Stsh's Book Corner: esejistika

Showing posts with label esejistika. Show all posts

Juval Noa Harari (1976) je izraelski istoričar, profesor i pisac. Diplomirao je istoriju na Univerzitetu u Jerusalimu (gde i danas predaje) a potom doktorirao na Univerzitetu u Oksfordu. Drži predavanja širom sveta na kojima predstavlja teme iz svojih knjiga i članaka, a redovno objavljuje i u časopisima kao što su Guardian, The Times i drugi. Napisao je na desetine članaka i šest knjiga, među kojima su najpoznatije ,,Sapijens”, ,,Homo Deus” i ,,21 lekcija za 21. vek” (recenzija OVDE).

,,Homo deus” nosi podnaslov ,,Kratka istorija sutrašnjice”, i baš kao što ,,Sapijens” daje pregled prošlosti a ,,21 lekcija za 21. vek” prikaz neizbežnih promena koje sa sobom nosi vek u kojem živimo, ova knjiga ukazuje na nove projekte i (ne obavezno prijatne) snove čovečanstva koji će uslediti nakon što su ljudi učinili nešto što se našim precima činilo nemoguće: zauzdali ratove, glad i zarazne bolesti. Na mesto ove velike trojke neminovno moraju doći novi problemi i Harari pokušava da ih objasni polazeći od pretpostavke da je sledeći nivo ljudskog delanja bliži onome što su ljudi dosad u ruke prepuštali bogovima, te odatle i naslov knjige: Homo deus.

Hararijeva istorija sutrašnjice zapravo počinje u prošlosti pa se prvo poglavlje naslovljeno ,,Homo sapijens osvaja svet” bavi prvim čovekovim iskorakom u igranje boga, a drugo ,,Homo sapijens daje smisao svetu” oblikovanjem sveta po njegovim merilima. Tek u trećem poglavlju ,,Homo sapijens gubi kontrolu” Harari se zapravo upušta u oslikavanje potencijalne budućnosti čije korene već možemo nazreti u brojnim projektima koji se već odvijaju u najrazvijenijim delovima sveta. Na više od 500 strana Harari razvija klupko čovekovih ambicija od pripitomljavanja prvih domaćih životinja do razvijanja algoritama koji nam svakodnevno olakšavaju život. U knjizi je izloženo pregršt naučnih, psiholoških i filozofskih teorija potkrepljenih brojnim zanimljivim primerima i pretpostavkama pa je nemoguće sve ih obuhvatiti, ali trudiću se da izdvojim nekoliko najinteresantnijih.

Era antropocena odlikuje se čovekovim uverenjem da je baš on najinteligentnija vrsta na planeti. Vekovima su se životinje posmatrale kao niža vrsta, bez duše, svesti, emocija i inteligencije, ali kako je nauka napredovala, te teorije polako su padale u vodu. Baš kao i teorija o čoveku kao svetom biću kog odlikuje jedinstvo duše, tog famoznog ,,ja” koje ga odvaja od ostalih živih bića. Naučnici danas veruju da takvo jedinstveno ,,ja” ne postoji i da je čovek zapravo skup algoritama i da se suštinski ne razlikuje od drugih životinja. Od njih nas ne razlikuje činjenica da imamo dušu već činjenica da umemo bolje da međusobno sarađujemo i izmišljamo priče u koje čvrsto verujemo.. Brojni eksperimenti sa životinjama dokazali su da životinje osećaju empatiju i ljubav, ali brojni skeptici i dalje odbacuju takve trdnje. Problem je u motivima koje ne možemo znati. Na primer, u jednom eksperimentu sa pacovima u kojem je jedan pacov bio zatvoren u kavezu a drugi se šetkao na slobodi, naučnici su primetili da će slobodni pacov dati sve od sebe da oslobodi zarobljenog druga koji uznemireno cijuče. Čak i kada se u kavezu pored nalazi čokolada – slobodni pacov oslobodiće drugog a onda sa njim podeliti čokoladu. Empatija? Možda. A možda i prosta činjenica da ga nervira cijukanje. Baš kao i kod ljudi.

,,U suštini, mi ljudi se ne razlikujemo toliko od pacova, pasa, delfina i šimpanzi. Ni mi, kao ni oni, nemamo dušu. Kao i mi, i oni imaju svest i složeni svet reakcija na čulne opažaje i osećanja. Svaka životinja, naravno, ima svoje naročite osobine i talente. Ljudska bića su takođe obdarena nekim posebnim sposobnostima. Ne bi trebalo bez potrebe da humanizujemo životinje, zamišljajući ih kao krznate verzije nas samih, što je ne samo naučno pogrešno nego nas i sprečava da razumemo i cenimo druge životinje zbog onoga što one zaista jesu.”

Kao očigledan primer za ovakvu grešku Harari navodi Pametnog Hansa, čuvenog konja koji se proslavio početkom 20. veka u Nemačkoj. Naime, Hans je pokazivao nezamislivo poznavanje nemačkog jezika i matematike: umeo je da računa. Kada bi mu neko postavio pitanje, na primer koliko je četiri puta tri, Hans bi dao tačan odgovor kuckanjem kopitom onoliko puta koliko treba. Naravno, ovaj događaj je oduševljavao mase i pobudio skepsu kod naučnika koji su bili uvereni da je u pitanju prevara. I sami su se dokopali Hansa i zadavali mu zadatke. Procenat tačnih odgovora bio je zapanjujuć. Posle brojnih istraživanja došlo se do zaključka da naravno da Hans ne razume nemački i ne ume da računa već da koristi publiku kako bi dao tačne odgovore – tako što pažljivo proučava govor tela i izraze lica ispitivača. Hans je znao šta se od njega očekuje i ,,počinjao je da kucka pomno motreći ljudsko biće. Kako se približavao tačnom broju, ljudsko biće je postajalo sve napregnutije, a kada bi kucnuo tačan broj, napetost je dostizala vrhunac. Hans je ovo umeo da prepozna iz držanja tela i izraza ljudskog lica. Tada bi prestao da kucka i gledao kako napetost smenjuju zaprepašćenje ili smeh. Hans je tada znao da je dao tačan odgovor.” Što čitavu situaciju ne čini manje fascinantnom, baš naprotiv, zar ne?

Dobar deo knjige u kom govori o odnosu prema životinjama Harari posvećuje monstruoznom ophođenju prema životinjama koje čovek gaji zarad ishrane, držeći ih u minijaturnim kavezima i uskraćujući im osnovna prava poput onog da se kreću, raduju ili provode vreme sa svojim potomcima. Ukoliko znamo da su životinje svesna bića koja osećaju strah i radost (i ne samo to, znamo i da nam takva praksa doslovno uništava planet) – kako je moguće da smo i dalje toliko bezosećajni i sebični? Problem je, smatra Harari, u egocentričnosti ljudskog bića i uverenja da smo na vrhu lestvice. No šta će se dogoditi u budućnosti koja baš i nije toliko daleka – kada konačno stvorimo algoritam koji će biti superiorniji od čoveka u svako smislu? Da či bi trebalo da očekujemo nekakav distopijski scenario u kojem će svetom zavladati roboti koji će držati ljude u kavezima i vršiti eksperimente nad njima kao što mi to činimo na pacovima? Takav scenario nije sasvim izvestan, ali lako je razumeti zbog čega ga se ljudi plaše.

Zapravo, govoreći o mogućim scenarijima sa superalgoritmima, Harari ne isključuje ovakvu mogućnost. Ne zato što će se algoritmi urotiti protiv ljudi već zato što se mogu otrgnuti kontroli na potpuno banalan način, na primer: Zamislite da neka korporacija napravi algoritam kojem će zadati sasvim bezazlen zadatak kao što je izračunavanje svih decimala broja pi. ,,Pre nego što iko shvati šta se dešava, veštačka inteligencija bi već mogla da zavlada planetom, ukloni ljudsku rasu, pođe u osvajački pohod do kraja galaksije i preobrazi ceo svemir u gigantski superkompjuter koji će milijardama godina računati sve nove i nove decimale broja pi. Na kraju krajeva, to je božanska misija kou mu je zadao njegov Tvorac.” Zvuči poznato? To, naime, nije jedina već viđena osobina koja se može pripisati algoritmima (ili govoriti u prilog teoriji da je ljudski um sazdan od istih). Jedna od prvih ljudskih osobina primećenih kod algoritama je nepotizam. U jednom ogledu u kojem je algoritam birao savršene kandidate za posao, ispostavilo se da blagu prednost daje osobama iz firme koja ga je stvorila. Za razliku od čoveka, ipak, algoritam neće poziciju dati kumu koji sa poslom koji treba da obavlja nema ama baš nikakve veze, kao što ljudi imaju običaj, ali ko zna, ovo je tek početak.

Harari predstavlja brojne pozitivne strane budućnosti u kojoj će algoritmi raditi najteže poslove koji ljudima zadaju toliko muka. Ne misli se tu na rad u fabrikama (mada je to više nego izvesno, procenjuje se da ogroman broj poslova vrlo uskoro neće zahtevati ljudsku radnu snagu, o čemu je bilo reči i u ,,21 lekciji” što je sudbina koju je mnogo ljudi već doživelo s izbijanjem industrijske revolucije) već na donošenje odluka. Algoritmi te već rade za nas – serviraju nam reklame, biraju sledeću pesmu na Jutjubu, preporuke za čitanje na osnovu kupovine knjiga, pa čak i virtuelne prijatelje na Fejsbuku i Instagramu i potencijalne kandidate za ljubavne sastanke. Ali šta ako odemo korak dalje?

Evo vrlo zanimljivog primera. Zamislite da Guglu prepustite sve podatke o sebi kao što mu danas mnogi dozvoljavaju da im broji korake i prati otkucaje srca, na primer. Tada bismo, ukoliko se dvoumimo između dva partnera, mogli da upitamo Gugl za savet. Harari potencijalne partnere naziva Džon i Pol a evo kako zamišlja (sasvim izvestan) Guglov odgovor:

,,Znam te od rođenja, čitam sve tvoje mejlove, beležim sve tvoje telefonske pozive, znam koji su ti omiljeni filmovi, poznata mi je tvoja DNK i čitava biometrijska istorija tvog srca. Imam tačne podatke o svakom tvom ljubavnom sastanku i, ako hoćeš, mogu da ti pokažem grafikone na kojima je zabeležen rad tvog srca, krvni pritisak i nivo šećera svake sekunde za vreme svakog tvog sastanka s Džonom ili Polom (...) Osim toga, naravno, obojicu ih poznajem isto tako dobro kao i tebe. Na osnovu ovih informacija (...) savetujem da se odlučiš za Džona. Verovatnoća je 87% da ćeš dugoročno uz njega naći više zadovoljstva. Poznajem te zapravo toliko dobro da znam da ti se ovaj odgovor ne dopada. Pol je zgodniji nego Džon, a pošto ti pridaješ suviše važnosti spoljašnjem izgledu, u potaji bi ti bilo draže da sam rekao Pol. Tvoji biohemijski algoritmi koji su se razvili pre više desetina hiljada godina u afričkoj savani, polažu na izgled 35% ukupne ocene potencijalnih partnera. Moji algoritmi, koji su zasnovani na najsavremenijim istraživanjima i statistikama, kažu da na dugoročni uspeh ljubavne veze izgled utiče samo 14% posto. Zato ti kažem, iako sam u obzir uzeo i to kako Pol izgleda, da će ti bolje biti sa Džonom.”

Algoritam bi, isto tako, mogao da vam pomogne i pri glasanju za predsedničkog kandidata, mada je pitanje da li bi političari to ikada dozvolili. Za razliku od ljudi, algoritmi ne padaju na jeftinu propagandu i imaju mnogo duže pamćenje. Neće ih zavesti jednokratna pomoć čiji iznos zapravo ne može ništa da vam promeni u životu a neće ni tako lako zaboraviti šta su slatkorečivi političari u novim odelima radili i govorili pre nekoliko godina.

Ljudi su, kao što smo već pomenuli, skloni da izmišljaju priče i onda ih se grčevito drže. Tako smo stvorili religije, sisteme vrednosti i brojne druge simbole (na primer vrednost novca) bez kojih savremena društva teško da bi mogla da funkcionišu. Ovakve ,,mreže značenja” pletu istoriju i ponekad mogu biti vrlo kratkog veka (pomislite samo na silne antičke bogove). Kao primer Harari navodi srednjovekovnog viteza koji ponosno izjavljuje kako će krenuti u krstaški rat kako bi branio svoju veru. S današnje tačke gledišta odlazak u krstački rat da bi se nakon njega otišlo u raj deluje kao potpuno ludilo, baš ao što srednjovekovnom vitezu zvuči potpuno nenormalno da neko iz Evrope odlazi u Siriju kako bi rešio tamošnje sukobe (šta nas briga što se međusobno ubijaju dokle god ne diraju nas). Nije, prema tome, teško zamisliti da bi našim potomcima za nekoliko stotina godina naša vera u demokratiju i ljudska prava biti jednako neshvatljiva.

Harari, pomalo kontroverzno, izjednačava političke i društvene pokrete s religijama i zapravo ne vidi neke bitne razlike između, na primer, hrišćanstva, socijalna i humanizma. Ovakvu ,,religiju” budućnosti, koja je već na pomolu, prema tome, naziva ,,dataizmom”. Njegova glavna odlika je slepo verovanje u informaciju. Nauka je, trenutno, na strani ove nove ,,religije” s čvrstim uverenjem o čoveku kao skupu neurona i algoritama. Ne postoji ,,jedinstveno ja” niti duša – što govori u prilog evoluciji, jer da postoji tako nekakav večni entitet, on ne bi mogao da evoluira. Naprotiv, naše ja je podeljeno na dva dela: doživljajno i pripovedačko ja i brojni su primeri kako se ta dva ja u nama sukobljavaju na dnevnom nivou. Na primer, pripovedačko ja odluči da krene u teretanu ili navije alarm vrlo rano ujutru. Doživljajno ja, međutim, poremeti ove planove naručivanjem pice ili ,,snuzom”. Jednog dana kada nam se algoritmi usele u svaku poru života, kom ,,ja” će se povinovati?

Sada, kada smo zauzdali bolesti, ratove i glad, šta je sledeće? Harari smatra – besmrtnost. Medicina odavno radi na tome da ,,nadgrađuje” a ne samo da popravlja. Dakle, izvesno je da će se u budućnosti ljudski vek produžiti. Uprkos uverenju da je to već učinjeno, nije zaista. Životni vek Homo sapijensa jeste oko 90 godina, nakon toga on neizbežno umire od starosti, dakle nismo čoveku produžili vek samo smo uspeli da sprečimo da umre ranije. Sledeći korak je nadgradnja – zamenom organa (što se već uveliko radi), obnavljanjem matičnih ćelija i tome slično. A ako u narednih sto godina prosečan životni vek čoveka skoči na, recimo, 150 godina, sa tom novinom dolaze i brojne druge. Život i svet prosto neće više biti ni nalik onom koji poznajemo danas – podela veka na učenje i rad više neće imati smisla, srećni brakovi ,,do kraja života” više neće trajati 50 već 100 godina (da li je tako nešto uopšte moguće?), i tako dalje, i tako dalje.

Ovaj tekst se već poprilično odužio a zapravo smo samo zagrebali u more ideja i teorija kojima se Harari bavi u ovoj knjizi. Neke su već izložene u ,,Sapijensu” i ,,21 lekciji za 21. vek”, ali neodvojive su od razmatranja budućnosti ljudske vrste. Kao i u prethodnim knjigama, Harari piše pitko, tako da je teško odložiti knjigu iako se ne bavi nimalo laganim temama. U tome verovatno leži tajna njegovog globalnog uspeha. ,,Homo deus” je zanimljivo i intrigantno štivo koje se tiče svakog od nas (dobro, makar onih koji imaju potomke i brinu o njihovoj dobrobiti) i zaista predstavlja obaveznu lektiru za 21. vek.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Jiđije Džuang je profesor na Institutu za arheologiju u Londonu. Doktorirao je na Kembridžu s tezom koja se fokusira na ključna pitanja života u Kini u ranom neolitu. Objavio je više od 30 stručnih članaka i nekoliko knjiga, među kojima su 30-Second Ancinent China (2015) i 24 sata u staroj Kini (2020).

,,24 sata u staroj Kini” je četvrta knjiga iz serijala koji čitaoce vodi kroz najveće gradove i zemlje drevnih civilizacija. Prethode joj ,,24 sata u starom Rimu” i ,,24 sata u staroj Atini” koje je napisao Filip Metizak (recenzije OVDE i OVDE) i ,,24 sata u starom Egiptu” Donalda P. Rajana (recenzija OVDE).

Džuang za upoznavanje čitalaca sa Kinom bira eru Zapadne dinastije Han koju naziva jednim od najčudesnijih perioda kineske istorije. To je period velikih promena i naglog porasta broja stanovnika. Po evropskom računanju vremena, carevi Zapadne dinastije Han došli su na vlast 202. godine p.n.e. i vladali do 25. godine n.e. kada na njihovo mesto dolazi Istočna dinastija Han. Ova knjiga smeštena je u 17. godinu n.e, kada je Kinom vladao Vang Mang nakon čijeg pada će istoriju Kine obeležiti ratovi, glad i nemaština.

Zahvaljujući brojnim tekstovima i arheološkim nalazištima iz tog vremena, znamo mnogo o životu aristokratije, ali kao što obično biva, o životu običnih građana ne zna se mnogo. Jiđije Džuang je, na osnovu postojećih dokumenata, pokušao da dočara život nižeg sloja, pa nas kroz 24 poglavlja knjige upoznaje sa zanatlijama, doktorima, nastavnicima i igračicama. Svakome je posvećen jedan sat u danu, a kroz taj sat saznajemo o običajima, verovanjima i zakonima Carstva.

Za računanje vremena korišćen je sistem koji je dinastija Han usvojila i dodatno razradila od dinastije Džou, po kom se dan delio na dvanaest dvosatnih perioda koji se zvao ši. Svaki ši je bio označen odgovarajućim imenom zemaljskih grana. Knjiga počinje u ponoć, što je u to vreme zapravo bio sedmi sat noći, a kako je svaki ši za ovu priliku podeljen na dva dela, prvo poglavlje je naslovljeno kao prvi deo cija (oznakom za ponoć).

Prva osoba koju upoznajemo je doktor Guang kog je u spremanju za spavanje omelo snažno lupanje o vrata. Njegov pacijent je kolabirao, a kako doktori nemaju radno vreme, Guang uzima lekarsku kutiju i kreće ka bolesničkoj postelji. Pacijent nije slušao njegove ranije savete o ishrani u kojoj počiva zaštita pet organa i sada se mora reagovati brzo. U eri dinastije Han verovalo se u teoriju da su jin i jang tesno povezani s kliničkim simptomima i medicinskom dijagnozom. Zahvljajući sačuvanim tekstovima znamo da su Kinezi znali o postojanju krvnih sudova i već tada koristili akupunkturne tačke. Postoje brojni spisi o lekovima koji su u to vreme bili u širokoj upotrebi, ali i dokazi da se uz medicinu itekako mešalo sujeverje, zbog čega Guang, kada završi sa terapijom, brine da loša energija u kući može uticati na pacijentovo zdravlje i na povratku do kuće razmišlja šta bi se u njoj moglo izmeniti i prepraviti kako bi nesrećnom čoveku bilo bolje.

Religija, verovanje u zagrobni život i sujeverje bili su bitan deo života kineskog stanovništa tog vremena, pa je deo knjige posvećen i takvim temama. Koliko je život posle smrti bio važan tadašnjem stanovništvu vidimo u brojnim iskopinama grobnica i mauzoleja. A gde su bogate grobnice, tu su i pljaškaši. U drugoj priči upoznajemo iskusnog pljačaša grobnice koji, uprkos brojnim godinama iskustva, i dalje nerado radi svoj posao. Kada se ispostavi da je grob u koji su te noći upali već opljačkan, Đi jedva prikriva olakšanje što neće morati da oskrnavi pokojnika. Krađa vrednosti iz večnog doma mrtvih ipak, čini se, ne isključuje njihovo poštovanje. Kinezi su zaista poštovali mrtve, ponekad više nego žive, kako se čini. U poglavlju koje se osvrće na kućedomaćice koje melju brašno, Džuang piše kako se najfinije, nekoliko puta prosejano brašno koristi za kolače i hlepčiće koji se prinose kao ponuda precima. No jedna količina brašna je propala: mesto za skladištenje nije bilo dobro zatvoreno i brašno je povuklo vlagu i izmešalo se sa mrtvim insektima. To brašno se nipošto ne sme iskoristiti za ponudu precima, ali, kako kućedomaćica primećuje, sasvim je dobro za svakodnevnu prehranu živih. U drugom poglavlju upoznajemo Vei, carevu udovicu koja je poslata da čuva njegov mauzolej. ,,U eri dinastije Han brojne supruge i sluge slate su da nadziru carske mauzoleje. Iako je bilo malobrojnih i retkih slučajeva kad se neko dobrovoljno javio da bude čuvar mauzoleja, većina je taj položaj dobijala kao vid progonstva sa dvora.” I u ovom poglavlju vidimo način na koji se u Kini gledalo na život posle smrti. U carskim mauzolejima održavale su se tri vrste obrednih ceremonija: ,,Preminulom caru su se u Palati pokoja nudila četiri obroka, a ta četiri obroka ličila su na one kakve bi car pojeo dok je bio živ. Dalje, ponekad bi dvor poslao glavnog ministra da predsedava sezonskim svečanostima i prenese ponude u mauzoleju preminulog cara. I treće, svakog meseca su se careva odežda i kruna uzimale iz Palate pokoja i polagale na kola, pa su se u povorci provozile oko kruga mauzoleja.”

U poglavljima koja više pažnje posvećuju živima uglavnom pratimo živote nekoliko različitih zanatlija. Upoznajemo majstora bronze, tekstilnu radnicu, radnika solane, vajara grobnice i druge. Zahvaljujući navici Kineza za sve zapisuju i brojnim sačuvanim spisima, imamo dobar uvid u zanatske radove tog perioda. Takođe, zahvaljujući različitoj dokumentaciji, znamo mnogo toga i o administraciji, pa u Džuangovoj knjizi postoje poglavlja koja opisuju kako izgleda poseta inspekcije žitnici ili kako je izgledao pravosudni sistem tog doba.

Istorija Kine toliko je duga i bogata da je nemoguće pružiti njen kratki pregled, ali ,,24 sata u staroj Kini” može biti odličan početak za upoznavanje sa drevnim običajima ove fascinantne zemlje. Verovatno je da bi raznovrsniji izbor stanovnika učinio knjigu zanimljivijom, jer verujem da ne deli svako autorovu fascinaciju zanatima, ali kao i ostale knjige u serijalu, i ova je odličan način da se informišete o drevnoj Kini i ljudima koji su je svojim mukotrpnim radom podigli na sam vrh drevnih civilizacija.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Ernesto Sabato (1911-2011) bio je argentinski književnik. Doktorirao je fiziku i filozofiju na univerzitetu u La Plati. Pre književne karijere bavio se fizikom, najpre u okviru Fondacije Kiri, a potom i kao univerzitetski profesor. Naukom prestaje da se bavi 1945. godine, kada započinje svoj književni rad. Danas se smatra jednim od najznačajnijih argentinskih pisaca, iako je napisao svega tri romana: „Tunel” (1948), „O junacima i grobovima” (1961) i „Abadon, anđeo uništenja” (1974). Pored toga, napisao je nekoliko desetina filozofskih i književnih eseja. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.

Sabatova tri romana povezana su temama, motivima i likovima, i kao takvi čine trilogiju. Iako pisac koketira sa različitim načinima pripovedanja i različitim filozofskim pogledima na svet u svakom romanu (egzistencijalizam, magijski realizam i konačno postmoderna), u celinu ih spaja zajednička tematika: preispitivanje zla, mračnih delova ljudskog uma i različitih psihičkih i duševnih poremećaja. Pojedini motivi koji se u „Tunelu” tek nagoveštavaju, razrađuju se u „O junacima i grobovima”, da bi konačno u „Abadonu” bili sasvim razotkriveni (najbolji primer je motiv slepila: od jednog slepog junaka u „Tunelu” do trenutka u kom čitalac saznaje da svetom vlada sekta slepih). U tom smislu roman „Abadon, anđeo uništenja” čini kulminaciju trilogije, ali i vrhunac Sabatovog stvaralaštva.

Abadon je hebrejski naziv za bezdan i često se u Starom zavetu pojavljuje uz reč šeol, što znači carstvo mrtvih. U Novom zavetu Abadon poprima lik anđela i opisuje se kao „kralj vojske skakavaca”. Kao što i etimologija imena pokazuje, njegove osnovne odlike vezuju se za uništenje, razdor i propadanje. Jezuita Peter Binsfild je 1589. godine Abadona uvrstio među Sedam prinčeva pakla, i to kao demona požude.

Naslov romana jasno upućuje na ton koji čitalac u njemu može očekivati. „Abadon, anđeo uništenja” je izvesna studija o zlu, sa izuzetno pesimističkim premisama. Strukturalno gledano, ovaj roman je najveći Sabatov eksperiment. Pisac u njemu kombinuje stvarne događaje sa fantastikom, fikciju sa autobiografijom, narativ uobičajen za roman sa narativom karakterističnim za eseje, različite književne žanrove i forme. Pored likova sa kojima se čitalac upoznao u prethodnim romanima, sam Sabato u „Abadonu” dobija jednu od glavnih uloga. On piše o svojim slutnjama, razmišljanjima, greškama i životnim stavovima, ali i životnom putu koji ga je naveo da se odrekne karijere naučnika i doveo do statusa svetski poznatog pisca.

„Razdor između pojmovnog i podzemnog sveta. Napustio je nauku da bi pisao fikciju, kao kad bi neka dobra domaćica iznenada rešila da se oda drogama ili prostituciji. Šta ga je navelo da izmisli sve te priče? I šta su one bile u stvari? Uglavnom se književnost smatra kao neka vrsta obmane, kao ne baš ozbiljan posao. Profesor Usaj, nobelovac, prestao je da ga pozdravlja kada je saznao za njegovu odluku.”

Nemoguće je pokriti svaki aspekt ovog dela, pa to neću ni pokušavati. Umesto toga, skrenuću pažnju na jedan, koji je meni bio posebno interesantan, a tiče se upravo književnosti: Sabata kao autora, njegovih promišljanja o procesu pisanja i o svrsi koju književnost ima u ovom svetu.

Očito je da je promena piščeve karijere sa sobom donela sumnju u ispravnost izbora. Kao fizičar, Sabato je mogao da promeni svet, kao pisac ga je (to sada znamo) i promenio. Ipak, pitanje o utilitarnosti književnosti (i umetnosti uopšte) provlači se kroz ceo roman i to je zasigurno nešto što je mučilo pisca: „Možeš li mi reći kad je neki roman, ne samo Mučnina, nego bilo koji roman, najbolji roman na svetu, Don Kihot, Uliks, Proces poslužio da se izbegne smrt jednog jedinog deteta? Da nisam uveren u Sartrovo poštenje, mogao bih pomisliti da je to obična demagoška fraza. I više od toga: kako, kada, na koji način su neki Bahov koral ili Van Gogova slika pomogli nekon detetu da ne umre od gladi? Morali bismo se odreći celokupne književnosti, sve muzike, sveg slikarstva?”

Sabato je bio politički aktivan, protivnik vladajućeg režima. Ipak, on ne veruje u angažovanu književnost, onu koja se piše sa ciljem da bi bila angažovana. Iako u njegovim delima ima elemenata angažmana, oni su tu samo kao promišljanja autora, kao deo njegovog traženja mesta u svetu, ne kao osnovna funkcija njegovog pisanja.

„Polaziš od jedne sveobuhvatne intuicije, ali ne znaš šta zbilja hoćeš sve dok posao ne okončaš, a ponekad ni tada to ne saznaš. U meri u kojoj polaziš od te intuicije, tema prethodi formi. Ali, kako napreduješ, vidiš kako izraz obogaćuje, kako i sam stvara temu, sve dok, po završetku, više ne bude mogućno razdvojiti ih. A kada to pokušavamo, ili se pojavi ‘socijalna’, ili sasvim beskorisna književnost. I sa jednom, i sa drugom, muka živa.”

Sa druge strane, kako će neka poruka biti preneta, zavisi isključivo od autora koji je prenosi. Sabato veruje da je čin pisanja poput mističkog iskustva, pozivajući se na Platonove ideje o mističnom nadahnuću pesnika („pesnik, koga nadahnjuju demoni, ponavlja reči koje nikada ne bi rekao pri čistoj svesti, opisuje vizije natprirodnih mesta, isto kao mistik”). Kao primere navodi Emili Bronte, devojku koja je živela „bezazleno”, a ipak napisala „Orkanske visove”. Kako je mogla stvoriti Hitklifa, kada sama nije bila nimalo nalik njemu? Ili Dantea, za kog su savremenici zaista verovali da je posetio Pakao („Doslovno tim rečima. Nisu govorili u metaforama – taj je svet verovao da je Dante bio u Paklu. I nisu se varali. Varaju se ovi mudrijaši, ovi koji misle da su pametni”). Velikog autora obuzima zanos kakav mali um ne može da dokuči. Ono što se tokom tog zanosa nađe „na papiru” van je ovoga sveta i ne može se racionalizovati. To je ono što velika dela odvaja od trivijalnih:

„Nema velikih i malih tema, uzvišenih i trivijalnih sadržaja. Ljudi su ti koji su mali, veliki, uzvišeni ili trivijalni. ‘Ista’ priča o siromašnom studentu koji ubija zelenašicu može biti obična policijska hronika ili ‘Zločin i kazna’.”

„Abadon, anđeo uništenja” je mnogo više od piščevih memoara i promišljanja o umetnosti. Apokaliptičan ton romana, kao i rasprava o poreklu i značaja zla u svetu, inspirisani su okolnostima u kojima je Sabato pisao. Početak druge polovine 20. veka u Argentini obeležili su nemiri, ekonomske krize i krvoprolićima na ulicama. Sabato se priseća monstruoznosti iz prethodnih ratova i pita se da li će zlo ikada prestati, da li će ljudi ikada progledati. Neće, jer zlo je nemoguće iskoreniti, glavni lutkar je anđeo uništenja, a svetom iz senke vlada sekta slepih.

„Abadon, anđeo uništenja” smatra se vrhuncem Sabatovog stvaralaštva i jednim od najznačajnijih dela moderne argentinske književnosti. U njemu pisac ne samo da je dao reprezentativan primerak postmodernističkog romana, već je i odgovorio na pitanja davno postavljena u delima koja mu prethode. Nakon čitanja „Abadona”, možda ćete poželeti da se vratite „Tunelu” i „O junacima i grobovima” i pohvatate niti koje su vam tokom prvog čitanja promakle. A onda ponovo pročitati završnicu trilogije kako biste upotpunili ugođaj. Iako je tokom svog dugog života napisao samo tri romana, ta tri romana predstavljaju neprekidni ciklus, Uroborosa književnosti. Dela koja zovu na čitanje mnogo puta tokom života.

Ocena: 5/5

Izdavač: Plato

Svako od nas je makar jednom u životu prošao kroz nekakvo depresivno stanje, kada tuga ili nezadovoljstvo dobijaju potpuno novu dimenziju i čine nas nemoćnim da normalno funkcionišemo u svakodnevnom životu. To depresivno raspoloženje uglavnom se posmatra kao epizoda, ima neki konkretan okidač i trajanje mu je ograničeno. Ali šta ako je taj osećaj toliko parališući da je nemoguće otrgnuti mu se? Šta kada za takvo osećanje ne postoji legitiman razlog? Šta kada „maligna tuga” postane upravo to – tama koja se svakodnevno širi i postaje deo čovekove ličnosti? Šta onda?

Reč „depresija” danas se veoma olako koristi i gotovo da nema osobe koja bar jednom u životu neko svoje osećanje nije nazvala depresivnim. Pa ipak (a možda baš i zbog toga), teška depresija, poznata i kao klinička depresija, često ostaje nekonstatovana, a osobe koje boluju od ovog poremećaja nedovoljno ozbiljno shvaćene. Ako se okolini obrate za pomoć, rizikuju da dobiju samo površne reči utehe, ili čak prekora. Uprkos činjenici da oko 20% svetske populacije boluje od nekog oblika depresije, ovaj poremećaj ostaje u domenu tabua i sa sobom nosi stigmu, pa veliki broj onih koji zaista boluju od depresije ni ne pokušavaju da potraže profesionalnu pomoć zbog osećaja sramote i stida. Rezultat ovakvog ophođenja prema osobama koje se bore sa depresijom jeste činjenica da je upravo depresija jedan od glavnih uzročnika samoubistava u svetu (čak svaka deseta osoba koja pati od kliničke depresije izvrši samoubistvo). Pa kako je onda moguće da jednu ovakvu, slobodno možemo reći, smrtonosnu bolest i dalje shvatamo zdravo za gotovo?

Luis Volpert je ugledni britanski biolog, čovek koji se i sam godinama bori sa depresijom. Tokom dugogodišnjeg lečenja konsultovao je brojne stručnjake, pokušavao razne tretmane i čitao stručnu literaturu. Kako sam kaže, do sada nije uspeo da nađe ni na šta dovoljno sveobuhvatno i informativno. Sve te knjige su pisali ljudi koji su depresiju posmatrali spolja, iz tuđih iskustava. Zbog toga je došao na ideju da sam pokuša da napiše studiju o depresiji i na taj način pomogne svetu da se bolje upozna sa ovim sve češćim poremećajem. Nazvao ju je „Depresija – maligna tuga”.

„Nisam pronašao mnogo verodostojnih informacija o depresiji u mnoštvu knjiga iz ove oblasti u kojim se pacijentima savetuje kako da se oslone na sopstvene snage, pa sam odlučio da napišem knjigu u kojoj ću skupiti sve što se o ovoj bolesti zna. Moj cilj je četvorostruk: najpre, da pomognem onima koji žive ili rade sa osobama koje pate od depresije da shvate prirodu bolesti, budući da nije lako biti u blizini depresivaca, bilo da se radi o roditeljima, deci ili partnerima; potom, da pomognem depresivnim osobama da shvate sebe; treće, da uklonim sramotu koja se povezuje sa depresijom; i naposletku, i pre svega, da pokušam da u naučnom smislu dokučim prirodu ove užasne boli. Poslednji cilj je lično traganje koje preduzimam zbog sebe.”

Volpert studiju počinje sopstvenim iskustvom, dajući čitaocu iskrene, ali šture informacije o istoriji svog zapadanja u depresiju i raznim pokušajima da je prevaziđe. Zatim prelazi na istoriju i definiciju samog pojma, upoznajući čitaoca sa načinima na koji su se prema ovoj bolesti ophodili naši preci. Konačno dolazi do načina na koji se uspostavljaju dijagnoze i pravi razliku između dva najčešća (i najzlokobnija) tipa depresije, kliničke i manične, i depresivnih epizoda koje mogu biti teške, ali ne zahtevaju dugotrajno, kliničko lečenje.

Govoreći o lečenju, Volpert velikodušno deli svoja iskustva sa različitim vrstama terapija i lekova, i upoznaje publiku sa dva osnovna objašnjenja depresije: psihološkim i biološkim. Možda očekivano zbog piščeve struke, Volpert naginje biološkom objašnjenju. On za to nema konkretne dokaze, ali interesantno je da se u delu kada o tome govori, oseća izvestan stid, koji čak ni on ne može da prevaziđe. Kako sam kaže, više bi voleo da veruje da su za stanje u kojem se toliko puta našao odgovorni hemijski procesi u mozgu (što se, uostalom, može objasniti i uspešnim suzbijanjem simptoma depresije odgovarajućim lekovima), nego nekakve zbrkane emocije. Zbog toga Volpert često depresiju poredi sa fizičkom bolešću, i to sa njenim najstrašnijim oblikom – rakom. Štaviše, depresija je čak možda i gora od fizičkog bola, tvrdi on, koristeći se citatom doktora Džona Hordera, koji je imao tu nesreću da preživi bubrežnu koliku, srčani napad i razne depresivne epizode. Evo šta on kaže, poredeći ta iskustva: „Ako bi trebalo da biram u kojoj bih se od tih situacija ponovo našao, rado bih izbegao bol koji izaziva depresija. To je zapanjujući fizički osećaj, koji neverovatno liči na srčani bol, jer vas potpuno obuzme. Ali ga se ne možete brzo osloboditi. A čak je i život njime ugrožen. On sam za sebe nije deo neke druge mašinerije, to je oblik totalne paralyze želje, nade, sposobnosti odlučivanja o tome šta da se radi, misli ili oseća, ništa do osećanja bola i jada.”

Jedan od razloga zbog kojih je depresija i dalje nedokučiva mnogima, možda leži u činjenici da je gotovo svaki slučaj individualan. Opšti simptomi su poznati i oni pomažu da se prepoznaju osobe koje pate od depresije, ali one najcrnje trenutke svako proživljava drugačije, pa zbog toga ne postoji ni univerzalan lek. Svaki pacijent svoje stanje opisuje kao neizdrživo, ali većina se slaže u jednom: ukoliko niste prošli kroz tako nešto, nemoguće je u potpunosti razumeti.

„Teška depresija je čudna bolest – ako ste u stanju da je opišete, skoro je sigurno da se nije radilo o depresiji. Samo oni koji su prošli kroz stanje teške, iscrpljujuće depresije, mogu da shvate to osećanje. Tešku depresiju je gotovo nemoguće opisati: nije to da ste samo potišteniji nego obično. To je sasvim drugačije stanje, stanje koje samo izdaleka podseća na normalnu emociju. Zaslužuje sasvim novu i posebnu reč, izraz koji će na neki način obuhvatiti i patnju i ubeđenje da nema izlečenja. Sigurno bismo mogli da smislimo bolji izraz za ovu bolest nego što je reč koja ima konotaciju „neraspoloženje””.

Načini na koji se depresivne osobe bore sa ovim poremećajem brojni su, mada većina tvrdi da je neophodno okupirati um nečim konkretnim. Neke osobe se sa ovim stanjem nose svakodnevno, u tišini, čitavog života; dok drugi ne uspevaju da nadjačaju depresiju čak ni uz pomoć stručne pomoći. Način na koji će se neko nositi sa depresijom uslovljen je brojnim faktorima: bitnu ulogu igraju različiti sklopovi ličnosti, genetika, različite okolnosti i okruženje, pa čak, kako Volpert tvrdi i različite kulture. U poglavlju koje pojedinci smatraju kontroverznim, a u kojem autor gotovo da aludira na to da je depresija „bolest Zapada”, mogu se naći veoma zanimljive informacije.

„Neki antropolozi smatraju da se emocija ne zasniva na biologiji, već da predstavlja kulturnu procenu koju ljudi koriste da bi shvatili svoju situaciju i odnose s drugim osobama. Na primer, postoje tvrdnje da pleme Kaluli, sa Papue Nove Gvineje, nema reč za depresiju, da ima uopšte veoma malo registrovanih slučajeva depresije i da ljudi osećanje tuge i žalosti isoljavaju veoma dramatično. Ukazuje se i na činjenicu da se u Šri Lanki osećanje beznadežnosti vrednuje pozitivno, što je u skladu sa budističkim pogledom na svet. Iransko društvo osećanje tuge i žaljenja karakteriše kao ličnu duboku samospoznaju, a depresiju kao stanje koje zahteva lečenje. Iako postoji još razlika u stavovima različitih kultura prema normalnom i abnormalnom ponašanju, čini se da u svim društvima postoji pojam koji označava ludilo. Međutim, nije jasno da li ta kategorija uključuje i depresiju.”

Ovo, naravno, ne znači da Istok ne poznaje depresivno osećanje, ali je zanimljivo da brojne kulture često imaju problem da pronađu izraze koji označavaju depresiju. U pojedinim zemljama je, uprkos tome, stopa samoubistva veoma visoka, pa se ne može tvrditi da su žitelji istočne hemisfere „srećniji”. Sa druge strane, skorašnja sklonost Zapada ka psihoterapiji u bilo kom obliku, zapanjujuća je, a stopa depresivnog stanovništva na planeti iz godine u godinu beleži eksponencijalni rast. Gotovo da je moguće dovesti u vezu „razvitak” sveta sa depresijom i osećanjem opšteg beznađa.

Volpertova studija je pokušaj da depresiju približnije objasni sebi i drugima. On nije psiholog, ali naučni pristup problemu mu nije stran, a uz to poseduje i autentično iskustvo koje psiholozima manjka. Iako polazi od svog iskustva, nemojte od ove knjige očekivati memoare. Iako je cilj knjige da pomogne, nemojte očekivati popularnu psihologiju ili štivo za samopomoć. Cilj ove studije nije da izleči, već da informiše. Ona vam može pomoći da prepoznate simptome depresije kod sebe ili kod drugih (ili da razgraničite depresivnu epizodu od hronične depresije), da bolje razumete kako se zaista oseća neko ko od depresije pati, a ko o tome možda ne želi da govori, pa samim tim i kako da mu pomognete. Iz dana u dan broj obolelih od depresije u svetu raste, a sa tim brojem raste i broj onih na čije živote ona utiče indirektno. Depresija je ozbiljno stanje koje se, uprkos velikom broju informacija koje su nam na raspolaganju, i dalje zabrinjavajuće neozbiljno shvata, a ova knjiga bi mogla predstavljati jedan mali korak da se takva situacija konačno izmeni.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Uz nastanak civilizacije obično se vezuje nastanak pisma, ali teorija po kojoj je za nastanak prvih naselja (pa samim tim i civilizacije kakvu znamo danas) zaslužena proizvodnja prvog alkoholnog piva, mnogo je zanimljivija. To da su drevni Sumeri otkrili pivo, odavno je poznato, ali tvrdnja da je upravo pivo, odnosno njegova lakša i brža proizvodnja, zaslužno za poziciju Sumerske civilizacije u istoriji, baca sasvim novo svetlo na sam razvitak čovečanstva.

Upravo je činjenica da ljudska civilizacija za svoje postojanje može da zahvali poročnoj prirodi ljudskog roda, zainteresovala Roberta Evansa, američkog pisca i novinara, urednika sajta Cracked, da podrobnije ispita vezu između poroka i istorijskog razvoja. I tako je nastala knjiga „Kratka istorija poroka”.

Istraživanja na koja se Evans oslanja u svojoj knjizi odavno su pokazala da ono što se danas smatra poročnim ponašanjem nije oduvek posmatrano kao takvo, te da je naprotiv, imalo ogromnog uticaja na tokove istorije. Sklonost drevnih naroda ka alkoholu doprinela je „skrašavanju” nomada, razvoju poljoprivrede i trgovine, a sklonost ka dobrom provodu umnogome ustoličila postulate današnje diplomatije.

I ne samo to. Porok kao takav nije zaslužan samo za „industrijski” razvoj, već i za onaj duhovni. Odavno je poznata veza različitih vrsta opijata i umetničkog i filozofskog stvaralaštva, ali Evans ide korak dalje: brojna savremena istraživanja dokazala su da određene opojne supstance sa halucinogenim dejstvom mogu izazvati izuzetno jak religijski doživljaj. Istraživanja su sprovedena na modernim sveštenim licima, uz pomoć modernih droga, oslanjajući se na znanja da vračevi u primitivnim plemenima širom sveta i danas koriste opijate u religijskim obredima. Istorijska dokumentacija potvrđuje da je ova praksa postojala vekovima unazad, na primer, u drevnoj Grčkoj, na kraju svetkovina Eleusinskih misterija, uz vino se konzumirala droga kikeon. „Učesnicima je pod pretnjom smrću bilo zabranjeno da iznose tačan opis obreda, ali ponešto ipak znamo. Obred se obavljao na kraju devetnodnevnog posta, uzimala se moćna halucinogena droga kikeon, a učesnici su odlazili uvereni u postojanje zagrobnog života”. Prema svemu ovome se zaključak, donekle, sam nameće:

„Dokazi kažu da čarobne pečurke, a možda i druge vrste halucinogenih supstanci, mogu biti moćno religijsko sredstvo. To nas dovodi do važnijeg pitanja: da li je to što su naši drevni preci uzimali pečurke možda pripomoglo nastanku same religije?”

Dobar deo ove knjige bavi se alkoholom i različitim vrstama droga (od prvih, prirodnih opijata, do laboratorijskih droga kakve se koriste i danas), među kojima su i kafa i duvan, svakodnevni poroci savremenog sveta. Evans se, međutim, zanima isključivo za korišćenje ovih supstanci u dalekoj prošlosti, kao i za priče o njihovom otkrivanju i prvim vidovima konzumiranja. Ono što ovu knjigu značajno razlikuje od ostalih istorijskih pregleda ovog tipa jeste njen praktičan deo. Naime, Evans je gotovo svaki recept sam isprobao (uslov je bio da su sve supstance dostupne i legalne za konzumaciju u Americi) i velikodušno podelio sa čitaocima. Tako svako poglavlje, nakon istorijske građe, završava autorovim sopstvenim iskustvom sa porokom o kom je reč i preporukama (ili upozorenju) o njegovom korišćenju i dejstvima. Nakon što pročitate „Kratku istoriju poroka”, moći ćete, ukoliko to želite i sami da isprobate „prakafu”, „pra-cirku”, sumersko vino od urmi, drevnu somu, starogrčki „esid”, majanski lek za lečenje zatvora, itd.

Konzumacija opijata, ipak, nije jedini vid poročnog ponašanja poznat istoriji, pa Evans dotiče i druge tabu teme. U jednom poglavlju on izlaže teoriju o prvobitnoj nameni Stounhendža kao „prvoj diskoteci”, oslanjajući se na istraživanja koja pokazuju da i muzika može imati opojna svojstva na slušaoce; ne zaboravlja ni sklonost ljudi ka tračevima i ogovaranju, pa čitavo poglavlje posvećuje i istoriji obožavanja slavnih (i njegovom vezom sa idolopoklonstvom i religijom); ali ni sklonost pojedinaca ka „prostačkom ponašanju” i nevaspitanju, koje nam je, kako on kaže, u nekoliko navrata zapravo sačuvalo civilizaciju.

Pregled istorije poroka, naravno, ne bi bio potpun ukoliko ne bi bilo reči o seksu i nastranom ponašanju. U poglavljima posvećenim ovoj tematici, Evans iznosi neke veoma interesantne tvrdnje. Govoreći o istoriji seksualnosti, uglavnom se oslanja na prostituciju, koja je, u vreme starih Grka, na primer, bila veoma rasprostranjeno zanimanje (na koje se, za razliku od danas, nije gledalo kao na nečasno). Jedna od najpoznatijih prostitutki iz istorije, zanimljivo, živela je u petom veku nove ere i „uspela je čak da se uzdigne i do carskog prestola. Zvala se Teodora, a pre udaje za vizantijskog cara Justinijana, radila je na ulicama Konstantinopolja i po svemu sudeći, zaista uživala u svom poslu”. Kao što nisu bili toliko strogi glede alkohola i droga, drevni naradi su i na seksualnost, kako mušku, tako i žensku, gledali mnogo slobodnije od naših savremenika. Seksualnost kao tabu, stigla je mnogo kasnije (mada je čak i u puritansko viktorijansko doba masturbacija bila česta preporuka za lečenje ženske histerije). Tome u prilog govore brojni istorijski spisi i artefakti pronađeni na arheološkim nalazištima. Evo jednog primera:

„Olisbo-kollix (doslovno dildo-kifla) verovatno je služio u razne svrhe. Imamo umetničke prikaze žena koje nose neupotrebljivo velike penise od testa, verovatno u okviru nekih verskih obreda, ali postoje i brojne slike manjih takvih predmeta, verovatno predviđenih za… praktičniju upotrebu (ili makar tako piše u knjizi „Radost seksa” Viki Leon, stručnjakinje za drevnu seksualnost). Koža i glatki kamen verovatno su bili ograničeni na imućniji sloj grčkog društva, ali dildo od testa pružao je seljankama jeftin i neupadljiv način da se zadovolje, a imale su i šta da prezalogaje kad završe. Verovatno su povremene gljivične infekcije smatrane prihvatljivim rizikom.”

Da veza seksualnosti i pornografije nije novijeg datuma, pokazuju takođe neka vrlo interesantna istraživanja. Centar ovih teorija postala je, verovali ili ne, čuvena Vilendorfska Venera.

„Kristofer Vitkom, istoričar umetnosti, kaže da se stav da je Vilendorfska Venera zapravo pornografija gotovo univerzalno prihvata od 1908. godine naovamo. Venera nema lice, što pokazuje da je „anonimni seksualni objekt”, a nema ni stopala, što pokazuje da je bespomoćna. Čak i samo ime „Venera” nastalo je kao seksistička šala arheologa (muškaraca) s početka dvadesetog veka. Grčka boginja Afrodita, u rimskoj religiji nazvana Venera, smatrala se otelotvorenjem ideala lepote „civilizovanih” žena Zapada. Za Vilendorfsku statuu velikog stomaka i opuštenih dojki podrugljivo se pretpostavilo da je bila Venera grubljeg, „primitivnog” sveta.”

Jedna, daleko manje prihvaćena teorija, doduše, vodi na potpuno suprotnu stranu. Profesor Liroj Mekdermot je, 1996. godine izneo teoriju da ova statua ne samo da nije služila zadovoljenju muških želja, već da uopšte nije delo muških ruku. On tvrdi da ju je stvorila žena i da je u pitanju autoportret jedne trudnice („To su nage žene. Ali žene su imale i drugih briga osim muškog zanimanja za njih”), čija je namena bila bolje razumevanje sopstvenog tela u trudnoći, pa samim tim i preteča medicinskog alata (ovu teoriju Mekdermot je potkrepio fotografijama koje pokazuju šta trudna žena vidi kada pogleda ka svojim stopalima spreda i pozadi. Iznenadili biste se kada bi videli sličnosti tela trudnice i statue uslikane iz iste perspektive. Fotografije su gotovo identične). Ipak, ova teorija dočekana je potpuno ravnodušno u svetu savremene nauke, a autor pronicljivo primećuje:

„Venera ide suprotnim tokom od svega ostalog u ovoj knjizi. Iz istorije koja se uči u školama izbrisana su nekadašnja pijančenja. U njoj je umanjen uticaj droga na velike mislioce iz prošlosti, ta istorija prikriva važnost prostitucije i uvreda za ljudski razvoj. Kad god je moguće, glavni tokovi istorije rado predstavljaju najsterilniju i najbezazleniju verziju događaja. Uz jedan izuzetak – Vilendorfsku Veneru. Zbog nečega više volimo da učimo decu da je to drevna pornografija, a ne prefinjeno medicinsko sredstvo koje su žene stvorile za žene.”

„Kratka istorija poroka” je zanimljiva zbirka nepotrebnog znanja (a takvo znanje je, iako možda nekorisno, često najprivlačnije). Evansov stil pisanja je pitak i duhovit, poput stila tinejdžera (ako volite da čitate članke sa sajta Cracked, onda vam je stil koji ovaj sajt preferira verovatno poznat), pa uprkos brojnim informacijama koje nudi, ova knjiga ostavlja utisak laganog štiva za razonodu. Ukoliko vas ova tematika detaljnije zanima, možda je bolje da se okrenete ozbiljnijim istorijskim i antropološkim istraživanjima, mada vas i ova knjiga može uputiti na mnoga od njih. Bilo kako bilo, istorija koju predstavlja Evans daleko je od one koju učimo u školama i ma šta naši profesori govorili, pokazuje da je loše ponašanje imalo mnogo većeg uticaja na izgradnju civilizacije od onog koje mu istorija pripisuje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna