Stsh's Book Corner: Čimamanda Ngozi Adiči

Showing posts with label Čimamanda Ngozi Adiči. Show all posts

Čimamanda Ngozi Adiči (1970) je nigerijska književnica. Svoj prvi roman „Purpurni hibiskus”, koji se našao u užem izboru za književnu nagradu „Orindž” i doneo joj priznanje za najbolju knjigu u zemljama Komonvelta, objavila je 2003. godine. Nakon toga je napisala još tri romana za koje je dobila višestruka priznanja i nagrade. Njen govor o značaju feminizma privukao je ogromnu pažnju publike širom sveta i objavljen je 2014. godine pod nazivom We Should All Be Feminists (recenziju možete pročitati OVDE). Godinu dana nakon toga, Adiči je dospela na listu 100 najuticajnijih ljudi po izboru magazina Time.

,,Amerikana” (2013) je autorkin treći roman u kom pratimo život mlade Ifemelu koja napušta svoju rodnu Nigeriju kako bi otišla na studije u Ameriku. Ifemelu ovim potezom ne samo da iza sebe ostavlja sve što je znala o životu i kreće u nepoznato, već ostavlja i svoju veliku ljubav, Obinzea, čiju priču i pokušaj sličnog podviga portage za boljim životom van Nigerije takođe pratimo u romanu.

Ifemelu na početku romana zatičemo u frizerskom salonu, nakon trinaest godina provedenih u Americi. Odlučila je da se vrati u Nigeriju i zbog toga mora da se pobrine o svom izgledu. Nije lako naći dobar ,,crnački” salon u kraju u kom Ifemelu živi, a njena frizerka se zbog udaje vratila u domovinu, tako da je junakinja primorana da putuje do drugog kraja grada kako bi našla osobu koja će umeti da ukroti njenu kosu. Susret sa radnicama u salonu nije joj prijatan. Dovoljno je dugo u Americi da je frizerka gotovo smatra Amerikankom, sve dok ne shvati odakle je i poželi da iskoristi Ifemelino poreklo kako bi svog momka ubedila da je oženi.

Već na prvim stranicama jasno je da će osnovne teme ovog romana biti pitanje rase i identiteta, a frizerski salon je idealna metafora. Simbol kose, kao simbol identiteta, često se provlači kroz roman. Ifemelu ne samo da mora da ide na drugi kraj grada kako bi pronašla frizera, već je neko vreme pokušavala i da se uklopi u američki šablon lepote tako što je koristila agresivne preparate kako bi kosu učinila ravnom, glatkom i ,,više američkom”. Čak više i od boje kože, kosa je ta koja nju i njoj slične, ponekad tera da se osećaju kao sa druge planete – jednom je čak odbijena u ,,belom” kozmetičkom salonu nakon što joj je prestravljena kozmetičarka rekla da nisu specijalizovani za ,,crnačke obrve”, koje su, ispostavlja se, prilično slične obrvama kakve imaju dame koje i inače posećuju taj salon.

Iskustva sa kosom samo su uvod za period učenja i prilagođavanja kroz koji Ifemelu prolazi u svom novom životu. Pre nego što je došla u Ameriku, Ifemelu nije bila drugačija, niti je mogla da zamisli koliko boja kože može biti važna: ,,Dolazim iz zemlje u kojoj rasa nije problem, i o sebi nisam razmišljala kao o crnkinji. To sam počela tek nakon dolaska u Ameriku”. A važna je itekako. Ifemelu će to shvatiti na teži način, najpre kroz deljenje stana s cimerkama, neuspešnim pokušajima da nađe posao (a kada ga konačno nađe, kao bebisiterka, kroz odnos svojih poslodavaca prema njoj), pa čak i vezom sa uspešnim, belim Amerikancem. No, svoj život u Americi sagledavaće ispitivački i radoznalo, upijaće svoja i tuđa iskustva i to će iskoristiti na najbolji mogući način. Pokrenuće anonimni blog pod nazivom „Rejstint ili Raznorazna opažanja neameričkih crnaca o američkim crncima (nekada poznatim kao crnje)” na kom će duhovito, ali bez uvijanja čitaocima pisati o svojim iskustvima neameričke crnkinje, pozivati ih da dele svoja i savetovati ih oko svakodnevnih problema na koje nailaze. Blog će privući milione čitalaca zahvaljujući kojima će od pisanja moći da živi i još podrobnije razmišlja o sebi i svom identitetu. Situacija u kojoj će se naći – tuđinka u zemlji u kojoj živi, a među svojima poznata kao ,,Amerikana”, nateraće je da poželi da se vrati u zemlju u kojoj ,,nije bila crnkinja”, a kada se vrati kući, ponovo će se susreti sa momkom iz tinejdžerskih dana, Obinzeom, čiji pokušaj da bolji život pronađe u Londonu nije bio ni upola uspešan kao njen.

Diskusija o rasi, povlači, naravno, i diskusiju o rasizmu u Americi, zemlji tako ponosnoj na svoj kosmopolitski duh. U jednom od svojih blog postova Ifemelu piše:

,,U Americi postoji rasizam, ali rasista više nema. Rasisti pripadaju prošlosti. Rasisti su zli belci tankih usana u filmovima o eri borbe za ljudska prava. Evo u čemu je stvar: manifestacija rasizma se promenila, ali jezik nije. I zato, ako niste linčovali nekog, ne mogu vas nazvati rasistom. Neko mora da kaže da rasisti nisu monstrumi. To su ljudi s porodicama koje vole, obični ljudi koji plaćaju porez. Trebalo bi zaposliti nekoga da odlučuje ko je rasista a ko nije. Ili je možda došlo vreme da precrtamo reč ‘rasista’. Da nađemo nešto novo. Kao na primer ‘sindrom rasnog poremećaja’. I da odredimo razne kategorije tog sindroma: blagi, srednji i akutni.”

Pa kako onda pisati o sveprisutnoj pojavi koja je stvar prošlosti? Kako adresirati rasizam danas, u vremenu političke korektnosti koja je, s jedne strane, izuzetno osetljiva na ovakve teme, ali s druge strane krivicu ne svaljuje na pojedinca (primetili ste možda kako se o mnogočemu govori kao ,,rasističkom”, ali se retko pojedinac optužuje da je rasista)? Da li pojedinci pogođeni ovakvom diskriminacijom nesvesno svet posmatraju kroz prizmu rase čak i kada za to nema razloga? Ovakva pitanja možda nisu toliko bliska čitaocima s naših prostora, ali se vrlo lako mogu čitati kao problem diskriminacije uopšte. Dakle, kako danas pisati o rasi?

,,U ovoj zemlji ne možeš da napišeš iskren roman o rasi. Ako pišeš o tome kako se rasa zaista odražava na ljude, biće suviše očigledno. Crni pisci koji pišu književna dela u ovoj zemlji, ona trojica a ne desetine hiljada onih što pišu sranja na šarenim koricama o životu u getu, imaju samo dva izbora: mogu pisati lepo ili visokoparno. A kad ne radiš ni jedno ni drugo, niko ne zna šta će s tobom. Zato, ako ćeš da pišeš o rasi, moraš se postarati da to bude lirski i suptilno, da čitalac koji ne čita između redova nikad i ne sazna da je reč o rasi. Znaš već, kao prustovska meditacija, sve razvodnjeno i maglovito, pa na kraju u tebi ostavi razvodnjen i maglovit utisak.”

Adiči je, pisanjem ,,Amerikane” uspela da nađe zlatnu sredinu. Pišući roman čija je primarna priča zapravo putovanje dvoje mladih ljudi koji žrtvuju ljubav kako bi ostvarili san o nekom boljem životu, autorka koristi priliku da, baš kao i njena junakinja na blogu, podeli sopstveno iskustvo sa čitaocima i, nimalo suptilno, vikne da je car go. Rasizam postoji, i one koji su njime pogođeni prati na svakom koraku i duboko je usađen u njihovu psihu, te tako postaje nešto još gore – neka vrsta ,,autorasizma”. Svaka vekovna diskriminacija u jednom trenutku dobija takav oblik i dokle god se pojedinci koji su meta diskriminacije ne oslobode njenih stega, ne možemo govoriti o njenom iskorenjivanju, ma koliko oni koji diskriminišu više to ne čine onako glasno kao nekada.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Čimamanda Ngozi Adiči (1970) je nigerijska književnica. Svoj prvi roman „Purpurni hibiskus”, koji se našao u užem izboru za književnu nagradu „Orindž” i doneo joj priznanje za najbolju knjigu u zemljama Komonvelta, objavila je 2003. godine. Nakon toga je napisala još tri romana za koje je dobila višestruka priznanja i nagrade. Njen govor o značaju feminizma privukao je ogromnu pažnju publike širom sveta i objavljen je 2014. godine pod nazivom We Should All Be Feminists. Godinu dana nakon toga, Adiči je dospela na listu 100 najuticajnijih ljudi po izboru magazina Time.

U svom govoru We Should All Be Feminists, Adiči je ukazala na probleme žena u Nigeriji, kao i na seksizam koji u njenoj zemlji vlada. Bez obzira na primere koji stanovnicima pojedinih zemalja mogu delovati kao nešto što je zaista stvar prošlosti, suština njenog govora o ovom, i dalje aktuelnom problemu, itekako je univerzalna.

Autorka se najpre osvrće na sam pojam feminizma i pita se kada je ovaj termin dobio toliko negativnu konotaciju. Mogli bismo se satima raspravljati o tome ko je za to kriv i u čemu leži srž problema. Da li odgovornost snose isključivo mizogine individue (kojih je toliko da se danas već uveliko govori o mizoginom društvu) ili stroga patrijarhalna okruženja u kojima vaspitavamo decu? Problem svakako leži u neobrazovanosti, jer ponekad ne možete da se ne upitate da li oni koji „ne podnose” feministkinje uopšte znaju išta o feminizmu. U tu neobrazovanost, međutim, neophodno je uključiti i drugu stranu, „kvazifeministkinje” koje su uglavnom najbučnije, najagresivnije i takođe nisu baš sasvim sigurne u to šta je feminizam i koji su njegovi osnovni postulati.

Ovakvo pogrešno shvatanje i, slobodno možemo reći, zloupotreba termina dovodi do toga da se na žene koje se nazovu feministinjama gleda sa podsmehom, prezirom ili makar neobaveznim kolutanjem očima, dok muškarci koji se deklarišu kao feministi slobodno mogu da računaju na razne dijagnoze. Ili, kako to kaže autorka, etiketa feministkinje danas retko zvuči kao kompliment, štaviše, ton kojim se ta reč u velikom broju slučajeva izgovara više odgovara tonu koji bismo koristili kada bismo govorili o nekome ko podržava terorizam.

Uprkos svemu tome, Adiči je nastavila da se deklariše kao feministkinja, i ne samo to. Trudila se da ovom ozloglašenom pojmu doda određene epitete kako bi svoj stav približila svima koji su je (uvek dobronamerno, razume se) savetovali da bi možda bilo najpametnije da takve stavove ne iznosi u javnosti.

While I was promoting the novel in Nigeria, a journalist, a nice, well-meaning man, told me he wanted to advise me… His advice to me – he was shaking his head sadly as he spoke – was that I should never call myself a feminist, since feminists are women who are unhappy because they cannot find husbands.

So I decided to call myself a Happy Feminist.

Then an academic, a Nigerian woman, told me that feminism was not our culture, that feminism was un-African and I was only calling myself a feminist because I had been influenced by western books.

Anyway, since feminism was un-African, I decided I would now call myself a Happy African Feminist. Then a dear friend told me that calling myself a feminist meant that I hated men. So I decided I would now be a Happy African Feminist Who Does Not Hate Men. At some point I was a Happy African Feminist Who Does Not Hate Men And Who Likes To Wear Lip Gloss And High Heels For Herself And Not For Men.

Feministkinje su, dakle, žene koje mrze muškarce, ne nose brushaltere, preziru šminku, depilaciju i higijenu, ljute žene bez trunke ženstvenosti koje žele da vladaju svetom… ukratko, u potpunom neskladu sa svojom kulturom (ne samo afričkom, da se razumemo) i svetom oko sebe. Mnogo je faktora koji su doprineli tome da se emancipovane žene poistovećuju sa čudovištima, ali još uvek nije kasno da promenimo neke stvari i sprečimo predrasude koje vladaju svetom. Ono od čega treba početi je, naravno, vaspitanje dece.

Autorka polazi od načina na koji odgajamo devojčice. Kao nežniji, slabiji pol od kog se očekuje da u životu barem na neki način zavisi od onog drugog, jačeg pola. Devojčice treba da budu ljupke i dopadljive. Ukoliko se devojčica ne uklapa u ovakve kalupe, sva je šansa da će makar jednom u životu čuti da „takve žene niko ne voli”, a mislim da je jasno ko se podrazumeva pod tim „niko”.

Čitavo društvo okrenuto je tome da vaspita devojke tako da se dopadnu muškarcima. Marketinške agencije zarađuju milione na nesigurnim ženama širom sveta. Ženski časopisi nude gomile saveta kako se dopasti muškarcu, svakoga dana objavljuje se na hiljade knjiga koje uče žene kako da pronađu onog pravog. Knjiga iz kojih će muškarci naučiti kako da se ponašaju da bi se dopali ženama, međutim, baš i nema toliko.

Sa druge strane, dečaci odrastaju u uverenju da je sramota plakati i pokazivati osećanja, da moraju biti jaki u svakoj situaciji, da moraju biti „muško”. Brojne kulture, interesantno, muškost povezuju sa materijalnom situiranošću, pa zbog ovakvih besmislenih podela muškarac uvek mora biti taj od kog se očekuje da zarađuje i izdržava porodicu. Na romantičnim sastancima se podrazumeva da će muškarac biti taj koji će platiti piće ili ručak (autorka mudro primećuje da činjenica ko od njih dvoje ima više novca, ne igra apsolutno nikakvu ulogu). Porodice u kojima žena ne radi nisu retkost, do skoro su bile sasvim uobičajena pojava. U retkim slučajevima u kojima žena radi, a muškarac ostaje kod kuće, komšiluk sigurno ima o čemu da šapuće. Zbog čega je to i dan danas tako? Ako malo bolje razmislite, logičnog objašnjenja zaista nema.

Ovakav koncept je jednako poguban i za žene i za muškarce. Ženine sposobnosti se često uzimaju sa rezervom (koliko ste puta čuli da je neka žena, naročito lepa žena, na visoku funkciju „sigurno došla preko kreveta”? A koliko puta ste tako nešto čuli o uspešnom muškarcu? Upravo.), a od muškaraca se često očekuje nešto što oni ponekad ne mogu, ili jednostavno ne žele da ostvare. Takva očekivanja za rezultat imaju veoma problematičan i krhak muški ego koji se vrlo lako može osetiti ugroženim ukoliko se nađe u blizini jake žene. Sa druge strane, žene se vekovima vaspitavaju tako da taj ego neguju i tetoše. Virdžinija Vulf je u svom eseju „Sopstvena soba” za ovu pojavu iskoristila odličnu metaforu ogledala: „Tokom svih proteklih vekova žena je služila kao ogledalo koje ima čarobnu i divnu moć da dvostruko uveliča mušku figuru koja se u njemu ogleda. Kako će on (muškarac) i dalje donositi presude, civilizovati divljake, stvarati zakone, pisati knjige […] ako za doručkom i ručkom ne bude video sebe bar dvostruko većeg nego što je u stvarnosti?“

Žene i muškarci su oduvek bili različiti i uvek će se razlikovati. Zbog tih, fundamentalnih, razlika, svet i dalje postoji i život se iznova stvara. Različitost, međutim, nije isto što i ravnopravnost. Za gore navedene primere ne postoji biološki uzrok, to su razlike koje je iznedrilo društvo. Jedan od odličnih primera koje Adiči navodi je sledeći: uglavnom je žena ta od koje se očekuje da brine o čistoći doma i o kuvanju. To je toliko česta situacija da je bila na ivici da pomisli da se žene rađaju sa izvesnim „genom za kuvanje”, sve dok se nije setila da većinu najpoznatijih (i najplaćenijih) profesionalnih kuvara na svetu čine upravo muškarci.

Zbog toga je potreban nov pristup, drugačije društvo. Društvo koje polove neće deliti na slabije i jače, društvo koje polove neće deliti na roze i plavo. Svi smo u nekim situacijama slabiji nego što bismo to voleli, zbog čega je samo jednom polu dozvoljeno da tu slabost iskaže? Svi smo ponekad roze, a ponekad plavi. Ponekad smo prosto ljubičasti. Krajnje je vreme da ovakva uverenja ostavimo tamo gde im je mesto – u prošlosti. I da shvatimo da je feminizam pokret koji se, boreći se za ženska prava, ujedno bori i za muška, pa samim tim i pokret koji se bori za ljudska prava generalno.

Drage moje, ovog osmog marta poklonite sebi par trenutaka i uz kafu pročitajte ovu malu knjigu koja nosi poruku od ogromne važnosti. Možete je besplatno pronaći na internetu (ako se ne snađete, slobodno mi se javite, rado ću vam je proslediti) i pročitati dok ispijate kafu. Ili još bolje, sakupite ljude koje volite oko sebe, i zajedno poslušajte govor ove pametne žene. Pokažite ga mužu, momku, prijatelju, bratu, sinu. Prosledite ga svim ženama koje poznajete. Napisan je vrlo razumljivim stilom, uz argumente koje neće moći da obore ni najuporniji protivnici feminizma (koji će nakon ovoga možda shvatiti o čemu je zapravo reč). Za razliku od većine feminističkog štiva, akcenat ne stavlja samo na problem žena. Zaista mu se ništa ne može zameriti. Počnimo od „sopstvenog dvorišta”, izgradimo svet u kom će ljudima biti jasno da feminizam nikoga ne ugrožava. Onoga dana kada se to dogodi, više neće biti potrebe za ovakvim govorima, neće biti potrebe za odbranom ovog termina od negativnih konotacija. Više neće biti potrebe ni za terminom.

Ocena: 5/5

Link ka TEDx govoru