Stsh's Book Corner: Samizdat B92

Showing posts with label Samizdat B92. Show all posts

Emi Abrahamson je švedska književnica, rođena 1976. godine. Svoj prvi roman „Tata mi je ljubazan, a mama mi je strankinja“ objavila je 2011. godine, nakon čega je objavila još tri romana za omladinu. Pored pisanja, bavila se i glumom i režijom, a 2009. godine osnovala je Međunarodno pozorište u Malmeu.

„Kako se zaljubiti u muškarca koji živi u žbunu“ je autorkin prvi roman za odrasle. Žanrovski bi se mogao odrediti kao romantična komedija, ali pogled na sam naslov je dovoljan da vam odmah bude jasno da u pitanju nije konvencionalna romansa.

Julija je dvadesetdevetogodišnja nastavnica engleskog jezika u privatnoj školi za odrasle u Beču. Živi sama sa mačkom, ne voli svoj posao i sanja o tome da jednog dana postane spisateljica i da se sprijatelji sa Elfride Jelinek, dobitnicom Nobelove nagrade za književnost koja živi u njenoj zgradi. Jedini problem je u tome što joj na pamet padaju samo ideje za priče koje je već neko već neko napisao (i to najčešće neko veoma poznat) i što nema hrabrosti da se obrati svojoj slavnoj komšinici. Dok se to ne dogodi, nastaviće da izlazi sa Leonorom, koju ne podnosi, Engleskinjom udatom za „bež čoveka“, finansijskog direktora Red bula, zahvaljujući kome Leonora ne mora da radi, pa svoje slobodno vreme može da posveti „produkciji, režiranju i marketingu predstava u kojima sama igra glavnu ulogu“. Julija je Šveđanka i, osim što nema mnogo bliskih prijatelja u Beču, čvrsto veruje u to da su „poludrugovi“ neophodni.

Njen život će se, međutim, promeniti iz korena kada joj jednog dana, dok bude sedela na klupi, priđe beskućnik i upita je koliko je sati. Nakon veoma kratkog razgovora, on će joj zakazati sastanak na istom mestu. Sastanak na koji će Julija, uprkos svim očekivanjima, doći.

Danas primetim više detalja. Nosi tamnozelenu majicu s dugim rukavima, prljavi sivi džemper, farmerke s rupama, a kao kaiš koristi svetloplavi konopac. Bos je i stopala su mu tamna od prljavštine. Na rukama ima više ogrebotina, a zglobovi prstiju desne ruke su mu prekriveni krastama. Čini se da je malo skratio bradu za razliku od kose koja deluje još ućebanije i veće nego prošli put. A lice mu je zapravo lepo ispod svih tih dlaka. Kad bi Hagrid iz knjiga o Hariju Poteru bio mlađi i lepši, verovatno bi ovako izgledao. Ali danas primećujem da od njega dolazi i snažan, opor smrad.

Julija saznaje da se beskućnik zove Ben. I vrlo brzo nakon ovog susreta čitaocima odgovara na pitanje koje je postavljeno u naslovu romana. Vrlo je lako zaljubiti se u muškarca koji živi u žbunu (Ben zaista spava u jednom žbunu). Ono što je daleko teže je, zapravo, predstaviti takvu osobu ljudima u okolini, naročito ako se u obzir uzme činjenica da se Ben uopšte ne stidi svog načina života. Dovođenje Bena u red deluje kao lak zadatak – kupanje, šišanje i čista odeća već su pola posla – međutim život bez krova nad glavom sa sobom nosi i određene navike i poglede na svet koje je mnogo teže iskoreniti od prljavštine ispod noktiju.

I pre nego što pomislite da je zaplet romana isuviše romantičan i u potpunosti nerealan, možda ne bi bilo loše da znate da ovaj roman ima autobiografsku notu. Naime, upravo je na ovaj način Emi Abrahamson upoznala svog muža, a kako bi svojoj deci pojednostavili neke stvari, često su im govorili da je tata, pre nego što je postao tata, živeo u žbunu. Anegdota o njihovom prvom sastanku postala je omiljena u društvu, pa je Emi odlučila da je, uz određene izmene, podeli sa svetom. I hvala joj na tome!

Roman „Kako se zaljubiti u muškarca koji živi u žbunu“ jeste prvenstveno ljubavna priča, ali je istovremeno mnogo više od toga. Već prva rečenica će vam jasno staviti do znanja da je pred vama drugačija, originalna i zabavna priča uz koju ćete se iskreno smejati. Uz to će vas potpuno suptilno podsetiti na to koliko ponekad svi mi, ma koliko bili širokih shvatanja, površno sudimo o ljudima. I verovatno je autobiografski momenat u romanu zaslužan za to što su junaci u njemu realni, nesavršeni, pa samim tim i zgodni da se sa njima poistovetimo. Sa jedne strane Julija, koja se stidi svog momka zbog činjenice da je živeo na ulici, ali i zbog toga što nikada nije stekao formalno obrazovanje; sa druge strane Ben koji je sušta suprotnost savršenim momcima iz romantičnih komedija, ali ujedno i osoba koja zrači samopouzdanjem i harizmom koja se nazire čak i ispod svih onih slojeva prljave odeće i neuredne brade.

Ma koliko delovala neverovatno, ovo je jedna realna životna priča ispunjena vrcavim humorom, poučnim porukama o međuljudskim odnosima i važnim podsetnikom da postoje oni ljudi zbog kojih vredi (bukvalno) preći pola sveta. Roman Emi Abrahamson je na momente dirljiva ljubavna priča, u kojoj ne izostaju ni veliki romantični gestovi, ali pre svega inteligentan, prepun humora osvrt na socijalne razlike kojima smo ponekad čak i nesvesno opterećeni. Pročitajte ovaj kratak roman i poslušajte autorku kada vam kaže da zaboravite na princa na belom konju i da nikada, nikada ne gubite nadu – prava ljubav vas čeka tamo gde najmanje očekujete, možda već u sledećem žbunu.

Ocena: 4/5

Izdavač: Samizdat B92

Lorenco Karkatera je rođen 1954. godine u Njujorku. Na početku karijere radio je kao reporter Dejli Njuza, a zatim i kao scenarista za brojne televizijske emisije i filmove. Napisao je šest romana i autobiografsku knjigu „Spavači“, koja ga je proslavila. Postala je bestseler Njujork Tajmsa, prevedena je na 32 jezika i prodata u milionskim tiražima širom sveta. Po njoj je 1996. godine snimljen istoimeni film.

„Spavači“ su priča o četiri prijatelja koji odrastaju u Paklenoj kuhinji, ozloglašenom kraju Njujorka u kojem vlada zakon kriminala. Pod uticajem okoline, a i pritisnuti siromaštvom, kao i većina dece, i sami se bave sitnim kriminalom – krađom slatkiša i stripova, uličnim tučama, ali prenosom novca za mnogo krupnije ribe u kraju. U jednom od oprobanih nestašluka, dok su krali viršle od uličnog prodavca, nesrećne okolnosti dovele su do toga da teško povrede slučajnog prolaznika. Zbog nanošenja teških telesnih povreda, Šeks, Džon, Tomi i Majkl osuđeni su na izdržavanje kazne u Vilkinsonovom popravnom domu, ozloglašenoj ustanovi za maloletne delikvente. Boravak u popravnom domu će učiniti da prevremeno odrastu i ostanu zauvek obeleženi zlostavljanjem koje su tamo doživeli. A upravo će ta zlostavljanja njihovo prijateljstvo ojačati do te mere da će biti spremni da daju život - kako jedni za druge, tako i za osvetu nad svojim dželatima.

Roman je podeljen na tri celine: u prvom autor opisuje prilično bezbrižno detinjstvo u opasnom kraju koje se završava nesrećnim slučajem, drugi obuhvata horor koji je, zajedno sa svojim prijateljima preživeo tokom boravka u popravnom domu, a treći opisuje pažljivo osmišljenu osvetu na koju su čekali više od decenije.

Sam termin iskorišćen za naslov knjige, spavači (sleepers) jeste sleng koji se odnosi na maloletnike osuđene na izdržavanje kazne duže od devet meseci.

„Spavači“ su objavljeni kao istinita priča i knjigu su okružile kontroverze istog momenta kada je objavljena, dok je film koji je snimljen godinu dana kasnije još više podigao prašinu. U samom delu autor naglašava da je iz očiglednih razloga morao da izmeni imena likova, mesto dešavanja kao i pojedine detalje, ali da je zlostavljanja opisana u svom delu zaista doživeo kao dečak u popravnom domu. Javnost je bila opravdano uznemirena, ali kako se ispostavilo, takav slučaj nije zabeležen u sudstvu Menhetna, pa se može reći da je poslednji deo romana, onaj koji se bavi suđenjem ipak fikcija, ili prosto Karkaterin odraz želje za pravdom. Na to upućuje i sam razvoj suđenja, koji je, uprkos autorovim namerama da priču učini autentičnom, ipak previše „filmski“.

Bio ovo roman ili autobiografija, Karkatera u „Spavačima“ skreće pažnju na dva bitna pitanja: na loše uslove u ustanovama poput one opisane u knjizi, ali i o razlici između zakona i pravde.

„Spavači“ nisu novina kada je reč o raskrinkavanju ustanova ovog tipa, romani sa ovom tematikom pisani su vekovima, međutim, slikovitost kojom je boravak dečaka u Vilkinsonu opisan, kao i znanje čitaoca da im te opise pruža svedok brutalnih zlostavljanja koja su nad njemu činila lica čiji je posao da čuvaju red u domu, dovoljni su razlozi da se javnost uznemiri toliko da je neophodno da sam vrh sudstva odreaguje.

Isti ovi razlozi čine da u poslednjem delu romana čitalac stane na stranu četvorice prijatelja i da se oseća kao da je sa njima u sudnici. Iako bi, objektivno gledano, trebalo da budu kažnjeni za ono što čine, čitalac na kraju romana oseća izrazito zadovoljenje zbog presude, čime Karkatera pokazuje da pravda ponekad stoji iznad zakona i da nije uvek sa njim na istoj strani.

„Spavači“ su mučno štivo za čitanje, a iako su na momente prožeti humorom i toplinom, ipak se ne mogu okarakterisati kao knjiga za svakoga, mada bi svako trebalo da je pročita. Ovaj roman, zasnovan na nezamislivim događajima za prosečnog čitaoca, provocira javnost i tera publiku da se zapita o stvarima o kojima se ćuti. „Spavači“ su šokantno delo koje nećete zaboraviti dugo nakon što završite sa čitanjem, posle kojeg nećete moći tek tako da utonete u san, ali šok je ponekad preko potreban kako bismo se trgnuli iz udobne svakodnevnice i zamislili nad onim što nam se svakodnevno dešava u okolini, iza dobro zatvorenih vrata. Jer kada se takva vrata jednom otvore, možda je i moguće promeniti stvari na bolje.

Ocena: 4/5

Marija Sempl je američka književnica, scenarista i producent. Rođena je u Kaliforniji 1964. godine. Danas živi u Sijetlu. Poznata je kao scenarista i producent nekoliko TV serija, među kojima su i Beverly Hills 90210, Mad About You, Suddenly Susan i Arrested Development. Do sada je napisala dva romana: This One Is Mine i „Gde si nestala, Bernadeta“ (Where’d You Go Bernadette).

„Gde si nestala, Bernadeta“ je roman o ekscentričnoj i nesvakidašnje nadarenoj Bernadeti, magu arhitekture, koja se, nakon svog neobičnog projekta, za koji je dobila i prestižnu stipendiju, povlači iz javnog života i sa porodicom seli u Sijetl. Za novi dom ona bira napuštenu školu na vrhu brda, ali suočena sa određenim neuspesima iz prošlosti, odustaje od projekta i potpuno zapušta kuću, baš kao i svoj socijalni život.

Kako bi i dalje funkcionisala kao supruga i majka, Bernadeta unajmljuje online asistentkinju iz Indije kojoj poverava sve svoje svakodnevne obaveze – od naručivanja hrane, kupovine garderobe i zakazivanja sastanaka kod lekara, do organizovanja godišnjeg odmora.

Ova neodoljiva priča počnje kada Bernadetina ćerka Bija za svoj izuzetan uspeh u školi zatraži neobičan poklon – božićno putovanje na Antartik. Za Bernadetu, naviknutu na ušuškanost u socijalnoj izolaciji, nekoliko dana na brodu sa gomilom stranaca predstavlja stres kosmičkih razmera. Organizacija putovanja (koju obavlja asistentkinja iz Indije), kao i nekoliko komičnih sukoba sa „zunzarama“ (majkama Bijinih školskih drugara) koji se završavaju katastrofom, dovode Bernadetinog muža do pomisli da joj je hitno potrebno psihijatrijsko lečenje. Suočena sa pritiscima sa svih strana, Bernadeta odlučuje da se sa problemima izbori na jedini način koji zna – ona ponovo nestaje sa lica zemlje.

Tako naslov dobija dvostruko značenje i predstavlja dva Bernadetina nestanka: prvo iz javnog, a zatim i iz privatnog života.

„Gde si nestala Bernadeta“ je satiričan prikaz savremenog sveta, prvenstveno onih ljudi koje smatramo višom klasom. Marija Sempl ismeva ovaj „pokondireni“ svet prikazujući ga kroz ekstreme poput školskog sistema koji ne priznaje ocene, u kojem su svi đaci izuzetni, samo neki manje, a neki više, u kojem roditelji moraju da se angažuju u školskim i vanškolskim aktivnostima gotovo jednako kao i deca; kroz razne savetnike i sisteme samopomoći. Svet u ovom romanu je toliko politički korektan da čovek može biti pogrešno shvaćen čak i ukoliko glasno uzdahne.

Bernadeta je u takvom svetu kao slon u staklarskoj radnji – svaki njen pokret izaziva potencijalnu katastrofu. Ona je genije zatočen u ispraznoj svakodnevnici, bez ikakvih izazova i ambicija. Otkako je došla u Sijetl – grad u kom kiša nikada ne prestaje da pada – i otkako je okružena „očajnim domaćicama“ (a.k.a. zunzarama), ona bukvalno počinje da vene i upada u sve dublju depresiju. Nekada mlada nada „zelene gradnje“ (pre nego što je ona i postojala), koja je postala poznata po tome što ni od čega napravi čudo, sada se nalazi u potpunoj katatoniji, do te mere da problem prokišnjavanja sopstvenog doma rešava strateški raspoređenim loncima za špagete.

U skladu sa glavnom junakinjom, i narativ ovog romana je potpuno nekonvencionalan. Čitav roman predstavlja knjigu koju piše Bija, a koja se sastoji od sakupljenog materijala koji bi trebalo da pomogne u pronalaženju Bernadete: imejlovi, pisma, poverljiva FBI dokumentacija, pa čak i lekarski računi.

Kako je onda roman o depresivnoj i anksioznoj ženi koja nestaje sa lica zemlje zapravo komedija, pitate se. Vrlo lako, naročito ako poznajete prethodni rad Marije Sempl. Njen specifičan smisao za humor očitava se u brojnim situacijama u kojima se Bernadeta zatiče (naročito u sukobu sa zunzarama), ali i u hiperboličnim opisima društveno povlašćene elite i njihovim apsurdnim načinom života. Marija Sempl ukazuje na ispraznu, lišenu emocije, ali tehnološki osvešćenu budućnost i svu nemoć individue koja se u takvu budućnost ne uklapa.

Svako od nas je pomalo Bernadeta, i zbog toga je ova (anti)junakinja omiljena širom sveta (neki je čak upoređuju sa Bridžet Džouns). U ovom hladnom, ambicioznom i pragmatičnom svetu koji Marija Sempl tako živo opisuje, stvarno bi trebalo da se zapitamo – gde su nestale Bernadete?

Ocena: 4.5/5

Reading Challenge: Knjiga sa plavim koricama

„Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ je prvi roman Rodriga Munjosa Avie koji je preveden na srpski jezik i dugo se držao na top listama najprodavanijih knjiga u Srbiji. Ja sam svoj primerak dobila za rođendan i evo, i na njega je konačno došao red.

Narator ovog romana je Rodrigo, tridesedmogodišnji otac, muž, sin i brat, koji živi u poznatom predgrađu Madrida i radi u porodičnoj firmi koja proizvodi liftove. Kako sam kaže, njegov život je tekao potpuno normalno i bezbrižno, sve dok jednog dana pred svojim zetom Ernestom, koji je sticajem okolnosti psihijatar, nije pokazao znake parafazije. Od tog trenutka, Rodrigov život postaje borba sa različitim psihičkim problemima koje pokušava da reši odlaskom kod brojnih psihijatara, psihologa i sličnih stručnjaka.

„Zdravo. Zovem se Rodrigo. Rodrigo Montalvo Leteljijer. Pre odlaska kod psihijatra bio sam srećna osoba. Sada sam disleksičan, opsednut, depresivan i imam trash od smrti, hoću reći strah. Kod psihijatra sam naučio da je reč sreća samo konvencija bez smisla. Naučio sam da mogućnost da ponovo budem srećan jednog dana ne samo da ne postoji, već apsolutno ne postoji. Sada razmišlljam o nekim stvarima mnogo više nego što bih želeo: o smrti i o životu.“

Ovo je drugi roman koji se bavi terapijom koji čitam za vrlo kratko vreme (prvi je bio „Lečenje Šopenhauerom“, više o tome OVDE), ali za razliku od prvog, koji predstavlja svojevrsni hvalospev grupnoj terapiji, ovaj roman je satira na račun čitave profesije psihijatara, psihologa i ostalih „iscelitelja psihe“.

Nakon što je otišao na konsultacije kod svog zeta Ernesta, Rodrigo sve češće ispoljava simptome parafazije. I sam primećuje da kada misli na parafaziju, postaje parafazičan. Zbog lične netrpeljivosti prema zetu, Rodrigo odlučuje da potraži pomoć na drugoj strani i ovog puta odlazi kod psihologa. I ovu terapiju Rodrigo prekida pre završetka. Naime, psiholog pokušava da dublje zađe u Rodrigovo detinjstvo i insistira na razmišljanju o nepovratno izgubljenom blaženstvu detinjstva i o detinjoj sreći koja je nedostižna odraslom čoveku. Rodrigo nikada o tome ranije nije razmišljao, ali posle insistiranja psihologa shvata da ga takve misli čine izrazito depresivnim. Odlučuje da se više nikada neće vratiti u tu ordinaciju.

Treći susret je sa psihijatrom Fusiljijem koga preporučuje Ernesto. Fusilji je, ispostavlja se, takođe neko ko se bori sa parafazijom i smatra da je svačija parafazija, pa i Rodrigova, posledica straha od smrti. Opsesivno insistiranje psihijatra o promišljanju o smrti dramatično utiče na Rodriga, koji se ranije nikada nije opterećivao takvim stvarima:

„Ja sam bacio pogled na svoje šake spuštene na sto. Moje šake sad su bile šake mog sopstvenog leša u otvorenom sanduku. To je bila jedna nova slika mene. Nikada u životu nisam razmišljao o tim stvarima, bar nikada na taj način. Kunem se da sam imao užasno jaku potrebu da se isplačem.“

Roman me je kupio već prvim poglavljem u kojem Rodrigo opisuje svoju porodicu i svog mačora Arnolda koji laje na prolaznike. Neformalan ton pripovedanja i jednostavan stil prožet humorom, kojim autor opisuje komične situacije u koje upada glavni junak, savršeni su za ismevanje modernog čoveka koji ne može da preživi bez psihijatrijskih terapija. Poruka autora je da nikada ne smemo zaboraviti da prava pomoć neretko dolazi od podrške i ljubavi bližnjih. Rodrigo je savršeni primer toga kako okolina može da isprojektuje sopstvene frustracije na individuu.

Drugi deo romana, koji se okreće Rodrigovoj porodici, nije mi, međutim, bio jednako dopadljiv kao prvi. Iako mi se čitava ideja, zajedno sa porukom o odnosu sa bližnjima, dopada, volela bih da je autor istrajao u svojoj ideji predstavljanja specifičnih situacija u koje Rodrigo upada u pokušaju da se izleči. Čitav „konflikt“ sa ocem mi deluje veštački nametnut zarad dokazivanja poente i imam utisak da je autora u toku pisanja pomalo izdala inspiracija. No, to ne znači da je roman loš, naprotiv, samo što bih ja više volela da se kretao u drugom pravcu i da je ipak malo duži.

U svakom slučaju, preporučujem ovaj roman svima. Mene je iskreno zabavio (na početku), a nudi i materijal za razmišljanje o tome koliko nepotrebno komplikujemo svoj život. Naučiće vas da, ukoliko se osećate loše, ne morate odmah otrčati do najbližeg psihologa, već možete pokušati i da se opustite i nasmejete uz društvo osoba koje su vam drage. Idealan je za letnje čitanje, jer je jednostavno ispripovedan (i vrlo kratak), pa garantujem da ćete ovih 170 stranica pročitati u dahu.

Ocena: 3.5/5

Reading Challenge: Preporuka prijatelja