Stsh's Book Corner: booka

Showing posts with label booka. Show all posts

Zoran Ferić (1961) je hrvatski pisac. Književnu karijeru započeo je pisanjem priča: Mišolovka Walta Disneya, objavljena 1996. godine deset godina kasnije dobija nagradu „Dekada“. Za zbirku Anđeo u ofsajdu (2000) dobio je nagradu „Ksaver Šandor Gjalski“ i nagradu Jutarnjeg lista za proznu knjigu godine. Prvi roman Smrt djevojčice sa žigicama objavio je 2002, a zatim sledi niz nagrađivanih romana među kojima su najpoznatiji Kalendar Maja, Na osami blizu mora i Putujuće kazalište (prikaz pročitajte OVDE). Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Godine 2018. izabran je za predsednika Hrvatskog društva pisaca. Živi u Zagrebu, gde od 1994. godine radi kao profesor hrvatskog jezika u XVIII gimnaziji. Redovno održava radionice pisanja u Booksi i CeKaPe-u.

„Kalendar Maja“ je Ferićev najpoznatiji roman za koji je dobio nekoliko književnih nagrada. Narator romana, Tihomir, zajedno sa još nekolicinom prijatelja iz gimnazije i devedesetogodišnjom razrednom, odlazi na ponovljeno matursko putovanje brodom. „Maturanti“ imaju skoro sedamdeset godina, ali Tihomir tek pred putovanje, tokom ispijanja pića u kafiću, shvata da je ostario. Tom scenom, u kojoj narator nije siguran da li je platio račun pa ga zapravo plaća dva puta, Ferić otvara roman i ukazuje njegovu glavnu nit. Ponovljena maturska ekskurzija može se tumačiti kao pokušaj da se vrati vreme i poništi neumitna starost, da se restartuje kalendar Maja, taj zlokoban krug koji preti svojim krajem. Čitalac će ubrzo shvatiti da Tihomir ima još jedan (možda ne tako) skriveni motiv da oplovi hrvatskom obalom sa starim prijateljima. To će biti šansa da još jednom vidi Senku, ljubav iz gimnazijskih dana koja se zapravo nije ugasila i (ime junakinje sigurno nije slučajno izabrano) bacila senku na čitav njegov život. Scena sa dva puta plaćenim računom na Tihomira deluje kao epifanija: „Tko bi rekao da starost dolazi u jednome danu, da je donosi bezobrazni konobar kao bljutavu kavu i da se to može dogoditi na prijelazu iz proljeća u ljeto“, i izaziva brojne reminiscencije na prošlost.

Roman se sastoji iz dva narativa. Okvirni narativ je smešten u sadašnjost i prati „maturante“ na krstarenju. Isprekidan je pričom o životu naratora pa se u tom smislu može posmatrati kao bildungsroman. U središtu priče je zapravo isprekidana, ali nikad prekinuta veza između Tihomira i Senke, kao i pozadinski, ali jasno prisutan prikaz odrastanja i života na brdovitom Balkanu, uz sve istorijske uspone i padove dobro poznate svim čitaocima sa prostora bivše Juge. Krcat motivima uobičajenim za Ferićeve romane, Tihomirov život je obeležen komplikovanim porodičnim odnosima, još komplikovanijem seksualnom sazrevanju (iako se čini da junak nikad nije sazreo, možda baš zbog toga što je mu je komadić za koji je mislio da će ga konačno ispuniti zauvek izmicao), i najkomplikovanijem od svega – odnosom sa Senkom, ženom koja se iznova vraćala i taman kada je pomislio da je konačno tu – nestajala. „Kalendar Maja“ nije ljubavni roman, kao i sve u njemu isuviše je komplikovan da bi se mogao svesti na jedan tako prost žanr, ali ljubav, ma koliko u ovom slučaju bila tragična i devijantna, do te mere da bi se čitalac mogao zapitati da li je to zaista ljubav – vodilja je koja tera na okretanje brojnih stranica, drži čitaoce u neizvesnosti i želji da što pre stignu do razrešenja priče. Kada do tog razrešenja konačno dođe, ostaće gorak ukus u ustima i spoznaja da su ljudi samo ljudi, patetični u svojim nadanjima i skloni da romantizuju nešto što zaista ne bi trebalo (osvrnite se samo na najpoznatije ljubavne priče u književnosti i zapitajte se kakvi su to odnosi zaista).

U srži mračan, naslovljen mističnim predmetom koji sluti usud (roman je objavljen godinu dana pre čuvenog kraja još čuvenijeg Majanskog kalendara), „Kalendar Maja“ je realistična priča o običnom čoveku, ma šta to značilo, proistekla iz pera jednog od verovatno najboljih savremenih regionalnih pisaca koji svakoj napisanoj rečenici daje fantastičan prizvuk.

Ocena: 4/5
Izdavač: Booka

Brit Benet (1990) je američka književnica. Rođena je u Južnoj Kaliforniji, gde je i odrasla. Osnovne studije je završila na Univerzitetu Stanford, a master studije književnosti na Mičigenskom univerzitetu. Dobitnica je mnogih priznanja, među kojima su i Hopvudova nagrada za kratku priču, nagrada fondacije Herston-Rajt za mlade pisce i priznanje „5 ispod 35“ Nacionalne književne fondacije. Njen debitantski roman Majke (2016) našao se na listi bestselera lista The New York Times, dok je njen drugi roman, Polovina koja nedostaje (2020), odmah po objavljivanju dospeo na prvo mesto iste liste. Pored romana, Brit Benet je pisala zapažene eseje i tekstove za The New Yorker, The New York Times Magazine, The Paris Review i Jezebel.

,,Polovina koja nedostaje“ je priča o dve bliznakinje, Steli i Dezire, koje odlučuju da zauvek napuste svoj rodni gradić, bez ijedne reči. Ceo Malard priča o dve tinejdžerke koje su nestale, a povratak jedne od njih izazvaće još veći šok od odlaska. Autorka je radnju romana smestila u izmišljeni gradić u kojem žive ,,obojeni“, ali isključivo oni svetle puti koji se itekako ponose bojom svoje kože. Dezire se u Malard ne vraća sama. Pod rukom vodi crnu devojčicu, ,,modrocrnu, kao da je sad stigla iz Afrike“, nikome u gradu nije jasno kako bi Dezire mogla da rodi ,,tako crno dete“. Ne u gradu u kom niko ne može da zamisli ljubav prema osobi tamnije puti od njihove.

Već u prvim redovima jasno je koju temu vodilju autorka bira za svoj roman. Posebno kada čitalac sazna da je život bliznakinja obeležen bizarnom smrću oca koji je bio meta rasističkog napada uprkos koži toliko svetloj da su kroz nju mogle da mu se vide plavičaste vene. Dezire se, međutim, vraća u Malard jer nema kud. Mora da beži od nasilnog muža i ćerki obezbedi bezbednu budućnost. Od druge bliznakinje nema ni traga ni glasa, niko ne zna gde je, čak ni sestra. Putevi su im se razdvojili, ali Dezire nagađa da Stela vodi život praveći se da je belkinja – jer upravo tako je uspela da nađe posao. Radnja romana počinje 1968. godine, iste u kojoj je ubijen Martin Luter King i odvija se u vremenu kada su građanska prava Afroamerikanaca u stvarnosti i dalje bila samo slovo na papiru. Stela odlučuje da svetlu put okrene u svoju korist, udaje se za belca koji nema pojma o njenom poreklu i uspeva da se utopi u belinu Los Anđelesa. Njeno spokojstvo će narušiti najpre dolazak novih komšija – glumca iz popularne serije i njegove porodice – koji, zahvaljujući boji kože štrče i izazivaju nelagodu suseda, a zatim i susret njene i Dezireine ćerke koja će, iz potpuno nevinih razloga, otkriti njenu dugo čuvanu tajnu.

,,Polovina koja nedostaje“ je roman o rasi i identitetu, o stereotipima i neosnovanoj mržnji. O rasizmu u onim nijansama o kojima većina svetske populacije ne može ni da sanja niti zna da postoji, kao što je, na primer, termin passing for white. I bila bi to zaista snažna priča da Brit Benet nije upala u tako čestu zamku savremene literature: ubaci još i još i još aktuelnih socijalnih tema. Pa tako pored vodeće teme rasizma roman pokriva i klasne razlike, nasilje u porodici, transseksualnost i homofobiju. Ris, momak Dezireine ćerke je trans i kroz roman pratimo njegovu tranziciju, ali mu autorka ne posvećuje dovoljno pažnje i on ostaje sporedni junak u svakom smislu te reči. Nazire se paralela između Risa i Stele, ali ona je problematična iz nekoliko razloga. Stela se pretvara da je nešto što nije, krijući svoje poreklo i identitet, pa se stiče utisak da autorka na isti način doživljava i transrodne osobe (ističući, na primer, u nekoliko navrata da Ris povija grudi kako se ne bi ocrtavale ispod odeće). Drugo, Stela bira da obmane ljude oko sebe zarad lične koristi (boljeg života, ekonomskog boljitka) i ide toliko daleko da ni suprugu ne otkriva tajnu, plašeći se da će je zamrzeti zbog toga što je zaista. Kada se u kuću pored nje dosele Afroamerikanci, Stela je rastrzana između želje za prijateljicom koja će je razumeti i osudom okoline. Sa druge strane, Ris ništa ne krije od Džud, naprotiv, i nema problema sa sopstvenim identitetom. U svetu koju stvara Brit Benet, zapravo, on gotovo da nema nikakvih problema, osim činjenice da je operacija koja mu je neophodna izuzetno skupa i ne baš sasvim legalna. Što, složićete se, nije baš slučaj u stvarnosti.

,,Polovina koja nedostaje“ pruža samo nagoveštaj problema kroz koje prolaze junaci ovog romana. I zaista mu nedostaje polovina – suštinska i ključna – koja će čitaocima koji se prvi put susreću sa ovim temama približiti svakodnevne unutrašnje sukobe onih koji se iz bilo kog razloga ne osećaju dobro u svojoj koži, koji strahuju od osude okoline zbog onoga što jesu. Bez te suštine, roman kao da samo pokazuje prstom na nešto što se dešava u svetu: pogledajte, postoje ljudi koji prolaze kroz tranziciju; postoje ljudi koji kriju svoj identitet iako on ni na koji način ne utiče ni na šta na ovom svetu; postoji rasizam; postoji nepravda. A to, u vremenu u kojem zaista postoje (ne samo da postoje već cvetaju) rasizam, transfobija, homofobija i generalno mržnja i nerazumevanje prema svemu što je na neki način drugačije – jednostavno nije dovoljno.

Ocena: 2/5
Izdavač: Booka

Zoran Ferić (1961) je hrvatski pisac. Književnu karijeru započeo je pisanjem priča: Mišolovka Walta Disneya, objavljena 1996. godine deset godina kasnije dobija nagradu „Dekada“. Za zbirku Anđeo u ofsajdu (2000) dobio je nagradu „Ksaver Šandor Gjalski“ i nagradu Jutarnjeg lista za proznu knjigu godine. Prvi roman Smrt djevojčice sa žigicama objavio je 2002, a zatim sledi niz nagrađivanih romana među kojima su najpoznatiji Kalendar Maja i Na osami blizu mora. Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Godine 2018. izabran je za predsednika Hrvatskog društva pisaca. Živi u Zagrebu, gde od 1994. godine radi kao profesor hrvatskog jezika u XVIII gimnaziji. Redovno održava radionice pisanja u Booksi i CeKaPe-u.

,,Putujuće kazalište“ je najnoviji Ferićev roman, objavljen 2020. godine. To je kompleksna porodična saga i hronika čitavog veka na prostorima koji su tokom poslednjih 100 godina menjali imena i pripadnost. Početak Ferićeve autobiografske priče poklapa se otprilike s početkom najturbulentnijeg veka na evropskom kontinentu i opisuje skandal koji je njegova prabaka izazvala kada je pobegla s vlasnikom putujućeg pozorišta – skandalozan izbor kakav će, u većoj ili manjoj meri, biti obeležje njegove porodice u narednim decenijama. Roman je podeljen u šest poglavlja posvećenih određenim granama porodičnog stabla. Pored korena po kojem roman nosi ime, čitamo niz zanimljivih priča o piščevim precima i u svakoj, kao po pravilu, postoji sukob koji oslikava vreme u kom se priča odvija, da bismo, prirodno, stigli do života samog pisca, njegovog odrastanja i sazrevanja.

Jedna od svakako najupečatljivih priča o romanu je ona o Ferićevoj babi Ivki i dedi Benjaminu, medicinskoj sestri i ćerki žandara i doktora Jevrejina, fascinantna i potresna priča o pravim izborima u pogrešno vreme. Benjamin je, kao Rus jevrejskog porekla koji je pobegao iz domovine bio ugledan doktor zbog svog neuptinog znanja, ali jedno je gledati ga u ordinaciji, a nešto sasvim drugo u sopstvenom domu. Ivkina porodica je pokušala da se otarasi doktora ,,Arapina“ na razne načine, ali svi su, kao onaj kada su mu poslužili prasetinu koju je bez prigovora pojeo, čak i pohvalio domaćicu – redom propali. Tako se doktor s četiri prezimena i tri imena uvukao u njihov dom, dom razoren tuberkulozom koju se trudio da shvati i pobedi. Skandalima tu nije bio kraj, Ivka je ostala u drugom stanju pre braka, razbolela se i uprkos Benjaminovim pokušajima da je nagovori da sačuva život i odrekne se deteta, istrajala je u svojoj nameni. Benjamin je dolazio i odlazio, pa je pored brojnih imena u Ivkinom domu najčešće bio oslovljavan kao hohštapler. Bolest je ipak savladala Ivku, ali dete – piščeva majka – je preživelo. Tada je Benjamin zaista otišao, skrhan smrću svoje ljubavi i verovatno gonjen nepodnošljivom pomišlju da bi devojčicu mogla zadesiti ista sudbina. Uslediće najmračniji period moderne civilizacije tokom kog će uobičajena netrpeljivost prema ljudima ,,njegove sorte“ prerasti u nešto mnogo strašnije. Benjamin, po piščevim rečima, spada među retke ljude koje je smrt zadesila više puta. ,,Čovjek s četiri prezimena imao je, logično, i više smrti“.

Drugi junak koji se karakterom ističe iz porodične sage autora, a možda je i najupečatljivi, jeste piščev otac – Tvrtko Ferić. I priča piščevih roditelja funkcioniše kao metafora vremena – majka je kao dete jevrejskog porekla bila skrivana i primoravana da se šetka s katoličkom Biblijom pod miškom, a otac je zauvek ostao obeležen strahotama rata. Čini se da nikada nisu zaista bili srećnni u braku. Otac je svoje traume ozidao čvrstom fasadom i sve je u vezi sa njim bila fasada: ubijao je ljude na ulici rečima, ako mu se i samo ispreče na putu, skupljao je lovačko oružje, ali nikada nije išao na lov. Majka je nasledila porodičnu naviku na trpi i guta i ta navika je na kraju dovela do smrtonosne bolesti. Bolesti za koju je krivila Tvrtka koji je jedno vreme u piščevom životu bio etiketiran isključivo kao Uzrok Raka. No posle majčine smrti sin i otac će se silom zbližiti kada će Tvrtkova opsednutost smrću prerasti u opsednutost sopstvenom sahranom. Imajući na umu Ferićevu opasku koja se provlači kroz roman, da prilikom pisanje ovakvih porodičnih priča nikad nije sasvim jasno gde se susreću historija i fikcija, Tvrtko Ferić ostaje gotovo antologijski književni junak sa svim svojim manama i manijama i podvlači piščevu sposobnost (specifičnu za naše podneblje) da koliziju tragedije i komedije pretvori u homogenu celinu. Crni humor je ponekad neophodan da se proguta gorka istina, pa iako uz njegovu pomoć ona lakše sklizne, on nikako ne umanjuje njenu gorčinu.

Poslednji deo romana u kojem se Ferić osvrće na sopstveni život pokazuje, osim piščevog umeća, i nesvakidašnju hrabrost. Kao što ne ulepšava (mada povremeno možda romantizuje) karaktere i sudbine svojih predaka, ne štedi ni sebe, pa u tom delu čitamo o njegovom psihičkom i seksualnom sazrevanju, neobičnim sklonostima i (možda naslednim) lošim izborima.

,,Putujuće kazalište“ je preobimno i prepuno zanimljivih epizoda i likova da bih se ovde mogla osvrnuti na sve, ali verujte mi kada vam kažem da se 500 stranica autorove porodične sage čita u dahu. Ferićevo pripovedanje ima šmek onih starih romanesknih tradicija, a istovremeno se okreće na izuzetno moderne teme i aktuelna pitanja, što čitavoj priči daje dodatnu tragičnu notu jer, čini se, na neki način i dalje cupkamo u senci zlokobnog 20. veka. Ova knjiga zaista ima sve: potresne i dirljive scene, opise rata i bolnih ljubavi, pregršt zanimljivih junaka koji zaslužuju da se ne zaboravi, ali i pregršt apsurdnih i komičnih scena zbog kojih ćete sa naglas smejati. Baš kao i njegovo porodično stablo, ovaj roman pušta izdanke van granica hrvatskog podneblja i čini to s razlogom. Jednom je Tolstoj rekao da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način, ali to je zbog toga što nije kročio na tlo bivše Juge. Nakon čitanja Ferićevog romana shvatićete, ako dosad niste, da nas veže mnogo više od nekadašnje zajedničke države.

Nemoguće je zapamtiti vrijeme. Pamtimo samo trenutke. I ako u prirodi, vremenu ili ljudskoj svijesti postoji bilo kakva ravnoteža, taj tren je sretniji, važniji, možda i duži od mnogih godina koje su nas zadesile kasnije.

Ocena: 5/5
Izdavač: Booka

Karin Tuil (1972) je francuska književnica. Objavila je 11 romana od kojih je poslednji Ljudska posla (2019), a pisala je i kratke priče i eseje objavljene u različitim časopisima. Dobitnica je nekoliko književnih nagrada i odlikovana ordenom Reda umetnosti i književnosti u rangu oficira.

Roman ,,Ljudska posla” prati uglednu francusku porodicu koju potresa skandal – optužba za silovanje. Farelovi su ,,moćan par”. Žan je novinar a Kler esejistkinja poznata po feminističkom angažmanu. Njihov sin je naizgled zlatno dete, studira na prestižnom američkom fakultetu i pred njim je svetla budućnost. Budućnost koja je zauvek zamračena jednim nepromišljenim postupkom.

Karin Tuil je inspiraciju za roman pronašla u slučaju silovanja na Stanfordu o koji je 2016. godine pratio ceo svet. Optuženi je osuđen na šest meseci zatvora uz obrazloženje sudije da bi mu veća kazna zaisgurno ,,uništila život”. Optuženi u romanu Karin Tuil je takođe stipendista Stanforda a za silovanje ga je optužila ćerka partnera njegove majke što dodatno komplikuje priču u koju nas vodi autorka.

Nakon brojnih afera i pokreta koji su u prethodnih nekoliko godina uzdrmali svet, tema silovanja vrlo je aktuelna, ali roman ,,Ljudska posla” nije jedan od onih koji se prosto kače na ,,voz” aktuelnih tema, naprotiv. Osim što je izuzetno napisan, roman odlikuje neverovatna neutralnost. Autorka ni u jednom trenutku ne osuđuje niti navodi čitaoca na donošenje zaključka. Naime, ona predstavlja jedan vrlo komplikovan slučaj, najpre kroz šturi prikaz večeri kada se događaj odigrao, a onda kroz izjave optuženog i oštećene i potpuno različite percepcije istog događaja. Karin Tuil samo ređa činjenice i ostavlja nam prostor da donesemo sud – i tako nas praktično stavlja na mesto porote.

Jedan nepromišljeni trenutak uništiće dva mlada života i sa sobom u ponor povesti još mnogo ljudi. Čitajući roman saznajemo kako ovaj slučaj utiče na porodice umešanih, kako razara sklad, otkriva licemerje i gazi dotadašnje principe. Autorka daje dovoljno prostora svim junacima romana, a posebno je zanimljiva pozicija Aleksandrove majke, feministkinje koja doživljava medijski linč praćen uvredama i pretnjama na socijalnim mrežama. Njena pozicija je nezamisliva – naravno da želi najbolje za svog sina, ali za razliku od Aleksandrovog oca ona počinje da sumnja i sebe da krivi za mogućnost da je njen sin počinio zločin.

,,Snažno ga je zagrlila ponavljajući mu da mu veruje i da ne sme više ‘da pije‘ – da pije, a ne da siluje devojke, to su bile njene reči. Sada je prekorevala sebe zbog toga, bila je saučesnica. U kom je trenutku zabrazdila? Kada je srela svog muža i instinktivno shvatila da će se s njim brže popeti na društvenoj lestvici? Kada je rodila sina i odgajila ga kao kralja, zatvarajući ga u njegovu agresivnu muškost? Tokom čitave istrage živela je povučeno, bila je zatvorena u kući da ne bi morala da iznosi svoje mišljenje, ali, u osnovi, bila je uništena. Kao i mnoge žene, i ona je, ne usudivši se da se pobuni, doživela uznemiravanje, seksističke primedbe, primarni mačizam...”

Slučaj je komplikovan jer odskače od uobičajenog scenarija koje imamo u glavi kada pomislimo na silovanje: nije bilo napada iz prikrajka, u mračnoj ulici, od strane nepoznate osobe. Optuženi i oštećena se poznaju, zajedno su bili na žurki, zajedno su izašli na vazduh i konzumirali alkohol i opijate. Tada se dogodilo nešto što se u romanu često opisuje kao prirodno. S tim što je za jednu stranu to bilo upravo to: prirodan, beznačajan sled okolnosti, a za drugu apsolutni horor. Roman prema tome otvara brojne ozbiljne probleme poput odnosa moći i pitanja pristanka (navodeći između ostalog i slučaj Monike Levinski i njena kasnija svedočenja u vezi sa čuvenim skandalom) i dolazi, prirodno, do konačnog preispitivanja patrijarhata i njegovih nužnih posledica. Kako vaspitavamo dečake a kako devojčice? Roman jasno poručuje da patrijarhat ne bira žrtve na osnovu pola. Iskorak brojnih žena koje su odlučile da govore o nepravdi koju su trpele predstavlja važan korak u njegovom podrivanju, ali ga odbrana, razume se, zloupotrebljava. O mislima Aleksandrove majke već je bilo reči, a evo kako rezonuje njegov otac:

,,Treba reći i to da mu se sudi u trenutku velike napetosti: već neko vreme žene se izražavaju slobodno i pričaju o napadima čije su žrtve bile, i to je dobro, ali priznajmo da se nalazimo usred kolektivne histerije. Prisustvujemo pravom lovu na muškarca, a naročito na društvenim mrežama linčuju ljude, nema druge reči, pokreće se prava hajka. Po nekim komentarima svi muškarci su potencijalni silovatelji, svi su svinje... Aleksandar postaje žrtveni jarac u ovom potkazivačkom ludilu koje se obrušilo na naše društvo. A žao mi je što moram da kažem da me potkazivanje podseća na najgora vremena u Francuskoj. Kažem vam: to je licemerje, s osamnaest godina čovek je odrastao, zna šta radi. Kada punoletna devojka pođe s momkom svojih godina na skrovito mesto, i to usred noći, ona zna šta radi, ona nije žrtva, odgovorna je za svoje postupke...”

Aleksandar Farel je odrastao u bogatoj, uticajnoj porodici, celog života je bio povlašćen i dobijao sve što želi. Prirodno je, prema tome, da kroz život korača kao da mu svet nešto duguje. On toga zaista nije svestan i postavlja se pitanje da li ta činjenica umanjuje njegovu krivicu. On nije zao, niti je hladnokrvni predator. Kada razgovara sa majkom kaže joj da misli da nije kriv za delo za koje ga optužuju iako zna da sa Milom nije postupao kako bi trebalo. Njegova istina je prosto potpuno drugačija od njene.

Neutralan ton pripovedanja za koji se odlučila Karin Tuil samo podvlači tragediju u ovom romanu. Dve potpuno različite perspektive, različite realnosti predstavljaju idealni okidač za raspravu i razmišljanje o savremenom društvu, pojmu pravde i pravosuđu koje se odavno prelilo van granica institucija. Autorka ne osuđuje, ne opravdava i ne zauzima se ni za jednu stranu. Ona prosto izlaže činjenice i traži od čitalaca da ne srljaju, da pažljivo saslušaju obe strane i odvoje trenutak da preispitaju svoje stavove. I upravo to ovaj roman čini izvanrednim i posebno važnim u ovom trenutku.

Ocena: 5/5

Izdavač: Booka

Lana Bastašić (1986) je književnica rođena u Zagrebu. Objavila je zbirke kratkih priča Trajni pigmenti (2010) i Vatrometi (2013), knjigu priča za decu Nastja crta sunce (2015) i zbirku poezije Naivni triptih o Bosni i umiranju (2014). Njen prvi roman, Uhvati zeca, osvojio je Evropsku nagradu za književnost 2020. godine, a uvršten je i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Dobila je nekoliko nagrada za kratku priču, dve nagrade za poeziju, i nagradu za neobjavljenu dramu. Priče su joj objavljene u nekoliko regionalnih časopisa i antologija kratke priče, uključujući Pucanja i Pristojan život. Jedna je od osnivača škole književnosti „Bloom“ u Barseloni i članica PEN centra u BiH. Ponekad živi u Beogradu.

Zbirka ,,Mliječni zubi” (2020) sastoji se od dvanaest kratkih priča čiji su protagonisti deca koju povezuje odrastanje na Balkanu. Balkan u ovom slučaju nije samo geografska odrednica već kulturološki pojam. Priče su se mogle odigrati bilo gde, u bilo koje vreme, ali vezuje ih famozni balkanski mentalitet i tema na kojoj autorka insistira u svim intervjuima o novoj knjizi – uticaj patrijarhata na odrastanje i formiranje ličnosti.

Prva priča ,,Šuma” u tom smislu i simbolično otvara zbirku i to rečenicom ,,Trebalo mi je dosta vremena da zadavim tatu”. Poslednja priča ,,Tata stiže kući” završava smrću oca i tako zatvara krug. Između te dve priče čitamo o deci koja prolaze kroz različite vidove traume: fizičko i psihičko nasilje, nedostatak roditeljske brige i ljubavi, nerazumevanje... Detinjstvo je u pričama deromantizovano, dekonstruisano i svedeno na mučne i neprijatne, ali vrlo realne epizode. Srećni ljudi se detinjstva sećaju kao najlepšeg perioda života – perioda bez briga čiji se problemi i boljke, ako postoje, posmatraju kroz smeh. Ali nisu svi ljudi srećni i nisu sva detinjstva bajkovita.

,,Djetinjstvo se često u javnom diskursu romantizuje, posmatra se kao neki nevini i slatki uvod u pravi život koji dolazi kasnije, a pritom zaboravljamo da je tim ljudima njihov trenutni život jedini pravi život, i da i oni osjećaju sve one emocije s kojima se suočavamo i mi odrasli. Ne vidim zašto je problem na poslu važniji od problema u školi. Zašto je problem u braku važniji od problema u školskoj klupi. Smeta mi ta snishodljivost prema dječijem iskustvu budući da su upravo ta iskustva ono na čemu će se izgraditi kao osobe.” (Iz intervjua za City Magazine)

Ako je ideja ,,podrivanja patrijarhata” u središtu zbirke, ne bi trebalo da čudi što su žrtve nekih situacija opisanih u pričama devojčice. Jednu od njih maltretira nastavnik fizičkog, jednoj zvižde na ulici. Ali Lana Bastašić ističe važnu poruku koja se često zaboravlja kada je u pitanju ova tema: patrijarhat nije poguban samo za žene već i za muškarce. U prvoj, već pomenutoj priči, otac je glavna tema čaršije jer ide naokolo suvonjav i neopeglan. Niko njemu ništa ne zamera, njegov izgled je odraz njegove žene. Jedna žena iz komšiluka pronicljivo primećuje: ,,Vidi se to na čovjeku, kakvo žensko ima kod kuće”. U priči ,,Dan na bazenu” dečak trpi uvrede oca i njegovo psihičko stanje odražava se nemirima u stomaku, a bezizlaznost situacije maštanjem o Spajdermenu koji se pojavljuje kao heroj, ironično jer otac koji bi trebalo da bude heroj svakog srećnog deteta – to nije. Druga tema je neupitni autoritet odraslih, prikazan u primerima kroz odnos nastavnika i učenika, tačnije dve učenice koje nisu posebno dobre u tome što nastavnici predaju pa samim tim i nezainteresovane. Neuspeh i moranje se preslikavaju na osobe koje ih primoravaju i, vrlo interesantno, obe svoju mržnju prema njima projektuju nazad na sebe, maltene istim rečima: možda sam je podsjećala na besmislenost njenog posla (priča ,,Recital”).

Tonalitet priča je sumoran (kao što to često biva kada je tema taj naš vajni balkanski mentalitet, čak i kada je prikazan kroz humor) a pripovedanje često faktografsko, bez stilskih ukrasa, ulepšavanja, u službi prenošenja informacije. Junaci nemaju imena jer im ni ne trebaju, a ono što im se događa može brzo iščileti iz sećanja – i može se steći utisak da je sve to nebitno (ko, gde, kada i šta), suština je u osećaju koju zbirka treba da prenese.

U ,,Mliječnim zubima” nisu samo muškarci negativci. Loše roditeljstvo po pravilu ne poznaje pol, baš kao ni dobro. Autorka poručuje da smo svi jednake žrtve i ta njena poruka je zacementirana poslednjom pričom. Teret patrijarhata na leđima nose svi, posebno muškarci koji u svakom trenutku moraju biti jaki, samostalni, racionalni. A deca sve posmatraju i upijaju obrasce poput sunđera jer neretko ne znaju za drugačije. I time se zatvara krug.

Izdavač: Booka

Ocena: 3.5/5

Marike Lukas Rejnefeld (1991) potiče iz religiozne holandske porodice. Za sebe koristi rodnoneutralnu zamenicu i identifikuje se i kao muškarac i kao žena. Upisuje studije holandskog, ali ih napušta zbog pisanja. Autor/ka je dve zbirke poezije i jednog romana ,,Teskoba večeri” koji je ovenčan Međunarodnom Bukerovom nagradom za 2020. godinu, čime Rejnefeld postaje najmlađi laureat te nagrade.

,,Teskoba večeri” smeštena je na imanje pobožne porodice u ruralnoj Holandiji i počinje strahom desetogodišnje naratorke, Jas Midler, da će njen omiljeni zec završiti na tanjiru. Zbog toga jedne večeri pri molitvi, nakon što se naljuti na brata koji ne želi da je povede na klizanje, pomišlja nezamislivo: moli Boga da ,,ako ikako može”, ne uzme njenog zeca, već njenog brata Matijasa. I Bog joj uslišuje molitvu. Nakon toga počinje period guste teskobe i večnog predvečerja. Pobožna porodica pokušava da se izbori sa nepojmljivim gubitkom tako što se još viče povlači u sebe. Otac je hladan a majka sve tužnija i mršavija. Preostala deca se pribojajavu da Matisova smrt neće biti poslednja i čine sve što je u njihovoj moći da umilostive Boga i spreče smrt roditelja. A da bi se božanstva umilostivila, neophodne su žrtve i deca ih prinose bez ustručavanja, pokazujući pritom jezivu rešenost, surovost i hladnokrvnost.

,,Sada kad je majka sve mršavija, a njene haljine sve šire, bojim se da će uskoro umreti i da će otac otići za njom. Pratim ih po čitav dan, kako ne bi mogli tek tako da umru i nestanu. Stalno ih držim u uglovima očiju, baš kao i suze za Matisom.”

Mračni svet u koji su deca uvučena boji i njihove misli. Fiks ideja da su roditelji u opasnosti ne ostaje na nivou apstraktnog već se o njoj raspravlja, razlaže se na delove i postepeno počinje da liči na nekakav sumanuti plan.

,,Da budu ubijeni ili kancer?”

,,Kancer”, kažem.

,,Skok sa silosa ili utapanje?”

,,Što bi skakali sa silosa, to je debilno”, kaže Hana.

,,Rade to ljudi kad su mnogo tužni, samo se bace.”

,,To mi je glupa ideja.”

Nikad ranije mi nije palo na pamet da smrt ne mora samo da ih zadesi, već da otac i majka mogu da je isplaniraju. Mogu da isplaniraju sudnji dan baš kao što planiraju rođendanske proslave. To mi je sigurno palo na pamet zbog onog što sam čula majku kako govori one jedne večeri i zbog kanapa na gredi. Zbog marama koje vezuje pre nego što pođe u crkvu, ima ih u raznim bojama, one će je sad samo sve više vući ka potkrovlju. Vezuje ih tako tesno da joj se posle crkve vide tragovi u koži. Može biti da ih nosi samo kako bi postigla odgovarajuću visinu nekog psalma, koji su toliko visoki da moraš da stisneš zadnjicu dok pevaš. Ali kažem sestri: ,,Da baš glupa ideja, tipujem na srčani udar ili saobraćajnu nesreću, majka vozi veoma nesmotreno.”

Smirenost i pragmatičnost pristupanja problemu strašnija je od misli koje se vrzmaju po dečjim glavama. Jasina sestra Hana mašta da pobegne sa farme, njihov brat Obe ne preza od sadizma i izaziva nelagodu u sestrama, ali Jas nema izbora, mora učestvovati u jezivim scenama mučenja živih bića oko sebe jer, na kraju krajeva, ona je molila Boga da uzme Matisa. Čak i pre smrti brata, njihov otac je više mario za krave na farmi nego za decu. Veterinar je stalno prisutan, dok se stomačne tegobe male Jas rešavaju za 21. vek neverovatnim, primitivnim, zaista nepojmljivim metodama. A onda je došao red i na krave, na drugu kugu koja ih je dokrajčila. Deca nastavljaju sa svojim gnusnim ritualima – znaju da moraju sve to da ponavljaju dok ne razumeju Matisovu smrt, iako ,,ne znaju kako”. Tradicionalno, površno vaspitanje koje se bazira na religiji, a koje zbunjena deca shvataju doslovno, čini svoje: ,,Dobro je što to radimo. Nekada se moraju prineti žrtve koje nisu tako prijatne, kao što je Bog tražio Avramu da žrtvuje Isaka, a ovaj je na kraju žrtvovao životinju, tako i mi moramo da probamo više stvari pre nego što se Bog zadovolji našim pokušajima da upoznamo smrt i ostavi nas na miru”. Svaki ritual, svaka stranica postaje sve mučnija, šokantnija i jezivija. Ne toliko zbog nasilja, surovosti, sadizma, incesta, koliko zbog lakoće kojom deca prihvataju stvarnost oko sebe, zbog nevinosti koja filtrira svaki čin, čineći ih tako još nepodnošljivijim.

Na momente je jasno da o ovim događajima pripoveda dete, na momente njen glas nadjačava osoba koja drži pero pa se uverljivost povremeno gubi. Ili je to način da sebi olakšamo čitanje ove teskobne priče. Nemoguće je da deca ovako razmišljaju. Ali Marike Lukas Rejnefeld je odrastala/o na farmi, u religioznoj porodici koja je ostala bez malog deteta. ,,Teskoba večeri” je delom autobiografska priča. Koliko – nije sasvim poznato, mada je zanimljiva činjenica da Marikeini roditelji ne žele da pročitaju roman. Kao što i ostali čitaoci nakon pročitanih prikaza mogu osetiti strah jer misle da znaju šta ih čeka. A ne znaju. Teskoba ovog romana nije oličena u mučnim scenama koje prenosi već u načinu na koji su prenesene. Malo je reći da osetljivi čitaoci treba da je zaobiđu, kao i oni koji za knjigama posežu zbog uživanja. Nećete uživati u ,,Teskobi večeri”. Kad je pročitate, nećete znati kako da prenesete impresije jer je teško prosto reći da vam se knjiga ,,dopala”. Da li će vas roman nečemu naučiti? Ne znam. Ali znam da je se nećete sećati sa smeškom.

Ocena: 3/5

Izdavač: Booka

Rumena Bužarovska (1981) je makedonska književnica. Objavila zbirke priča Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), kao i studiju o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012). Platforma Literary Europe Live, u okviru organizacije Literature Across Frontiers, uvrstila je 2016. godine Rumenu Bužarovsku među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca. Bužarovska predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju , a bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik. Koautorka je i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.

,,Osmica” je zbirka koju čini devet kratkih priča u kojima zavirujemo u život sasvim prosečnih žena, bilo da su u pitanju adolescentkinje, devojčice ili one u zrelim godinama, bilo da same pripovedaju svoje priče, da to čini sveznajući pripovedač ili nam o njima govori neko drugi. Zajedničko im je, dakle, to da su u pitanju isečci iz života žena, naizgled nasumično odabrani, ali svaki od njih čitaocu pruža uvid u intimne, neizgovorene probleme i strahove sa kojima se junakinje priča suočavaju.

Zbirku otvara priča ,,Tinin problem” koja opisuje prvu posetu ginekologu dvadesettrogodišnje devojke. Nakon što je izgubila nevinost, Tina odlazi na pregled jer oseća neugodnost koju ne ume da definiše. Čekajući da je doktor prozove, ćaska sa ženom koju upoznaje u čekaonici i koja (a svako je makar jednom sreo jednu takvu) ne preza od postavljanja neugodnih pitanja i još neugodnijih dijagnoza. Tina je, za svoje godine, neobično neiskusna i odlazak kod ginekologa na neki način označava još jedno gubljenje nevinosti. Osramoćena samom činjenicom što je tu, Tina doživljava izuzetno neprijatno i traumatično iskustvo. Događaj koji bi trebalo da bude intiman u sekundi se pretvara u farsu i Tinina intima je izložena pogledu i neumesnim komentarima ne samo brojnog medicinskog osoblja već i pacijenata koji su se zadesili u ordinaciji. Njeno lično iskustvo seli se kroz ovu priču u domen opšteg i na samo nekoliko stranica objašnjava mnogo toga trulog u našem društvu. Da, autorka je iz Makedonije, ali čitateljke iz Srbije sigurno će se poistovetiti sa ovom pričom, setiće se svojih ne baš prijatnih iskustava iz državnih medicinskih institucija i frknuće na ljutita lica sa televizora koja komentarišu kako žene ne brinu o svom zdravlju i apeluju da češće posećuju ginekologa, ne pomislivši ni na trenutak (ili makar se ne usuđujući da to javno priznaju) da problem možda leži u činjenici da je prva asocijacija na ginekološki sto nešto nalik spravi za mučenje koje viđamo u muzejima. Kraj priče jasno sugeriše da Tina neće potrčati da se na tu spravu vrati ma koliko je lica sa televizora opominjala.

U zbirci se dalje nižu slična, neprijatna iskustva, ispripovedana jednostavnim stilom, bez komentara, tumačenja i suda autorke. Svaka priča se završava naglo, baš kao što i počinje, i ostavlja čitaocima da zamisle njihov nastavak. Veže ih konstantna napetost, baš poput one koju oseća Tina dok čeka da je prozovu, ili naratorka priče ,,Ne plači tata” koja užasnuta čeka da se njen muž vrati nakon što je saznao da mu je komšijsko dete udarilo sina, ili narator priče ,,Uoči velikog takmičenja” koji se, u gostima svoje tetke čistunice koja riba toalet čim neko iz njega izađe, ne usuđuje da obavi veliku nuždu – i eksplozija koja neminovno dolazi nakon nakupljenog pritiska.

Svaka od priča na čitaoca prenosi taj dosadni, tupi, pulsirajući bol kakav zbog zubobolje oseća junakinja priče ,,Osmica” po kojoj, prikladno, zbirka i nosi ime, i drži čitaoca na ivici stolice, mahnito okrećući stranice i očekujući najgore koje nikada ne dolazi. Makar ne na papiru. Na ovaj način Bužarovska iz čitaoca čupa ono što kvalitetna književnost i treba da iščupa: čitajući ove priče, mi vrlo dobro znamo šta će se dogoditi kada se završe, nema potrebe da nam iko kaže, i to je ono što ih čini toliko provokativnim i nesvakidašnjim. Neće vas svaka priča ,,upecati” na ovaj način, ali neka sigurno hoće i to je dovoljno. Ako je cilj savremene književnosti da provocira na razmišljanje o problemima savremenog društva, Rumena Bužarovska se već jednim od prvih objavljenih dela opasno približila tom cilju.

Ocena: 4/5

Izdavač: Booka

Dženi Ofil (1968) je američka književnica. Njen prvi roman ,,Poslednje stvari” objavljen je 1999. godine i našao se u najjužem izboru L.A. Timesa za ,,Nagradu za prvu knjigu”. Napisala je tri romana za odrasle i četiri za decu a radila je in a uređenju antologija eseja. Predaje na odsecima za književnost na Univerzitetu Kvins, Bruklinskom koledžu i Univerzitetu Kolumbija.

,,Zavod za nagađanje” (2014) proglašen je najboljom knjigom godine od strane nekoliko magazina, kao što su New Yorker, Boston Globe, Vogue, itd. U njemu autorka u formi kratkih crtica čitaocima pruža prikaz jednog ne tako uspešnog braka i otvara prozor u najintimnije misli protagonistkinje koja shvata da se srećno do kraja života, čini se, živi samo u bajkama.

Priča romana počinje u onom trenutku kada supružnici prestanu da žive srećno, iako im zajednički život ni izdaleka nije gotov, ili kako to naratorka kaže onda kada su već ispričali jedno drugom sve priče. Ovo je roman o kolotečini kojoj se ne može naći rešenje, za koju je svako ko izgovara sudbonosno da siguran da se njemu nikada ne može dogoditi. Naratorka je supruga, majka i umetnica, žena koja je imala nebrojeno mnogo planova is nova, žena koja je svesna da se mnogi od tih snova nikada neće ostvariti, ali ne ume da pronađe rešenje.

Ponekad noću intervjuišem sebe.

Šta želiš?

Ne znam.

Šta želiš?

Ne znam.

Šta misliš da je problem?

Ama ostavi me na miru.

Autorka u roman kao jednu od tačaka ključanja uvodi motiv stenica. U bračni kutak naratorke uselila su se sićušne napasti kojih se, ma šta radili, nikako ne mogu osloboditi. Čini se da je jedino rešenje spaliti čitav dom i krenuti iz početka. Odlična metafora za osećanje koje nagriza – ne vidite ga, ne čujete ga, nemoguće je otarasiti ga se, ma šta radili. Baš kao osećanje fundamentalnog nezadovoljstva. Naratorka je supruga i majka, sve ono što nije mogla ni da zamisli: ,,Plan mi je bio da se nikada ne udam. Želela sam da budem umetničko čudovište.” Umesto proslavljenog umetničkog čudovišta kome se dive čitaoci širom sveta, sada piše trivijalnu književnost za nekoga ko će, time što će na njeno delo nalepiti svoje ime i prezime, preuzeti slavu. Sve što ju je nekad radovalo sada joj smeta, čak i muževljeva poslovična dobrota koja se nekako ne uklapa sa ulogom preljubnika, pa ko je onda kriv? Rupa koja zjapi ne može biti zamenjena ,,ovozemaljskim”: ,,Mislila sam da će to što toliko volim njih dvoje sve dovesti u red”, ali ne pomaže. Ne pomažu ni knjige samopomoći, proslavljeni gurui. naprotiv, samo produbljuju sumnju i nezadovoljstvo:

Pronašla sam kod uličnog prodavca knjigu pod nazivom ,,Življenje a ne preživljavanje”. Stajala sam i prelistavala je, trudeći se da joj ne popustim.

Mislite da je teskoba koja vas tišti trajno stanje, ali ona je kod većine ljudi ipak samo prolazna.

(A šta ako sam ja nešto posebno? Šta ako pripadam manjini?)

Roman je satkan od niza labavo povezanih misli, krojen gotovo kao riznica lepih i ne tako lepih misli, ponekad izuzetno duhovitih, krcatih samoironijom a ponekad surovo iskrenih i otrežnjujućih. Na manje od 150 stranica Dženi Ofil pred čitaoce otvara najintimniju škrinju jedne žene koja krije sve one misli sa kojima se ponekad suočava svako od nas, ali koje ni u ludilo ne bismo izgovorili naglas. Roman se promoviše kao ,,prikaz jednog braka”, ali je zaista mnogo više od toga. ,,Zavod za nagađanje” je ogledna disekcija nezadovoljstva koje poput virusa preuzima deo po deo čovekovog bića. Zbog kratke forme i fragmenata od kojih se sastoji roman se može pročitati za dan, ali beline u tekstu kao da su tu s razlogom: nateraće vas da zastanete i dobro promislite o redovima koje razdvajaju.

Ocena: 4/5

Izdavač: Booka

Loran Bine (1972) je francuski pisac, profesor i muzičar. Diplomirao je književnost u Parizu gde je radio kao nastavnik u srednjoj školi a potom i kao predavač na fakultetu. Objavio je nekoliko knjiga među kojima su ,,Profesionalni život Lorana B.” u kojoj opisuje svoje iskustvo nastavnika, roman ,,HHhH” za koji je dobio Gonkurovu nagradu, hroniku predizborne kampanje Fransoa Olanda ,,Ništa se ne događa po planu” i roman ,,Sedma funkcija jezika”.

,,Sedma funkcija jezika” je ambiciozan filozofski roman smešten u okvire detektivskog žanra koji polazi od premise da je čuveni filozof i teoretičar Rolan Bart ubijen zbog posedovanja misterioznog dokumenta o sedmoj funkciji jezika. Ukoliko vam ime Rolan Bart nije poznato a pojam ,,sedma funkcija jezika” ne izaziva podizanje jedne obrve, onda zasigurno niste Bineova ciljna grupa. Naime, ,,Sedma funkcija jezika” pisana je za uži čitalački krug od onih koji obično posežu za krimićima. Smešten u elitne pariske krugove osamdesetih godina prošlog veka, roman podseća na pistu kojom defiluju najpoznatija imena savremene književne teorije i filozofije, kao što su Jakobson, Eko, Fuko, Derida, Lakan, Kristeva i mnogi drugi.

Roman otvara scena saobraćajne nesreće u kojoj je Rolana Barta pregazio kamionet perionice veša (što jeste način na koji je Bart okončao život). Iako deluje kao da je u pitanju nesrećan slučaj, krađa važnog dokumenta izazvaće sumnju da je reč o ubistu i istraga je dodeljena inspektoru Žaku Bajaru. Bajar, uprkos višegodišnjem iskustvu, slabo pliva u intelektualnim vodama koje tih godina plave Pariz pa će biti primoran da kao tumača angažuje Simona Hercoga, mladog predavača semiologije na fakultetu. Bart je u tom trenutku i dalje živ mada u nezavidnom stanju (podlegao je povredama mesec dana nakon nesreće), ali njegovi prijatelji i saradnici o njemu već govore kao o počivšem i jednoglasni su u optužbi – Barta je ubio sistem. Kako bi pronašli misteriozni dokument i ubicu slavnog teoretičara, Bajar i Simon kreću u lavirint filozofskih i jezičkih teorija, elitističkih kružoka, bordela i arena u kojima se gubitnici retoričkih sukoba nemilosrdno kažnjavaju. U sve su, naravno, upletene i svetske tajne službe i političke igrarije, a sve to zahvaljujući sedmoj funkciji jezika.

Zašto je sedma funkcija jezika toliko važna da bi predstavljala motiv za ubistvo? Čitalac će, zajedno sa Bajarom nekoliko puta kroz roman dobiti osnovne lingvističke lekcije, kao što je, uostalom i ona o Jakobsonovim jezičkim funkcijama kojih, kao što svako ko je makar malo izučavao strukturaliste zna, ima šest. Za potrebe rešavanja slučaja, mladi Simon ponovo čita Jakobsona i uočava naznake sedme, magijske funkcije jezika koju Jakobson ovlaš pominje kao ,,bajalačku” i kao primer navodi nekoliko istočnoevropskih kletvi, a kasnije će, uz pomoć Umberta Eka (čije je ,,Ime ruže” evidentno poslužilo Bineu kao inspiracija za pisanje romana) saznati i nešto više o njoj i teoretičarima koji su se njome bavili. Inspektor Bajar, naravno, sve to doživljava kao mlaćenje prazne slame, ali nakon što je upoznao nekoliko semiologa, shvata da su dovoljno opičeni da čoveka ubiju i zbog gluplje stvari.

No, da li su to sve zaista gluposti? U vremenima kada je manipulacija delotvornije oružje od nuklearnog naoružanja nije teško pomisliti da bi određene struje dale sve od sebe da se dokopaju tajne formule koja omogućava da se slatkorečivošću omađija ceo svet. Nema sumnje da je Bineova polazna tačka satira i socijalna kritika, ali i duhoviti osvrt na vreme u kojem su filozofi i teoretičari bili zvezde. Bine je poznavalac savremenih teorija, ali ne preza od ismevanja najčuvenijih imena u ovoj oblasti, naglašavajući pritom status idola koji su svojevremeno uživali. Svaki od likova koji se u romanu pojavljuje ekscentričniji je od prethodnog i zapravo vrlo verodostojan. Svako ko se ikada mučio tumačeći zbrkane misli pomenutih autora sa osmehom na licu će dočekati način na koji ih je Bine predstavio u romanu. Jedan od najboljih primera je onaj kada inspektor Bajar čita knjigu ,,Rolanbartovski bez muke”:

R.B. (na rolanbartovskom jeziku, rolanbartovski jezik se kaže R.B.) pojavio se u arhaičnom obliku pre dvadeset pet godina, u knjizi pod naslovom ,,Nulti stepen pisma”. Od tada se malo-pomalo odvojio od francuskog jezika, iz kojeg je delimično potekao, konstituišući se kao samostalni jezik sa vlastitom gramatikom i rečnikom.

Prva lekcija: Nekoliko elemenata konverzacije.

1. Kako se iskazuješ?

Francuski: Kako se zovete?

2. Iskazujem se kao L.

Francuski: Zovem se Vilijam.

Bajaru je prilično jasna satirična intonacija, a jasno mu je i da bi a priori morao biti na istoj talasnoj dužini sa autorom pastiša, ali je oprezan. Zašto se na R.B.-u Vilijam kaže L? Nije jasno. Jebeni intelektualci.

,,Sedma funkcija jezika” je, dakle, mnogo više od krimića u kojem su glavni junaci istorijske ličnosti. Bine ide korak dalje. Ne samo što se odlučuje se za stil pisanja koji u potpunosti odgovara strujama koje u romanu predstavlja već i aludira na najpoznatije tekstove svojih junaka. Pođimo od najočiglednijeg primera: ,,Smrti autora”, verovatno najpoznatijeg teksta Rolana Barta koji ne samo da je u roman inkorporiran doslovno već i metaforički – Bartova smrt je osnovni zamajac Bineovog romana bez kojeg ga danas verovatno ne bi ni bilo, gotovo kao fiktivno samožrtvovanje teoretičara kako bi dokazao svoju tezu da smrt autora dovodi do rođenja čitaoca. Dakle, kao što i Bajer shvata čitajući knjigu o rolanbartovskom jeziku, za čitanje ,,Sedme funkcije jezika” neophodno je da budete na istoj talasnoj dužini sa autorom. Ako spadate u tu grupu, garantujem vam da ćete se ludo zabaviti, ako niste među Bineovom ciljnom publikom (da se razumemo, u tome nema ničeg lošeg, za razumevanje ovog romana je prosto neophodno određeno predznanje i to je to), velika je verovatnoća da niste ni stigli do kraja ovog teksta jer ste odavno shvatili kako stoje stvari, tako da vam dodatno upozorenje o sadržaju, verujem, nije ni potrebno.

Ocena: 5/5

Izdavač: Booka

Robert Maklijam Vilson je irski pisac, rođen 1964. godine u Belfastu. Studirao je engleski jezik u Kembridžu, ali studije nikada nije završio. Kratko vreme je proveo kao beskućnik i taj period života suštinski je uticao na njegovo delo. Napisao je tri romana: „Ripli Bogl“, Manfred’s Pain i „Ulica Eureka“, kao i The Dispossessed, studiju o siromaštvu u Velikoj Britaniji.

„Ripli Bogl“ je Vilsonov prvi roman, napisan 1989. godine, za koji je dobio nagrade Rodney Prize, Hugher Prize, Betty Trask Award i Irish Book Award.

Roman prati životnu priču istoimenog junaka, ispripovedanu iz prvog lica. Bogl je, po sopstvenim rečima „skitnica, pijanac i nihilista“, a njegova priča čitaocu pruža uvid u život jednog mladog beskućnika na ulicama Londona, uz povremene reminiscencije na ono što je bilo ranije – njegovo rođenje, studiranje na Kembridžu i svemu onome što je doprinelo da dotakne dno.

„Visok sam metar i osamdeset. Težina mi je promenljiva, a trenutno nije dobra, uopšte nije dobra. Oči su mi zelene (i božanstvene!), lice mi je bledo, kosa tamna, mada u ovom trenutku prilično neodređene boje zbog varljive patine štroke i zapuštenosti, ali svakako tamna. Imam dvadeset jednu godinu, zovem se Ripli Bogl, a bavim se gladovanjem, smrzavanjem i histeričnim cmizdrenjem.“

Kao i svaka autobiografija, i ova počinje junakovim rođenjem – njegovim „sumnjivim pedigreom“ (majka mu je bila prostitutka) i detinjstvom u katoličkim školama Belfasta. Uprkos svemu tome, dečakova budućnost je u jednom trenutku delovala svetlo – on uspeva, sasvim neočekivano, da se upiše na Kembridž, ali posle kratkog vremena (i nekoliko neuspelih i bizarnih romansi) biva izbačen sa fakulteta.

Poglavlja o prošlosti nasumično se smenjuju sa poglavljima u kojima Bogla pratimo u trenutnoj situaciji - na ulici, bez prebijene pare, kako broji preostale cigarete i živi od danas do sutra. Neiskorišćene predispozicije za uspeh ili prosto okrutna igra sudbine, doveli su ga do dna i čitaocu je povremeno potreban podsetnik da je narator u svojim ranim dvadesetim godinama. Ono što ga, međutim, bespogovorno odaje, jeste žar i ponos u pripovedanju. On je isuviše neiskusan, narcisoidan i nedovoljno umoran da bi bio u potpunosti uverljiv:

„Tešio sam se mišlju da mi ne može biti gore. Uvek je moglo. Slobodno pristavite vodu ako hoćete da vam pričam o svojim suludim i nepogrešivim neuspesima. Histerično sam se smejao tome koliki sam baksuz. Raspao sam se i digao ruke od svega. Sabrao sam se i vratio u ring. Krotko sam prihvatao i divljački se opirao. Obratio sam se za pomoć socijalnom radniku i vračari. Oboje su smatrali da sam beznadežan slučaj. Zla kob je uskoro ispucala na meni sve svoje divote. Nakratko sam se ponadao da će biti bolje. A onda se vratila na početak i počela iznova. Počeo sam da ćelavim, izborao sam se, postao impotentan. Prijatelji su vrišteći bežali kad me ugledaju na ulici. Moji neuspesi su prkosili svim zakonima verovatnoće, što je nekoliko priznatih matematičara i dokazalo. Humanisti su zbog mog slučaja doživljavali nervne slomove, a teolozi su me navodili kao dokaz postojanja Boga, mada prilično podrugljiv. Postao sam sraćkav i nihilističan i dobio sam tikove. A onda je postalo još gore.“

Ono što ovom romanu daje posebnu težinu jeste činjenica da je i sam autor jedno izvesno vreme proveo u koži svog junaka. Zbog toga opisi određenih lokacija deluju toliko slikovito, a pojedine situacije ostavljaju utisak da su (duboko) proživljene. Vilsonov smisao za samoironiju čitavom romanu daje osvežavajuću notu cinizma i lišava ga patetike u koju je jedna ovakva priča zasigurno lako mogla da sklizne.

Ipak, na trenutke je teško zadržati pažnju i određeni odeljci romana deluju izlišno. Radnja se vuče i na neki način na čitaoca prenosi teskobnu dužinu svakog sata u danu skitnice i besmislenost života svedenog na besciljno cunjanje ulicama. Ukoliko je to bila namera autora, sasvim je pristojno izvedena, ali to ne umanjuje napor neophodan da bi se ovaj roman pročitao pažljivo i sa razumevanjem.

I šta čitalac na kraju dobija kao nagradu za sav uložen trud da isprati junaka? Laž. Bogl je nepouzdani pripovedač par exellence i nagoveštaji ove nepouzdanosti javljaju se još na početku romana. Ali Bogl je ujedno i izrazito inteligentan i zavodljiv pripovedač. Njegova racionalnost i ciničnost izrodili su najbolje momente romana, prelazeći iz tona autobiografskog u ton filozofskog traktata (setite se da je jedan od osnovnih uslova za nastanak filozofije dokolica), pa se tako Bogl na momente pretvara u Diogena dvadesetog veka:

„Satiričar mora da bude svestan ludosti i poroka onih koje ismeva, ali ne sme da zapadne u nadmeno moralisanje i licemerje. Satira ima cilj: da suzbija glupost i zlo i da podstiče reformu. Treba da unapređuje, ne da se sveti. Ona je oružje za vraćanje na zemlju i treba je primenjivati samo na ono što je prozaično.

Da li je to tačno? Da li je to sve? Mislim da nije.

Svi smo žrtve satire. Sve nas pogađaju humor, sarkazam, ironija i podsmeh. Cinizam, uvredljivo i zajedljivo blaćenje naših dela. Muka s našim greškama leži u tome što su one brzoplete, neposlušne i kao stvorene za oponašanje. Neka vrsta drame ili tragedije bar bi nam pružila zadovoljavajuću svest o onom što smo pretrpeli. Ali ne, satira je smrdljiva i nepopustljiva. Kinji nas šta god da radimo i svojim farsičnim prezirom žigoše naše nesreće. Ironija i podsmeh grizu i duboko i često. Mi predstavljamo ukusan obrok za Sprdnju.

Na kraju se sve svodi na sledeće: kad smo najgori, mi smo za podsmeh; a kad smo najbolji, onda smo za litotu.“

Ipak, posle nekoliko stotina strana njegove ispovesti, čitalac je rastrgnut između nepoverenja i osude sa jedne strane, i empatije i sažaljena s druge. Zaista, tokom čitanja prosto nećete znati šta da mislite o ovom junaku. A onda ćete shvatiti da ste nasamareni. Nekoga će to naljutiti. Nekoga će oduševiti.

„Ripli Bogl“ se često poredi sa „Uliksom“, a junak kog je Vilson stvorio dobio je titulu modernog Leopolda Bluma. Bogl je, ipak, čini mi se, sličniji Dedalusu iz „Portreta umetnika u mladosti“. Mada, koliko god to bila namera autora, mislim da je pretenciozno porediti ga sa Džojsom. „Ripli Bogl“ je, uprkos tome, svakako ambiciozno delo koje zaslužuje pažnju čitalaca i čiji će vas delovi (ali ipak samo delovi) raspametiti. Da li će vas baciti u depresiju ili nasmejati (ili oba), stvar je vašeg ličnog senzibiliteta. Ono što je sigurno jeste to da ime Riplija Bogla sigurno nećete zaboraviti onog momenta kada sklopite korice romana.

Ocena: 3/5

Izdavač: Booka