Stsh's Book Corner: mesečni favorit

Showing posts with label mesečni favorit. Show all posts

Konačno je stiglo proleće i već se lakše diše (ako imate alergije ovo ne važi za vas, moje su se misteriozno povukle pre nekoliko godina). Uz to su iza nas i praznici, poznati kao dani koji unesu pometnju u svakodnevno funkcionisanje i izazivaju potrebu da se nekoliko puta dnevno zapitate „koji je danas dan?“ Ti dani su, međutim, u mom slučaju i sinonim za dosta čitanja, posebno oni kada ništa ne sme da se buši, farba i budži. Da se čita, srećom, sme. I sami ste primetili da u poslednje vreme zapostavljam blog. Nemam neko legitimno opravdanje za to – tako je kako je. Ali to ne znači da makar jednom u sto godina ne mogu da se osvrnem na naslove pročitane u prethodnom periodu i makar na taj način vam skrenem pažnju na neke koje nikako ne bi trebalo da propustite. Pa, da krenemo redom:

1. Žena koja godinu dana nije ustala iz kreveta, Sju Taunzend – Mart je otpočeo željom za laganim, duhovitim štivom i podsvesnom željom za hibernacijom, pa je ovaj roman delovao kao nešto što se savršeno uklapa u zadate kriterijume. Eva ima muža i dvoje dece za kojima večito rasprema i koje doslovno dvori. Kao i većina drugih žena, uostalom. Za razliku od drugih žena, međutim, Eva odlučuje da je dosta. Na dan kada blizanci odlaze na koledž, Eva obučena leže u krevet. I odlučuje da sa njega ne siđe narednih godinu dana. Ubrzo svi (doduše nerado) prihvataju njenu odluku, iako je niko ne razume. Zašto to radi? Mora da razmisli. O čemu ona to pobogu ima da razmišlja? O svemu. Da li se slonovi znoje. Da li su Mesec izmislili pesnici? Da li su ona i njen muž srećni u braku? Ako sanjate o savršenoj, srećnoj porodici, ova knjiga će vam već u prvoj polovini srušiti snove. Eva je možda iščašen lik, ali čekajte tek da upoznate njenu porodicu. Ovaj roman je katalog samoživih junaka operisanih od empatije, prema tome - naravno zabavan, ali Daily Mail (na koricama) preteruje kad kaže da ćete se smejati do suza. Tu i tamo neki smešak, i to je to. Priča se u nekom trenutku rasplinjava i tračevi o Evinom stanju će od komšiluka preći na tviter a onda i u medije pa će se ispred Evine kuće skupiti horda obožavalaca koji je smatraju sveticom i žele njen savet. Bilo kako bilo - knjiga se pročita za dan. Nije “wow”, ali bar nije dosadna. Ako nemate problem da svarite doslovno nepodnošljive likove, ovo je sasvim ok vikend-roman za opuštanje. Svako ko je makar jednom pokupio prljave čarape sa poda neće moći da ne pronađe makar trunku razumevanja za Evu. S druge strane, ako ga preskočite, nećete mnogo propustiti. P.S. Autorka se proslavila knjigama o Adrijanu Molu, ali ja ih nikad nisam čitala pa ne mogu da uporedim. P.P.S. Ocene na Goodreadsu su kriminalne.

2. Donesite mi glavu Ajvi Poket, Kejleb Krisp – Pisala sam o prvom delu Ajvi Poket (OVDE), i moram da priznam da sam bila strašno ljubomorna što nije meni zapalo da je prevedem. Okolnosti su se, međutim, promenile i složile tako da mi se želja ostvari pa će vas na prvoj strani druge i treće knjige Ajvinih avantura dočekati moje ime (treća izlazi za koji dan). Naravoučenije – budite zavidni, ponekad se isplati. Malo je reći da sam uživala u prevođenju ovih knjiga, a o tome koliko mi je žao što ih nema više ne vredi ni govoriti. Ajvi Poket je apsolutno jedna od mojih omiljenih književnih junakinja za decu, odmah posle Pipi Duge Čarape. I da, ovo jesu knjige za decu, i klinci ih obožavaju, ali ja iskreno mislim da je pisana tako da odrasli u njoj mnogo više uživaju. Verujte mi na reč, čitajte Ajvi Poket.

3. Mi protiv vas, Fredrik Bakman – Već neko vreme mi je jasno da Bakman samo štancuje knjige i da će mi se, kad prođe nekoliko godina od čitanja, sve njegove priče i likovi (osim Uvea) zbrkati u glavi. Ali pošto je mart, kao što rekoh, bio period kad sam želela samo lagano štivo, uzela sam „Mi protiv vas“, iako mi ni „Medvedgrad“ zaista nije bio ništa posebno (veću ocenu je dobio samo zbog izuzetno važne teme kojom se bavi, opširnije utiske pročitajte OVDE). Nastavak mi se dopao još manje od Medvedgrada, a razlozi su više-manje isti. Nisam se u međuvremenu zainteresovala za hokej, i dalje ima previše likova za koje se nisam vezala ni u prvom delu, a ni sada. Više bih, na primer, volela da saznam šta se dogodilo sa uznemirenim ljudima nego sa stanovnicima Medvedgrada. Bakmanov stil ozbiljno počinje da me umara, ta repetitivnost i razbacivanje floskulama ostavljaju utisak kao da ni sam ne zna šta bi pisao i da je nastavak iznuđen (što ga nije sprečilo da ispiše skoro 500 strana). Čini mi se čak i da ne morate da čitate Medvedgrad jer deo ovog romana otpada na prepričavanje prethodnog. Kao i na milion puta ponovljena zapažanja poput onog da je strašno teško biti roditelj, da će neko umreti i da ovo nije takva i takva priča niti su likovi ovakvi i onakvi (kakva je to tačno priča nije najjasnije). Nastavci romana koji su isprva zamišljeni kao samostalni nikad nisu sjajni, a čini mi se da je to slučaj ovde jer je priča u Medvedgradu prilično zaokružena, čak dobijamo i informacije o tome šta će se sa pojedinim junacima desiti u budućnosti. Isti je slučaj i sa "Mi protiv vas" tako da stvarno ne razumem čemu treći roman koji je već najavljen.

4. Džoni Panika i Biblija Snova, Silvija Plat – Nakon što mi je Bakman isisao dušu, posegnula sam za kraćom formom i dugoočekivanom zbirkom Silvije Plat. Ali tu me je već uhvatio reading slump pa sam je čitala mnogo duže i kilavije nego što sam želela (ili možda što zaslužuje). Kao i svaku drugu zbirku, i ovu krasi ta osobina da nisu sve priče jednako upečatljive ili dobre. U njoj su i neke priče koje Silvija nije želela da objavi iz života, kao i isečci iz dnevnika. Ne znam šta da mislim o takvim postupcima. S jedne strane, pomislite kako je autor imao razlog da nešto ne pusti u etar, s druge, setite se Kafke. Nisu mi se sve priče dopale, ali emotivno sam vezana za Silviju i bilo mi je drago što je ponovo čitam, kao kada posle sto godina sednete na kafu sa nekim sa kim ste izgubili kontakt, a ko vam je drag, i posle nekog vremena shvatite da veza zapravo nikad nije ni prekinuta.

5. Nevidljivi život Euridisi Guzmao, Marta Batalja – Mnogo sam se radovala ovoj knjizi, ali nisam dobila ono što sam očekivala. Avaj. Euridisi je svaka žena u istoriji kojoj je rečeno da "to nije za žene". Svaka koju su ograničili na rad u kući i bavljenje decom jer je ono "napolju" rezervisano za muškarce. Svaka koja se nije odvažila da učini nešto što "nije damski". Svaka koju je na bilo koji način stopirao patrijarhat. Zamisao perfektna, stil blago duhovit, prva polovina knjige odlična. A onda se dogodi ta druga polovina u kojoj autorka uvodi Euridisinu sestru, a onda još gomilu likova, ali stvarno uvodi, onako kako se uvode novi likovi koji će biti od velike važnosti za fabulu. A onda pređe na novu turu likova. I svi ti (zapravo sporedni) likovi, iako njihove priče same po sebi nisu dosadne, prave ogromnu gužvu na prilično ograničenom prostoru (190 str) zbog čega Euridisi Guzmao postaje nevidljiva čak i u sopstvenom romanu. A možda je to genijalna zamisao autorke? Možda, ali ja sam se pomučila da je završim i baš mi je žao jer je, kao što rekoh, zamisao baš obećavala i baš sam htela da volim ovu knjigu. Ipak vam savetujem da je pročitate jer možda lakše varite detaljno uvođenje sporednih likova i možda baš zavolite ovu knjigu onako kako sam ja htela. Euridisi sigurno hoćete.

6. Alma i sedam čudovišta, Iria G. Parente i Selene M. Paskual – Naravno, prvo što primetite kada otvorite ovu knjigu jesu unutrašnje ilustracije koje su neobične i možda malo preozbiljne za dečju knjigu. Onda shvatite da se knjiga bavi temom čija ozbiljnost ne može ni da se opiše. Mentalno zdravlje dece je kod nas nekako i dalje tabu tema, mada šta je sve kod nas tabu, ovo uopšte ne treba da se čudi. Iz iskustva znam da roditelji ponekad, i pored najbolje namere, jednostavno ne znaju da prepoznaju neke znake (ili prosto ne žele da vide, što je sasvim razumljivo) a još manje znaju kako da o tim znacima govore sa decom. „Alma i sedam čudovišta“ je simbolična priča o devojčici koju noću posećuju različita čudovišta koja su se nastanila ispod njenog kreveta. Svako čudovište odgovara nekom od psihičkih problema sa kojima se deca i mladi susreću danas. Napisana je vrlo jednostavno, štaviše, stilski je to možda moglo mnogo bolje. A možda i nije jer na ovaj način prenosi poruku baš kako treba. Kada sam je pročitala (svesna toga da je stilski, eto, moglo bolje), naježila sam se od glave do pete i istovremeno ispunila nekom toplinom jer tako divno ohrabruje razgovor o najcrnjim mislima. Ovo je baš važna knjiga. I za decu i za roditelje. Dođe mi da je poklonim svima koje znam.

7. Sobarica, Nita Prouz – Zalepila sam se za ovaj naslov jer su roman šakom i kapom poredili sa Elenor Olifant. Ali jedna je Elenor Olifant. Htela sam da kupim original, ali iz nekog razloga je bio preskup a onda sam videla da je Vulkan objavio prevod. I protivno zdravom razumu sam otišla u knjižaru i kupila je. Prevod je strašno loš, lektura standardno nepostojeća. A ni priča mi se ne dopada (možda bi mi se više dopala u originalu, šta znam). I pitam se dokle će pisci da jašu na talasu spektruma. Sobarica po kojoj knjiga nosi naslov ima Aspergerov sindrom, i meni je uvek beskrajno simpatično da čitam o takvim likovima. Jednog dana na poslu zatiče telo mrtvog gosta i optužena je za njegovo ubistvo. Žanr bi se, prema tome, mogao odrediti kao neki duhoviti triler i kraj je prilično iznenađujući, ali ne zato što je priča dobro napisana već zato što je prosto ubačen tu, bez ikakve naznake i motivacije. Roman je apsolutni bestseler i svi su oduševljeni. Ja bih vam preporučila da je zaobiđete u širokom luku. Radnja neinventivna, likovi stereotipni do te mere da mi se čini kao da je autorka guglala „ljudi sa autizmom“ ili „problemi ilegalnih migranata“. Maltene uvredljivo.

8. Kalendar Maja, Zoran Ferić – Pisala sam o knjizi na blogu (OVDE), pa neću dužiti. Reći ću vam samo da mi se još od „Kazališta“ Ferić vrtoglavom brznim popeo na listi domaćih (tj regionalnih) pisaca. „Kazalište“ mi se dopalo više od „Kalendara“ (o „Putujućem kazalištu“ čitajte OVDE), ali i ovaj roman je odličan i ne čudi me što je pokupio sve moguće i nemoguće hrvatske nagrade. Čitajte Ferića, priuštite sebi malo čistog uživanja.

9. U očima zveri, Nastasja Marten – Jedna od onih priča koja se mogla naći u Zabavnikovoj rubrici „Život piše drame“. Nastasja Marten je francuska antropološkinja koju je, dok je boravila u Sibiru, napao medved i odgrizao joj pola lica. „U očima zveri“ je kratka ali upečatljiva priča o njenoj borbi sa tim iskustvom. Počev od hladnih, neonskih svetala ruskih bolica i bolnih operacija, preko „možemo mi to bolje od Rusa“ stavova francuskih doktora, do njene šokantne želje da se vrati na „mesto zločina“ i konačno se pomiri sa onim što joj se dogodilo. Zanimljiva svakako, ali čini mi se da opštem utisku mnogo više doprinosi činjenica da je u pitanju istinita priča, a mom ličnom to što mi je malo vratila sećanje na vreme kad sam i sama ležala u bolnici dok su mi ušivali lice. Doduše posle susreta sa komšijskim psom, ne sa medvedom, ali bila sam mala pa je i mali pas delovao veći.

10. Zima, Ali Smit – Htela sam da pišem poseban tekst o ovoj knjizi. I počela sam, ali nije mi se dalo, pa sam onda umesto toga napisala ovaj pregled. I evo, bukvalno ni sad ne znam šta da kažem, kako da vam dočaram koliko sam uživala u ovom romanu. „Zima“ je deo tetralogije „Godišnja doba“ i prethodi joj roman „Jesen“ (ne znam zašto je Štrik odličio da ovaj roman objavi prvi, ali može samostalno da se čita, tako da nije problem). Internet kaže da je Ali Smit inspiraciju za knjigu našla u Dikensu i Šekspiru i zaista, glavna junakinja romana, Sofija, pravi je moderni Skrudž. Pozvala je sina na božićnu večeru, ali posle zapetljancije sa bankom nije uspela da podigne novac i na trpezu može da iznese samo užegli kikiriki (ili tako nešto). Srećom (mada ne baš ako pitate Sofiju), tu je njena sestra koja će se pobrinuti za sve. A sin. Sin je tek posebna priča. Artur piše blog „Art u prirodi“ čiji je tviter nalog otela njegova bivša, Šarlot, pa sad na njemu lupeta kojekakve besmislice. Budući da nije spreman da majci saopšti o raskidu, Art unajmljuje devojku koju slučajno sreće da se tokom božićne posete majci pretvara da je Šarlot. Šta vam više treba da vas ubedite da odmah uzmete svoj primerak „Zime“? Mnogo je dobra, kad vam kažem.

11. Ovo niko ne pominje, Patriša Lokvud – Još jedan zanimljiv, eksperimentalni roman, ali ovaj me, za razliku od „Zime“, nije baš oduševio. Romani sa tezom, pa još u nekonvencionalnoj formi, mogu biti mač sa dve oštrice i evo, ja ne znam na koju da se bocnem. Roman je podeljen u dva dela koja na prvi pogled mogu delovati kao dva zasebna romana - u prvom je u središtu "portal". Neimenovana junakinja romana proslavila se na netu pitanjem "Da li psi mogu biti blizanci". I taj deo je prepun britkih, ciničnih i poraznih (ali i duhovitih) zapažanja o modernom društvu. Iako je pisan u crticama (nalik na tvitove, recimo) pa je lako izgubiti tok, mislila sam da će mi ova knjiga možda ući u top 10. Ali onda stiže taj drugi deo kada junakinja saznaje o problemima sestrine trudnoće koji prerastaju u nezamislivi scenario i on vrlo jasno služi kao podsetnik šta je u životu zaista važno i kako svet koji poznajemo može da se preokrene u sekundi. Problem je u tome što, iako bi trebalo da bude emotivan i otrežnjujući, na mene nije ostavio očekivani utisak. Fell flat, što bi se reklo. Ali razumem poentu i istovremeno shvatam i zašto neki ljudi misle da je roman genijalan, dok drugi misle da je potpuna glupost. Nije potpuna glupost, naprotiv. P.S. Moram da pohvalim prevod, koji sigurno nije bio nimalo lak. Roman je oslanja na sleng i savremena dešavanja i moram da priznam da sam bila oduševljena kada sam naišla na izraze poput „osopa“. Ako ne znate šta to znači, onda ovo definitivno nije knjiga za vas.

12. Dnevnik 2020, grupa autora – Na samom početku ove knjige Lana Bastašić objašnjava kako je došla na ideju da kolegama piscima iz regiona predloži da zajedno napišu dnevnik. Svako po dva odvojena meseca. To je bilo krajem 2019. godine. Naravno, niko nije mogao ni da sanja šta će doneti 2020. Dnevnik, dakle, vodi šest pisaca iz regiona: Lana Bastašić, Luiza Bouharaoua, Dijana Matković, Rumena Bužarovska, Danilo Lučić i Nikola Nikolić. Neke nisam čitala ranije. Za neke, iskreno, nisam ni čula. Nije mi svačiji stil legao i nisu svi unosi bili zanimljivi (što je i normalno kad vas neko tera da na silu pišete svakog dana). Ali dopala mi se knjiga i sve više mi se dopada što više razmišljam i pričam o njoj. Kao prvo, čita se kao roman. Nekako odmah imate svest da autori vrlo dobro znaju da pišu za publiku, pa u tom smislu ovo nije onaj pravi dnevnik koji čuvamo pod ključem. Neki to i koriste pa čitamo neke stavove i mišljenja kojima u dnevniku možda nije mesto. Ali nema veze. Druga zanimljiva stvar je kako su prelazi iz meseca u meseca suptilni i ne gube utisak celine. Dve stvari su mi pale na pamet. Prva, kako smo svi mi isti narod koji sticajem okolnosti nosi različita imena i živi na razgraničenim podnebljima. I druga, kako nas je ova korona ogolila i uniformisala nam misli. Zanimljivo, tokom čitanja sam pomislila da knjiga nije ono što sam očekivala. A iskreno, ni ne znam šta sam očekivala. Znam samo da je apsolutno vredna čitanja, iako u njoj nema neke velike poente, neki unosi vrište da autori nisu imali inspiraciju (ali, šta će, moraju) i nema šanse da će vam baš svi pisci leći. Ja sam je slistila za dan i po i baš me je vukla. Saosećala sam sa martovskom paranojom, setila se kako je to bilo kad sam u junu shvatila da ću se sunčati samo na terasi, ponovo bila ljuta zbog demonstracija u julu… a ponekad se vala i naglas smejala.

Dođosmo i do kraja ovog spiska. Kao što vidite, bilo je prilično šareno – red fenomenalnih knjiga, red onih bez kojih sam mogla. Iskoristiću privilegiju ličnog bloga da budem bezobrazno subjektivna i titulu favorita dodelim završnici trilogije o Ajvi Poket. Za kraj ću citirati Kejleba Krispa s kojim se apsolutno slažem: „Pa, dragi čitaoci, naša avantura je gotova. Hajde da ne budemo sentimentalni. Nismo u tom fazonu, zar ne? Kraj je bio veličanstven i žao vam je što je gotovo – oko toga se svi možemo složiti – ali postoje i druge knjige, drugi junaci. Ne, neće biti isto, ali šta jeste isto? Budući da moram da zaradim za lebac, nastaviću da pišem knjige o zanimljivoj deci – ali čisto sumnjam da će iko biti toliko nepodnošljiv, nepopravljiv ili uvredljiv kao Ajvi Poket. Niti će biti toliko veličanstveno zabavno pisati o njima.“

Do sledećeg posta
Vaša (uopšte nisam u fazonu da budem sentimentalna) Stš <3

Ponovo sam upala u čitalačku krizu. Tako mi i treba kad sam potrčala da pohvalim čitalačku godinu još u januaru. Ne znam u čemu je problem, da li mi se smučila ova zima koja nema nameru da ode ili biram pogrešne knjige, ali problem postoji. No, počastila sam se nekim knjigama kojima se baš radujem, pa se nadam da će one pomoći. Bolje bi im bilo! Pa, budući da mi mart nije baš naklonjen (ni u čitalačkom ni u nekom drugom smislu), pomislila sam da nije loše da se osvrnem na knjige pročitane tokom januara i februara. Možda to malo pomogne, bilo ih je baš dobrih. Idemo redom:

1. Molitva za Ovena Minija, Džon Irving – Znala sam da ću uživati u ovom romanu jer mi se Garp mnogo dopao. Doduše, to ne mora uvek da bude slučaj, ali sa Irvingom, čini se, nema greške. Čitala sam ga tokom praznika i mnogo mi je prijao. Ne dajte da vas uplaši broj strana Irvingovih romana, čitaju se u dahu. O „Molitvi“ sam pisala OVDE, a evo i podsetnika na post o „Svetu po Garpu“ (klik OVDE). Oba romana preporučujem od srca.

2. Moja godina odmora i opuštanja, Otesa Mošfeg – Hajp oko ove knjige se podigao i pre nego što je objavljena i meni je još pre srpskog izdanja čučala na listi. Nisam mogla da odolim priči o ženi koja se odlučuje na hibernaciju u trajanju od godinu dana, a nisam se ni pokajala. Utisci su podeljeni – neki je mrze, neki je obožavaju. Meni se dopala, možda zato što nisam očekivala neku produhovljenu priču o egzistencijalnim krizama, bilo mi je jasno od početka da ova knjiga prosto nije o tome. Pisala sam i o ovom romanu, utiske možete pročitati OVDE.

3. Petrovi u gripu i oko njega, Aleksej Saljnikov – Još jedan roman za koji sam znala da će mi se dopasti čim sam ga ugledala. Ispade da moj instinkt nikad ne greši, ali ne dajte da vas ovaj dobri niz zavara. Sećate se knjige koju sam polila kafom? To je ta. Nisam pisala o njoj van Instagrama jer ne znam ni šta bih rekla (napisala sam već na Instagramu - sudeći po tekstu na koricama, ni izavač nije znao). Ovo je jedna od najluđih knjiga koje sam pročitala u poslednje vreme i moraćete da mi verujete na reč da je prava poslastica za ljubitelje apsurda. Ne znam gde Lom pronalazi tako dobre pisce, ali samo neka nastavi. Šteta što ostaju u senci nekih daleko lošijih a popularnijih knjiga, kao što na primer „Kineskog cara“ nijednom nisam videla na profilima bukstagramera, a odličan je. Dakle, preporuka kao vrata.

4. Karmila, Džozef Šeridan Lefanju – Da sam umrla u februaru, ne bih imala pojma da je ova knjiga prevedena kod nas. Videla sam čak dva izdanja pored ovog. Ali ipak bih vam preporučila izdanje Urban Readsa jer, ako ćemo iskreno, priča savremenom čitaocu neće biti ni originalna niti posebno upečatljiva (posle niza i niza mnogo popularnijih priča o vampirima), ali ima vrlo važno mesto u istoriji književnosti a ilustracije Izabele Macanti joj (osim što su prelepe) daju neki poseban šmek. Pisala sam o „Karmili“ pa ako vas interesuje možete saznati zašto je toliko važna a i zaviriti u unutrašnje ilustracije (klik OVDE).

5. A Breath of Snow and Ashes, Diana Gabaldon – Roman koji mi je oduzeo većinu meseca (oba) je šesti deo serijala Outlander. Ako već neko vreme pratite blog, znate da obožavam ovaj serijal i da knjige čitam neposredno pre emitovanja serije. Prošle nedelje je konačno počela da se emituje šesta sezona i bilo je krajnje vreme da se upustim u 1400 strana Dajanine skribomanije. Za razliku od prethodne knjige u serijalu koja je zagorčala život svim fanovima Outlandera, ova je odlična i mnogo mi je drago (o osećaju olakšanja da ne pričamo) što je prethodna knjiga bila samo privremeni nedostatak inspiracije autorke. Pisala sam o romanu OVDE (u postu imate linkove ka svim prethodnim knjigama iz serijala), ali odmah da vas upozorim, strašno je teško napisati smislen post o šestoj knjizi serijala bez spojlera, tako da ne očekujte previše. P.S. Gledate li Outlander?

6. Nestvarno a stvarno 2, Živojin Petrović – Bilo je očekivano da ću posle Dajane prionuti na nešto kraću formu pa mi je zbirka o zanimljivostima iz srpske istorije Živojina Petrovića došla kao poručena. Prvi put sam se sa Petrovićevim delom susrela kroz roman „Do viđenja“ o ekscentričnom beogradskoj bogatašici (tekst o knjizi je OVDE) i budući da je u pitanju priča zasnovana na istinitom događaju, stvarno sam se oduševila. Onda sam pročitala i prvu zbirku „Nestvarno a stvarno) o kojoj sam pisala OVDE, pa je bilo logično da pročitam i drugu. O drugoj nisam pisala zaseban post, ali tekst o prvoj bi trebalo da bude dovoljan da shvatite šta možete očekivati od ovih knjiga. Prva mi se više dopala. Imam utisak da Petrović nije imao u planu drugu zbirku i da je ona nastala zbog popularnosti prve. Zašto to mislim? Pa, zbog toga što je u prvu evidentno ubacio stvarno najzanimljivije priče na koje je naišao. Ipak, i u drugoj ima mnogo čega zanimljivog i događaja i junaka koji zaista ne zaslužuju da budu zaboravljeni, tako da vam obe preporučujem od srca.

7. Markovaldo, Italo Kalvino – Volim Kalvina i pročitaću sve što je ikad napisao, odmah da se zna. Markovaldo je zbirka priča o istoimenom junaku. Mala knjiga puna velikih reči. Kalvino je zaista poseban pisac i teško je prepričati njegova dela. Ovo je zbirka o malom čoveku u velikom svetu koji na sve načine pokušava da preživi. Mogla bi se klasifikovati kao komedija, ali ništa tu nije zaista smešno, naprotiv. Znate, kao ona scena u „Čekajući Godoa“ kada Estragonu spadnu pantalone (ako ne znate o čemu pričam, obavezno čitajte Beketa). Čitajte Kalvina.

8. Zapisano u beskraju, Irene Valjeho – Jao, jao, jao. Bila sam uverena da ću uživati u ovoj knjizi i otvorila sam je s ogromnim očekivanjima. Totalno pogrešnim. Sa Irenom Valjeho je sve krenulo nizbrdo. Ovo bi trebalo da bude knjiga o nastanku knjige u antičkom svetu. Ali nije. Ovo je knjiga o antici, onako uopšteno i knjigama, isto tako uopšteno. Red priče o Aleksandrijskog biblioteci, Aleksandru Velikom, red prepričavanja Homerovih epoha, Orvelove 1984, Bredberijevog Farenhajta i još gomile knjiga sa kojima bi, da se razumemo, svako ko se uhvati za ovakvo štivo trebalo da bude upoznat. Kakve veze Orvel i Bredberi imaju sa antikom, pitate se? Pitam se i ja. Ostatak knjige su uglavnom autorkine reminiscencije sa sopstvenu prošlost kojima apsolutno nije mesto ovde, na primer na situacije u kojima je mama tera da uči da čita a ona neće pa neće. Nisam je završila. Ali pročitala sam više od pola i ne želim da taj trud prođe nenagrađeno. Zato je na listi.

Stigli smo do kraja liste. Stvarno sam prezadovoljna. I brojem knjiga (bolje reći brojem pročitanih strana, jer – Outlander) i odabirom. Mislila sam da će mi biti teško da izaberem favorita, ali ipak nije. Titula pripada Dajani Gabaldon. Uz sve mane, zaista treba znati napisati roman od 1400 strana (podsećaću vas dok sam živa) koji sve vreme drži pažnju. I još čim se izborite sa ciglicom i dođete do kraja poželite da se odmah bacite na sledeću. Priznaćete, to nije lako.
Šta ste vi čitali ove zime? Kako se borite s čitalačkim krizama? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,
Vaša (možda hibernacija do proleća i nije tako loša ideja) Stš <3

Pravo jesenje vreme tek što je počelo a meni već nedostaje leto. Ponekad se pitam da li ljudi koji obožavaju jesen imaju prozore. Celog septembra sam bila prilično zauzeta i nisam imala mnogo vremena za čitanje. Sa druge strane, ispunila sam Goodreads izazov koji sam sebi postavila početkom godine (50 pročitanih knjiga) pa je možda krajnje vreme da prestanem da kukam kako ne čitam dovoljno. U septembru sam pročitala četiri knjige, ali s obzirom na to da sam pozavršavala gomilu uradi-sam projekata i da počinje šugavo, hladno vreme, ostaje mi da se nadam da će narednih nekoliko meseci te brojke skočiti. Evo koji naslovi su u pitanju:

1. Beležnice, Žoze Saramago – Malo je reći da sam se oduševila kada sam videla ,,Beležnice“ u pripremi kod Lagune jer sam bila uverena da su završili sa Saramagom. I toliko mi je drago što nisu jer je ova knjiga potpuno drugačija od svega što su do sada objavili. U pitanju su Saramagove zabeleške sa bloga koji je vodio pred kraj života. Pisala sam o knjizi OVDE i zaista je svima preporučujem, ljubitelji Saramaga će ga bolje upoznati a oni koji se sa njim tek sreću sigurno će poželeti da pročeprkaju po njegovom opusu. Uvek je tužno kad znaš da je neka knjiga pisca kog voliš poslednja, tako da su mi osećanja nakon čitanja malo bila zbrkana. To je valjda i razlog zašto sebično štekam još dve njegove knjige koje imam već neko vreme. Nekako mi je teško da se pomirim sa tim da će jedna zaista biti poslednja.

2. Život pre čoveka, Margaret Atvud – Još jedno lepo iznenađenje koje nam je Laguna priredila. ,,Život pre čoveka“ je jedan od starijih romana Margaret Atvud, napisan krajem sedamdesetih. Svakako nije njen najbolji roman, ali vrlo dobro pokazuje u kakvu književnicu će izrasti. U pitanju je prilično mračna priča o propalom braku, divno napisana. Pisaću opširnije o njoj na blogu, a do tada vam preporučujem da, ako slučajno niste čitali Margaret, obavezno to promenite.

3. Zagoreli šećer, Avni Doši – Nisam baš nešto mnogo očekivala od ove knjige i nasumično sam je uzela sa police, ali to ne znači da me nije razočarala. Prvu polovinu sam pročitala u dahu i stekla sam utisak da će roman biti dobar do kraja, ali onda se nešto dogodilo, kao da je sve stalo i jedva sam se naterala da je dovršim. Sudeći po komentarima na Instagramu kada sam podelila sa vama da se malo mučim sa knjigom, nisam ni morala da je dovršavam jer je generalni utisak sličan. Ideja dobra, realizacija i ne baš… U pitanju je priča o vrlo komplikovanom odnosu majke i ćerke, o ženi koja je primorana da se brine o dementnoj majci koja nije bila roditelj za primer. Kao što rekoh, u teoriji nešto što bi mi moglo biti interesantno: odnos majke i ćerke, položaj žena u Indiji, malo magijskog realizma i egzotične kulture, ali na kraju totalno nezanimljiva priča koja nije uspela da me uvuče.

4. The Lost Girl, D.H. Lawrence – Kao što sam vam priznala na Instagramu, ovu knjigu sam planirala da pročitam još pre dve godine jer sam od prijateljice dobila ceger koji na sebi ima ono čuveno, narandžasto Pingvinovo izdanje ove knjige (što ga uopšte opisujem, vidite ga na slici). Pošto, iskreno, za ovaj Lorensov roman do tada nisam ni čula, bilo mi je glupo da ga nosim jer pazite sad: šta ako me neko spopadne na ulici i pita me nešto o knjizi a ja bukvalno pojma nemam? Šta ako se neki stavovi iz knjige totalno sukobljavaju sa mojim ili je roman prosto loš? Nezgodno, priznaćete. I tako je ceger čamio u ormaru a roman na Kindlu sve dok ovaj koji trenutno nosim nije počeo da se raspada (a nervira me otkako sam ga kupila, strašno je nepraktičan i sto godina moram da kopam po njemu da nađem bilo šta). I tako je Lorens konačno došao na red. A knjiga? Pa nisam baš oduševljena, mogu vam reći, da sam ja bila Lorensova urednica skratila bih je onoliko, posebno one beskrajne dijaloge u kojima ima toliko ponavljanja da pomislite da je imao neku normu u pogledu broju reči… Ali nije ni loša, posebno ako se u obzir uzme kontekst vremena u kom je pisana. Ukratko, knjiga je ok i nosim ceger iako bih, da sam sama birala, sigurno izabrala neki drugi naslov. Nosim se mišlju da nije baš mnogo ljudi pročitalo ovu knjigu a i do sada me niko nije spopao na ulici da me pita bilo šta o njoj.

Kad vidite Saramaga na listi verovatno ne moram ni da proglašavam favorita, ali hajde da ne odstupamo od forme zarad mogućnosti da je neko sasvim slučajno nabasao na ovaj blog. Beskrajno sam uživala u ,,Beležnicama“ i nadam se da će moja preporuka nekome biti dovoljna da ih pokupi sa police. Šta ste vi čitali tokom septembra? Koja knjiga je na vas ostavila najbolji utisak?

Do sledećeg posta,
Vaša (razmišljam da se zavučem u neku pećinu i ne izlazim do proleća) Stš <3

Prođe leto kao da ga bilo nije. Ove godine sam konačno uspela da odem malo južnije, nadišem se slanog vazduha i naslušam šuma talasa, ali proklet je ljudski rod, nema ni mesec dana kako sam se vratila sa mora a već bih išla ponovo. Na moru me nikad u životu nije zadesila čitalačka kriza, pa tako ni ove godine. Možda je stvar u tome što nam je na odmoru mozak rasterećen i lakše upija napisano. A možda je prosto stvar u tome što je na moru sve lepše i lakše. Zbog toga u avgustu brojim nešto više pročitanih knjiga nego obično (mada mi je koncentracija značajno pala čim sam se vratila u Beograd). A kako sam preskočila julski pregled, ovog puta ponovo imamo 2 u 1. Pa da krenemo redom:

1. Kraj raspusta i druge priče, Ana Miloš – Booka je odgovorna što u poslednje vreme čitam više domaćih pisaca (meni su i pisci iz regiona domaći, da se odmah razumemo), a bukstagram što sam zbirku priča Ane Miloš pogurala preko reda. Većini se neviđeno dopala. Meni baš i nije. Ne bih znala da navedem konkretan razlog, jednostavno mi je bila neupečatljiva (što je opet u suprotnosti sa većinskim mišljenjem na bukstagramu). Ipak bih izdvojila ,,Pet ćerki Miloša Adamovića“, priču koja se po mnogo čemu izdvaja iz zbirke i koja mi dopala toliko da mi je, ako ništa, onda zbog nje drago što sam se upoznala sa delom Ane Miloš.

2. Asimetrija, Lisa Halidej – Kao što naslov ovog romana nagoveštava, Lisa Halidej se bavi raznim asimetrijama savremenog sveta, nejednakostima koje toliko nemaju smisla da bi možda i prestale da postoje ako bi svako samo na sekunda zaista razmislio o njima. Kroz dve naizgled nepovezane priče o devojci koja se upušta u aferu sa znatno starijim poznatim piscem i momkom koji zbog boje kože i zvučnog imena biva zadržan na aerodromu radi rutinske provere, autorka postavlja brojna pitanja o neskladu koji se uvukao u svaku poru našeg svakodnevnog života. Pisala sam o romanu na blogu, pa ako vas interesuje o čemu je tačno reč, tekst vas čeka OVDE.

3. SPQR, Meri Bird – Možda vam je već poznato da se iz čitalačkih kriza izvlačim publicistikom, a omiljena mi je ona koja se bavi istorijom. Meri Bird je oduševljena Rimom, i to se vidi, a njegovu istoriju smešta u period od 63. godine p.n.e. do 212. g.n.e. kada je ,, car Karakala sve slobodne stanovnike Rimskog carstva proglasio punopravnim rimskim građanima, čime je izbrisao razliku između osvajača i pokorenih i dovršio postupak širenja prava i povlastica rimskih građana započet gotovo hiljadu godina ranije“. Za naslov romana autorka bira rimsku krilaticu „Senatus populusque Romanus“, odnosno: „Senat i narod rimski“, a ideja vodilja joj je da prikaže Rim u pravom svetlu, odnosno ne kao ,,nasilnog mlađeg brata“ antičke Grčke. Za ljubitelje antičke istorije ovo je obavezno štivo a Meri Bird je sjajan vodič kroz ne tako poznate priče o staro Rimu. Preporuka od srca.

4. Vremeplovac iz kamenog doba, Teri Pračet – Hvala Laguni što čupa sve živo Pračetovo za nas kojima se srce slama svaki put kad se setimo da ga više nema. ,,Vremeplovac“ je zbirka priča koje je Pračet pisao kao mladić za lokalne novine i nikada ih ponovo nije objavio. I zaista, kada ih čitate, jasno vam je u koga će taj mladić izrasti. Najdivnije od svega je zapravo to što su priče namenjene deci tako da više ne morate čekati da klinci iz okoline odrastu da biste ih upoznali sa Pračetom (Pračet, uzgred, ima serijal o Džoniju Maksvelu koji je takođe namenjen deci, ali naravno da je odavno rasprodat). Dakle, vrbovanje malih Pračetovaca može da počne.

5. Mala prodavnica strave i grozni golicavi prašak, Magdalena Hai – Nastavljamo sa knjigama za decu, i to baš za malce. ,,Mala prodavnica strave“ je knjiga o Nini koja najviše na svetu želi da kupi bicikl, a pošto nema novca, onda mora da nađe posao. I nalazi ga u prodavnici strave gde se prodaju metiljave metle, vilinski brabonjci i konzervirani mrak (između ostalog). A vlasnik ovog neobičnog lokala leži na podu i cepa se od smeha jer je nekako uspeo da se pospe golicavim prahom. Mnogo mi je drago što postoje ovakve knjige za decu (valja gajiti male gotičare). Naravno, nije ni najmanje strašna, naprotiv, vrlo je smešna, ali ja se svakodnevno oduševljavam komedijama koje krasi ,,spooky“ atmosfera. Knjiga je namenjena za početno čitanje, pa eto ideje za poklon (biće u nastavku još jedna).

6. Putujuće kazalište, Zoran Ferić – Stigli smo do štiva koje sam ove godine odabrala za plažu. Zašto ovu, pitate se? Zato što znam, a već sam i rekla, da na moru knjigu od 500 strana mogu da progutam za dva-tri dana. I tako i bi. Nisam znala šta da očekujem (odavno ne dozvoljavam da mi hajp na instagramu previše podigne očekivanja), a dobila sam stvarno neočekivano iskustvo. Oduševio me je Ferić, u posebnom tekstu na blogu možete saznati zašto (OVDE) i ovo definitivno neće biti njegova jedina knjiga koju ću pročitati.

7. Why Mummy Doesn’t Give a ****, Gill Sims – Posle prve knjige koja je bila odlična (tekst OVDE) i druge koja je bila onako (tekst OVDE) treća knjiga o Elen vraća Džil Sims na listu pisaca koje ću uvek rado preporučivati ljudima kojima treba zabavno a pametno štivo – pogađate, dobra je! Super je što je napisala i četvrtu i iskreno se nadam da kriva kvaliteta neće biti predvidiva, odnosno da je drugi roman u serijalu najslabiji. No ako vam je potreba doza laganog štiva u stilu Bridžet Džouns, Džil Sims je prava autorka za vas.

8. All Adults Here, Emma Straub – Evo nama još jedne nahajpovane knjige prema kojoj sam bila sumnjičava (otud Kindle izdanje), ali radoznalost je prevladala pa sam je ipak ponela na more. Pošto sam prilično lenja, prepisaću ovde utiske koje sam vam prenela na Instagramu: Pretpostavljam da ste čuli za ovaj roman (Laguna ga je nedavno objavila pod naslovom Ovde smo svi odrasli) o porodici iz malog grada koja kao da se ponovo upoznaje nakon što im komšinicu udari autobus. Astrid je majka troje (odrasle dece): Eliota, Porter i Nikija, potpuno različitih ljudi koje, izgleda, veže jedno: greške koje prave u životu. Nakon što je bila svedok saobraćajne nesreće, Astrid shvata da nije bila uzorna majka kakvom je sebe smatrala i rešava da ispravi sve što može dok još može. Roman počinje odlično i čini se kao da će biti odličan do kraja, ali onda negde na sredini kreće nizbrdicom i sasvim neočekivano postaje smrtno dosadan. Pročitala sam jedan komentar na Goodreadsu koji gađa pravo u poentu. Izgleda da pisci danas misle da ne smeju da napišu roman koji ne obuhvata makar tuce važnih tema. Pa tako i Ema Straub u porodičnu priču od tristotinak strana trpa sve što joj pada na pamet a što je trenutno aktuelno: homoseksualnost, transseksualnost, vršnjačko nasilje, predatore na internetu, bračno neverstvo, veštačku oplodnju, abortus, tinejdžerske muke, odnos sa roditeljima, društvena očekivanja, itd, itd. Problem je u tome što ima previše likova i tu negde na sredini pomislite da nikome nije posvećeno dovoljno vremena i da nijedna tema zapravo nije ozbiljno obrađena, ali ipak, pri kraju, uspela sam da se vežem za pojedine likove, posebno za Porter (koja ima aferu sa oženjenim čovekom i odlučuje da se podvrgne veštačkoj oplodnji i sama odgaja dete) i krajnji utisak o romanu je pozitivan. Lepa je to priča, iako prilično bajkovita, ali znate, ponekad nam je u životu potreban nerealni hepi end, makar u romanima (a možda sam samo omekšala zbog mora). P.S. Sve vreme sam Astrid zamišljala kao Meril Strip, ako snime film po romanu i ona ne bude u njemu, ne znam kako ću to podneti.

9. The 1,000-year-old Boy, Ross Welford – Možda je u pitanju nekakav Petar Pan sindrom, ali stvarno uživam u dečjim knjigama. Pa tako i u ovoj priči o hiljadugodišnjaku zarobljenom u telu jedanaestogodišnjeg dečaka koji nakon strašne tragedije u kojoj gubi majku i mačku (takođe hiljadu godina stare) odlučuje da konačno okrene svoju sudbinu i dođe do odavno sakrivenog seruma koji mu je podario besmrtnost, a isto tako može i da mu je oduzme. U pitanju je baš zabavna avantura sa lepom porukom o važnosti prijateljstva i odličan je način da odmorite mozak od teških tema koje danas dominiraju u knjigama za odrasle.

10. Polovina koja nedostaje, Brit Benet – Kad smo već kod teških tema (i hajpovanih knjiga), evo jedne knjige koju sam baš nestrpljivo očekivala i počela da čitam čim mi je dospela u ruke. I naravno da sam se razočarala. Stvarno, ali stvarno ne znam kad ću naučiti da ne jurcam za ,,najboljim knjigama u univerzumu“. I baš zbog reputacije koja prati ovu knjigu, neću vam ostati dužna poseban tekst o njoj (već sledeće nedelje, nadam se), ali recimo da imam sličan problem kao sa romanom Eme Straub. Uskoro opširniji utisci na blogu.

11. Pufnica i Brunhilda, Barbara Kantini – Najslađe za kraj! Barbaru Kantini možda znate kao autorku serijala o Mortini, zombi devojčici, i ilustratorku serijala o Ajvi Poket. Ja sam zaljubljena u stil ove žene i kada bih mogla da biram ko bi mi ilustrovao autobiografiju, to bi svakako bila ona. ,,Pufnica i Brunhilda“ je njena najnovija knjiga, o veštičici koja to tek treba da postane i malenom mačoru koji se nigde ne uklapa. Brunhildi treba mačka, Pufnici treba drugar. I naravno da će se njih dvoje sresti i da će ga Brunhilda prihvatiti iako nije sasvim crn (naime, Pufničin rep je na vrhu beo, što je neviđeni problem za veštičinu mačku). Izgleda da će ovo biti prva knjiga u serijalu i već ih želim sve. Ilustracije su u boji i savršene su, kao i sve što Barbara Kantini radi (lepo sam rekla da me gotičarska atmosfera u dečjim knjigama obara s nogu).

To bi bilo to! Titulu favorita ovog puta ravnopravno dele roman Zorana Ferića i knjižica Barbare Kantini. Ko zna kakve bi zaključke iz ovoga izvukli psiholozi. Šta ste vi čitali tokom leta? Da li vas je neka knjiga posebno oduševila? Ili razočarala? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,
Vaša (kao da nije bila na moru) Stš <3

Kako podnosite ove vrućine? Pored neke vode, nadam se. Ja ih provodim u gomili DIY projekata po stanu i besomučnom farbanju svega i svačega. Nađe se, doduše, među slojevima farbe koja se suši, i malo vremena za čitanje. Nešto manje za pisanje postova. Ali ugrabim neki trenutak i za to. Prethodni mesečni pregled sam preskočila pa u ovom pretrčavamo knjige pročitane tokom maja i juna. Sad kad gledam spisak imam utisak kao da je to bilo prilično davno. Ukupno ih ima trinaest, pa bolje da odmah počnemo. Hronološkim redosledom, ez olvejz.

1. Krojačica, Beril Bejnbridž - Nakon pročitane ,,Fabrike za flaširanje vina" iste autorke (prikaz OVDE) baš sam se obradovala kada sam saznala da Štrik planira da objavi i ,,Krojačicu", doduše, moje radovanje se baziralo na pogrešnoj pretpostavci da je u pitanju roman po kom je snimljen istoimeni film sa Kejt Vinslet. Da, po ovoj knjizi jeste snimljen film, ali ne taj na koji sam ja mislila. ,,Krojačica" je priča o dve sestre, smeštena krajem Drugog svetskog rata u Liverpulu. Jedna je krojačica, druga radi u fabrici, a iako su karakterom potpuno različite, spaja ih briga prema bratanici o kojoj se staraju ne kao dve tetke već kao dve majke. Bratanica ima sedamnaest godina i zaljubljuje se u nekoga ko baš i ne bi bio prvi izbor njenih starateljki. A onda kreće žurka kakvu samo Beril može da osmisli. Ipak, ,,Fabrika" mi je bila draža. Da li zbog majušnog razočaranja kad sam shvatila da neću čitati o krojačici koju je igrala Kejt ili zbog nečeg drugog, ne znam. No ako vam se dopala ,,Fabrika" znajte da je ,,Krojačica" pisana u sličnom maniru: tu su dve bliske žene potpuno različitih karaktera, sumanuti zaplet i još sumanutiji rasplet. Pa ko voli nek izvoli.

2. Momo, Mihael Ende - Neke knjige nikad ne bi trebalo da postanu nedostupne, a jedna od tih je i ,,Momo". I nemate pojma koliko sam srećna što posle deset godina imamo novo izdanje. Endea valjda svi znate, ako ništa makar po ,,Beskrajnoj priči", a ,,Momo" je još jedna njegova čarobna priča za decu koju bi svaka odrasla osoba trebalo da pročita. U središtu romana je devojčica Momo, čudno, tiho stvorenje koje se odlikuje sposobnošću da sasluša. Kada u neimenovani gradić u kom Momo stanuje dođu siva gospoda koja rade za Štedionicu vremena i ljudima ponude zbunjujuća rešenja o boljoj organizaciji života, samo će Momo moći da ih spase. Neverovatno je koliko je ova prila, pisana sedamdesetih, i danas aktuelna. Verovatno aktuelnija nego kad je napisana. Kao što rekoh, pisana je za decu, ali odrasli i te kako mogu iz nje da izvuku neke važne pouke.

3. Purpurni hibiskus, Čimamanda Ngozi Adiči - Pročitala sam dva romana ove autorke, ali ipak više volim njenu nefikciju. We Should All Be Feminists (prikaz OVDE) zauvek će mi biti jedna od omiljenih knjiga. ,,Purpurni hibiskus" je porodična priča smeštena u Nigeriji, o dvoje dece uspešnog poslovnog života koja, makar gledano sa strane, žive divnim, povlašćenim životom. No istina je sasvim drugačija. Otac im je religiozni fanatik, slika i prilika svega što ne valja u vezi sa patrijarhatom, a očajničko delo njihove majke odličan prikaz posledica koje on ostavlja na sve oko sebe. Adiči, kao i uvek, piše o vrlo važnim temama, laganim stilom koji se brzo čita. Njeni romani su odlično sredstvo za promenu perspektive i informisanje o kulturama o kojima ne znamo mnogo. Od mene preporuka za sve što ova žena napiše.

4. Ljubav je ta koju ne razumemo, Bart Mujart - Ovo je jedna od onih knjiga za koju je prilično teško odrediti uzrast. Mujart je belgijski pisac širom sveta poznat kao autor za decu i mlade, ali ovaj kratak roman je, čini mi se, pisan za malo zreliju publiku. Roman se sastoji iz tri priče iz života jedne porodice o kojima pripoveda neimenovana tinejdžerka. Njihov život nije lak, naprotiv, reč je o jednoj izuzetno disfunkicionalnoj porodici, na čelu sa majkom koja često menja partnere koji, najblaže rečeno, nisu očinska figura kakva je deci potrebna. Kada im baka nakon smrti ostavi testament, u njemu će se, pored materijalnih dobara naći i jedan čovek. Uprkos negativnim iskustvima sa muškarcima koja su deca doživela, njihova radost zbog zamišljenog mornara lepih zulufa i džepova punih para je srceparajuća. Kao i spremnost da stranca dočekaju kao člana porodice iako apsolutno nema dodirnih tačaka ka slikom savršenog zaštitnika kakvim su ga izmaštala. Knjigu sam pročitala dva puta. Prvi put je bila ok, a posle drugog čitanja mi se potpuno podvukla pod kožu. Divna, divna priča koja se čita za jedno popodne.

5. 24 sata u staroj Kini, Juđije Džuang - Moglo bi se reći da sam se baš navukla na ovaj serijal. Ipak, Kina mi se nije toliko dopala kao knjige o Rimu i Atini. Pisala sam detaljno OVDE pa da ne dužim. Svakako je dobra ako volite popularnu istoriju i želite da se informišete o drvenoj Kini, posebno ako gajite ista interesovanja kao autor.

6. Nerazdvojne, Simon de Bovoar - Knjigu sam dobila za rođendan od divne Katarine koju možda znate sa bloga Totally Random & CO i odmah uzela da je čitam. Ovo je neobjavljeni roman autorke, prilično autobiografski, o njenoj prijateljici čija ju je smrt celog života proganjala. Simon de Bovoar je stvarno fascinantna žena i volim da je čitam, mada ova knjiga, iskreno, nije ostavila bogzna kakav utisak na mene. Možda je zato nikad nije ni objavila, ali izdavači imaju tu nezgodnu naviku da posthumno objavljuju sve što nađu, nebitno da li je autor bio zadovoljan delom ili ne. Jednom utisku, ipak, nikako ne mogu da se otrgnem - Simon de Bovoar je pisala o svojoj genijalnoj prijateljici pre nego što je to bilo kul.

7. Franc Kvaka, pisac bez knjige, Katerina Kris - Još jedna knjiga koju sam dobila na poklon. Bila sam potpuno oduševljena jer sam, jelte, mislila da je o Kafki. Oduševljenje me je kratko držalo jer je naslov prilično misleading. Da, ovo jeste knjiga o piscu i to piscu koji ništa ne piše, ali s Kafkom zapravo nema nikakve veze. Zabavna je, brzo se čita, ali da sam mogla bez nje? Svakako jesam. Namenjena je deci i to je još jedna stvar koja me buni. Da, ilustracije i jezik su u skladu sa uzrastom, ali da li bi ovako nešto bilo zanimljivo klincima? Nisam baš sigurna.

8. Stvarno koliko i ja, Hane Eštavik - Ako volite napete psihološke romane i trilere koji to nisu, onda je Hane Eštevik pravi izbor za vas. ,,Stvarno koliko i ja" je kratak roman ispripovedan iz perspektive mlade, religiozne studentkinje psihologije koja živi sa majkom. Johane je u prvoj ozbiljnoj vezi, toliko ozbiljnoj da sa momkom planira put u Ameriku. Kada se spakuje i krene da izađe iz svoje devojačke sobe, shvata da su vrata zaključana i da ne može da izađe a onda kreće bujica toka misli o njenim odnosima prema majci, momku, religiji, svetu... Tokom čitanja sam imala nekoliko problema sa knjigom, mislim da mi nije legao ni stil, ali daleko od toga da nije zanimljiva. Ovo je jedna od onih knjiga u čijem čitanju ne uživate baš naročito, ali posle danima ne možete da je izbacite iz glave. Krcata je simbolima, psihološkim teorijama i aluzijama na teologiju i pop kulturu. Hane Eštavik je jedna od najvažnijih savremenih norveških književnica, a kad vas uvuče u izmaštani svet neopuzdanog pripovedača, vrlo brzo shvatite i zašto.

9. Homo deus, Juval Noa Harari - ,,Homo deus" je jedna od knjiga u sklopu velikog Hararijevog trojca koji čine i ,,Sapijens" i ,,21 lekcija za 21. vek". Oduševljena sam Hararijem još otkako sam pročitala ,,21 lekciju" (prikaz OVDE) i najiskrenije preporučujem i ,,Homo deus" iako se neke ideje ponavljaju. O knjizi sam naširoko pisala OVDE, ali nije zgoreg da vam još jednom brzinski iskreno preporučim Hararija. Obavezno štivo, stvarno.

10. i 11. Mortina; Mortina i dosadni rođak, Barbara Kantini - Odavno merkam ove knjižice a konačno sam ih poručila kada sam saznala da se ugasio Evro book. Barbaru Kantini obožavam (možda ne znate, ona je ilustrovala Ajvi Poket) i mnogo sam srećna što postoje ovakve knjige za najmlađe. Priče o Mortini su jednostavne (preeelepo ilustrovane) slikovnice o prihvatanju drugačijih od sebe i divan su poklon za decu. Uskoro će kod nas izaći još jedna knjiga ove autorke i jedva čekam da je se dokopam.

12. Zamena, Bet O' Liri - Ne čitam često čiklit, a možda bi trebalo. Knjigu sam uzela na Slavkinu preporuku (znate je sa bloga Nemam ime, imam komentar), a pošto ni ona ne čita često ovaj žanr, njena tvrdnja da je dobra i smešna mi je bila sasvim dovoljna. Još kad uzmemo u obzir da je jedna od glavnih junakinja u poznim godinama, a znate da sam na njih posebno slaba. Pisala sam o romanu OVDE, a ako tražite lagano, zabavno štivo za ove vrućine, ova knjiga je kao poručena.

13. Kraj raspusta i druge priče, Ana Miloš - Ne čitam često domaće autore i odavno sam prestala da se pravdam zbog toga. U poslednje vreme se, zahvaljujući izdanjima Booke, češće družim sa domaćim piscima i drago mi je zbog toga, ali naravno, ne oduševim se baš svakom knjigom, ma koliko bila hajpovana na instagramu. Zbirka priča Ane Miloš potpada pod tu kategoriju. Pročitala sam gomilu pozitivnih utisaka i oduševljenja na sve strane, ali mene baš i nije dotakla. Pre ngo što otpišete knjigu zbog toga što ja o njoj baš i nemam šta da kažem, prelistajte te pozitivne utiske po društvenim mrežama, zaista ih ima koliko hoćete.

To bi bilo to! Budući da smo pretrčali dva meseca, zadržavam pravo da proglasim dva favorita. Prvi je roman ,,Momo" (čitajte ,,Momo", čitajte ,,Momo"!) a drugi ,,Homo deus" (čitajte Hararija, čitajte Hararija!).

Šta ste vi čitali tokom ovih talasa tropskih vrućina? Preporučite mi neke knjige od kojih mozak ne preti da provri po vrućini.

Do sledećeg posta,

Vaša (umazana farbom do laktova) Stš <3

Čim sine sunce, sinem i ja, kao i svaki drugi nežni cvetić. Načekali smo se vala ove godine, ali pretpostavljam da je i vreme u skladu sa sumanutom situacijom koju proživaljavamo i u kojoj samo nešto čekamo. Ne bih da ureknem, ali sredinom meseca sam se vratila u čitalačku normalu, tačnije počela sam da čitam češće, a ne samo tokom vikenda kao što je to bio slučaj prethodnih meseci. Sigurna sam da to ima veze sa suncem. Kao što rekoh, čim sine sunce, sinem i ja.

Tokom aprila sam pročitala šest knjiga, a evo i kojih:

1. Ne umirem, En Bojer – Pisala sam o ovoj knjizi na blogu (tekst možete pročitati OVDE), i zamolila bih vas da pročitate tekst jer smatram da je ovo zaista, zaista važna knjiga. En Bojer je knjiga o sopstvenom iskustvu borbe s rakom dojke donela Pulicera a vama će dati ne samo ispovest jedne pacijentkinje već i mnogo širu sliku i problematiku ovog zloslutnog oboljenja. Nije prijatno štivo, naravno, mada autorka mnogo lepo piše, ali ovo nije jedna od onih ,,Dobro jutro, lepotice” knjiga i cilj joj nije da prija već da edukuje, zabrine i upozori. Čitajte En Bojer i garantujem vam da više nikad nećete zaboraviti na godišnji pregled. Malo li je?

2. Zelene voćke, Violeta Greg – Kratka knjiga u kojoj je Violeta Greg secirala poljsko društvo s kraja XX veka kroz perspektivu devojčice Viole koja srećno odrasta u provinciji. Koliko je njen život drugačiji od života ljudi u Poljskoj tog doba naslućuje se između redova. Osamdesete godine prošlog veka u Poljskoj mogle bi se porediti sa devedesetim kod nas: opšta nemaština, nezadovoljstvo, diktatura, ideologija i cenzura... zvuči poznato, Ipak, nešto meni tu nije kliknulo i knjiga mi, iako kratka, nije držala pažnju. Ipak, ne držite me za reč, Instagram zajednica je prilično oduševljena Voćkama, tako da, ako vam tema zvuči interesantno, vrlo lako može da postane i vaša omiljena knjiga.

3. Od i ledeni divovi, Nil Gejmen – Nisam vam ja neki Gejmenov fan, iskrena da budem, ali mnogo mi se dopadaju ova luks izdanja novela sa Ridlovim ilustracijama. Oduševila sam se Uspavanom i vretenom i čim sam videla da će Od biti isto upakovan, odmah se smestio na listu. Od je mladi Viking koji zbog povređene noge i čudne navike da se smeje kada ne bi trebalo nije baš omiljen u selu. Kada iz njega ode, sasvim sam, srešće čudnovatu družinu koju čine Lisica, Medved i jednooki Orao. Ako znate išta o Gejmenu neće vas začuditi što to zapravo stari nordijski bogovi. Od je savršeni mitski junak koja pokazuje da snaga ne leži uvek u oku vidljivim osobinama i da je brzina vijuga često važnija od brzine kojom se krećete. Iako sadrži elemente prave epske priče, odlikuje je Gejmenov humor koji izvire kad ga najmanje očekujete. A Ridlove ilustracije... uzaludno ih je opisivati, prosto morate da ih vidite.

4. Sandale, Bekim Serjanović – Moj prvi susret s Serjanovićevem završio se pozitivnim utiskom i sigurna sam da neće biti poslednji. Sandale su zbirka priča koja je objavljena posthumno, a u kojoj autor piše delom autobiografske priče o doživljajima s različitih strana sveta. Iako sam apsolutno svesna da ovo nije najbolja Serjanovićeva knjiga, jer su, pre svega, neke od priča najranije koje je napisao, kvalitet se apsolutno vidi. Na trenutke me je podsetio na Bukovskog, ali zamislite Bukovskog s našim mentalitetom kako se potuca po Skandinaviji i Australiji. Nisu sve priče jednako zanimljive (nekoliko distopijskih priča koje su umetnute na kraju se baš i nisu uklopile, mada mi je priča ,,Zid” apsolutno genijalna), ali baš sam uživala čitajući. Eto, čak i posle jedne od, kako se priča, manje kvalitetnih knjiga, shvatam zbog čega ljudi toliko vole da ga čitaju. Ako imate ,,Sandale” a niste ranije čitali ništa od ovog pisca, kao što je sa mnom bio slučaj, slobodno uplovite u avanturu, nećete se pokajati, naprotiv, samo ćete se obradovati jer vas posle čekaju još bolje priče.

5. Hiljadu brodova, Natali Hejns – Čim sam videla ovaj roman u pripremi pomislila sam: Nova Kirka! I da, očigledno mnogo nas voli grčku mitologiju i privlači nas ideja ponovo ispričanih mitova iz ženske perspektive. Toliko sam se obradovala da sam ovu knjigu izabrala za darivanje, ali avaj, kao što to često bude slučaj sa hajpovanim knjigama, nisam oduševljena. Natali Hejns plete dobro poznatu priču o Trojanskom ratu s tim što o dešavanjima pripovedaju različite žene. Zamisao je sjajna, baš kao i kod Kirke, ali za razliku od Kirke, gde (ma šta mislili o knjizi) mit služi samo kao osnova na koju se nadograđuje priča, ovde je sve već nekako poznato. Na primer, u pismima koje Penelopa piše Odiseju čitamo doslovno prepričavanje Odiseje. Dakle, ako ste očekivali nešto maestralno, kao što nagoveštava činjenica da je knjiga nominovana za Žensku nagradu za književnost, bojim se da ćete se razočarati. S druge strane, ako biste želeli da se časkom podsetite najpoznatijih aktera grčke mitologije, samo izvolite, knjiga se zaista pročita začas.

6. Ljudska posla, Karin Tuil – Mesec sam završila uz tek objavljen roman Karin Tuil koji je strahovito aktuelan, naime govori o uglednoj francuskoj porodici koju strefi optužba za silovanje. Posebno mi se dopada ugao posmatranja na ceo slučaj – bez zauzimanja strane, bez osuđivanja, prosto neutralno opisivanje jednog mučnog događaja u kojem obe strane misle da su u pravu. Na vama je da donesete sud, ako možete. Pisaću opširnije na blogu o ovoj knjizi pa neću dužiti sada, ali već mogu da vam je preporučim jer...

...titulu favorita odnose upravo ,,Ljudska posla” s tim što ravnopravno dele ovu počast sa En Bojer. Ne bih mogla tek tako da se odlučim, obe su ostavile izuzetno snažan utisak na mene što se u poslednje vreme, kada mi je koncentracija ,,tamo daleko” zaista ne dešava često. Od srca vam preporučujem obe.

Šta ste vi čitali tokom aprila? Pišite mi preporuke u komentarima!

Do sledećeg posta

Vaša (suncem obasjana) Stš <3

Prođe nam i prva godišnjica korone i verujem da niko od nas nije mislio da ćemo je dočekati. Posebno ne ovako. Skoro mi je na nekoj od društvenih mreža iskočio podsetnik na post koji sam podelila pre godinu dana, u kom je neko pitao da li možete da zamislite kad sve ovo prođe i kad budemo smeli slobodno da se grlimo i radujemo. Stvarno, da li možete da zamislite?

Čitanje mi slabije ide u poslednje vreme i imam utisak da uopšte ne čitam (tačnije čitam samo vikendom), ali Goodreads kaže da to nije baš tako, štaviše, s obzirom na cilj koji sam postavila, ne samo da sve ide po planu, nego sam i u ,,pretplati”, što znači da komotno mogu da se prepustim jednoj poštenoj čitalačkoj krizi. Subjektivni osećaj i stvarnost mi se, izgleda, ovih dana slabo preklapaju.

Nisam pisala post o favoritima za februar jer mi se prosto nije pisalo, a ne bih da ostanem dužna, tako da ću se u ovom postu osvrnuti na sve knjige koje sam pročitala tokom predhodna dva meseca. Goodreads kaže da ih je bilo deset (mene bolje ništa nemojte da pitate). Pa da krenemo redom:

1. Tavanice, Suzana Brapcova – Divno sam se provela uz ovu knjigu iako ništa živo nisam ukapirala. Gledajući kasnije osvrte na instagramu shvatila sam da ljudi imaju različite teorije o tome šta se u knjizi zapravo zbiva. Ja nisam imala nikakve teorije, samo sam se prepustila vožnji i baš mi je prijalo. Pisala sam o knjizi na blogu, tekst možete pročitati OVDE.

2. Teskoba večeri, Marike Lukas Rejnefeld – Zadesilo se tako da sam zaređala sa ,,teškim” knjigama i ,,Teskoba večeri” stvarno nije roman koji bih preporučila svakom. Ne mogu da kažem da mi se dopala jer kako da vam se dopadne to o čemu Rejnefeld piše – uvek je teško čitati o deci koja pate – ali da će vas ostaviti ravnodušnim, to sigurno neće. Tokom čitanja sam nekoliko puta htela da je ostavim nedovršenu, ali vukla me je. Znala sam da neće imati srećan kraj i naravno da ga nije bilo. I o njoj sam pisala, možda post može da vam pomogne da procenite da li imate dovoljno snažan stomak za nju. Tekst je OVDE.

3. Narod iz tepiha, Teri Pračet – Evidentno je da mi je bio potreban detoks od teških tema pa sam se bacila na Pračeta, tačnije na jedinu njegovu knjigu objavljenu kod nas koju nisam pročitala do tada. Ovo je Pračetov prvi roman, odnosno verzija prvog romana koju je sredio malo kasnije u životu. Sa svakom novom knjigom mi je sve teže da se pomirim sa tim da ih je ostalo sve manje koje me čekaju i da će jedna biti poslednja. A onda se obradujem jer sam rešila da tada krenem sa čitanjem iz početka. Ako se još niste upoznali sa Pračetom, iskreno vam preporučujem da to što pre učinite. I baš zavidim svima koji ga čitaju prvi put.

4. The Railway Children, Edith Nesbit - Knjige Edit Nesbit smatraju se klasicima engleske književnosti za decu. Napisala je više od 60 knjiga od kojih je najpoznatija (i nekoliko puta filmovana) The Railway Children. Trebalo je da mi posluži kao nastavak detoksa, ali nisam uživala koliko sam očekivala. Očekivala sam nešto poput Malih žena, En iz Zelenih zabata i tsl, pa iako jeste pisana u tom maniru, nešto mi je nedostajalo i nije mi držala pažnju. Neke knjige možda ipak pregazi vreme, čini mi se da je sa decom sa pruge možda baš to slučaj.

5. Nestvarno, a stvarno, Živojin Petrović – Nastavlja se moje detoks putešestvije i zanimljivo je da me publicistika uvek izvuče iz čitalačkih kriza. A zbirka ,,Nestvarno, a stvarno” je zaista idealna knjiga za takve periode. Forma je izuzetno kratka, priče su zanimljive i iskreno ih preporučujem svima koje interesuje istorija, posebno naša. U zasebnom tekstu možete pročitati nekoliko primera koji se nalaze u zbirci (OVDE), a dobra vest je da ove godine izlazi i drugi deo!

6. Mliječni zubi, Lana Bastašić – A onda nazad na malo sumorniju prozu, jer fakat je da su mi se takve knjige nagomilale na policama. ,,Mliječni zubi” su moj prvi susret sa delom Lane Bastašić, pa iako nisam očarana zbirkom neću odustati. ,,Uhvati zeca” čeka svoj red i verujem gomili pozitivnih komentara koje sam čula o romanu, tako da se spremam da se uskoro bacim na čitanje. O ,,Mliječnim zubima” sam pisala OVDE.

7. Ljudski rod, Tom Filips – Ako volite publicistiku i istoriju, i imate pomalo ciničan pogled na svet, onda vam od srca preporučujem ,,Ljudski rod”. U pitanju je kratka istorija ljudske gluposti i najupamćenijih grešaka koje je čovečanstvo ikada napravilo. Od državnih vođa sa dijagnozama, preko ratova, do zagađenja planete – genijalna knjiga o, reklo bi se, ipak ne baš tako genijalnoj ljudskoj vrsti. Više o knjizi pročitajte OVDE.

8. Artur & Džordž, Džulijan Barns – Moja divna drugarica Slavka mi je pozajmila roman divnog Barnsa i toliko sam se radovala što ću ga čitati a onda sam ga jedva završila. Ne pamtim da me je neka Barnsova knjiga ovako namučila i smorila. Možda ipak treba da se držim publicistike dok me ne prođe ova ,,ništa mi se ne dopada i sve me smara” faza.

9. Moj mačkoljubivi život, Svetlana Slapšak – Verovatno ste do sada već primetili šablon: uzmem knjigu koja bi trebalo da me oduševi pa se razočaram i onda brzo otrčim nazad u nefikciju. Knjiga Svetlane Slapšak je delom autobiografija delom niz biografija autorkinih mačaka, interesantan pogled u vreme koje s nostalgijom pamtimo kao nikad bolje i stvarno zanimljivo štivo za čitanje iako niste mačkoljubac (ako jeste, onda je to samo plus). O knjizi sam pisala OVDE, a iskreno vam preporučujem i da poslušate razgovor sa Svetlanom Slapšak na Štrikovom onlajn festival ,,Njena zemlja”. Ne morate da guglate, link vam ostavljam OVDE.

10. Nevidljivi gradovi, Italo Kalvino – Mnogo sam se obradovala kad sam videla da je Plato konačno objavio ovu knjigu i odmah sam se bacila na čitanje koje je, avaj, potrajalo mnogo duže nego što to knjižica od stotinak strana zahteva. Kalvina obožavam i on je stvarno jedan od retkih pisaca čije su sve knjige potpuno drugačije i sa njim nikad ne znate šta da očekujete (osim eventualno neočekivanog, jelte). Pisaću vam o ovoj zanimljivoj knjižici a do tada vas molim da se upoznate sa delom ovog fascinantnog čoveka.

Stigli smo do kraja liste! A titulu favorita odnose ,,Tavanice” i ,,Ljudski rod”. Pišite mi u komentrima kako se borite s čitalačkim krizama i da li i vi nekad upadate u periode kad vam je sve ,,onako”. Šta čitate tada? Da li se vraćate ,,onako” knjigama jer postoji šansa da (pazite sad:) nije problem u njima već u vama? Čekam vas u komentarima.

Do sledećeg posta,

Vaša (onako) Stš <3

Februar je! Što znači da je proleće sve bliže, ma šta govorila prognoza za sledeću nedelju. Ovaj januar mi je proleteo, valjda zato što sam se odavno navikla da se ništa ne dešava pa nije mogao biti tmurniji i dosadniji od cele prethodne godine. Čak sam i neke knjige pročitala, mada po pravilu u januaru čitam malo i mučim muku sa koncentracijom. Ipak, skupilo se nekih pet knjiga a u nastavku, kao što ste navikli, sledi kratak pregled pročitanog:

1. Kineski car, Tilman Ramštet – ako se prvoj knjizi godina poznaje, u 2021. ne bi trebalo da imam problem sa sastavljanjem liste najboljih deset knjiga. Ovu knjigu sam merkala više od godinu dana. Sasvim slučajno sam nabasala na nju na netu, pročitala sinopsis i stavila je na listu. Htela sam da je kupim u nekoliko prilika, ali nisam je našla i konačno sam je uzela godinu dana kasnije, jesenas, na onom ,,zamenskom” sajmiću. Malo je odležala na polici i baš mi je drago što sam uz nju započela ovu godinu. Pisala sam o romanu na blogu pa se neću ponavljati, ako ste propustili post, evo ga OVDE.

2. Dvadeset jedna istina o ljubavi, Metju Diks – Ovu knjigu sam dobila na poklon, i pomislila kako je idealna za januar jer moj mozak teško može da sažvaće nešto kompleksnije (zbog toga sam ceo jedan vikend provela uz Bridgerton i ne pamtim da mi je nešto ovako trivijalno prijalo još od Kasandre). Ipak, to nije bio slučaj. Roman ima zanimljivu premisu – napisan je u listama. Glavni junak (nazovimo ga narator) je opsednut listama pa na taj način vodi svoj dnevnik u koji upisuje svakodnevne događaje i probleme. Zanimljiva premisa, kao što rekoh, i zanimljivo je da zaista možete da pratite priču iako je napisana na taj način, ali vrlo, vrlo, vrlo brzo dosadi. I što je najgore, zapravo ni ne saznate te istine o ljubavi iz naslova.

3. Gogoljev disko, Pavo Matsin – Još jedna knjižica koju sam dugo merkala i imala baš visoka očekivanja, ali me, za razliku od ,,Kineskog cara”, ipak nije oduševila. Radnja romana je smeštena u blisku budućnost, Estonija je pala pod rusku vlast a Estonci postali manjina koja pokušava da sačuva svoj nacionalni identitet. Grupici zanimljivih likova koje upoznajemo kroz roman pridružuje se Gogolj – ili makar neko za koga junaci romana smatraju da je Gogolj – i to vaskrsao. Iako naslov sugeriše da će vaskrsenje Gogolja biti centralna tema romana, ona to nije već samo služi kao pojačivač apsurdnosti čitavog dela. Osnovni problem sa ovim romanom je činjenica da nije preveden sa originalnog jezika, već sa mađarskog, što možda ne bi bio problem da je u pitanju neki (stilski i tematski) manje kompleksan roman koji nije toliko bogat aluzijama na estonsku kulturu. Zbog toga sam tokom čitanja sve vreme imala utisak da mi mnogo toga promiče, i, nažalost, taj utisak je na kraju prevladao. Kažem nažalost, jer mislim da je ovo jedan od onih romana koji dugo ostaju u sećanju ako ih ukapiraš, u suprotnom odaju utisak potpune zbrke.

4. Priručnik o slikanju i pisanju, Žoze Saramago - ,,Priručnik” je prvi Saramagov roman, pisan pre nego što je Saramago ,,postao” Saramago. Ukratko, ne odlikuje ga ništa od onog zbog čega se Saramago obožava (ili prezire). Samim tim, naravno, ne ostavlja jednako jak utisak kao kasnija, poznatija dela, ali je svakako zanimljiv uvid u rane piščeve ideje i kao takvog ga preporučujem svim ljubiteljima. Ako pak do sada niste čitali Saramaga, iskreno vam savetujem da ne počinjete s ovim delom. Ostavite ga za kasnije kad već budete opčinjeni. O čemu je tačno reč možete pročitati u zasebnom postu, samo kliknite OVDE.

5. Osmica, Rumena Bužarovska – Naravno da sam čula za ovu autorku, ali eto, ,,Osmica” je prva njena knjiga koju čitam. U pitanju su rani radovi i na više mesta sam pročitala komentare da su kasnije knjige bolje, ali kao neko koi h nije čitao, mogu vam reći da ,,Osmica” uopšte nije loša. Moje iskustvo sa većinom zbirki priča je slično – retko se dogodi da me baš svaka priča obori s nogu – pa tako i ovde, ali krajnji utisak je pozitivan. Pisaću vam detaljnije o ,,Osmici” u narednom postu, a za sada ću vam reći samo da se vrlo brzo čita, iako nije light read, naprotiv. Mene je držala na ivici fotelje, čak i tokom priča koje mi nisu među omiljenim u zbirci.

Titulu mesečnog favorita odnosi ,,Kineski car”. Iskreno vam preporučujem da je pročitate. Čini mi se da je baš prošla nezapaženo i ne mogu da se ne zapitam koliko tako dobrih knjiga propustim zbog masovne produkcije i još masovnijih preporuka po netu, zbog trendova i hajpova. Mislite o tome sledeći put kada vas hiljadu i jedan post na instagramu natera da kupite hiljadu i prvu knjigu posle koje se pitate samo zbog čega je, pobogu, toliko popularna.

Kako je prošao vaš čitalački januar? Preporučite mi neki naslov za koji iskreno smatrate da nije dobio pažnju koju zaslužuje. S nestrpljenjem očekujem vaše preporuke!

Do sledećeg posta,

(S olovkom u ruci) Vaša Stš <3