Amerikana - Čimamanda Ngozi Adiči

Čimamanda Ngozi Adiči (1970) je nigerijska književnica. Svoj prvi roman „Purpurni hibiskus”, koji se našao u užem izboru za književnu nagradu „Orindž” i doneo joj priznanje za najbolju knjigu u zemljama Komonvelta, objavila je 2003. godine. Nakon toga je napisala još tri romana za koje je dobila višestruka priznanja i nagrade. Njen govor o značaju feminizma privukao je ogromnu pažnju publike širom sveta i objavljen je 2014. godine pod nazivom We Should All Be Feminists (recenziju možete pročitati OVDE). Godinu dana nakon toga, Adiči je dospela na listu 100 najuticajnijih ljudi po izboru magazina Time.

,,Amerikana” (2013) je autorkin treći roman u kom pratimo život mlade Ifemelu koja napušta svoju rodnu Nigeriju kako bi otišla na studije u Ameriku. Ifemelu ovim potezom ne samo da iza sebe ostavlja sve što je znala o životu i kreće u nepoznato, već ostavlja i svoju veliku ljubav, Obinzea, čiju priču i pokušaj sličnog podviga portage za boljim životom van Nigerije takođe pratimo u romanu.

Ifemelu na početku romana zatičemo u frizerskom salonu, nakon trinaest godina provedenih u Americi. Odlučila je da se vrati u Nigeriju i zbog toga mora da se pobrine o svom izgledu. Nije lako naći dobar ,,crnački” salon u kraju u kom Ifemelu živi, a njena frizerka se zbog udaje vratila u domovinu, tako da je junakinja primorana da putuje do drugog kraja grada kako bi našla osobu koja će umeti da ukroti njenu kosu. Susret sa radnicama u salonu nije joj prijatan. Dovoljno je dugo u Americi da je frizerka gotovo smatra Amerikankom, sve dok ne shvati odakle je i poželi da iskoristi Ifemelino poreklo kako bi svog momka ubedila da je oženi.

Već na prvim stranicama jasno je da će osnovne teme ovog romana biti pitanje rase i identiteta, a frizerski salon je idealna metafora. Simbol kose, kao simbol identiteta, često se provlači kroz roman. Ifemelu ne samo da mora da ide na drugi kraj grada kako bi pronašla frizera, već je neko vreme pokušavala i da se uklopi u američki šablon lepote tako što je koristila agresivne preparate kako bi kosu učinila ravnom, glatkom i ,,više američkom”. Čak više i od boje kože, kosa je ta koja nju i njoj slične, ponekad tera da se osećaju kao sa druge planete – jednom je čak odbijena u ,,belom” kozmetičkom salonu nakon što joj je prestravljena kozmetičarka rekla da nisu specijalizovani za ,,crnačke obrve”, koje su, ispostavlja se, prilično slične obrvama kakve imaju dame koje i inače posećuju taj salon.

Iskustva sa kosom samo su uvod za period učenja i prilagođavanja kroz koji Ifemelu prolazi u svom novom životu. Pre nego što je došla u Ameriku, Ifemelu nije bila drugačija, niti je mogla da zamisli koliko boja kože može biti važna: ,,Dolazim iz zemlje u kojoj rasa nije problem, i o sebi nisam razmišljala kao o crnkinji. To sam počela tek nakon dolaska u Ameriku”. A važna je itekako. Ifemelu će to shvatiti na teži način, najpre kroz deljenje stana s cimerkama, neuspešnim pokušajima da nađe posao (a kada ga konačno nađe, kao bebisiterka, kroz odnos svojih poslodavaca prema njoj), pa čak i vezom sa uspešnim, belim Amerikancem. No, svoj život u Americi sagledavaće ispitivački i radoznalo, upijaće svoja i tuđa iskustva i to će iskoristiti na najbolji mogući način. Pokrenuće anonimni blog pod nazivom „Rejstint ili Raznorazna opažanja neameričkih crnaca o američkim crncima (nekada poznatim kao crnje)” na kom će duhovito, ali bez uvijanja čitaocima pisati o svojim iskustvima neameričke crnkinje, pozivati ih da dele svoja i savetovati ih oko svakodnevnih problema na koje nailaze. Blog će privući milione čitalaca zahvaljujući kojima će od pisanja moći da živi i još podrobnije razmišlja o sebi i svom identitetu. Situacija u kojoj će se naći – tuđinka u zemlji u kojoj živi, a među svojima poznata kao ,,Amerikana”, nateraće je da poželi da se vrati u zemlju u kojoj ,,nije bila crnkinja”, a kada se vrati kući, ponovo će se susreti sa momkom iz tinejdžerskih dana, Obinzeom, čiji pokušaj da bolji život pronađe u Londonu nije bio ni upola uspešan kao njen.

Diskusija o rasi, povlači, naravno, i diskusiju o rasizmu u Americi, zemlji tako ponosnoj na svoj kosmopolitski duh. U jednom od svojih blog postova Ifemelu piše:

,,U Americi postoji rasizam, ali rasista više nema. Rasisti pripadaju prošlosti. Rasisti su zli belci tankih usana u filmovima o eri borbe za ljudska prava. Evo u čemu je stvar: manifestacija rasizma se promenila, ali jezik nije. I zato, ako niste linčovali nekog, ne mogu vas nazvati rasistom. Neko mora da kaže da rasisti nisu monstrumi. To su ljudi s porodicama koje vole, obični ljudi koji plaćaju porez. Trebalo bi zaposliti nekoga da odlučuje ko je rasista a ko nije. Ili je možda došlo vreme da precrtamo reč ‘rasista’. Da nađemo nešto novo. Kao na primer ‘sindrom rasnog poremećaja’. I da odredimo razne kategorije tog sindroma: blagi, srednji i akutni.”

Pa kako onda pisati o sveprisutnoj pojavi koja je stvar prošlosti? Kako adresirati rasizam danas, u vremenu političke korektnosti koja je, s jedne strane, izuzetno osetljiva na ovakve teme, ali s druge strane krivicu ne svaljuje na pojedinca (primetili ste možda kako se o mnogočemu govori kao ,,rasističkom”, ali se retko pojedinac optužuje da je rasista)? Da li pojedinci pogođeni ovakvom diskriminacijom nesvesno svet posmatraju kroz prizmu rase čak i kada za to nema razloga? Ovakva pitanja možda nisu toliko bliska čitaocima s naših prostora, ali se vrlo lako mogu čitati kao problem diskriminacije uopšte. Dakle, kako danas pisati o rasi?

,,U ovoj zemlji ne možeš da napišeš iskren roman o rasi. Ako pišeš o tome kako se rasa zaista odražava na ljude, biće suviše očigledno. Crni pisci koji pišu književna dela u ovoj zemlji, ona trojica a ne desetine hiljada onih što pišu sranja na šarenim koricama o životu u getu, imaju samo dva izbora: mogu pisati lepo ili visokoparno. A kad ne radiš ni jedno ni drugo, niko ne zna šta će s tobom. Zato, ako ćeš da pišeš o rasi, moraš se postarati da to bude lirski i suptilno, da čitalac koji ne čita između redova nikad i ne sazna da je reč o rasi. Znaš već, kao prustovska meditacija, sve razvodnjeno i maglovito, pa na kraju u tebi ostavi razvodnjen i maglovit utisak.”

Adiči je, pisanjem ,,Amerikane” uspela da nađe zlatnu sredinu. Pišući roman čija je primarna priča zapravo putovanje dvoje mladih ljudi koji žrtvuju ljubav kako bi ostvarili san o nekom boljem životu, autorka koristi priliku da, baš kao i njena junakinja na blogu, podeli sopstveno iskustvo sa čitaocima i, nimalo suptilno, vikne da je car go. Rasizam postoji, i one koji su njime pogođeni prati na svakom koraku i duboko je usađen u njihovu psihu, te tako postaje nešto još gore – neka vrsta ,,autorasizma”. Svaka vekovna diskriminacija u jednom trenutku dobija takav oblik i dokle god se pojedinci koji su meta diskriminacije ne oslobode njenih stega, ne možemo govoriti o njenom iskorenjivanju, ma koliko oni koji diskriminišu više to ne čine onako glasno kao nekada.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

3 comments:

Živim obilje knjigaMay 13, 2019 at 2:36 PM
Čitala sam knjigu pre par godina i na mene je ostavila jak utisak. (Čak bih se složila i s tvojom ocenom!)

Mnogo volim da čitam recenzije knjiga koje sam i sama pročitala. Najinteresantnije mi je od svega da sagledam sličnosti (više razlike) između nečijeg i mog poimanja i prihvatanja knjige. To mi je već, onako, istinski kvalitet. Na taj način lakše mogu da se, prema recenziji, odredim prema knjigama koje nisam pročitala da li su ili nisu za mene.

pozdrav :)
Stsh's Book CornerMay 16, 2019 at 4:25 PM
Hvala! I hvala na preporuci. Čula sam za roman, ali nisam čitala. :)