene ostavila najjači utisak je ,,Merenje sećanja” o deda Ljubi koji je svakodnevno sedeo na ulici između apoteke i knjižare pored svoje vage za merenje uz pomoć koje je zarađivao poneki dinar. Tada nije imala svaka kuća vagu za merenje, a deda Ljuba je bio šeretske naravi, znao je kada treba da doda a kada da oduzme koji kilogram i uživao je u razgovoru sa svojim mušterijama. Mnogo važnije od toga – bio je srećan na svom poslu.

,,I šta je još zapamćeno iz tog vremena, a u vezi sa vagom za merenje? Zapamćeno je da vagu, kad je Ljuba iznese polovinom aprila, pa dok je ne unese, krajem oktobra, niko nikada nije dirao bez njega (jer dešavalo se da nije uvek na svom radnom mestu). O zloupotrebi ili krađi nije bilo ni pomisli, a kamoli dela. Ostalo je, izgleda, zaboravljeno inače bi ova priča bila mnogo duža.”

Bilo da govori o ljudima, situacijama, predmetima ili prizorima, Zorica Alempijević to čini neposredno, objektivno, perom sveznajućeg pripovedača koji beleži ono što vidi odozgo, sa svoje male terase, ne hajući za ishod i prepuštajući čitaocu da sam zaključi o onome što mu je najpre kroz radio talase, a sada i kroz stranice knjige, prenela. Neke priče će vam možda biti nesajne, neke neverovatne, neke toliko nezanimljive da ćete i zaboraviti da ste ih ikada pročitali – baš kao i ljudi, situacije, predmeti ili prizori koje u svakodnevnom životu srećete. Sa nekima ćete ipak kliknuti i urezaće vam se u misli i sećanje toliko snažno da ih dugo nećete zaboraviti, baš kao i posebni ljudi, situacije, predmeti ili prizori koji se u životu ponekad sretnu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Čigoja

Svet je, čini se, u novom veku objavio rat stereotipima, ali borbi protiv staromodnog, ustaljenog pogleda na svet ne nazire se kraj. Problem sa stereotipima je upravo taj što su duboko usađeni u našu svest, pa čak i oni najotvorenijeg uma ponekad pokleknu. Jedna od gorućih tema, naročito u feminističkim krugovima, jeste način posmatranja uloge žena u društvu. Svet se svakodnevno menja, kalupi se rastežu, ali pitanje doživljaja rodnih uloga, uprkos ogromnom pomaku u prethodnom veku, u određenim društvima kao da je otporno na promene. Koren ovog problema, kao što je to primetila Čimamanda Ngozi Adiči u svom eseju We Should All Be Feminists (recenziju možete pročitati klikom OVDE) mogli bismo potražiti u načinu na koji vaspitavamo svoju decu, kako devojčice, tako i dečake.

Elena Favili i Frančeska Kavalo, novinarka i književnica iz Italije, uočile su sličan problem, a pažnju posebno usmerile na literaturu koju roditelji širom sveta čitaju svojim ćerkama pred spavanje. U većini književnih dela namenjenoj deci (naročito u knjigama starijeg datuma) stereotipi su sveprisutni. Tačno se zna kako devojčice treba da ponašaju i čemu treba da streme; kao paradigma se postavlja lik princeze koja mašta o svom „princu na belom konju“ bez koga je kraj priče u stilu „živeli su srećno do kraja života“ gotovo i nemoguće zamisliti. Zbog toga su rešile da devojčicama širom sveta pruže drugačije priče za laku noć, drugačiji pogled na svet i potpuno drugačije heroine. Nije bilo potrebno da bilo šta izmišljaju – takve žene postoje svugde na svetu i uvek su postojale. I tako je nastala zbirka „Priče za laku noć za male buntovnice“.

„Priče za laku noć za male buntovnice“ sastoje se iz 100 kratkih priča o 100 izuzetnih žena širom sveta, prilagođenih dečjem uzrastu, a svaku priču prati ilustracija buntovnice o čijem životu je u priči reč. Za likovno portretisanje heroina iz ove knjige zaslužno je čak 60 različitih umetnica. Neke od junakinja ove zbirke vrlo su dobro poznate javnosti, kao što su Amelija Erhart, Koko Šanel, Virdžinija Vulf, kraljica Elizabeta I, Astrid Lindgren, Džejn Ostin, Kleopatra i druge, ali ono što ovu knjigu čini posebnom jeste to što nas upoznaje sa ženama koje su se svojim stavovima itekako isticale, a neke od njih čak i promenile tok istorije, iako njihova imena nisu poznata svima. Među njima ima naučnica, vladarki, novinarki i aktivistkinja, ali i devojčica, poput Koj Matis, devojčice rođene u telu dečaka. Svaka od njih je, na ovaj ili na onaj način, verujući u sebe, otvorila put budućim devojčicama širom sveta.

Knjiga je, čim se pojavila još tek kao idejni projekat, svojom originalnošću privukla pažnju javnosti i ubrzo proglašena za knjigu sa najviše donacija u istoriji kraudfandinga. Za manje od dve godine prodata je u više miliona primeraka širom sveta i prevedena na više od 30 svetskih jezika. Činjenica da je u knjigu uključeno 100 žena različitih nacionalnosti, zanimanja i, pre svega, političkih ubeđenja, bila je jasan znak da će knjiga naići na kritike, pa čak i svojevrsnu cenzuru. Najveća buka podigla se oko Aung San Su Ći, političarke iz Mijanmara. Autorke knjige razmatrale su da njen lik uklone iz knjige, zbog političkog skandala i vojne ofanzive u koje je uključena, ali da su ipak odlučile da to ne učine. Pa ipak, pojedini izdavači takve odluke donosili su sami i određena imena koja su im se činila nepogodnim za svoju publiku, zamenila imenima drugih žena.

Tu prvenstveno mislim na naše, srpsko izdanje. Kada sam čitala knjigu bila sam oduševljena činjenicom da je žena iz Srbije dospela u ovako uzak krug buntovnica. U pitanju je Jelena J. Dimitrijević, književnica i svetska putnica (za čiji portret je zaslužna Selena Danilović). Ubrzo sam, međutim, saznala da njena priča ne postoji u originalnom izdanju, pa samim tim ni u prevodima, i da je zauzela mesto koje u originalnoj zbirci pripada Hilari Klinton. Pozdravljam ideju da se neka od žena sa naših prostora nađe na stranicama ovakve knjige (ima ih toliko koje to zaslužuju!), ali ne na ovaj način. Na stranu razlozi zašto je baš Hilari izbačena iz srpskog izdanja i da li su ti razlozi opravdani ili ne, ovakav tip cenzure ne čini mi se primerenim za knjigu čija je osnovna ideja borba protiv umanjivanja značaja i uloge žena u svetu. Svaka zemlja, sigurna sam, mogla bi naći prigovore na neku od priča, pa čak i svaki čitalac, koji bi opravdano mogao da smatra da je neka ličnost nezasluženo izostavljena. Ovakvo prepravljanje jeste cenzura, bez obzira na razloge zbog kojih se vrši.

Autorke „Priča za laku noć za male buntovnice“ itekako su svesne da na svetu ima mnogo više od samo 100 žena koje zaslužuju da se nađu u ovakvoj zbirci i upravo je to razlog zašto su „Priče za laku noć“ vrlo brzo dobile i svoj drugi tom (čiji prevod još uvek očekujemo). Ove knjige svakako zaslužuju da se nađu na noćnom stočiću svake devojčice (pa i dečaka, zašto da ne?), da ih podstaknu da sanjaju velike snove i podsete da su snovi ostvarivi.

Svim malim buntovnicama sveta:

Sanjajte ambicioznije

Ciljajte više

Borite se jače

A kada ste u nedoumici, zapamtite

U pravu ste.

Izdavač: Vulkan

Ocena: 5/5

Spomenka Krajčević rođena je 1949. godine u Beogradu. Nakon studija Opšte književnosti i teorije književnosti, magistrirala je na Katedri za germanistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je u Tanjugu, najpre kao prevodilac, a potom i kao urednica. Uporedo se bavila i prevođenjem, a danas važi za jednog od najistaknutijih prevodilaca sa nemačkog jezika. Objavila je dve zbirke priča za decu: „Tajni život životinja“ i „Vrteška“, kao i seriju putopisa u kojim svojim čitaocima dočarava Beograd: „Kalemegdan izbliza“,„Krugom dvojke“ i „Šetnje Adom“.

Zbirka „Šetnje Adom“ predstavlja impresionističke zapise o najpoznatijem beogradskom kupalištu, jednom od autorkinih omiljenih mesta u rodnom gradu. Zbirka se sastoji iz tri dela, odnosno tri trase kojima se može šetati (Velika adska tura, Mala adska tura i Oko jezera), a svaki deo čine, grubo podeljeno, tri vrste zapisa: priče koje mogu biti istiniti događaji, kratke crtice i izmaštane priče koje su inspirisali opažaji tokom šetnji. Ono što ih sve spaja u jednu celinu, naglašano i naslovom zbirke, jeste šetnja, čin koji za autorku ima posebno značenje.

„Jedna od definicija šetnju opisuje kao lagano hodanje radi odmora i razonode. Naglašavanje laganog hoda ističe razliku u odnosu na pešačenje na duge staze, kada se obično hoda u oštrom tempu. Takva pešačenja po pravilu imaju cilj, a često i neku dodatnu svrhu - mogu da budu istraživanje, ritual, terapija i štošta drugo. U šetnji je pak samo putovanje - cilj. Šetnja nije stizanje, jer nije ni prava ni krivudava linija koja tačku A povezuje sa tačkom B, već putanja koja podrazumeva povratak u polaznu tačku. Nije ni naprezanje radi očekivanog blagotvornog dejstva, jer blagotvorno dejstvo postiže i bez naprezanja. Ali iznad svega: u šetnji se razvija živ odnos sa okruženjem, te se šetači, za razliku od hodača, za svoje staze s vremenom sve više vezuju.“

Samim tim što je sama sebi cilj, šetnja dozvoljava šetaču da otvori um, koji je inače uvek usredsređen na nešto konkretno, i osim kretanja tela, šetaču omogući „sadejstvo kretanja kroz spoljni svet i kretanja kroz vlastite svetove“. Posmatranje ljudi čak i nesvesno u nama može pokrenuti maštu – ko su, kuda su se zaputili, o čemu razmišljaju, čemu se nadaju? Umetnicima ovakva aktivnost pruža beskrajno tlo inspiracije, što je autorka svojom zbirkom i pokazala.

Ovo se najbolje ogleda u impresionističkim interpretacijama prizora koje je autorka spazila tokom svojim šetnji, a potom oko njih isplela priče. Jedna od takvih je priča „Kod kuće“ koju je inspirisao prizor sredovečnog muškarca koji sa štrika na svom splavu skida dve kuhinjske krpe i žurno se vraća u svoj dom; ili priča „Ljubav“ podstaknuta razmišljanjem o ženi koja ćutke pere sudove dok se, pored nje, društvo za stolom veselo smeje i nadvikuje. Sasvim obične, i naizgled nezanimljive situacije koje pokazuju moć umetničke mašte i pružaju povod za pričanje beskrajnog broja zanimljivih priča.

Većinu zbirke, pak, čine crtice, opisi prizora koji o Adi, a samim tim i njenim posetiocima, govore mnogo više nego što to oko prolaznika u žurbi, ogrnutog sopstvenim mislima, može da primeti. Ta moć „da se u svemu vidi znak“ upravo je ono što običnog prolaznika razlikuje od autorkinog šetača, odnosno ono što običnog čoveka razlikuje od umetnika. Jedna od priča koja to pokazuje je „Izjava i najava“:

„Reni-bunar broj 12, kao i ostali reni-bunari duž Save, uz svoju osnovnu namenu, služi i prenošenju poruka. Grafiti kojima je išaran slave Crvenu zvezdu, njene igrače i navijače, tu je i parola otisnuta štampanim slovima PRAVDA ZA UROŠA, a u uglu bočnog zida, naspram staze kojom se ide uz reku piše: SVATI DA TE VOLIM JER TI JE JASNO!!!

Poruka je ne samo shvatljiva, nego govori i o onome što ne pominje.

Da bi osoba kojoj je namenjena – pretpostavlja se da je reč o devojci, mada bi i to moglo da se pokaže kao prevaziđen kliše – poruku primila, trebalo bi da bude na stazi, a tuda uglavnom idu oni čiji su splavovi negde iza reni-bunara broj 12. Splavovi iza reni-bunara broj 12 dugo su pripadali mahom beogradskoj građanskoj eliti, zbog čega je taj deo obale prozvan Stari grad.

Izjava ljubavi na reni-bunaru najavljuje smenu koja se u izgledu splavova još ne zapaža.“

Ili „Adske vejavice“, napisana potpuno drugačijim tonom, koja, osim što čitaocima u mislima ostavlja upečatljivu sliku, svedoči i o izuzetno lirskom duhu proze Spomenke Krajčević.

„Kada zaduva prvi ozbiljan vetar, lišće na Adi ne opada, nego veje sa drveća. U krošnjama je šumelo, šuškalo i šaputalo, ali na zemlju pada nemo, u potpunoj tišini, kao što pada sneg.“

Da Ada ipak nije Raj, uprkos spokoju koji svakodnevno izaziva kod mnogih, svedoče istoimena priča „Raj“ i ona pod nazivom „Zlatokosa“, u kojima autorka upoznaje čitaoce sa mračnom stranom šetališta i opasnim situacijama iza kojih, baš kao i iza onih lepih, stoji čovek.

U tom smislu zbirka „Šetnje Adom“ nije samo fotografski prikaz Ade, njenih prirodnih lepota i fizičkih osobina. Ono što jedno mesto čini živim, a Ada svakako spada među najživlje lokacije u Beogradu, posebno leti, jesu ljudi – bilo oni koji su samo u prolazu ili oni koji mu se stalno vraćaju. Svako od njih tu ostavlja svoj trag, doprinoseći duhu određenog mesta koji će upiti svaki novi posetilac – dok je mesta i dok je posetilaca. A upravo taj duh je ono što je autorka kroz svoje šetnje godinama upijala i konačno prenela u svoju knjigu.

Bilo da ste i sami ljubitelji i česti posetioci Ade (u tom slučaju bi za vas ova knjiga mogla biti posebno zanimljiva), ili neko ko je možda samo jednom prošao pored jezera – možda ste baš vi bili inspiracija za neku od ovih priča. No čak i da Adu nikada niste posetili, ili ona u vama ne budi nikakva osećanja (što je, na primer, moj slučaj), zbirka „Šetnje Adom“ će vas, ukrašena grafikama Veljka Mihajlovića, na trenutak možda odvesti do „beogradskog mora“, makar u mislima. Ili naterati da pomislite da li je pored vas nekada prošao umetnik-šetač i o vama u glavi napravio mentalnu belešku, koju je kasnije pretočio u reči. No, ono što je sigurno, jeste da će vas nakon čitanja ove zbirke zasvrbeti tabani da se uputite u šetnju i na nov način osmotrite svoje omiljeno mesto, ma gde se ono nalazilo.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Odiseja