Stsh's Book Corner: Mirjana Đurđević

Showing posts with label Mirjana Đurđević. Show all posts

Mirjana Đurđević je srpska književnica, rođena 1956. godine. Napisala je više od 10 romana, među kojima su verovatno najpoznatiji oni koji pripadaju serijalu o detektivki Harijeti. Pored ovih, napisala je i nekoliko samostalnih romana, poput „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, „Bremasoni“ i „Treći sektor”. Prethodne recenzije njenih knjiga možete pogledati OVDE.

,,Jacuzzi u liftu” je roman objavljen 2005. godine, međutim, ako ga čitate ovog leta, na primer, a niste upoznati sa datumom objavljivanja, mogli biste se prevariti i pomisliti da je napisan pre samo nekoliko meseci. U četvrtom romanu u serijalu o detektivki Harijeti Mirjana Đurđević se obračunava sa gradskom upravom srpske prestonice čije ulice, zbog nešto malo kiše i nešto malo više nestručnosti i bahatosti, postaju blatnjave reke koje je lakše preplivati nego prepešačiti. Prilično aktuelna tema, složićete se.

Priča počinje kada Hari jednog dana dobije ponudu da reši slučaj divlje gradnje. Ne bi ni u ludilu prihvatila takav posao, naročito ne kada je angažuje neka energična bakica, ali njena privatna agencija „Lucky Charm“ ne posluje baš najbolje. Pomenuta bakica od Harijete traži da umesto nje proveri da li izvesni Emir Biberović (od vrste investitor) ima sve potrebne dozvole za gradnju, u šta ona iskreno ne veruje, ali nije dovoljno luda (ma šta drugi mislili) da se s takvim tipovima ,,sudi napamet”. Zbog Biberovićeve velelepne zgrade proradilo je klizište i gospođi Mileni napravilo popriličnu štetu na kući (na koju je, uzgred, gospodin investitor bacio oko, ali ona ne da li, ne da) koju niko ne žuri da sanira pa sad gospođa Milena kroz procep na zidu ima odličan uvid u prljave radnje stanara zgrade pored. Hari će prihvatiti slučaj, povezaće se s nekim starim vezama i otkriće da je Milenin problem mnogo ozbiljniji od uobičajenog muljanja s papirima.

Biberovićeva velelepna zgrada će u međuvremenu napraviti pravi pravcati karambol na beogradskim ulicama, tačnije jedan ne baš dobro isprojektovan (još tačnije, ako pitate projekat – nepostojeći) džakuzi nabudžen na mesto lifta, pa će taj, do sada samo Milenin problem, postati problem i nekih ljudi na funkcijama: ,,Da skratimo, do sada je izvršio veći broj krivičnih dela, potpisivanjem lažnih projekata, lažnog izvedenog stanja, lažnog... I sad se ta stvar koja ne postoji skršila, u zgradi koja nema upotrebnu dozvolu ali ima divlji priključak na vodu, to nije potpisao, ali je našao ljude... I zašto sve to? Zašto lepo nije ostao u svojoj dragoj državnoj firmi, u kojoj nije imao potrebe da vrši nikakva krivična dela, jer ništa nisu ni radili? Pa valjda zato što je tamo, do prelaska kod Emira, pet godina primao samo markicu za prevoz, a ponekad i topli obrok...” Kako bi haos bio što potpuniji, neposlušnom džakuziju i zgradi na klizištu pridružiće se i čitav niz političara, činovnika, savetnika, upravnika, i ludi patriota bagerista Srba koji će presuditi beogradskom vodovodu.

Haos koji Mirjana Đurđević opisuje – grad bez vode i struje, bujice vode na ulicama, sukob bespomoćnih stanara i zaštićenih kriminalaca – ovenčan je tipičnim humorom koji odlikuje sve njene romane. Dijalozi su duhoviti, satira je sveprisutna, likovi su dovoljno karikirani da poprime odlike stereotipa a opet toliko specifični da njihova imena lako možemo zameniti imenima postojećih ličnosti, kako onih koji su paradirali pre petnaestak godina tako i onih koji paradiraju danas. I možda bi neko sa strane opravdano mogao opisati radnju romana kao apsurdnu i urnebesno smešnu, ali kada ga čitate danas i ovde, skoro 15 godina nakon što je napisan, dok blatnjave bujice napuštaju domen fikcije i izlivaju se na beogradske ulice, roman poprima gorku, tragičnu notu. Ništa se nije promenilo, neke stvari iz romana su, potpuno neverovatno, ali doslovce iste. Mirjana je u ovom romanu predvidela ne samo gejzir u Cvijićevoj kom smo svedočili pre nekoliko meseci već i jedan okršaj o kojima su mediji brujili danima, a koji vam ipak ne bih otkrila kako vam ne bih pokvarila iznenađenje, mada vas, nakon što uplivate u vodene stihije romana ,,Jacuzzi u liftu” malo šta što njima dopliva zaista može iznenaditi.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

„Ubistvo u Akademiji nauka” je prvi roman u komičnom detektivskom serijalu ove autorke i roman u kojem se čitalačka publika prvi put susreće sa detektivkom Harijetom, poznatijom kao Prljava inspektorka Hari, što je odavno stečen nadimak koji se u policijskoj stanici toliko ustalio, da njeno pravo ime više niko i ne pamti. Harijetu srećemo u njenom stanu, dok uživa u slobodnom danu, svađajući se sa papagajem, „u majici do pola butina i zarozanim sportskim čarapama, kako se tegli pored kreveta. Kosa joj je duga, kovrdžava i u ovom trenutku sva raščupana.” Njen bezbrižan slobodan dan prekinuće telefonski poziv, a sa njim i vest da se dogodilo ubistvo na Akademiji nauka i da je njeno prisustvo na mestu zločina apsolutno neophodno.

Napolju je veoma hladno. Decembar je 1996. godine, a demonstracije protiv vladajućeg režima su u punom jeku. Kao da Harijeti nije dovoljno svakodnevno inkognito muvanje po protestima, sad još i po ovoj gužvi mora da se provlači do Akademije i to kako bi rešila ubistvo cijanidom. Da čovek ne poveruje.

Žrtva je uvaženi akademik Bulović, poznat među zaposlenima kao Bule Svinja, i činjenica da je otrovan cijanidom nije najzanimljiva stavka ovog slučaja. Naime, Bulovićevo ubistvo je najavljeno i to, ni manje ni više, nego na oglasnoj tabli u holu Akademije. Sadržaj ovog neobičnog obaveštenja glasi: Danas, 20. decembra 1996. godine, u popodnevnim časovima, pod krovom ove Časne Kuće, dogodiće se ubistvo. Vrlo kratko i konkretno, poput najave datuma održavanja nekog vanrednog seminara.

Ko bi mogao ubiti Bulovića? Posle kratkog propitivanja zaposlenih, deluje kao da bi svako mogao imati motiv. Bule Svinja, o čemu svedoči i njegov nadimak, nije baš bio najomiljenija ličnost u Časnoj Kući (mada je nadimak dobio prosto zbog svog neumoljivog apetita). Naravno, svi osumnjičeni negiraju svoje učešće, a uz to su i akademci (neki od njih i prilično inteligentni), što razrešenje ovog slučaja čini nešto malo komplikovanijim od klasičnog kriminalnog obračuna na ulici.

Lista osumnjičenih je poduža, a čine je svi oni zaposleni koji su tog dana bili u zgradi Akademije. Baš tog dana kada je dr Ana Marić, tradicionalno u svom kabinetu postavljala slavsku večeru kojom su se gostile njene drage kolege, među njima i počivši Bulović. I sve bi to bilo u redu da ovi akademci, suprotno očekivanjima, ne pružaju optuženički prst jedni na druge, iskreno (ili bar poluiskreno) sumnjajući da bi baš taj i taj mogao biti ubica. Harijeta će, tokom istrage otkriti mnogo više nego što joj je bila namera: oportunizam, nepotizam, smicalice, nedolične veze među zaposlenima, tajne ljubavi i neočekivane testamente. Ništa od ovoga neće joj pomoći da slučaj reši, naprotiv, iz dana u dan će klupko biti sve zamršenije.

Dok Mirjana Đurđević zadovoljno plete ovaj akademski kluedo, čitaoci će uživati u šarenolikom asortimanu likova i komičnih situacija, ne gubeći neizvesnost koju pruža detektivski roman, iako će, kako se stranice budu okretale, postajati sve izvesnije da se ovaj slučaj neće rešiti (bar ne zvanično).

Jedini trag koji ima nekog smisla (koliko god delovao besmisleno) jeste da ubistvo strašno podseća na jednu od knjiga Agate Kristi, koju je Hari nekada davno pročitala, a čijeg naslova ne može sa sigurnošću da se seti. Kada konačno dođe do primerka „Nenajavljenog ubistva”, shvatiće da osim najave ubistva nema nikakvih dodirnih tačaka. Ali ko će popamtiti sve te Agatine knjige, ima ih toliko i u svakoj neko nekoga ubija. Ipak, ispostaviće se da nije potpuno pogrešila - jedan zanimljiv detalj, specifičan za lukave detektivske romane jeste taj da je Agata najavljena na samom početku priče, kada je Hari, nakon što je čula da je akademik otrovan cijanidom, svom kolegi šaljivo predložila da bi u tom slučaju trebalo da pozovu kraljicu zločina da im pomogne, umesto što nju gnjave kada ima slobodan dan. Agata će se, na kraju romana, ispostaviti kao važan trag jer će upravo jedan njen roman otkriti ubicu, doduše samo čitaocima.

„Ubistvo u Akademiji nauka” garantuje dobru zabavu i spada u one romane koje nećete tako lako ispustiti iz ruku. On ima sve što je neophodno za jedan detektivski roman: ubistvo, harizmatičnu detektivku, nemali broj neočekivanih preokreta, ali i mnogo više od toga. Stil Mirjane Đurđević je pitak, njen smisao za humor i parodiju (začinjeni tu i tamo i suptilnom društvenom kritikom) izvanredni, pa nije ni čudo što je parodija detektivskih romana nakon ovog dela vrlo brzo postala njen zaštitni znak, a detektivka Harijeta junakinja čijem se povratku čitaoci uvek obraduju.

Ocena: 4/5

Izdavač: Agora

Ako mene pitate, Mirjani Đurđević najbolje leži pisanje romana čija je radnja smeštena u prvu polovinu dvadesetog veka, a „Bunker Swing” je upravo jedan od njih. Takođe, ono što je interesantno, jeste to da ovo delo autorka nije pisala sama. U pomoć joj je pritekao Branko Mlađenović, kome je ovo prvi objavljeni roman. „Bunker Swing” je, treba napomenuti, prvi „muško-ženski” roman ikada napisan na srpskom jeziku.

Radnja romana odvija se na američkom tlu, tačnije u Čikagu, u vreme prohibicije. Anđelka Vajs, Amerikanka rodom iz Krčedina, nakon smrti svog supruga nasleđuje njegovo imanje, ali i njegove kockarske dugove. Zbog toga ona bakalnicu Old Dog’s Grocery pretvara u dajner, a višak soba u vili Vajs iznajmljuje trojici sunarodnika – Braši, Tričku i Žarku – koji će joj uskoro postati mnogo više od podstanara. Jednog dana će, sasvim slučajno, Anđa i njeni pajtosi pronaći stari Ginterov kazan za kuvanje rakije u podrumu, a onda malo manje slučajno, pokrenuti biznis koji će im doneti neophodan novac, ali i, zbog prohibicije koja je na snazi, brojne neprilike.

Kao i u svakom drugom romanu Mirjane Đurđević, i u središtu „Bunker Swinga” stoji jaka ženska figura. To je frau Anđelka Vajs, koju je u Ameriku dovela romantična želja o boljem životu o kakvom je čitala u nemačkim romanima. Njen izabranik, Ginter Vajs, ispostaviće se, nije baš bio princ na belom konju, a njegovi poroci za života ostavili su Anđu nakon njegove smrti u dugovima do guše. No, Anđa nije jedna od onih bespomoćnih žena koje čekaju na spasenje. Zbog toga će odbiti Brašino udvaranje, ali će svinjsku glavu koju je doneo kao poklon ipak zadržati (ma koliko žena bila nezavisna, ipak mora nešto i da pojede), a njegovu želju za njenom blizinom unovčiti, tako što će ga primiti kao abonenta. No kako Anđa veoma mari za to šta će reći čaršija, a ne ide da udovica u kuću primi muškarca tek tako, u priči će se naći i Tričko, koga svi smatraju za maloletno Bugarče, ma koliko on to demantovao (dijalektom koji malo ko razume), a nedugo posle njega i Žarko, čijem prirodnom šarmu i natprirodnoj lepoti nije uspela da odoli čak ni jedna femme fatale poput Anđe.

„Bunker Swing” je komedija naravi bazirana na apsurdnim situacijama i opštem nerazumevanju, koji se temelje kako na činjenici da junaci ove pripovesti stvarnost tumače isključivo po onoj staroj dobroj „što je babi milo to joj se i snilo”, tako i na prostim jezičkim barijerama (na primer, Tričkov dijalekat je takav da ga u većini situacija ne razumeju ni čitaoci ni junaci romana), ali i kao takva ona u potekstu ima nekoliko vrlo ozbiljnih tema. Migracija, ilegala, osećaj čoveka da je stranac u zemlji u kojoj živi, podvučeni su nezaobilaznom crtom feminizma, svojstvenom svim romanima Mirjane Đurđević. Ovoga puta, međutim, a to je svakako doprinos Branka Mlađenovića, dobili smo i nekoliko definisanih muških junaka, bez kojih ova priča svakako ne bi bila potpuna.

Sve što čitaoci očekuju od Mirjane Đurđević, pronaći će u ovom romanu, njen stil apsolutno dominira: inteligentan smisao za humor, apsurdne situacije, pozorišni, tipski likovi, poigravanje sa jezikom do te mere da on sam postaje izvor komedije (nešto slično smo imali prilike da sretnemo i u „Bremasonima”, i baš kao i u „Bremasonima” i ovde nam na kraju romana u pomoć priskače „Nepotpuni rečnik nepoznatih, nakaradnih i neobaveznih reči i izraza), lajtmotivi koji daju poseban ritam romanu (u ovom slučaju to su Anđelkini „nervni slomovi” i „psovanje Trička” kojim počinje svako poglavlje), ali pre svega, jedna lepa, topla priča koja će vas opustiti, zabaviti i zasigurno otvoriti apetit za još poslastica iz pera ove autorke, koja prkosi svim kalupima u koje redovno smeštamo „žensko pismo” na ovim prostorima.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Mirjana Đurđević je srpska književnica, rođena 1956. godine. Napisala je više od 10 romana, među kojima su verovatno najpoznatiji oni koji pripadaju serijalu o detektivki Harijeti. Pored ovih, napisala je i nekoliko samostalnih romana, poput „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ i „Bremasoni“ (recenzije o „Bremasonima“ i „Deda Rankovim ribljimteorijama“ možete pročitati klikom na naslove).

„Treći sektor“ (ili „Sama žena u tranziciji“) je jedan od autorkinih samostalnih romana. Glavna junakinja, Rozalija Milić, portret je savremene, emancipovane žene koja, pored toga što predaje u jednoj beogradskoj gimnaziji, pokušava da opstane u tzv. trećem sektoru, odnosno u svetu nevladiniih organizacija.

Rozalija je sve ono od čega srpski patrijarhat strepi: samohrana majka (i to sopstvenom voljom; otac njenog šesnaestogodišnjeg sina Ace nikada nije bio u planu kao član porodice, ali je bio neophodan zbog... znate već), uspešna preduzetnica (ako uspeh posmatramo kao malo širi pojam) i inteligentna osoba sa dugačkim jezikom i još dužim spiskom planova za budućnost.

Ipak, nije sve tako divno kao što na prvi pogled deluje. „Treći sektor“ govori o izuzetno haotičnom periodu u Rozalijinom životu (mada se čini da joj je haos odavno postao stil života). Acu evidentno drma pubertet, njen projekat nikako da dobije zeleno svetlo i dugoočekivani budžet, a u zaključanoj sobi kancelarije u kojoj su još uvek stare stvari stanodavke, Roza pronalazi izgužvanu posteljinu i dve vinske čaše van kutije. Na sve to, uganula je i nogu i poprilično se teško kreće. I kako sa svim tim izaći na kraj?

No, na njenu sreću, tu je njen starmali Aca, koji će je hraniti brižljivo spremljenim jelima iz babine knjige sa receptima, i uz konstantno prevrtanje očima (koliko god bio zreo, ipak je tinejdžer) pomagati u dopisivanju sa Polom, potpredsednikom EEA, organizacije koja treba da joj odobri budžet za projekat. Kroz ovu korespodenciju, Rozalija će shvatiti da joj neko radi o glavi i na vreme će otkriti pokušaj krađe njenog dragocenog projekta, ali i da Pol nije samo tamo neki poslovni Švajcarac, već osoba (i to vrlo prijatna osoba!) od krvi i mesa.

„Treći sektor“ je veoma kratak roman koji se sa uživanjem čita u dahu. Đurđevićkini likovi su toliko dobro osmišljeni da će vam delovati neverovatno da su plod autorkine mašte; odnos Roze i Ace je takav da ćete u isto vreme priželjkivati isti za sebe i svoje dete, ali ipak se i nadati da vas tako nešto nikada neće zadesiti. Sada već prepoznatljivi stil Mirjane Đurđević teraće vas da se konstantno kikoćete (ne preporučujem čitanje na javnom mestu, ukoliko vam je stalo do mišljenja drugih o vašoj zdravoj pameti) i da zaboravite na okolinu sve dok ne sklopite korice ovog izuzetnog romana.

Moja preporuka je da ovaj roman sačuvate kao prvu pomoć za nadolazeće tmurne i depresivne dane, kao i to da ga čitate preko vikenda, kada dnevne obaveze i ljudi kojima ste inače okruženi ipak mogu malo da pričekaju.

Ocena: 5/5

Mirjana Đurđević je srpska književnica, rođena 1956. godine. Napisala je više od 10 romana, među kojima su verovatno najpoznatiji oni koji pripadaju serijalu o detektivki Harijeti. Pored ovih, napisala je i nekoliko samostalnih romana, poput „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ i „Bremasoni“ (recenziju o „Bremasonima“ možete pročitati OVDE).

Roman „Deda Rankove riblje teorije“ je jedan od romana o detektivki Harijeti, a Mirjani Đurđević je doneo nagradu „Žensko pero“ za 2004. godinu. Ovo je treći roman o Hari, pa možda ne bi bilo loše da, za razliku od mene, krenete redom i prvo pročitate prethodna dva: „Ubistvo u akademiji nauka“ i „Parking svetog Savatija“. No, ako vam se baš žuri da se upoznate sa „ribljim teorijama“, roman se može čitati bez prethodnih, iako sam sigurna da je sa predznanjem utisak još bolji. Ali, šta je tu je.

Nakon boravka u Americi, Hari se vraća u Beograd i saznaje da je, neposredno nakon operacije „Sablja“, ubijen njen bivši kolega i (još bitnije) bivši ljubavnik Bogdan Banduka – Banda. Iako više ne radi u policiji, Hari ne uspeva da odoli „profesionalnoj deformaciji“ i kreće u sopstvenu istragu. Ono što se činilo kao odmazda organizovanog kriminala, sve više počinje da liči na odmazdu povređene žene – a upravo tu se javlja problem jer, kako Hari u svojoj istrazi saznaje, Banda se zamerio velikom broju žena.

Čitav serijal o detektivki Harijeti je parodija modernog trilera/detektivskog romana, a to je slučaj i sa „Deda Rankovim ribljim teorijama“. I sama autorka o ovom serijalu kaže da su „krimići samo providna krinka“ za društvenu satiru.

Zbog toga, iako na kraju romana „poaroovski“ okuplja osumnjičene na isto mesto, autorka ne pruža čitaocu zadovoljstvo razrešenja zločina, ali akcenat romana i nije na tome (setite se naslova), već na teoriji izvesnog deda Ranka, koji kuva izvrsnu riblju čorbu i kuje izvrsne riblje teorije.

„Riblja teorija“ je krajnje seksistička (namerno) i bazira se na stereotipnoj podeli žena na slobodne i patrijarhalne, koje se zatim dele na radodajke i mlađe sestre na jednoj strani, i na okupatorke i domaćice na drugoj. Nije iznenađujuće što baš ova teorija Harijeti pomaže da pronađe svoje osumnjičene. A kako bi povratila ravnotežu u univerzumu, autorka kroz lik jedne od osumnjičeniih daje još jednu, kontrateoriju, koja jednako stereotipno određuje tipove muškaraca – Baba Natinu somovsku teoriju. Slične postavke, somovska teorija takođe muškarce deli na liberalne i patrijarhalne, a zatim na avanturiste i saksije i domaćine i poslovne ljude.

Ko spada u koju grupu i kako najlakše da odredite „okupatorke“ i „saksije“ u svom okruženju, otkriće vam ovaj izuzetno zabavan roman.

Do sada sam već u nekoliko navrata iskazala svoje oduševljenje autorkom i ovde otvoreno priznajem da mi se od ovih savremenih ipak više dopadaju romani smešteni u blisku prošlost (bar za sada). Stil Mirjane Đurđević je, međutim, dosledno vrcav i inteligentan, a to da li ćete se slađe smejati uz Hari ili uz Kiti, stvar je ličnih preferencija.

Još jednom sve preporuke za romane Mirjane Đurđević, a ukoliko želite da upoznate Harijetu onako kako dolikuje (a ne sve naopako, kao ja), evo redosleda romana: Ubistvo u akademiji nauka (2002), Parking svetog Savatija (2003), Deda Rankove riblje teorije (2004), Jakuzzi u liftu (2005), Prvi, drugi, treći čovek (2006), Čim preživim ovaj roman (2008), Leš u fundusu (2012).

Reading Challenge: Knjiga čija je radnja smeštena u rodnu zemlju

Ocena: 4/5

Mirjana Đurđević rođena je 1956. godine u Beogradu. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu, a danas je profesor Visoke građevinsko-geodetske škole i pisac. Pored stručne literature, objavila je preko deset romana. Dobitnica je nagrada Meša Selimović (za roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“) i Žensko pero (za roman „Deda Rankove riblje teorije“).

Mirjana Đurđević je pravo osveženje na savremenoj srpskoj književnoj sceni (naročito među spisateljicama). Sa njenim delima sam se susrela sasvim slučajno, zahvaljujući čuvenom Reading Challenge-u (više o tome OVDE), tražeći knjigu čija se radnja odvija u mom rodnom gradu. Tako sam naišla na roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, sa čijim čitanjem sam krenula bez prevelikih očekivanja. Dovoljno je da, za sada (o ovom romanu će posebno biti reči na blogu), kažem da se knjiga „preselila“ na stavku knjiga koja te je nasmejala, a njeno staro mesto je ostalo za (kako sam odlučila još tokom čitanja Kaje) još jedan roman iste autorke. Tako sam naišla na „Bremasone“.

Radnja „Bremasona“ odvija se jednog letnjeg dana 1940. godine u Beogradu, tačnije na Vračaru. Nakon što je vlast donela odluku da se zabrani rad masonerije, sazvani su članovi Velike lože Jugoslavije, kako bi razmotrili predlog samouspavljivanja i time izbegli predviđene kazne.

Na samom početku romana se upoznajemo sa nekim od članova Velike lože, koji, zdravorazumski, nikada ne bi mogli da se nađu na istom mestu. Tu su, odavno počivši, Branislav Nušić, Đorđe Vajfert, Petar Ičko i Sima Milutinović Sarajlija. Tu je i još nerođeni Veliki Muzički Majstor Bane. A sa svima njima, na mestu Velikog Sekretara, i desetogodišnji Borislav Pekić, poznatiji kao mali Bora. Isprepletani vremenski planovi su jedan od glavnih faktora koji ovaj roman čine pravim iznenađenjem na našoj književnoj sceni.

Nekoliko ulica dalje, istovremeno zaseda i velika ženska loža „Bratanice“, na čelu sa Velikom Tetkom, s tim što je ova loža, za razliku od one u Garašaninovoj 8 ( koja je tajna samo deklarativno jer „svi beogradski vrapci cvrkuću raspored njihovih okupljanja, kad je ko ušao, kad ko zakasnio...), zaista tajna. Pored gospođe Sofije Spasić (Velike Tetke), predsedavajuće, tu su i ništa manje bitne Velika Metla (zadužena za bezbednost), Velika Alapača (informacije), Velika Kesa (blagajnica), Velika Baba (koja uglavnom drema) i druge.

I dok se masoni raspravljaju o samouspavljivanju (tj. o činu privremenog raspuštanja organizacije), i nikako o tome da se slože, masonke se bave malo ozbiljnijim temama: o pokušajima da se preko masonskih veza jevrejski masoni upute u izbeglištvo pred Hitlerom. Ovo je Đurđevićkin suptilan način da ponovo zdrav razum i akciju prenese na žensku stranu stola.

Ova dva paralelna narativna toka romana konačno se sreću u zajedničkoj potrazi za Nesminom - Beogradskom Mumijom, koja se ispostavlja kao glavni artefakt krajnjeg masonskog rituala. Potragu (i konačan prenos) sprovodi nerođeni Brat Bane, uz neizostavne Bratanice, bez čije pomoći prenos ne bi ni uspeo.

Kada je u jednom intervjuu autorki postavljeno logično pitanje otkud u svoj toj zbrci još i beogradska mumija, Đurđevićka je duhovito odgovorila:

Priča o Nesminu, „beogradskoj mumiji“ - potražite ga na Google - potpuno me je fascinirala: dve hiljade i trista godina star Egipćanin koji ni kriv ni dužan, osim što je nesvrstan, deli zlehudu sudbinu srpskog kulturnog nasleđa po muzejskim podrumima i budžacima. Morao je da mi zaigra u romanu. Bar toliko smo mu dužni. A možda se i neki čitalac-donator sažali i kupi mu vitrinu?

Da li je donator pročitao “Bremasone” ili ne, ne znamo. Ali ono što je bitno jeste da je Nesmin ipak dobio svoju vitrinu.

Ljubitelje romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ obradovaće vest da se Mica Đurđević nakratko pojavljuje i u ovom romanu. Kako autorka kaže „Mica nije odolela prilici da još jednom svrati do Ruskog cara, ispije koju čašu tamjanice, popuši par cigara i namigne tu i tamo“.

Na početku čitalac (naročito neko ko nije upoznat sa temom masona) može naići na poteškoće u čitanju: autorka uvodi mnogo likova, često se poigrava jezikom (svaki od likova ima svoj način govora, shodno tome iz kog vremena dolazi) i daje brojne fusnote koje usmeravaju na „Mali i nepotpuni pojmovnik primenjene masonologije“ koji se nalazi na kraju romana. Međutim, kada malo uplivate u roman, nećete ga ispustiti iz ruke i radovaćete se često duhovitim odrednicama u pojmovniku.

„Bremasoni“ su roman koji se ozbiljnom temom bavi na veoma duhovit način, a glavni likovi su kao poručeni za komediju naravi. Zaplet (ali i rasplet, pa čak i isprepletane vremenske dimenzije) neodoljivo podsećaju na pračetovske zaplete (naročito na one sa čarobnjacima i vešticama), što je ovoj knjizi, ako mene pitate, samo još jedan plus. Đurđevićkino majstorsko baratanje jezikom je više nego uverljivo, pa će vas tako pokušaji malog Bore da prevede ostaloj Braći ono što Petar Ičko ima da kaže, sigurno nasmejati; a šetnja Beogradom nerođenog Baneta, koji ulice poznaje samo polovično „tek poneku fasadu, s tom razlikom što ih zna iz budućnosti oronule, oglodane, nakićene erkondišnima i satelitskim antenama, sada su lepotice što će ga jednom napisati Veliki Sekretar, a on pročitati. Ume i da ga prepriča, mada mu ništa nije jasno – jedan čovek, možda čak i Brat, izlazi na ulicu i ne razume svet, kao on danas. Umlate ga. Valjda će on bolje proći“, jeste intertekstualno prizivanje Ikara Gubelkijana i odavanje počasti malom Bori, budućem velikom piscu.

Kako se naslov može učiniti kao pomalo uvredljiv (zbog poznatog značenja uzrečice „bre“ koja se masonima pridodaje), autorka je i za to našla opravdanje: Milan Obrenović se masonima priključio u Francuskoj, krajem 19. veka. Prilikom prijema je upitan zbog čega se učlanjuje kod njih kada i Srbija ima svoju masonsku ložu, na šta je on navodno odgovorio: „Znam, ali vi ste framasoni, a oni su bremasoni“.

Već sam rekla, ali ponoviću: Mirjana Đurđević je autorka koju ne smete zaobići (barem ne ovde pomenute romane). Njen inteligentan smisao za humor, hrabrost da smehom obavije tabu teme i mio stil pisanja bez trunke patetike, jesu nešto što srpska književna scena dugo nije videla.

Preporuka od srca!

Ocena: 4.5/5

Reading Challenge: Radnja koja se događa u tvom rodnom gradu