Stsh's Book Corner: džulijan barns

Showing posts with label džulijan barns. Show all posts

Džulijan Barns je britanski pisac, rođen 1946. godine. Nakon školovanja u oblasti savremenih jezika i rada na položaju leksikografa na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“, počeo je da se bavi književnom kritikom i uređivanjem književne rubrike u pojedinim časopisima. Svoj prvi roman napisao je 1980. godine, a do danas iza sebe ima više od 10 romana, 3 zbirke pripovedaka i pregršt dela van domena fikcije. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se ističu Bukerova nagrada za roman „Ovo liči na kraj“ (za koju je pre toga bio nominovan čak tri puta), kao i nagrada „Dejvid Koen“ za životno delo. Neka od najpoznatijih Barnsovih dela su „Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 ½ poglavlja“, „Sto od limunovog drveta“, „Nije to ništa strašno“, itd. Recenziju romana ,,Šum vremena“ možete pročitati klikom OVDE.

,,Jedina priča“ je Barnsov najnoviji roman, objavljen 2018. godine i u njemu se pisac ponovo vraća ljubavnoj temi, u pokušaju da odgovori na pitanje: Šta je ljubav zapravo? Narator romana je Pol, protagonista koji pokušava da osveži sećanja na svoju ,,jedinu priču”, ljubavnu vezu sa dvadeset godina starijom Suzan koju, sasvim slučajno, kao devetnaestogodišnjak sreće u teniskom klubu predgrađa u kojem živi. Priča je smeštena u šezdesete godine 20. veka kada je ovakva veza bila, blago rečeno, skandal, naročito ako se u obzir uzme činjenica da je Suzan udata. I možda je upravo to i bila varnica koja je na početku održala njihovu tajnu, zabranjenu vezu. Vezu koja će obeležiti Polov život zauvek.

,,Da li biste voleli mnogo, pa onda i mnogo patili, ili voleli malo, pa i patili malo? Smatram da je to, naposletku, jedino pravo pitanje.

Možete istaći – s pravom - da to i nije pravo pitanje. Jer nije baš da možemo da biramo. Kad bismo mogli da biramo, onda bi to postalo pitanje. Ali ne možemo, pa i nije. Ko može da kontroliše to koliko voli? Ako možete da kontrolišete količinu svoje ljubavi, onda to i nije ljubav. Ne znam kako bi se to onda zvalo, ali ljubav ne.”

Roman je podeljen u tri dela. Prvi, pisan u prvom licu, opisuje susret Pola i Suzan, njihovo upoznavanje i započinjanje tajne veze. Atmosfera je donekle idilična, kao što su to obično prvi dani zaljubljenosti, a njihovi tajni sastanci, interne šale i pakt ,,mi protiv celog sveta” jednako potpuno sumanut i beskrajno romantičan. Veza koja bi se mogla protumačiti kao lek za dosadu sredovečne žene iz predgrađa, međutim, kreće neočekivanom putanjom: Suzan će napustiti muža i odseliti se sa Polom u London. Pol sada ima dvadeset jednu godinu, sebe smatra odraslim muškarcem i uveren je da mu je čitav svet pod nogama. Dobio je ono što zaista želi. Dobio je nju i šansu da sa njom provede čitav svoj život, ili makar čitav njen život. A onda nas Barns, prelaskom na drugi deo priče, ponovo vraća u stvarnost: ,,Na ovaj način bih voleo da se svega sećam, kad bih mogao. Ali ne mogu”.

Drugi deo romana ispripovedan je u drugom licu, kao da Pol samom sebi prepričava šta se zaista dogodilo. U tome je problem sa sećanjem, kaže on, varljivo je. Pamtimo stvari koje želimo da pamtimo, onako kako želimo da ih zapamtimo. Naročito kada je u pitanju ljubav. Ponekad iz memorije izbrišemo sve ružne trenutke, ponekad namerno potisnemo one lepe – po potrebi. Pol se, ipak, trudi da bude objektivan, ma koliko to bilo teško nekoliko decenija nakon odigranih događaja. U njegovom pripovedanju se oseća anksioznost, nervoza, strah od osude ili neverice onog ko čita, potreba za pravdanjem, čestim obraćanjem čitaocu kako bi ga uverio da je priča istinita.

,,Razumete, nadam se, da vam izlažem sve onako kako mi se vraća u sećanje? Nikada nisam vodio dnevnik, i većina učesnika u ovoj priči – mojoj priči! mom životu! – mrtva je ili otišla kud koji. Tako da ne zapisujem baš sve onim redom kojim su se događaji i odigrali. Verujem da sećanje ima jednu posebnu autentičnost, koja nipošto nije inferiorna u odnosu na stvarnost. Sećanje razvrsta i proseje događaje prema zahtevima onoga koji se priseća. Imamo li pristup algoritmu ovog procesa? Odgovor je najverovatnije ne. Ali pretpostavljam da sećanje na prvo mesto stavlja ono što najefikasnije može da se iskoristi kako bi vlasnik sećanja mogao da nastavi da se priseća. Tako da tu postoji nekakav lični interes da prvo izrone srećna sećanja. Iako, ipak, samo nagađam.”

Polov lični interes je, u tom smislu evidentan, jer nam ružna sećanja ostavlja za kraj. Na početku je želeo da nikada ne ostane bez Suzan i ta želja će mu se, donekle, i ostvariti. Nikada je se neće osloboditi, čak i nakon njene smrti, o čemu uostalom i svedoči njegova ispovest. Nakon što su zakoračili u zajednički život koji je Pol smatrao utopijom, stvari su krenule nizbrdo. Suzan polako ali sigurno klizi u alkoholizam, do trenutka kada potpuno izgubi kontrolu nad svojim životom i razumom. Idilu postepeno izjeda mrak, a ono što je Pol nekada smatrao ispunjenjem jedinog sna, pretvara se u svakodnevnu noćnu moru.

,,Jedina priča” nije svakidašnji ljubavni roman, ali to ga ne čini ništa manje stvarnim, naprotiv. Nemaju sve velike ljubavne priče srećan kraj. Tragedija ne umanjuje ljubav. Ponovo se vraćamo na početno pitanje: šta je ljubav zaista? To pitanje sa sobom vuče bezbroj drugih. Koliko ona traje? Šta je definiše? Da li zaista može biti večna? Zbog čega se bajke završavaju floskulom ,,živeli su srećno do kraja života”? Zašto nikada ne vidimo taj ever after? Da li je prava ljubav samo ona koja je dugotrajna, mirna, poslednja, ili tu titulu sme da ponese i neki kratkotrajan nalet osećanja koji, iako se odigrao tako davno, ponekad ispliva na površinu s pitanjem ,,šta bi bilo”?

,,Svako ima svoju ljubavnu priču. Svako. Može da ispadne fijasko, može da se izjalovi, neka možda nikad i ne započne već se sve odigra u nečijoj glavi, ali to je ne čini ništa manje stvarnom. Ponekad je zbog toga još i stvarnija.”

Ljubav se ne može definisati i možda je upravo to razlog zašto ovo nije jedan od uspešnijih Barnsovih romana. Stilski je, očekivano, na pragu savršenstva, ali ma koliko lepo istkana, priča ostaje bleda, potencijal likova nedovoljno iskorišćen. Uprkos očekivanjima koje nameće naslov, ovo nije jedna od velikih ljubavnih priča koja će ući u anale. U njoj nema veličine, nema prave tragedije, samo nekoliko svetlih trenutaka koji za sobom ostavljaju mučnu prazninu. Možda to ima veze sa varljivošću sećanja na kojoj protagonista insistira, a možda upravo u tome i jeste stvar – u tome da priča ne mora biti velika da bi bila jedna od jedinih.

Ocena: 3/5

Izdavač: Geopoetika

Džulijan Barns je britanski pisac, rođen 1946. godine. Nakon školovanja u oblasti savremenih jezika i rada na položaju leksikografa na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“, počeo je da se bavi književnom kritikom i uređivanjem književne rubrike u pojedinim časopisima. Svoj prvi roman napisao je 1980. godine, a do danas iza sebe ima 12 romana, 3 zbirke pripovedaka i pregršt dela van domena fikcije. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se ističu Bukerova nagrada za roman „Ovo liči na kraj“ (za koju je pre toga bio nominovan čak tri puta), kao i nagrada „Dejvid Koen“ za životno delo. Neka od najpoznatijih Barnsovih dela su „Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 ½ poglavlja“, „Sto od limunovog drveta“, „Nije to ništa strašno“, itd.

„Šum vremena“ je najnoviji Barnsov roman, objavljen 2016. godine, a glavni junak romana je Dmitrij Šostakovič, poznati ruski kompozitor.

Dmitrij Šostakovič (1906 – 1975) smatra se jednim od najznačajnijih ruskih kompozitora 20. veka. Kako je u načelu stvarao za vreme Staljinovog režima, imao je vrlo komplikovan odnos sa vladajućom partijom. Njegova dela su bila zabranjivana, ali i nagrađivana; istovremeno je bio „neprijatelj naroda“ i najpopularniji živi kompozitor u Rusiji. Kraj duge borbe sa Partijom usledio je nakon Staljinove smrti, 1960. godine, kada je Šostakovič najzad popustio, postao član, a ujedno i predsednik Saveza kompozitora Ruske Federacije – obe titule poneo je, kako se smatra, protiv svoje volje. Umro je 1975. godine, od raka pluća, u Moskvi, gde je uz najveće počasti i sahranjen.

Naslov za svoj novi roman Barns je preuzeo od Osipa Mandeljštama, ruskog pesnika proterivanog i hapšenog zbog čestih kritika upućenih na Staljinov diktatorski režim. I Barnsov „Šum vremena“ uperen je protiv diktature i to kroz oslikavanje unutrašnjih nemira Šostakoviča, čoveka koji je napravio naizgled nemoguć kompromis između slobodnog stvaranja i preživljavanja.

„Šum vremena“ sastoji se iz tri celine. Prva, „Na odmorištu“ zatiče Šostakoviča nakon prve zabrane, u iščekivanju posetioca iz Partije i njihove presude. Progonstvo u najboljem slučaju, ili, verovatnije, smrt – ne bi bio ni prvi ni poslednji. Druga celina, „U avionu“, opisuje period nakon rata, turneju u Americi i nove okršaje sa Partijom. Treća, „U automobilu“, vodi nas u vreme posle Staljinove smrti, gde srećemo Šostakoviča kao umornog, slomljenog čoveka, bez snage da se odupre političkom pritisku.

Sva ova poglavlja imaju upadljivu zajedničku notu: bave se ključnim razdobljima u kompozitorovom životu. Ovi traumatični periodi ponavljaju se poput refrena, na svakih 12 godina, uvek u prestupnoj godini. I svaka od tih godina budi Šostakoviču istu misao (kojom počinje svako poglavlje):

„Znao je samo to da je ovo najgore vreme.“

Kroz priču o tragičnom životu Šostakoviča, Barns zapravo pripoveda alegoriju o „ubijenom umetniku“, odnosno o nemalom broju slobodnih mislioca širom sveta koji su na ovaj ili na onaj način bili žrtve različitih diktatorskih režima. O ljudima koji su zbog svoje umetnosti bili proterivani, mučeni, zastrašivani ili ubijani. O umetnosti koja je trpela posledice cenzure, ili još gore, autocenzure. O svim njihovim nemirima i strahovima i uticaju koji je diktatura imala na njihovu reč, notu ili liniju.

„I da, muzika možda jeste besmrtna, ali kompozitori, avaj, nisu. Njih je lako ućutkati, još lakše ubiti.“

Šostakovič nije heroj i Barns ne pokušava da ga idealizuje. Otvorivši nam prolaz u najintimnije misli poznatog kompozitora, autor nam dočarava njegovu ljudsku stranu: samoljublje, kukavičluk, apatiju, samosažaljenje, „lažne“ suicidne tendencije, ali iznad svega, ljubav prema vlastitom stvaralaštvu. Ali upravo je ta običnost velikana ono što ovaj roman čini spektakularnim i drugačijim od uobičajene biografske fikcije.

Šostakovičevo klackanje između lične etike i volje za životom, ono je što ga čini umetnikom kakav je bio. Da li bi njegovo stvaralaštvo bilo maestralnije da je živeo pod drugačijim okolnostima, ili su mu baš te okolnosti pomogle da bude maestralan, ostaje pitanje bez odgovora.

Džulijan Barns je čitalačkoj publici već pokazao talenat za biografsku fikciju i to kroz roman „Floberov papagaj“, koji je višestruko nagrađivan. „Šum vremena“ je, iako nesumnjivo još jedno remek-delo autora, nešto potpuno drugačije. Barns je još jednom opravdao svoju titulu „pisca kameleona“, ovog puta prevazišavši sebe samog. Ne samo što je lik Šostakoviča prikazao tako da čitalac olako može zaboraviti da je u pitanju fikcija, i pomisliti da čita lične dnevničke zapise kompozitora, već je i stil pisanja toliko „ruski“, obojen specifičnim senzibilitetom i melanholijom, da je gotovo neverovatno da nije potekao iz ruskog pera.

„Šum vremena“ je istovremeno i veoma ličan i potpuno bezličan roman. To je priča o jednom velikom kompozitoru i o umetnosti uopšte. O tome šta umetnost predstavlja onome ko je stvara i koliku snagu nosi u dodiru sa onima koji imaju „uši koje umeju da čuju“. O tome kako je stvoreno veće od onoga ko stvara, i kako ono što vredi uvek nađe načina da istraje, bez obzira na cenzuru, pritiske i pretnje.

„Umetnost pripada svakom i ne pripada nikom. Umetnost pripada svakom vremenu i ne pripada nijednom. Umetnost pripada onima koji je stvaraju i onima koji je doživljavaju. Umetnost ne pripada Narodu i Partiji više nego što je pripadala aristokratiji i mecenama. Umetnost je šapat istorije koji nadjačava šum vremena.“

Ocena: 5/5

Izdavač: Geopoetika