Tajni dnevnik Hendrika Hruna – Hendrik Hrun

Hendrik Hrun je pseudonim anonimnog autora iz Holandije, koji je svojim „Tajnim dnevnikom” zaludeo čitaoce širom sveta. Uprkos internacionalnoj slavi koju je roman stekao, identitet njegovog stvaraoca ostaje nepoznat, čak i nakon objavljivanja njegovog nastavka.

Pripovedač „Tajnog dnevika”, bio on fiktivna ličnost ili ne, jeste Hendrik Hrun, osamdesettrogodišnji Holanđanin koji svoju starost provodi u staračkom domu. Početkom jedne godine, rešio je, međutim, da promeni svoj život i da zaista proživi godine koje su mu preostale. Za to je, mogli bismo slobodno reći, donekle zaslužna i nova stanarka doma, Efije, koja je svojim dolaskom u namćorastom starcu koji, kako sam kaže na početku svog dnevnika, ne voli starce, „njihove hodalice, njihovo nerazumno nestrpljenje, njihovu beskonačnu kuknjavu, čaj i biskviite, njihove žalbe”, probudila osećanja koja je davno zaboravio, ali i još važnije – želju za autentičnim životom.

„Ja, Hendrikus Herardus Hrun, (jesam) jedan civilizovan i uljudan tip, čovek učtiv i spreman da uvek priskoči u pomoć. I to ne zato što stvarno imam te osobine, nego zato što nemam petlju da postupim drukčije. Retko kažem ono što stvarno mislim. Obično idem linijom manjeg otpora. To je moja specijalnost – želja da se svima dopadnem. Moji roditelji su to predvideli nazvavši me Hendrik, ime za slabića. To će me, ako se nastavi, dovesti do depresije. I zato sam odlučio da svetu pružim sliku pravog Hendrika Hruna. I zbog toga ću u ovom dnevniku pisati samo ono što stvarno mislim. Neka svet vidi ko sam bio i šta sam stvarno mislio o njemu, šta je mislio i osećao tokom jedne godine žitelj staračkog doma iz Severnog Amesterdama.”

Hrun će shvatiti da nije jedina osoba u domu koja starost ne doživljava kao letargično čekanje sudnjeg dana, pa će, zajedno sa istomišljenicima, na čelu sa svojim prijateljem Efertom i novopridošlom Efije, osnovati klub zatvorenog tipa po imenu „Klub starih, ali još uvek živih”. Cilj kluba je aktivan život pun zanimljivih izleta i događaja (koje će članovi planirati uz grozničavo uzbuđenje), ali i suprostavljanje strogim (i, po njihovom mišljenju, besmislenim) pravilima doma u kom žive. Ostatak kolektiva će na ovaj pobunjenički klub najpre gledati sa rezervom, ali neće proći mnogo vremena nakon što će poželeti da mu se priključe. Uzalud, razume se, klub ostaje zatvorenog tipa!

Godina u kojoj će Hrun doneti ovu odluku, zajedno sa odlukom da vodi svoj tajni dnevnik, biće ispunjena uzbudljivim, komičnim, ali i veoma tužnim i dirljivim trenucima za sve stanovnike doma. U njemu je, na jedan neposredan način, prikazana starost u svom sjaju i (ne)dostojanstvu, jer Hrun ništa ne prećutkuje. Čitalac saznaje o sitnim prestupima stanara, poput korišćenja zabranjenih kućnih aparata ili bacanja kolača u akvarijume (čin koji će biti poguban za ribice i kao takav izazvati skandal u domu), o beskrajnim raspravama o aktuelnim temama (uglavnom o kraljevskoj porodici i Evroviziji), o osoblju i načinu na koji ono tretira stare. Pa ipak, iako se Hrun trudi da svakoga dana zapiše najvažnije trenutke koji su taj dan obeležili, život u domu ne daje uvek dovoljno materijala: „Postoje dani u kojima se ništa značajno ne događa. Dani o kojima nema šta da se piše. Naravno, mogao bih da nagvaždam o hrani i vremenu, ali to je omiljena zanimacija mojih „kolega”, najbolji način da se ubije vreme koje im sve brže ističe. Taman posla da, na primer, započnete neku raspravu o Ničeu. To mi doduše odgovara, jer o Ničeu ni sam nemam šta da kažem. Nemam, jer ne znam ništa o njemu.”

Ono što ovaj roman, međutim, izdvaja iz mase trenutno popularnih romana u kojima su glavni protagonisti ćudljivi starci, jeste to što je u njemu starost potpuno ogoljena (što je glavni motiv da se o autoru misli kao o nekome ko zaista piše iz svog iskustva). Komične situacije u romanu postoje, ali one zaista nisu brojne i kako roman odmiče, sve ih je manje.

Forma dnevika ovom romanu daje prisniji ton, ali Hrunovi zapisi su snažni upravo zbog toga što nisu uvijeni. Autor detaljno prenosi svoje posete lekarima, svoje brige o sopstvenom zdravstvenom stanju, koje, iako sasvim dobro za njegove godine, donosi pojedine neprijatnosti i poteškoće koje telo u starosti neminovno doživljava. Sa takvim neprijatnostima podruku ide i sramota, pa Hrun uporno pokušava da pronađe načine kako da izbegne svakodnevno nošenje pelena ili korišćenje električnog prevoznog sredstva za lakše kretanje. A gledajući svoje komšije koje polako venu, kako fizički, tako i psihički, sve češće oseća potrebu da se kod lekara raspituje o eutanaziji.

Hrunova rastrzanost između želje da živi život punim plućima i želje da okonča svoj život dostojanstveno, dok je još na nogama, i zdrave pameti, pojačana je stanjem njegovih bliskih prijatelja, članova avanturističkog kluba. Njegov prijatelj Efert, noćna mora osoblja bez dlake na jeziku, sa posebnim sklonostima ka kojoj čašici više, uprkos snažnom duhu, biva izdan od sopstvenog tela; prijateljica Hritije, koja polako tone u demenciju, ne odustaje od svog optimizma i vedrog duha, dok najprisnijim prijateljima daje uputstva za situacije u kojima možda neće znati ko su.

Iako ste do sada verovatno pomislili da je ova knjiga prilično depresivna, uveravam vas da nije. „Tajni dnevnik Hendrika Hruna” govori o segmentima starosti koji su u savremenom društvu gotovo tabu, o svemu onome što starost sa sobom nosi – gubitak nezavisnosti, dostojanstva, bliskih ljudi. Ali i pored toga, ovo je prvenstveno priča o životu, o prijateljstvu i ljubavi, sa dirljivo optimističnim završetkom koji najavljuje nove avanture. Priča nakon koje ćete možda drugačije posmatrati starije od sebe – na primer kao stare, naravno, ali još uvek žive.

Ocena: 4/5

Izdavač: Dereta